Jedne zimske noći – Sajmon Sibag Montefjore


Sajmon Sibag Montefjore je britanski istoričar i autor istorijskih romana. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada: studija „Staljin: Na dvoru crvenog kralja“ (2004) dobila je nagradu za najbolju knjigu u oblasti istoriografije, kao i Britansku nagradu za knjigu godine. Pored nje, napisao je još studija iz ove oblasti, među kojima se ističu „Katarina Velika i Potempkin“, „Jerusalim“ i „Romanovi“. Autor je četiri istorijska romana: King’s Parade, My Affair With Stalin, „Sašenjka“ i „Jedne zimske noći“.


„Jedne zimske noći“ je najnoviji autorov roman, napisan 2013. godine, a radnja romana je smeštena u 1945. godinu, u Staljinovoj Rusiji. Grupa učenika jedne elitne moskovske škole, očarana Puškinom i romantičarskim idejama, osnovala je tajni klub „fatalnih romantičara“, vođen idejama zapisanim u izvesnom manifestu kluba, nazvanim „Baršunasta knjiga ljubavi“. Ljubav ili smrt glavna je krilatica ovih mladih zanesenjaka, a dvoboj prikazan u Puškinovom delu „Evgenije Onjegin“ suštinski je izraz njihove vere u romantizam. Upravo tu scenu, koju su i do sada podražavali nebrojeno puta, uvek daleko od očiju javnosti, odlučili su da odigraju kako dolikuje – potpuno kostimirani, na ulicama Moskve, ni manje ni više nego na dan Parade pobede, Staljinove proslave završetka rata.

Nešto će, međutim, krenuti po zlu i u veseloj gužvi odjeknuće dva pucnja iz pištolja i osvanuće beživotna tela dvoje mladih. Slučaj dvoje učenika u kostimima iz 19. veka zaokupiće pažnju ruske vlasti. Svi učesnici ovog događaja biće uhapšeni, a pronalazak „Baršunaste knjige ljubavi“ podići će istragu na jedan sasvim viši nivo, tako da će ono što je započelo kao rešavanje dva neobična smrtna slučaja, prerasti u ubeđenje o postojanju još jedne zavere protiv Staljina i pokušaja rušenja vlasti.

Roman „Jedne zimske noći“ predstavljen je kao priča o dve velike ljubavi, pa ukoliko ste očekivali lako romantično štivo, ne bi bilo loše da se pripremite za ono što ovaj roman zaista jeste. Montefjore je prvenstveno istoričar, pa ne čudi što je ovaj roman svojim dobrim delom zasnovan na istorijskim činjenicama i istinitim događajima (tzv. „dečji slučaj“ zaista se dogodio 1943. godine, većina likova, počev od Staljina, istorijske su ličnosti, dok su pojedini likovi i događaji inspirisani manje poznatim dešavanjima iz tog perioda). Iako su u pozadini zapleta zaista smeštene dve zabranjene ljubavi, čitav roman je zapravo slika apsolutne brutalnosti Staljinovog režima, prikazana kroz mučno saslušavanje dece i života njihovih roditelja i prijatelja obeleženih strahom (stanje svesti specifično za totalitarne režime).

U središtu romana je, dakle, metod koji je Staljinova policija koristila kako bi došla do željenih informacija od ispitanika i ovo je, osim što zauzima veći deo priče, svakako najuspeliji deo romana. Mračne ćelije sa slabim svetlom, neudobnim vlažnim krevetima, stražari koji prekidaju san čim zatvorenik u njega utone; konstatno stanje bunila ispitanika, pojačano slabom ishranom i neizvesnošću; pretnje, batine i strah koji se posle vrlo kratkog vremena uvlači u kosti; kao i sve ostale nehumane metode koje istorija vrlo dobro poznaje, naglašene su u romanu činjenicom da su ispitanici u ovom slučaju deca. Ne samo članovi kluba, već i njihova maloletna braća i sestre. Režim ne pita za godine i ukoliko namiriše krv, desetogodišnji dečak, uprkos tome što je u potpunosti nevin, biće tretiran jednako kao i odrastao muškarac.

I dok čitalac prisustvuje sporoj kulminaciji apsurda koja se očitava u tezi da iza kluba Fatalnih romantičara stoji zavera protiv Velikog Vođe, osećajući pod sopstvenom kožom svaki novi krah živaca ispitanika, rasplet romana će pokazati da je famozni „dečji slučaj“ bio samo paravan da se dođe do informacija o delovanju najbližih Staljinovih saradnika, koji su igrom slučaja, roditelji umešane dece.

Kao što sinopsis romana sugeriše, iza ovih mučnih scena krije se priča o dve ljubavi koje u Staljinovom svetu nisu smele da se dogode. Pa iako gotovo svaki junak snažno oseća potrebu da zaštiti one koje voli (bila to romantična ljubav, ljubav prema prijatelju ili članu porodice), Montefjoreu kao piscu romantika nije jača strana i ovaj bitan momenat u romanu ostaje u senci snažnih opisa direktnog i indirektnog terora koji je obeležio period vladavine jednog od najpoznatijih svetskih diktatora. „Jedne zimske noći“ je, uprkos sitnim nedostacima (najpre stilske prirode), roman koji će nesumnjivo potresti čitaoca i nakon čitanja će ostaviti utisak koji neće tek tako ispariti. A saznanje da je čitava priča zasnovana na istinitim događajima, učiniće taj utisak još snažnijim.

Ocena: 3.5/5
Izdavač: Evro Book

Reading Challenge: Knjiga koja u svom nazivu ima godišnje doba



CONVERSATION

6 comments:

  1. Čitala sam nedavno ovu knjigu. Odlična je. Zahvaljujući njoj čitam sada "Srebrnu mesečinu" koja takođe govori o Staljinovom vremenu. Brutalnost, bahatost koju je ispoljavao ovaj čovek je neverovatna. Malo je knjiga do sada napisano o njegovoj vladavini. Hvala za odličnu recenziju.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! Skoro sam čitala i pisala o romanu "Šum vremena", takođe govori o Staljinovom režimu, samo iz (potpuno ličnog) ugla ruskog kompozitora Šostakoviča. Odlična je knjiga, najiskrenije preporuke. :)

      Delete
  2. Sve nešto odlažem čitanje ove knjige, ali nakon čitanja ovog posta mi samo deluje zanimljivije, pa ću se u skorije vreme verovatno latiti čitanja.:)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ja sam je pogurala na vrh liste kako bih je čitala dok ima snega. Mada... možda bi mi sve ovo ipak lakše palo da je napolju bilo manje tmurno :D

      Delete
  3. Sjajan prikaz.:)
    Imam ovu knjigu, dobila sam je pre godinu dana, ali još uvek je nisam čitala. Nekako je stalno odlažem, kao čokoladu, jer mi se izuzetno dopada tema, kao i (onako, čisto estetski) prelepo vizuelno rešenje korica. Reče li neko Puškin, Rusija, romantizam, tajni klubovi? Eto mene!
    Sigurna sam da ću uživati, a tvoj tekst mi je uglavnom potvrdio očekivano. Hvala.:)
    Inače, od Montefjorea imam još i "101 heroja svetske istorije", neku vrstu enciklopedije koju je priredio, a kod nas objavila "Laguna". "Jerusalim" i "Romanovi" su mi takođe u planu, jer sam stekla utisak da je veoma posvećen, ali ne i kruto-akademski istoričar, da ume živopisno i interesantno predstaviti oblasti svog rada, što veoma cenim.
    P.S. Za romantiku je mogao da se obrati za pomoć supruzi, Santa je baš popularna kod čitateljki.:)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala!
      Da znaš da je i meni palo na pamet da je supruga mogla malo da mu pomogne. Te "ljubavne" scene su toliko suvoparne i neuverljive, ali ovaj "glavni" deo romana (koji možda i nije glavni, ali na mene je ostavio baš jak utisak) je totalna suprotnost. Momenti u kojima inspektori ispituju klince o zaveri su slika i prilika apsurda, da se na trenutke osećaš bespomoćno kao da sediš tamo sa njima.

      Ubrzaj malo to grickanje čokolade, pa javi utiske. :)

      Delete