Stsh's Book Corner: Čarobna knjiga

Showing posts with label Čarobna knjiga. Show all posts

Mjuriel Barberi (1969) je francuska književnica i profesorka filozofije. Svoj prvi roman „Poslastica“ objavila je 2000. godine, nakon čega su usledili romani „Otmenost ježa“ (2006) i „Život vilenjaka“ (2015).

Roman „Otmenost ježa“ doneo joj je svetsku slavu. Prodat je u više miliona primeraka širom sveta, a po njemu je 2009. godine snimljen i film po imenu „Jež“.

Vila u ulici Grenel ima naizgled sasvim običnu kućepaziteljku koja se ni po čemu posebnom ne razlikuje od žena koje rade u ostalim vilama tog tipa. Njeno ime je Rene Mišel i ona se svim silama trudi da ostavi baš takav utisak – tipične sredovečne žene kakvu bi nezainteresovani stanari ovakvih vila očekivali na vratima – i da ostane nevidiljiva i ušuškana u udobnosti stereotipa. Jer niko ne želi kućepaziteljku koja sluša klasičnu muziku, gleda kvalitetne filmove, uživa u filozofskim raspravama i čita kanonizovanu književnost. A Rene je, pogađate, upravo takva.

„Zovem se Rene. Imam pedeset četiri godine. Već dvadeset sedam godina radim kao pazikuća u ulici Grenel broj 7, gde se nalazi lepa vila s unutrašnjim dvorištem i vrtom, podeljena na osam superluksuznih apartmana, nastanjenih, ogromnih. Udovica sam, niska, ružna, punačka, imam kurje oči na stopalima i, ako je verovati nekim meni samoj neprijatnim jutrima, iz usta mi izbija zadah mamuta. Nisam se školovala, uvek sam bila siromašna, neupadljiva i beznačajna. Živim sama s mačkom, velikim lenjim mačorom koji od pomena vrednih osobenosti ima to što mu smrde šape kada se iznervira. Ni on ni ja se baš ne trudimo da uđemo u krug nama sličnih. Pošto sam retko ljubazna, ali uvek uljudna, ne vole me, ali me ipak podnose, zato što tako dobro odgovaram onome što je društveno ubeđenje sakupilo u obrazac pazikuće, zato što sam jedan od mnogih točkića koji pokreću veliki sveopšti privid o tome kako život ima lako dokučiv smisao. A pošto je negde zapisano da su pazikuće stare, ružne i odbojne, na pročelju istog kretenskog nebeskog svoda takođe je krupnim slovima urezano da pomenute pazikuće imaju debele bezvoljne mačke koje po ceo dan dremaju na jastučićima s heklanim navlakama.“

Rene, međutim, nije jedini stanar u ovoj vili koji uspešno krije svoje pravo lice. Takva je i dvanaestogodišnja Paloma, ćerka u bogatoj porodici, takođe prilično pametnija od onoga što to o njoj misli okolina, devojčica koja ima jasno zacrtan plan i nema nameru da ga bilo kome otkrije.

„Dakle, donela sam odluku. Uskoro ću napustiti detinjstvo i, mada sam ubeđena da je život smejurija, mislim da neću moći da se odupirem do kraja. Mi smo, u suštini, programirani da verujemo u ono što ne postoji, pošto smo živa bića i ne želimo da patimo. Zato sve snage trošimo kako bismo sebe ubedili da ima stvari vrednih truda, zbog kojih život ima smisao. Džabe mi je to što sam veoma pametna, ne znam koliko ću još moći da se borim protiv te biološke sklonosti. Kad kročim na put odraslih, hoću li i dalje biti kadra da se suočim sa osećajem besmisla? Ne verujem. Zato sam donela odluku: na kraju ove školske godine, na trinaesti rođendan, 16. juna, ubiću se.“

Ove dve junakinje čine dva pripovedna glasa „Otmenosti ježa“. Iako na prvi pogled potpuno različite – po uzrastu, poziciji, socijalnoj lestvici – obe su izuzetno inteligentne, obe izuzetno vešto glume i imaju veoma slično mišljenje o svetu u kom žive, i u jednom momentu će toga postati itekako svesne. Upravo će Paloma biti ta koja će prva shvatiti da Rene nije ono za šta se predstavlja i da se iz petnih žila trudi „da deluje kretenasto“. Zavesa iza koje se Rene uspešno skrivala pred stanarima vile srušiće se pred pronicljivošću jednog deteta. A za sve to biće zaslužan novi stanar vile, jednako pronicljivi gospodin Ozu. Njegov ulazak u živote stanara imaće ogromnog odjeka na ove dve junakinje. Najpre na Rene, koja će ponovo osetiti leptiriće u stomaku i potrebu da povremeno sredi frizuru, a potom i na Palomu, kojoj će ova zagonetna kućepaziteljka dati razloga da živi.

Rene nije bila sasvim u pravu: ispostaviće se da njena ličnost ne predstavlja skandal za svakog stanara luksuzne vile. Njena želja da pronađe nekoga sebi sličnog sukobiće se sa željom da je svi ostave na miru. I nije slučajno što će je prozreti upravo Paloma, devojčica i sama sklona skrivanju:

„Gospođa Mišel ima otmenost ježa: spolja je načičkana bodljama, prava tvrđava, ali slutim da je iznutra isto tako jednostavno istančana kao jež, lažno nezainteresovana životinjica, žestoko nedruštvena i strahovito otmena.“

„Otmenost ježa“ je roman napisan nesvakidašnjim stilom. Dva narativa, oba u prvom licu, od kojih se jedan obraća svom dnevniku a drugi čitaocu direktno, funkcionišu izuzetno skladno, skoro pa kao u ogledalu. Osnovno zanimanje autorke je očigledno – Mjuriel Barberi je uspela da napiše pitak filozofski roman, tako da teme kojima se bavi, kao i monolozi junaka, teku sa lakoćom kojom se čita mnogo laganija literatura. „Otmenost ježa“ bavi se ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima, kritikuje francuski viši stalež i propituje osnovanost stereotipa i klasnih razlika; diskutuje o filmu, književnosti i umetnosti uopšte; filozofira o smrti i smislu života. A sve to uz pažljivo doziranje ozbiljnosti i humora.

Šarm ovog romana osvojio je čitaoce širom sveta, a Mjuriel Barberi je kroz priču o kućepaziteljki koja razbija stereotipe razbila još jedan: filozofski romani mogu biti iznenađujuće pitki i zabavni, a „Otmenost ježa“ je svakako jedan od takvih.

Ocena: 5/5

Izdavač: Čarobna knjiga

Erin Morgenstern je američka autorka rođena 1978. godine. Završila je pozorišnu umetnost. Pored pisanja, bavi se i slikanjem, a omiljena tehnika joj je akvarel. Roman „Noćni cirkus“ je njen prvi i za sada jedini roman, koji je, posle više od trideset odbijanja, konačno uspela da objavi 2010. godine. Roman je ubrzo nakon objavljivanja dostigao ogromnu popularnost koja ni danas ne jenjava, dospevši i na listu bestselera Njujork Tajmsa na kojoj se zadržao čitavih sedam nedelja.

„Noćni cirkus“ je roman o dvoje mladih iluzionista, čija je sudbina određena još u detinjstvu – Silija i Marko su izabrani da se takmiče jedno protiv drugog u tajanstvenom izazovu, o kojem ne znaju gotovo ništa, osim da moraju dati sve od sebe da pobede protivnika.

Ali pre svega, ovo je priča o neobičnom cirkusu, koji se otvara u sumrak a zatvara u zoru, koji se pojavljuje bez bombastične najave, a isto tako tiho i nestaje.

„Cirkus stiže bez upozorenja. Ne prethode mu nikakva obaveštenja, nema plakata po stubovima u centru grada i bilbordima, nema pomena ni reklama u novinama. Jednostavno je tu, a juče ga nije bilo.“

Cirque des Rêves, odnosno Cirkus Snova, nije običan cirkus sa klovnovima, životinjama i vratolomijama na trapezu. On je mnogo više od toga. Kada prođu kroz glavnu kapiju, posetioci stupaju u misteriozan svet crno-belih šatri od kojih svaka skriva poseban spektakl. Na granici između stvarnosti i magije, poseta Noćnom cirkusu je nalik na iskorak u drugu dimenziju, a čak i kada ga napuste, posetioci nisu sigurni sa koje strane ograde je san, a sa koje realnost.

Erin Morgenstern je svojim romanom očarala čitaoce širom sveta, jednako kao i njen cirkus svoje posetioce. S obzirom na to da ja, eto, ne spadam u većinu oduševljene publike, ovo će biti malo drugačija recenzija, pošto imam potrebu da objasnim zbog čega mislim da je ovaj roman ipak precenjen (dakle, očekujte malo spojlera).

Najveća slabost romana je, objektivno gledano, fabula, odnosno nedostatak dinamičnog razvoja radnje. Noćni cirkus je vizuelno maestralno dočaran i osmišljen do najsitnijeg detalja, tako da čitalac ima utisak kao da se zaista nalazi u njemu. Autorkin talenat za deskripciju je izvanredan i to se verovatno može objasniti činjenicom da je Morgensternova talentovana slikarka, te joj je vizuelni aspekt sam po sebi veoma važan i prirodno se nameće (s tim u vezi valja napomenuti i to da su korice „Noćnog cirkusa“ jedne od najlepših koje sam videla u poslednje vreme, i to u svakom izdanju). Sam narativ je, međutim, u drugom planu, i čitav roman je poprilično statičan. Kao što posetioci cirkusa pod utiskom iluzija zaboravljaju na realnost, tako i autorkini beskrajni opisi šatri čine da čitalac (a i sama autorka) zaboravlja da dobar roman mora imati nekakvu fabulu.

I dok plovimo kroz opise cirkusa, u kojima nas autorka neretko direktno ubeđuje u njegovu magičnost (kao neko ko ga je posetio, ali se plaši da neće uspeti da dočara sve što je tamo doživeo), srećemo širok asortiman likova koji su mogli biti spektakularni, ali u većini slučajeva im nedostaje dublja karakterizacija, kao i motivacija za određene postupke. Baš kao i radnja, i likovi su podređeni deskripciji šatre, što dovodi do zaključka da je sam Cirkus zapravo glavni lik u romanu.

To takođe važi i za Siliju i Marka i njihov izazov. Umesto veličanstvenog magijskog sukoba za kakav nas autorka sprema još od prvih stranica romana, na kraju nas dočekuje potpuni antiklimaks. Pokušaj originalnog rešenja – da je svaki korak koji protivnici naprave zapravo potencijalni korak ka pobedi u izazovu – neslavno se završava motivom zabranjene ljubavi (koja pobeđuje sve). Ostaje otvoreno nekoliko krucijalnih pitanja: šta izabranik zapravo treba da uradi da bi pobedio i ko uopšte odlučuje u toj pobedi? Priča o prethodnom izazovu, u kojem je učestvovao jedan od likova iz romana, takođe ne daje odgovor na to pitanje, s obzirom da se borba završila predajom jednog od učesnika.

Vremenski tok romana obuhvata period od 30 godina, s tim da je po određenim detaljima (poput email adrese na posetnici) jasno da se priča pripoveda u savremenom dobu. Autorka se odlučila da odbaci linearni vremenski tok, a skakanje iz vremenskog perioda u vremenski period je do te mere nasumično, da vrlo lako može da zbuni i dezorijentiše čitaoca. U nekoliko navrata sam morala da se vraćam na početak poglavlja i pogledam o kom vremenskom periodu je reč (svako poglavlje je obeleženo datumom), jer iz samog pripovedanja to često nije bilo potpuno jasno.

Morgensternova u zahvalnici spominje svog agenta koji je, kako sama kaže, „prepoznao potencijal u nečemu što je nekada bio zbilja strašan haos“, i to je generalno moj utisak o ovom romanu. Potencijal je očigledan, ali je „Noćni cirkus“ i dalje ipak prilično haotičan i čini se kao projekat koji je u datom trenutku bio prevelik zalogaj za autorku. Preterano bi bilo reći da je roman loš, jer to prosto nije istina. Opisi cirkusa su izvanredni i autorkin talenat u tom pogledu je neprikosnoven. Međutim, kada se zatvore korice i malo slegnu utisci, ostaje jak utisak neispričane priče i gomila pitanja koja ostaju bez odgovora. Možda baš onaj osećaj koji sa sobom ponesu i posetioci cirkusa, kada magija šatri izgubi svoje očaravajuće dejstvo.

Ocena: 3/5