Zavera budala – Džon Kenedi Tul

Džon Kenedi Tul je američki autor, rođen u Nju Orleansu 1937. godine. Diplomirao je engleski jezik i predavao na različitim koledžima. Za života je bio neshvaćen kao pisac i njegovi brojni pokušaji da pronađe izdavače koji bi bili voljni da objave njegovo delo, nailazili su samo na neuspehe koji su konačno rezultirali samoubistvom koje je Tul izvršio u 31. godini života, 1969. godine. Zahvaljujući njegovoj majci i njenoj upornosti, javnost je ipak upoznata sa Tulovim talentom i njegov roman „Zavera budala“ objavljen je 11 godina nakon piščeve smrti i dočekan kao pravo otkriće. Gotovo deceniju nakon objavljivanja „Zavere budala“ objavljeno i je i drugo Tulovo delo pod nazivom „The Neon Bible“.

Tulov talenat je, iako ignorisan za života, posthumno nagrađen Pulicerovom nagradom 1981. godine, a roman „Zavera budala“ koji je tu nagradu i poneo, postao je svojevrsni američki klasik, dajući Tulu status kultnog pisca.

„Zavera budala“ je roman o Ignaciju Rajliju, grotesknom intelektualcu koji je, po sopstvenom mišljenju, isuviše dobar za svet koji ga okružuje. Iako inteligentan i obrazovan (struka mu je srednjovekovna filozofija), sa revolucionarnim idejama za spas civilizacije koje zapisuje u svoje sveske na male linije, razbacane po celoj sobi, Ignacije je večito na teretu okoline. Debeo, nespretan, trom i lenj, sa zaliskom koji ne trpi ni najmanje neprijatnosti, Ignacije je nezainteresovan za bilo kakvo zaposlenje i socijalni kontakt sa ljudima.

Ignacije Rajli je tipičan antiheroj, ali ni ostali likovi koje srećemo u romanu nisu ništa bolji. Na prvom mestu, kao takođe veoma bitan lik, tu je njegova majka, gospođa Rajli, dama sklona piću (koje neretko krije svugde po kući, najčešće u rerni) i saobraćajnim nezgodama čiju štetu nije u stanju da otplati. Kako bi se izvukla iz dugova, ona tera svog sina da pronađe bilo kakav posao. Uprkos njegovom eksplicitnom otporu i pokušajima da svaku priliku za zaposlenje sabotira (on je po sopstvenim rečima „anahronizam i ljudi to primećuju i preziru“), Ignacije dobija posao u kancelariji fabrike „Levi“.

Ostatak likova čini grupa grotesknih, namerno iskarikiranih individua: Ignacijev šef, gospodin Gonzales, beskrajno je fin dok pokušava da zavede bilo kakav red među sebi podređenim radnicima i tipičan je primerak malograđanskog ponašanja dok se divi parazitskom intelektualcu pri svakom njegovom pokretu; gospođica Triksi, Ignacijeva koleginica, dementna je dama koja drema na poslu, odavno zrela za penziju, koju gospođa Levi (supruga vlasnika fabrike, evidentno nezainteresovanog za posao), dokona bogatašica, uzima za svoj projekat i čini sve da joj povrati samopouzdanje i želju za životom, iako je dotičnoj dami zapravo jedino stalo do konačnog odlaska u penziju; pozornik Mankuzo je policajac kojem preti otkaz ukoliko nekoga konačno ne uhapsi; Džouns je crnac bistrog uma, prinuđen da čisti lokalnu kafanu kod gazdarice čije kriminalne radnje pokušava da raskrinka... itd.

U Tulovoj tragikomediji (ili farsi, kako god želite) nije Ignacije jedini čija se slika o sebi ne podudara sa realnošću. Pisac nam daje čitav spektar likova koji žive u zabludi, i u sebi vide veličinu koja zapravo ne postoji. Ipak, kao nosilac romana, Ignacije se svakako ističe kao groteskna slika intelektualnog snoba u potpuno zapuštenom telu.

U klasicima svetske književnosti možete pronaći brojne Ignacijeve prethodnike, kao što su Kandid, Don Kihot, Falstaf ili Gargantua, ali on nije nijedan od njih. Prodavac viršli koji viršle zapravo ne prodaje, već ih sam jede. Organizator pobune u fabrici koja za cilj ima poboljšanje uslova crnaca koji u njoj rade, iako ni sam u taj cilj ne veruje. Ignacije je hodajuća katastrofa. Iako izrazito pametan i rečit, on ne vodi nikakvu borbu. Ovaj junak u čitaocima ne izaziva sažaljenje i empatiju, već konstantnu netrpeljivost i zgražavanje (njegov pogled na svet propraćen je konstantnim podrigivanjem i sličnim vidovima nedoličnog ponašanja). Pa ipak, nećete ga mrzeti (ili još bolje, „volećete da ga mrzite“) i u tome upravo leži Tulova genijalnost kao pisca.

Naslov „Zavere budala“ inspirisan je jednim citatom Džonatana Svifta, jednog od najvećih satiričara svih vremena, a on glasi: „Kada se pravi genije pojavi, prepoznaćete ga po jednoj stvari – sve će se budale udružiti protiv njega“ (When a true genius appears in the world, you may know him by this sign, that the dunces are all in confederacy against him. Originalni naslov dela je Confederacy of Dunces). Interesantno je, posmatrano sa ovolike vremenske distance, koliko je ovaj Sviftov citat (pa i čitav roman) dobio proročki karakter za Tulovu životnu priču, i kako se čovek koji je umro ubeđen da njegov talenat nema vrednost, danas slavi kao kultna ličnost. „Zavera budala“ je po mnogo čemu posebna, ali ono što je svakako čini jedinstvenom jeste njena (opet kažem) proročka vezanost za sudbinu pisca.

Pročitajte ovo remek-delo Džona Kenedija Tula. Toliko mu dugujemo.

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Preporuka člana porodice (hvala mama!)

Izdavač za Srbiju: Izdavačka kuća Clio