Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od
najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine,
kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”.
Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe
bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije
objavljenih Bakmanovih romana možete pročitati OVDE.
,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” je novela
koja, kako Bakman kaže u uvodu, nikada nije ni trebalo da postane knjiga. ,,Da
budem sasvim iskren sa vama, ovo u stvari i nije trebalo da bude knjiga. Ovo je
bio samo pokušaj da razjasnim nešto što se događalo u meni, a pošto sam od onih
koji se više osećaju kao svoji na svome kada pišu nego kada govore, ponekad
moram da vidim svoje misli ispisane slovima da bih shvatio šta osećam.” Tekst
je prvenstveno objavljen na Bakmanovom blogu uz poziv čitaocima da doniraju
iznos po svom izboru u dobrotvorne svrhe. A sada, kada je ipak ,,postao”
knjiga, sav Bakmanov autorski prihod odlazi ,,Fondaciji za mozak”, organizaciji
koja prikuplja novac za istraživanja o oboljenjima mozgda.
U svojoj kratkoj, dirljivoj priči o porodičnim
odnosima Bakman se usredsređuje na odnos dede i unuka. Noa i njegov deda su
bili najbolji prijatelji otkako Noa zna za sebe. Imaju mnogo toga zajedničko i
odlično se razumeju, bolje nego što se Noa razume sa roditeljima. Ali deda je u
poslednje vreme počeo da se menja i te promene zbunjuju dečaka.
Pred čitaocem je slika ljupkog trga na kom Noa i
deda provode vreme. Trg se, međutim, svakog dana pomalo smanjuje, a njegove
nekada jasne ivice obavijene su maglom. Nije teško zaključiti da je trg
metafora za ono o čemu je autor govorio o uvodu: ,,Želja mi je bila da pokušam
da ispričam nešto o tome šta se događa kada mozak napusti zemlju pre nego što
to učini naše telo”. Trg je dedino bezbedno mesto, mesto u kom čuva uspomene na
svoju jedinu i najveću ljubav – Noinu baku. Zamagljene linije i sužavanje
bezbednog mesta metaforički prikazuju okrutnost starenja i senilnosti koju starost
ponekad nosi sa sobom. I kao da to nije samo po sebi dovoljno, tu je i Noa, dete
kom treba objasniti šta se događa.
,,Da li se bojiš?”
,,Malo, a ti?”
,,Malo”, priznaje dečak.
,,To će držati medvede podalje od nas.”
,,A kada zaboraviš nekog čoveka, da li onda
zaboraviš i to da si ga zaboravio?”
,,Ne. Ponekad se sećam da sam ga zaboravio. To je
najgora vrsta zaboravljanja.”
Deda zbog toga sve češće putuje na sigurno mesto,
tamo gde njegova ljubav i dalje živi i daje mu savete kako da prebrodi ovo
strašno putovanje. Trg, ipak, nije mesto koje ga čuva od kajanja i prihvatanja
sopstvenih grešaka. Grešaka koje je činio kao roditelj, pre svega, prema sinu
sa kojim nije provodio dovoljno vremena a kog sada jedva prepoznaje. Grešaka
koje sada pokušava da ispravi starajući se o dečaku, tako što će rastanak
učiniti što bezbolnijim.
Iako je glavna tema Bakmanove novele demencija i
suočavanje sa smrću voljenje osobe, ovo je ujedno i knjiga koja slavi ljubav i
život. Dedina ljubav i dalje živi u mislima i u poslednjim trenucima postaje
slamka za koju se čvrsto drži. Kada ga obuzme očajanje zbog odnosa sa sinom,
ona je tu da ga uteši i uveri ga da nije bio toliko loš koliko misli. Njihov
zajednički život nije bio kao onaj iz bajke – bilo je tu i razmirica i
neslaganja, ali je baš zbog svega toga bio savršen. Razgovori dede sa
bakom su prilično dirljivi, na momente i sladunjavi, ali zar nisu takve sve
lepe uspomene koje imamo sa svojim voljenima?
,,On ju je nekoliko minuta posmatrao. Zatim joj
je rekao da je voli. To je bio prvi put. Nikada nisu prestali da se svađaju i
nikada nisu spavali razdvojeni, on je čitav radni vek posvetio izračunavanju
verovatnoće, a onda je bila nešto najverovatnije sa čim se susreo. Uzdrmala ga
je iz korena.”
Kao i svaka druga Bakmanova priča, i ,,Put do
kuće svakog jutra sve je duži” jasno poručuje koliko je važno da vreme
posvetimo ljudima koje volimo. Ova kratka novela na to ukazuje možda više od
svih, podsećajući nas da postoji stvar strašnija od gubljenja života – a to je
gubljenje uspomena, osećaj bespomoćnosti kao da ,,stalno nešto tražiš po
džepovima. Prvo gubiš sitnice, zatim i krupnije stvari. Počinje s ključevima, a
završava se s ljudima”. I stilski je ova priča slična onome na šta su Bakmanovi
fanovi već navikli, s tom razlikom što je veoma kratka pa samim tim i kompaktnija.
Pročitaćete je dok trepnete i neće vam oduzeti mnogo vremena, tu dragocenu
stvar o kojoj zapravo i govori. ,,Ako vam se nešto bude dopalo u ovoj knjizi,
onda će korist biti dvostruka, a opet, ako vam se u ovoj knjizi ne bude dopalo
baš ništa, novac će ipak biti iskorišćen za dobar cilj. Nadam se da vam ova
pogodba zvuči prihvatljivo.” Ja mislim da je sasvim ok.
Ocena: 3/5
Izdavač: Laguna
Posts
Zeznuli su iz Lagune pa požurili sa izdavanjem posle Brit Mari, tradicionalno Bekmana dobijam od kolega za rođendan poslednje tri godine.Sad se dvoumim, da li da čekam april ili da je kupim sama.
ReplyDeleteNešto mi govori da će do aprila objaviti još neku :)
DeleteMislim da ću ovu nabaviti baš mi se dopada što njegov deo novca ide u humanitarne svrhe , a i tema je odlična. :)
ReplyDeleteDa, baš lep potez. Što i on sam kaže, čak i da ti se ne dopadne priča, bar znaš da nisi bacila pare. :)
DeleteJa sam slaba na priče o demenciji. Nemam ama baš nikakva iskustva s tim (i nadam se da neću), ali to mi je jedan od najvećih strahova. Što bi moja majka rekla: ,,Bože, samo me u glavu ne diraj".
ReplyDeleteKad su Bakmanove knjige u pitanju, stvarno mislim da je precenjen, ali i dalje iskreno preporučujem ,,Uvea". :)