Ime mi je Šajlok – Hauard Džejkobson


Hauard Džejkobson je engleski pisac rođen 1942. godine u Mančesteru. Pored pisanja, bavio se novinarstvom i pisanjem TV scenarija, a radio je i kao predavač na Univerzitetu u Sidneju i na Kembridžu. Svoj prvi roman, Coming From behind, napisao je 1983. godine, a do sada iza sebe ima 15 romana (od kojih je jedan dobio Bukerovu nagradu) i pet dela koja ne potpadaju pod domen fikcije.


„Ime mi je Šajlok“ je moderna verzija „Mletačkog trgovca“, drugi roman u projektu Hogarth Shakespeare, pokrenutog u čast obeležavanja 400 godina od Šekspirove smrti. Cilj projekta je približavanje Šekspira savremenoj publici, a osim Džejkobsona, u projektu učestvuju i Dženet Vinterson (recenziju romana „Procep u vremenu možete pročitati klikom OVDE), Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, Džilijen Flin, Ju Nesbe, Edvard Sent Obin  i En Tajler.

Hauard Džejkobson se tokom života bavio proučavanjem Šekspira (1978. godine je, zajedno sa Vilburom Sandersom objavio knjigu Shakespeare's Magnanimity: Four Tragic Heroes, Their Friends and Families), ali kako sam kaže, ideja o ponovnom pričanju Šekspirovih drama isprva mu nije delovala privlačno. Kada je, nakon što je ipak pristao da učestvuje u projektu, upitan koju dramu želi da obradi, njegova prva misao je bila „Hamlet“, iako je dobro znao da su ga pozvali zbog „Mletačkog trgovca“. I sam jevrejskog porekla (sebe je jednom u šali nazvao jevrejskom Džejn Ostin), Džejkobson je poznat po romanima čiji su protagonisti britanski Jevreji. Ideja o osavremenjivanju najpoznatijeg  Jevrejina u istoriji književnosti, po svemu sudeći, bila kao stvorena baš za njega.

„Ime mi je Šajlok“ nije toliko ponovno pričanje, koliko preispitivanje originala, sa Šajlokom, pored Hamleta verovatno najpoznatijim likom koga je Šekspir ikada stvorio, istovremeno u samom središtu i potpuno izvan fabule dela.

U „Mletačkom trgovcu“ Šajlok je prikazan kao stereotipni Jevrejin i vekovima se postavlja pitanje da li je Šekspir napisao antisemtisko delo ili delo o antisemitizmu. Džejkobson Šajloku daje priliku da preispita sebe pred publikom, istovremeno pokušavajući da odgovori na pitanje šta zaista znači biti Jevrejin i kako se nositi sa tim obeležjem.

„Ti Jevreji! Ne znaju da li da plaču za mnom, da me se odreknu ili da me objasne. Baš kao što ne znaju da li da objasne ili da se odreknu sebe.“

Iako su svi elementi originala tu – funta mesa, problematični porodični odnosi, izgubljeno prstenje, tri kovčežića (u duhu savremenog doba predstavljena kao tri automobila) – svetlost pozornice je na Šajloku. Ko je zaista taj čovek? Kakvi su njegovi motivi? Da li je de facto negativac? Sukob oca i kćerke prebačen je na Sajmona Struloviča i njegovu kćer Beatrisu, dok je Šajlok u ulozi savetnika, ili bolje rečeno savesti, na ivici realnosti i mašte, metafora za kolektivnu svest.

Pitanje pravde, jedna od centralnih tema „Mletačkog trgovca“, prenosi se i na modernu verziju. Strulovičeva kćerka odlučuje da se uda za fudbalera, poznatog najpre po tome što je jednom prilikom publiku pozdravio pokretom koji je protumačen kao nacistički pozdrav. Strulovič, iako u osnovi nije religiozan, u sebi oseća buđenje milenijumima stare pripadnosti i više ne može da kontroliše bes. Baš kao što se i njegov otac (takođe nereligiozan do ključnog momenta) odrekao njega kada je oženio ženu hrišćanske veorispovesti, tako i Strulovič sada, otac i Jevrejin, doživljava istorijsku razliku između Jevreja i „Gentila“ i zahteva ono što smatra pravdom. Dozvoliće venčanje i preći će preko obeščašćenja Beatrise, ali fudbaler će morati da se dokaže. Ni manje ni više nego činom obrezivanja. Baš kao ni Šajlok, 400 godina ranije, ni Strulovič neće odustati od svoje fiksacije prema naplaćenom računu, oličenom u famoznoj funti mesa, i baš kao i Šajlok, biće okrutno izigran.

U Džejkobsonovoj verziji, Strulovič je Šajlok kakvog smo upoznali u „Mletačkom trgovcu“, pa i naslov, ukoliko nomen shvatimo kao omen, aludira na to. U jednom trenutku, Šajlok i sam insinuira na tu činjenicu. Nakon samo nekoliko dana poznatstva sa Strulovičem, reći će mu: Gospodine Struloviču, ja te poznajem oduvek.

Šajlok je iskustvo, on je svoju priču proživeo i sada, u nemim razgovorima sa svojom pokojnom suprugom, pokušava da na nju konačno stavi tačku. Iako u ulozi „advokata“, on nema direktnog uticaja na ishod, a njegova ravnodušnost koja raste kako se delo približava kulminaciji, jasan je znak da on zna kako će se priča završiti, i ma koliko pokušavao, ne može da joj promeni kraj.

Ali začarani krug se nastavlja i Šajlok ostaje prokleti Jevrejin, seleći se iz jednog tela u drugo. On ostaje paradigma, večna i nerešiva zagonetka:

„Za mene lično ne postoji sada. Živim kada sam živeo. Tamo gde se priča završila, ja sam se završio. Ali ponekad, iz čistog đavolskog zadovoljstva, zakotrljan po ustima završne reči jedne druge žrtve budala. Čeznem, sigurno ti je jasno, za zvonkim završnim rečima.“

I mada nestaje sa scene jednako neočekivano kao što se i pojavio, njegovu priču nastavljaju drugi, priču koja nema kraj. Ipak, kroz Struloviča, Džejkobson ispunjava želju Šajloku i završava roman nemim uzvikom, naglašavajući postojanje još jedne šanse: „Osvetiću se bagri vašoj celoj!“

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

CONVERSATION

4 comments:

  1. Definitivno zvuči kao knjiga vredna čitanja.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Zanimljiva je. Nisam čitala Džejkobsona ranije, videću da li ima nešto njegovo prevedeno, dopada mi se stil :)

      Delete
  2. Ovo me interesuje od samog izlaska knjige, čitav projekat deluje veoma zanimljivo, mada mi se prva kod nas prevedena knjiga, "Procep u vremenu" nije svidela - očekivala sam više, a bila mi je nekako banalna i prosečna. Nadam se da će ostale reinterpretacije biti na nivou malo dostojnijem Šekspira. Tvoja recenzija, kao i uvek, savršena.:)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Znaš šta, mislim da postoji razlog što je Procep izašao prvi. Ova je definitivno mnogo bolja, meni barem, i u pravu si da je prva bila banalna, ali je pristup bio dosta bukvalan i onda tu nije bilo mnogo prostora za igranje. Ali ja sam nekako toliko bila oduševljena idejom da mi to nije smetalo, mada roman, ako se posmatra samostalno, stvarno nije ništa posebno. Sa Džejkobsonom je stvar drugačija, i mnogo mi se više dopada ovaj pristup. Jedva čekam da stigne sledeća, a Atvudovoj se najviše radujem. :)

      Delete