Putovanje jednog slona – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“, „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ i „Udvojeni čovek“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Putovanje jednog slona“ je pretposlednji piščev roman, objavljen 2008. godine. Saramago je inspiraciju za ovaj roman pronašao u istinitom događaju. Naime, davne 1551. godine, portugalski kralj Žoao je svom rođaku nadvojvodi Maksimilijanu dao impozantan poklon – slona po imenu Solomon. Neobično i dugo putovanje slona od Lisabona do Beča bilo je tema brojnih istoričara i hroničara, a ljudi koji su sasvim slučajno sreli ovu nesvakidašnju povorku, prepričavali su svoj doživljaj sa ponosom („Čovek viđa slona samo jednom u životu, a možda i ređe“).

Priča o Solomonovom putovanju počinje jedne noći u bračnoj ložnici kralja Žoaoa i njegove supruge Katarine. Mučen činjenicom da svom rođaku nije poklonio venčani dar dostojan jednog vladara, kralj je poželeo da novim poklonom pozdravi svog rođaka, sada kada je u poseti Valjadolidu, takoreći tu iza ćoška. Praktična kraljica vrlo brzo dolazi na ideju da mu poklone slona, jer to ne samo da je poklon o kojem će se dugo pričati, već je i dobra šansa da ga se konačno otarase. Ma koliko ga voleli, „ima već više od dve godine otkako je životinja stigla iz indije, a ništa drugo nije radila nego samo jela i spavala, puna bačva vode uvek spremna i hrpe stočne hrane“. I tako je (potpuno saramagovski) odlučena sudbina Solomona i njegovog kornaka Subhra. Na pola puta Solomon će postati Sulejman, a Subhro, zbog svog neobičnog i teško izgovorljivog imena, ni manje ni više nego Fric, jer „to ime se lako pamti, osim toga, u austriji friceva ima tušta i tma, a ti ćeš biti tek jedan od njih, ali jedini sa slonom“. Ovaj vid prisvajanja glavnih junaka romana tek je jedan u nizu oblika njihove objektivizacije, jer Solomon i Subhro su kroz ceo narativ objekti raznih moćnika: portugalskom kralju predstavljaju poklon koji će ih proslaviti (a i on sam je došao na ideju da preimenuje Subhra: „Kakvo je to vražje ime... trebalo je da ga nazovemo žoakim kada je došao u portugaliju“), vojsci povod za borbu, crkvi mogućnost da povrati vernike, a nadvojvodi simbol sopstvene moći.

Neke od omiljenih Saramagovih tema prisutne su i u ovom romanu. Odnos pojedinca i sistema ovde je predstavljen kroz odnos kornaka i moćnika sa kojima dolazi u susret. Tema slave i njenog kratkog veka dirljivo je prikazana u samom Solomonu, koji ostavlja naizgled nezaboravan prvi utisak pun divljenja, ali vrlo brzo ostaje zatvoren daleko od očiju javnosti i zaboravljen od strane svih osim svog negovatelja. Saramago se u ovom kratkom romanu još jednom dotakao pitanja besmisla rata, a nije propustio ni da se uzgred obruši na religijske dogme.

Solomonov kornak, Subhro, Indijac je koji je pokršten, iako je, kako kaže, samo manje-više hrišćanin. Tokom jedne od pauza na putovanju, komandant ga priupita o hinduističkim božanstvima, a Subhro svoju priču završava mitom o Ganeši, bogu sa glavom slona. Kada jedan od vojnika dobaci kako su sve to priče za malu decu, kroz Subhra progovara sam ateista Saramago: „Kao i priča o onom koji je vaskrsnuo treći dan posle smrti“.

Još jedna zanimljiva priča koja izražava Saramgov poznat stav prema crkvi je ona kada emisar bazilike Svetog Antonija traži od kornaka da natera Solomona da klekne ispred crkve, jer ta je crkva odavno zaboravljena od vernika i potrebno joj je novo čudo. Nakon što kornak uspe da „objasni“ slonu šta se od njega traži i na opšte oduševljenje svedoka slon zaista klekne ispred porte bazilike, događa se nešto što čitaoca može podsetiti na biblijsku priču o zlatnom teletu. Naime, ovo „čudo“ ima potpuno suprotan efekat od onog kojem se sveštenik nadao: gomila vernika počela je da se tiska kako bi videla slona koji kleči, a uzgred i kupila i njegovu dlaku, kojom je Subhro drage volje naplatio svoj trud.

Čitaocima koji poznaju Saramgov opus i stil, nije neobična njegova konstanta igra narativom i metanarativom. U ovom romanu je, možda čak i najupadljivije, zaplet sporedan u odnosu na piščeve digresije i „ćaskanje“ sa čitaocima, a njegov pripovedač doseže sam vrhunac svog humora i smisla za satiru. Saramago svojim digresijama (po kojima je inače poznat) čitaoca konstantno drži u svesti da čita knjigu, štaviše, u „Putovanju jednog slona“ čitalac ima utisak da tekst nastaje pred njegovim očima. Kao kada, na primer, slavi praktičnost onomatopeja:

„I najednom iščeze. Uz jedno kratko plop izgubi se iz vida. Ima nekih zaista rečitih onomatopeja. Zamislite samo da smo morali da opisujemo nestanak dotičnog veselnika. Bilo bi nam potrebno najmanje deset stranica. Plop.“

Ili kada pokušava da izbegne opisivanje velelepnih predela kroz koje prolazi povorka:

„Letopisac ovih zbitija ne usteže se da prizna kako strepi da neće biti u stanju da opiše čuveni klanac u koji će karavan uskoro ući, tim pre što je, prilikom prolaska kroz isarski klanac, morao da manjkavost svog pripovedanja prikrije kako je znao i umeo baveći se sporednim stvarima, doduše, ne toliko nevažnim, ali svakako zaobilazeći glavnu temu. Šteta što u šesnaestom veku još nije bila izmišljena fotografija jer bi se time ovo rešilo kao od šale prostim ubacivanjem nekoliko fotografija iz ove epohe, pogotovo ako bi one bile snimljene iz helikoptera, pa bi čitalac imao sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud i odao nam puno priznanje za veliki informativni doprinos našeg spisa.“

Uprkos nedostatku opisa nekoliko čuvenih klanaca, ili povremenom skretanju sa glavne teme, čitalac će na kraju ovog romana svakako imati sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud, jer „Putovanje jednog slona“ je možda ne najbolji (svako može imati svoj favorit), ali svakako jedan od najsaramagovskih romana koje je ovaj pisac ikada napisao. A onima koji vole Saramaga, to je više nego dovoljna preporuka.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga o putovanju