Noćni cirkus – Erin Morgenstern

Erin Morgenstern je američka autorka rođena 1978. godine. Završila je pozorišnu umetnost. Pored pisanja, bavi se i slikanjem, a omiljena tehnika joj je akvarel. Roman „Noćni cirkus“ je njen prvi i za sada jedini roman, koji je, posle više od trideset odbijanja, konačno uspela da objavi 2010. godine. Roman je ubrzo nakon objavljivanja dostigao ogromnu popularnost koja ni danas ne jenjava, dospevši i na listu bestselera Njujork Tajmsa na kojoj se zadržao čitavih sedam nedelja.

„Noćni cirkus“ je roman o dvoje mladih iluzionista, čija je sudbina određena još u detinjstvu – Silija i Marko su izabrani da se takmiče jedno protiv drugog u tajanstvenom izazovu, o kojem ne znaju gotovo ništa, osim da moraju dati sve od sebe da pobede protivnika.

Ali pre svega, ovo je priča o neobičnom cirkusu, koji se otvara u sumrak a zatvara u zoru, koji se pojavljuje bez bombastične najave, a isto tako tiho i nestaje.

„Cirkus stiže bez upozorenja. Ne prethode mu nikakva obaveštenja, nema plakata po stubovima u centru grada i bilbordima, nema pomena ni reklama u novinama. Jednostavno je tu, a juče ga nije bilo.“

Cirque des Rêves, odnosno Cirkus Snova, nije običan cirkus sa klovnovima, životinjama i vratolomijama na trapezu. On je mnogo više od toga. Kada prođu kroz glavnu kapiju, posetioci stupaju u misteriozan svet crno-belih šatri od kojih svaka skriva poseban spektakl. Na granici između stvarnosti i magije, poseta Noćnom cirkusu je nalik na iskorak u drugu dimenziju, a čak i kada ga napuste, posetioci nisu sigurni sa koje strane ograde je san, a sa koje realnost.

Erin Morgenstern je svojim romanom očarala čitaoce širom sveta, jednako kao i njen cirkus svoje posetioce. S obzirom na to da ja, eto, ne spadam u većinu oduševljene publike, ovo će biti malo drugačija recenzija, pošto imam potrebu da objasnim zbog čega mislim da je ovaj roman ipak precenjen (dakle, očekujte malo spojlera).

Najveća slabost romana je, objektivno gledano, fabula, odnosno nedostatak dinamičnog razvoja radnje. Noćni cirkus je vizuelno maestralno dočaran i osmišljen do najsitnijeg detalja, tako da čitalac ima utisak kao da se zaista nalazi u njemu. Autorkin talenat za deskripciju je izvanredan i to se verovatno može objasniti činjenicom da je Morgensternova talentovana slikarka, te joj je vizuelni aspekt sam po sebi veoma važan i prirodno se nameće (s tim u vezi valja napomenuti i to da su korice „Noćnog cirkusa“ jedne od najlepših koje sam videla u poslednje vreme, i to u svakom izdanju). Sam narativ je, međutim, u drugom planu, i čitav roman je poprilično statičan. Kao što posetioci cirkusa pod utiskom iluzija zaboravljaju na realnost, tako i autorkini beskrajni opisi šatri čine da čitalac (a i sama autorka) zaboravlja da dobar roman mora imati nekakvu fabulu.

I dok plovimo kroz opise cirkusa, u kojima nas autorka neretko direktno ubeđuje u njegovu magičnost (kao neko ko ga je posetio, ali se plaši da neće uspeti da dočara sve što je tamo doživeo), srećemo širok asortiman likova koji su mogli biti spektakularni, ali u većini slučajeva im nedostaje dublja karakterizacija, kao i motivacija za određene postupke. Baš kao i radnja, i likovi su podređeni deskripciji šatre, što dovodi do zaključka da je sam Cirkus zapravo glavni lik u romanu.

To takođe važi i za Siliju i Marka i njihov izazov. Umesto veličanstvenog magijskog sukoba za kakav nas autorka sprema još od prvih stranica romana, na kraju nas dočekuje potpuni antiklimaks. Pokušaj originalnog rešenja – da je svaki korak koji protivnici naprave zapravo potencijalni korak ka pobedi u izazovu – neslavno se završava motivom zabranjene ljubavi (koja pobeđuje sve). Ostaje otvoreno nekoliko krucijalnih pitanja: šta izabranik zapravo treba da uradi da bi pobedio i ko uopšte odlučuje u toj pobedi? Priča o prethodnom izazovu, u kojem je učestvovao jedan od likova iz romana, takođe ne daje odgovor na to pitanje, s obzirom da se borba završila predajom jednog od učesnika.

Vremenski tok romana obuhvata period od 30 godina, s tim da je po određenim detaljima (poput email adrese na posetnici) jasno da se priča pripoveda u savremenom dobu. Autorka se odlučila da odbaci linearni vremenski tok, a skakanje iz vremenskog perioda u vremenski period je do te mere nasumično, da vrlo lako može da zbuni i dezorijentiše čitaoca. U nekoliko navrata sam morala da se vraćam na početak poglavlja i pogledam o kom vremenskom periodu je reč (svako poglavlje je obeleženo datumom), jer iz samog pripovedanja to često nije bilo potpuno jasno.

Morgensternova u zahvalnici spominje svog agenta koji je, kako sama kaže, „prepoznao potencijal u nečemu što je nekada bio zbilja strašan haos“, i to je generalno moj utisak o ovom romanu. Potencijal je očigledan, ali je „Noćni cirkus“ i dalje ipak prilično haotičan i čini se kao projekat koji je u datom trenutku bio prevelik zalogaj za autorku. Preterano bi bilo reći da je roman loš, jer to prosto nije istina. Opisi cirkusa su izvanredni i autorkin talenat u tom pogledu je neprikosnoven. Međutim, kada se zatvore korice i malo slegnu utisci, ostaje jak utisak neispričane priče i gomila pitanja koja ostaju bez odgovora. Možda baš onaj osećaj koji sa sobom ponesu i posetioci cirkusa, kada magija šatri izgubi svoje očaravajuće dejstvo.

Ocena: 3/5