U susret Danu žena: 10 dama čije knjige ne smete zaobići


Osmi mart postao je internacionalni Dan žena zahvaljujući Klari Cetkin, nemačkoj revolucionarki na čiju inicijativu je 8. marta 1910. godine održana konferencija žena u Kopenhagenu, na kojoj je ovaj praznik i ustoličen i to u znak sećanja na demonstracije američkih žena u Čikagu, godinu dana ranije. Klara Cetkin jedna je u nizu boraca za emancipaciju, kojoj današnje žene duguju mnogo toga. Međutim, i pre i posle nje, postojale su žene koje su imale ogroman uticaj na prava koje mnoge od nas danas uzimaju zdravo za gotovo.

Danas vas upoznajem sa deset književnica čiji uticaj u ovom pogledu nije bio zanemarljiv:

Džejn Ostin

Džejn Ostin (1775-1817) je britanska književnica, poznata po romanima „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasuda“ i „Ema“. Rođena je u Stiventonu, kao kćerka parohijskog sveštenika i zahvaljujući tome je dobila obrazovanje koje nije bilo uobičajeno za žene tog doba. Bila je veoma slobodoumna i nije se uklapala u tadašanje kalupe: zbog straha od osude, svoje romane je objavljivala anonimno, i uprkos velikom uspehu svakog od njih, nije se kretala u elitnim književnim krugovima.
Nikada se nije udavala, jer kako je i sama rekla „Sve se može izdržati i istrpeti, ali brak bez ljubavi ne“. Zbog toga je odbila prosca koji je, po tadašnjim merilima, predstavljao odličnu priliku. Džejn Ostin danas važi za jednu od najuticajnijih književnica svih vremena, a njen roman „Gordost i predrasuda“ za jedan od najlepših ljubavnih romana ikada napisanih.

Žorž Sand

Ako je neka žena svojom pojavom umela da izazove skandal, onda je to bila Žorž Sand (1804-1876), rođena u Parizu kao Amandina Lusi Oror Dipen. Svoj prvi samostalni roman „Indijana“, objavila je u 28. godini života pod pseudonimom po kojem je i danas poznata u svetu književnosti. Bila je vrlo plodan pisac, za života je napisala više od 80 dela, pa, iako se smatra jednom od uticajnijih književnica viktorijanske epohe, ostala je upamćena prvenstveno po svom, za to vreme nezamislivom, stilu života.
Nakon što se razvela od svog muža, počela je da se kreće po umetničkim krugovima.Bila je konstantno osuđivana u javnosti zbog svog „raskalašnog“ ljubavnog života (govorilo se da „menja partnere kao muškarac“), kao i nošenja muških odela i pušenja lule, ali i uprkos tome veoma cenjena u književnim krugovima, naročito od strane nekih od najcenjenijih francuskih književnika svih vremena, kao što su Flober, Igo i Balzak. Bila je borac za emancipaciju žena, a iako je povezivana sa brojnim muškarcima, njena veza sa Šopenom ostala je upamćena kao jedna od najvećih ljubavi u istoriji.

Sestre Bronte

Patrik i Marija Bronte, pripadnici niže srednje klase, verovatno nisu ni sanjali da će čak tri njihove kćeri ostati zauvek upamćene kao jedne od najznačajnijih spisateljica svoje epohe. Uprkos slabom obrazovanju (ali najboljem koja je porodica mogla da priušti), deca su vrlo rano pokazala interesovanje za pisanu reč. Smrt majke i starijih sestara ostavile su traume na mlađe sestre, ali su imale i velikog uticaja na njihovo pisanje.
Kao i većina žena u to doba, Šarlot (1816-1855), Emili (1818-1848) i Ana (1820-1849) objavile su svoju prvu zajedničku zbirku pod muškim pseudonimima. Nedugo zatim, objavljuju svoja, danas u celom svetu poznata, samostalna dela: Šarlot „Džejn Ejr“ (najuspešniji i najšokantniji), Emili „Orkanske visove“ (jedini roman koji je napisala), a Ana roman „Agnes Grej“. Ovi romani danas se smatraju klasicima svetske književnosti, a tragična sudbina sestara Bronte, kao i njihov nesvakidašnji talenat, ne prestaju da fasciniraju ljubitelje pisane reči.

Selma Lagerlef

Selma Lagerlef (1858-1940) je švedska književnica. Bila je peto od šestoro dece švedskog vojnog lica. Rođena je sa povređenim kukom, zbog čega je bila hendikepirana ceo život, zbog toga je provela mirno detinjstvo, okružena knjigama. Stekla je dobro obrazovanje, zahvaljujući ocu, a radila je kao nastavnica. Njeno književno stvaralaštvo obeležila je želja da spoji hrišćanstvo i socijalizam. Upravo to je tema romana „Antihristova čuda“ koji joj donosi brojna priznanja. Pisala je romane i kratke priče, a isticala se po svojim knjigama za decu.
Uprkos brojnim protivljenjima, 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost, što je čini prvom ženom koja je ikada dobila ovo priznanje. Pet godina kasnije postaje član Akademije (takođe kao prva žena kojoj je pripala ova čast). Iako je izvan Švedske poznata samo kao pisac za decu, Selma je bila strastan borac za prava žena i umnogome je doprinela emancipaciji žena u Švedskoj. Pedeset godina nakon smrti, Švedska izdaje novčanicu sa njenim likom, te tako Selma (ponovo) postaje prva žena čiji se lik našao na švedskom novcu.

Isidora Sekulić

Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu, a detinjstvo je provela u Zemunu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru, Mađarskoj i Nemačkoj, gde je doktorirala. Vodila je skroman i povučen život. Bila je udata, ali kako joj je muž rano preminuo, većinu života je provela sama, bez dece, posvećena književnosti. Pisala je romane, pripovetke, putopise i eseje, a bavila se i prevođenjem (tečno je govorila nekoliko stranih jezika). Bila je nesvakidašnje obrazovana za to vreme, a njeno stvaralaštvo primljeno je sa oduševljenjem.
Na sveopšte iznenađenje, Bogdan Popović, jedan od istaknutih književnih kritičara tog vremena, predlaže je za člana Srpske akademije nauka. Iako je imala sve potrebne kvalifikacije, pojedini članovi je bojkotuju, jer ne žele ženu u Akademiji. Uprkos otporima, Isidora Sekulić je izabrana najpre za dopisnika (1939. godine), a zatim i za redovnog člana Srpske akademije nauka (1950. godine), kao prva žena akademik u Kraljevini. Danas se smatra jednim od značajnijih imena u srpskoj kulturi.

Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf (1882-1941) rođena je u uglednoj engleskoj porodici. Otac joj je bio univerzitetski profesor, ali joj je uskratio formalno obrazovanje. Uprkos tome, Virdžinija je sama nadoknadila ono čega je lišena i već 1915. godine objavila je svoj prvi roman „Putovanje“, koji je dočekan uz veoma pozitivne kritike. Sa svojim mužem, dve godine kasnije, osniva izdavačku kuću, u kojoj će, između ostalog, biti objavljen i njen najpoznatiji roman „Gospođa Dalovej“.
Virdžinija Vulf smešta se među najznačajnije pisce 20. veka, kao i među ključne stvaraoce modernizma. Napisala je devet romana, među kojima se ističu „Gospođa Dalovej“, „Ka svetioniku“, „Talasi“ i „Orlando“. U svojim esejima borila se za prava i emancipaciju žena, pa danas važi za jednu od najistaknutijih ličnosti u istoriji feminizma. Patila je od psihičkih bolesti koje su joj obeležile život i stvaralaštvo, a 1941. godine je izvršila samoubistvo, ostavivši za sobom jedno od najpoznatijih oproštajnih pisama svih vremena.

Agata Kristi

Agata Meri Klarisa Miler rođena je 1890. godine u Engleskoj. Iako je odgajana kao hrišćanka, odrastala je u porodici koja je gajila sklonost ka ezoteriji (verovala je da joj je majka vidovita). Nije stekla formalno obrazovanje, majka ju je podučavala čitanju, pisanju, aritmetici i muzici, konstantno je ohrabrivajući da razvija svoj talenat za pisanje. Kada je napunila 16 godina, Agata je otputovala u Pariz, gde je studirala pevanje i klavir. Stidljivost i trema su je, uprkos vidnom talentu, sprečili da razvije muzičku karijeru. Za vreme Prvog svetskog rata radila je kao medicinska sestra, a potom i kao apotekarka (znanja koja je stekla u ovom periodu imaće veliki uticaj na njeno pisanje).
Prvi roman (Misteriozna afera u Stajlsu) izdala je 1920. godine. U ovom romanu prvi put se pojavio Herkul Poaro, jedan od najvoljenijih detektiva u istoriji književnosti. Agata je gotovo odmah stekla popularnost, a povlačenje iz javnog života, nakon bolnog razvoda od muža, izazvalo je veliko negodovanje među njenim fanovima. Za života je napisala preko 80 knjiga, koje su prodate u više od dve milijarde primeraka širom sveta. Kao najpoznatija autorka detektivskog žanra, danas je poznata kao „Kraljica zločina“. Zahvaljujući svom pisanju dobila je brojna priznanja, od kojih se ističu titula predsednika „Kluba detektiva“ i orden Britanskog kraljevstva. Umrla je prirodnom smrću, u 86. godini života.

Perl Bak

Perl Bak (1892-1973) prva je Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Roditelji su joj bili misionari, pa je većinu svog života provela u Kini, a kineski jezik je progovorila pre engleskog. Njen prvi roman, „Istočni vetar, zapadni vetar“, objavljen je 1930. godine i odmah je postao bestseler. Egzotični opisi Kine i njenih običaja brzo su privukli američku publiku. Za svoj drugi roman „Dobra zemlja“, dobila je Pulicerovu nagradu 1932. godine, ali najveće priznanje joj je dodeljeno 1938. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost.
Pored aktivnog pisanja, Perl Bak je bila veliki borac za ljudska prava. Bavila se pitanjima koja su bila zapostavljena od strane njene generacije, kao što su prava žena, prava izbeglica, pitanje usvajanja dece i širenje azijske kulture. Večito rastrgnuta između svoje dve domovine, trudila se da jednak doprinos da na obe strane. Osim što je upoznala Zapad sa istočnom kulturom, njen doprinos dizanju svesti o obrazovanju u Aziji je nemerljiv, a tome u prilog govori i činjenica da samo u Kini danas postoje tri muzeja sa njenim imenom.

Simon de Bovoar

Simon de Bovoar rođena je 1908. godine u Parizu. Sa 14 godina se odriče crkve kojoj je njena porodica bila posvećena i odlučuje da svoj život posveti obrazovanju i pisanju. Upisala je studije matematike, književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde je diplomirala 1929. godine, i tako postala najmlađi diplomirani filozof, a ujedno i deveta žena koja je dobila ovo zvanje. Na univerzitetu upoznaje Sartra, svog budućeg životnog saputnika, sa kojim kasnije osniva i uređuje časopis „Moderna vremena“.
Simon de Bovoar poznata je kao književnica, esejista i feministkinja. Slavu je stekla nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela „Drugi pol“, obimne studije o položaju žena, koja se danas smatra jednim od najuticajnijih feminističkih tekstova 20. veka. Pored studija i eseja, Bovoar je pisala i romane, među kojima je najpoznatiji „Mandarini“, delo za koje je osvojila Gonkurovu nagradu 1954. godine. Objavila je i nekoliko autobiografskih tekstova u kojima je često pisala o svojim odnosima sa Sartrom. U tu grupu tekstova spada i novela „Nesporazum u Moskvi“, objavljena nakon smrti autorke. Simon de Bovoar umrla je 1986. godine i po vlastitoj želji je sahranjena pored Sartra.

Ursula le Gvin

Ursula le Gvin rođena je 1929. godine u Kaliforniji. Diplomirala je 1951. godine na koledžu Redklif, a magistrirala francusku renesansnu književnost godinu dana kasnije. Jedan je od živih klasika naučne fantastike (u Klub besmrtnih ušla je 2003. godine), a ujedno i jedna od najpoznatijih žena pisaca u ovom žanru.
Ursula je vrlo rano počela da piše. Svoju prvu priču napisala je sa devet godina, a već sa 11 je svoju priču poslala jednom od časopisa za naučnu fantastiku, koji ju je odbio. Od 1951. do 1961. godine napisala je pet romana, ali nijedan nije bio objavljen. Priznanja u književnim krugovima doneo joj je roman „Leva ruka tame“, za koji je dobila prestižne nagrade „Hugo“ i „Nebula“. Njen naredni roman „Čovek praznih šaka“ takođe osvaja obe nagrade i to Le Gvinovu čini prvom autorkom koja je uspela da dve ovako važne nagrade osvoji dve godine zaredom. Imajući u vidu da je naučna fantastika u to vreme bila pretežno „muški žanr“, ovakav uspeh autorke je zaista zapanjujući. Ursula je svoj doprinos dala i borbi za jednakost rasa, ali i u teoriji roda, zaštiti životne sredine i kritike kulture i društva. Ursula danas ima 86 godina, živi Americi, gde piše i povremeno drži predavanja.


CONVERSATION

20 comments:

  1. Replies
    1. Hvala! Iskreno, nije bilo baš lako izabrati samo deset :)

      Delete
  2. Zanimljivi i veoma dobro odabrani predlozi. Hvala ti na njima.
    Emili Bronte mi nije legla (Orkanski visovi je među retkim romanima gde želim nazad vreme koje sam utrošila na njegovo čitanje), Šarlot mi se već svidela više. Džejn Ostin nisam čitala, ali sam naravno gledala ekranizacije njenih dela i mislim da bi mi se svidela, a slična mi je situacija i sa Lujzom Mej Alkot (mada njena dela imam već spremna za čitanje). Prema Ursuli LeGvin imam pomešana osećanja. Pročitala sam bila jedno delo (Pričanje) i odmah sam, oduševljena, prešla na drugo, smešteno u isti svet (Leva ruka tame), ali sam već na prvoj stranici osetila teskobu, prezasićenje. Mislim da mi je njen stil pisanja naporan i da ga mogu uzimati samo retko ili u malim dozama. :D Agata mi je bila najdostupnija od svih ovih autorki (iako u kući imam barem po jedno delo od svake od njih) i retka su njena dela koja mi se nisu svidela. Takva doza kreativnosti i imaginacije se ne sreće baš često.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu! Bilo mi je zadovoljstvo da napišem ovaj post. :)
      Uvek sam više volela Džejn Ostin od sestara Bronte. Iako su im teme slične, stil pisanja Ostinove je daleko razvijeniji (što bi rekla Virdžinija Vulf - uspela je da prevaziđe činjenicu da je žena u svetu u kom muškarci dominiraju). L. M. Alkot mi je na spisku već duže vreme, ali ove godine ću definitivno pročitati "Male žene".
      Ja Ursulu baš volim, još u srednjoj školi me je zaludela "Zemljomorjem", a "Leva ruka tame" mi je jedna od omiljenih knjiga iz tog žanra. Daj joj vremena, taj roman zaista vredi pročitati :)

      Delete
  3. Odličan izbor. Ima tu nekih, koje su mi malo "teške", ali imam običaj da sebe nateram da završim knjigu do kraja. Samo jednu nisam završila, ne bih rekla koju;) Tri puta sam počinjala i verovala ili ne, čak sam se i sama čudila, uvek bih stala na 103 strani. Čovek piše dugoprugaške rečenice od kuuuuuuusur strana i kad ne uhvatim glavu i rep iste.. e onda je kraj.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Da nije Fokner kojim slučajem? Sad me baš zanima :D

      Delete
    2. Nije Fokner ;) Markes i "100 godina samoće" :(

      Delete
    3. U potpunosti vas razumem. Meni Markes nikada nije legao. :)

      Delete
  4. Divni izbori.Ja sam veliki fan Agate Kristi,i procitala sam puno njenih dela!Definitivno cu procitati i nesto od ovih autora koje si navela :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! Drago mi je da vas je tekst zainteresovao za dalje čitanje :)

      Delete
  5. Odlične preporuke! Uvrstiću tvoj post u moj osmomartovski newsletter :)

    ReplyDelete
  6. Divan, divan post i fantastican izbor! <3

    ReplyDelete
  7. Divno!!!!! :) <3 Bas dobar izbor.. Perl Bak mi je inace jedna od omiljenih spisateljica, kao i Dzejn Ostin.. :) Sve pohvale za post!!!

    ReplyDelete
  8. Lep podsetnik na neka fantasticna imena. Moj omiljeni zivi zenski pisac je Margaret Atvud.
    Inace, u mladjim danima mi je uvek bilo istovremeno uzbudljivo i tesko da citam Perl Bak. Dala si mi ideju da ponovo pokusam sad kad sam malo starija i da vidim kakav utisak ce ostaviti.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ja sam bas uzela 'Godinu potopa' iz biblioteke, verujem da me nece razocarati. Nikad do sada nije :D

      Delete
    2. Ja sam kupila "Godinu potopa" na nekoj Laguninoj akciji (3 za 999) i krenula sam da je čitam, a onda sam shvatila da je u pitanju nastavak "Antilope i Kosca". I onda šta ću, trk u biblioteku, tako da sada čitam "Antilopu", a "Godina potopa" će morati malo da sačeka. :)

      Delete