Mašina za pravljenje Španaca – Valter Ugo Mai


Valter Ugo Mai je portugalski pisac, rođen 1971. godine u Angoli. Diplomirao je prava, magistrirao savremenu portugalsku književnost; pored pisanja, bavi se i pevanjem i uredničkim radom. Napisao je šest romana, kao i nekoliko zbirki pesama i knjiga za decu. 2007. godine je za svoj roman O remorso de Baltazar Serapiao dobio nagradu Žoze Saramago za najbolji roman na portugalskom jeziku. Tom prilikom je sam Saramago izjavio da Valter Ugo Mai piše stilom koji je u semantičkom i sintaksičkom smislu pravi lingvistički cunami. Ovaj roman će predstavljati prekretnicu u piščevom stvaralaštvu, jer će u njemu prvi put svesno koristiti isključivo mala slova u pisanju, a ta stilska odlika postaće kasnije njegov zaštitni znak.


„Mašina za pravljenje Španaca“ je piščev četvrti roman, objavljen 2010. godine, i njega takođe odlikuje piščev pravopisni bunt. U pitanju je priča koju pripoveda Antonio Žorže de Silva, penzionisani berberin koji je prinuđen da svoje poslednje dane provede u staračkom domu. Nakon smrti voljene supruge, sa kojom je proveo više od polovine svog dugog života, Antoniov svet se srušio i u njemu je ostalo malo toga što ga čini doista srećnim. No, čak je i to malo nestalo kada ga je rođena ćerka lišila slobode, smestivši ga u dom, koji protagonista ove priče cinično naziva „umiraonicom“.

u to prvo vreme u domu bio sam ubeđen da su me tamo smestili samo zato što nisu imali hrabrosti da me ubiju na neki drugačiji, brži način. brži način koji bi zasigurno bio iskreniji, smatrao sam. strpali su me ovde i ostavili da kopnim iz minuta u minut, daleko od njihovih očiju. a meni nije bilo jasno kako srce ne prepukne od tolike tuge, jer sam živeo u jednom nestvarnom prostoru gde sam molio da me smrt uzme. ne verujem u zagrobni život, i nije me figurica naše gospe od fatime ubedila u suprotno, kao što me ne bi ubedila ni da ću se, kada umrem, ponovo naći u laurinom zagrljaju i zauvek nastaviti našu vezu koja je trajala četrdeset i osam godina. smrt bi mi učinila uslugu da ne postanem samo bleda senka onoga što sam bio. bilo bi to samo održavanje nivoa emotivnog života koji bi bilo nepravedno izgubiti.

Njegov inat, kao i netrpeljivost prema novom okruženju, ubrzo će nestati i Antonio će među stanovnicima doma steći nove prijatelje, sa jednako mnogo iskustva i nostalgije ka prošlim vremena, manje ili više jednako kivne na nemoć starosti. Gospodin Ešteveš bez metafizike, stogodišnjak koji je u mladosti upoznao čuvenog portugalskog pisca Fernanda Pesou i našao se u njegovoj pesmi, religiozni gospodin Pereira sa kojim će Antonio ulaziti u konstante religijske rasprave, kao i Ameriko, Anizio i Krištijano Silva, koji će malo po malo prirasti Antoniu za srce i pomoći mu da se, ni ne primetivši to, „pripitomi“ i uklopi u sredinu.

Ali ovaj roman je mnogo više od priče o starcima koji odbrojavaju dane u staračkom domu. Satkan u celosti od reminiscencija i filozofskih rasprava glavnih likova, „Mašina za pravljenje Španaca” je roman o Portugalu i njegovoj istoriji, ali i o diktaturi kao pojmu i posledicama koje ona ostavlja na stanovništvo nad kojim se primenjuje. I sam naslov aludira na to: „portugalske žene su pravile špance. širile su noge i rađale sve nas, te odbačene špance koji se kaju i koji žele da se vrate kući, da bi imali bolju kuću, bolju platu, veći ponos, a ne ovo malo zemlje, puno čežnje, žalopojki i duboke tuge, priterano uza zid, samo što se ne sunovratimo u more, u vodene ponore“. Ova tvrdnja (koja se ne zaustavlja samo na Španiji, štaviše, u romanu se spominju i Portugalci rođeni u Francuskoj), stavljena je u jukstapoziciju sa likom Enrikea, rođenog Španca koji se oseća i izjašnjava kao Portugalac. No ipak, činjenica da se pojedini čitaoci iz drugih zemalja (pogotovo sa naših prostora) bez ikakve muke mogu pronaći u rečima Maijevih junaka, daje ovom delu zastrašujuću univerzalnost.

Mračna strana diktature dočarana je primerom one koju je u Portugaliji više od tri decenije sprovodio Antonio de Oliviera Salazar, portugalski premijer čija je vladavina odisala profašističkim idejama. Kao i svaki tiranin, i Salazar je svoj režim držao pod kontrolom izazivajući strah među stanovništvom, koji je nakon određenog vremena postao kolektivno stanje svesti. Bilo koja uspešno sprovedena diktatura čini da većinski deo naroda otupi, od ljudi pravi robote koji ćutke i bez preispitivanja svojih postupaka odrađuju svakodnevne zadatke. Čak i nakon pada diktature njeno delovanje traje i teško ga je izbrisati. Diktatura je ono što ljudima oduzima metafiziku (veoma važan motiv u romanu) i konačno dovodi do stanja koje Mae naziva fašizmom dobrih ljudi:

svi smo mi ovde fašisti, nama su fašizam toliko utuvili u glavu da mislimo da je nekada sve bilo bolje, to su ti ostaci fašizma koji proizilaze iz čežnje… kada kažemo da je nekada sve bilo dobro samo znači da žalimo za prošlošću, time zapravo želimo da kažemo da smo nekada bili mladi, da smo mislili da je svet naš i da nismo patili od bolova u leđima i od reume. mi zapravo žalimo za nama samima, a ne za starim režimom… ja sam pitao, da li nas to čini dobrim ljudima, a on je odgovorio punim ustima, pa naravno da smo dobri ljudi, gospodine silva, nismo zaraženi nikakvom politikom, nosimo u sebi od svega po malo, ali pre svega osećamo žal za prošlošću, zato što smo ostarili… fašizam dobrih ljudi, toga ovde ima napretek. i to nikome više ne škodi i potpuno je bezazleno. ali to je osećanje koje ostaje skriveno, iza zatvorenih usta, jer znamo da možda ne bi trebalo da postoji, ali postoji jer je prošlost, u tom smislu, jača od nas. ono što smo bili uvek će biti sadržano u onome što jesmo, ma koliko se mi menjali ili učili nove stvari.

Antonio će sa svojim novostečenim prijateljima u domu doživeti lepe i manje lepe trenutke, saslušaće i promisliti o teorijama zavere o skrivenim namerama zaposlenih da se ratosiljaju siromašnih staraca kako bi oslobodili mesta za one bogatije – uglavnom psihičkim torturama, poput prakse da bolesne korisnike doma smeštaju u sobe sa pogledom na groblje – a ponekad, ako to ne pomogne, i život pojedinih pretenduje na to da se beskrajno oduži – i direktnim izazivanjem onoga što kasnije nazivaju tragičnim nesrećama, poput požara koji je u domu izbio tokom Antonijevog boravka u njemu, a u kojem su život izgubile tri osobe; zajedno sa Amerikom, obmanjivaće jednu staru damu koja i dalje uporno piše svom pokojnom mužu, tako što će joj na ta pisma odgovarati, u najboljoj nameri, kako bi joj ulepšao sumorne poslednje dane. Plakaće i smejaće se, sećaće se sa gorčinom, besom i krivicom, života koji je proživeo, izbora koje je pravio, prilika koje je propustio; pričaće sa setom u glasu o svojoj jedinoj ljubavi iz koje još uvek crpi snagu da nastavi dalje.

Kao što je već rečeno, metafizika predstavlja veoma važan momenat u ovom romanu. Ona predstavlja onu iskru koja čoveku daje smisao postojanja. Antonio je tu iskru izgubio nakon smrti supruge i neopisivog razočaranja u sopstvenu decu. Međutim, upravo mu je boravak u domu, kojem se isprva toliko protivio, vratio, makar na trenutak, veru u život. Antonio svoju pripovest počinje pesimistično, i taj ton starca koji na svoj život gleda ogorčeno, bez trunke radosti, nedvosmisleno predstavlja jednu od najpotresnijih slika sa kojima čovek može da se suoči, ali povremeno se pripovest razvedrava i čitalac zajedno sa pripovedačem oseća da svaki život, ma koliko težak bio, sa sobom nosi lepotu i vedrinu. Ipak, „Mašina za pravljenje Španaca“ nije bajka i Antonio neće doživeti čudesnu transformaciju koju će čitaoci možda očekivati. U tome i leži snaga ovog dela. Njegova svrha nije da uteši, već da prodrma i osvesti. Uprkos humoru koji provejava kroz stranice ovog romana, „Mašina za pravljenje Španaca“ suštinski je priča o ogorčenosti, pa će upravo u tom maniru Antonio, dosledan sebi, završiti svoju pripovest:

kad sve saberem i oduzmem, verujem samo u ljude i nadam se da će se jednog dana pokajati. to mi je dovoljno, da se jednog dana iskreno pokaju i promene svoje ophođenje da bi jednog dana mogli da veruju jedni drugima. a osim toga, osećam samo gorčinu. bolničarka je ušla, prišla nam i upitala šta osećate, gospodine silva, i ja ponovih, osećam gorčinu, samo gorčinu.

Predivno napisan, ovaj roman u svakom smislu prikazuje dobuko zakopanu gorčinu miliona ljudi širom sveta kojima je život proleteo pored očiju. Odabir junaka u poznoj starosnoj dobi ovom osećanju samo daje na jačini, a prkošenje pravopisnim normama podvlači priču o izgubljenim slobodama i provocira čitaoca da još jednom razmisli o pravilima koje zdravo za gotovo prihvata, bez razmišljanja o njihovim suštinama. Kombinovanjem jezičke dekonstrukcije, istorije, politike, filozofije i intertekstualnosti (koja se ogleda u pesmi Fernanda Pesoe), Valter Ugo Mai pred čitaoca stavlja kako lingvistički tako i umni izazov, kakav se u modernoj književnosti ne sreće svakoga dana.

Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu hteti biti ništa
Isključivši to, imam u sebi sve snove sveta.
(Trafika, Fernando Pesoa)


Ocena: 4.5/5
Izdavač: Laguna




CONVERSATION

4 comments:

  1. Savršeno!:)))
    Recenzija, odlomci, zamisao, stil, tvoje upadljivo oduševljenje i pisanje sa dušom o ovom romanu - sve skupa čini idealnu preporuku i obavezno tražim knjigu, odmah je stavih na listu. HVALA!:)
    Portugalski autori su stvarno posebni, nema šta.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! :)
      Obavezno javi utiske kad je nađeš, baš me zanima da li će ti se dopasti. Portugalci su stvarno opičeni, a izgleda da imamo mnogo više toga zajedničkog sa njima nego što nam se na prvi pogled čini :D

      Delete
  2. Moj najbolji ortak tvrdi da sa godinama ne postajemo mudriji već ogorčeniji, sa čime se u potpunosti slažem.
    Iako nisam ljubitelj pisanija koje namerno odstupa od pravopisne norme, ovaj roman mi zvuči zanimljivo.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ne daj da te to obeshrabri - brzo se navikneš na mala slova, pa ne utiče na čitanje. :)

      Delete