Ono što nas ne ubije (Milenijum 4) – David Lagerkranc

David Lagerkranc je švedski novinar i pisac. Debitovao je 1997. godine sa biografijom o švedskom avanturisti Jeranu Kropu. Njegov najveći uspeh, pre „Milenijuma“, jeste knjiga o fudbaleru Zlatanu Ibrahimoviću, „Ja sam Zlatan“, iz 2011. godine, koja je nominovana za nekoliko prestižnih nagrada i prodata u više miliona primeraka širom sveta.

Serijal „Milenijum“, Stiga Lašona, objavljen je posthumno, godinu dana nakon autorove smrti i ubrzo je postao drugi po redu najprodavaniji švedski brend (prvi je, pretpostavljate, Abba). Iako se vode kao trileri, Lašonovi romani prevazilaze žanr, jer osim što je bio izuzetan poznavalac kompjuterske tehnologije i žurnalistike, Lašon je pokazao i interesovanje za razne sociološke, psihološke i ekonomske pojave i probleme sa kojima se svet svakodnevno susreće. Trilogiju čine romani „Muškarci koji mrze žene“, „Devojčica koja se igrala vatrom“ i „Kula od karata“ (prevodi na engleski imaju alternativne naslove: „The Girl With the Dragon Tattoo“, „The Girl Who Played With Fire“, „The Girl Who Kicked the Hornets' Nest“) , a sve tri kao glavne likove imaju Mikaela Blumkvista, novinara i jednog od vlasnika lista Milenijum, po kojem je serijal i dobio ime, i Lizbet Salander, devojku neobičnog izgleda, sa izuzetno slabim socijalnim veštinama, koja je ni manje ni više nego hakerski genije, a ujedno i jedan od najupečatljivijih književnih likova stvorenih u ovom veku. Salanderova i Blumkvist, svako iz svojih pobuda i svojim veštinama, udružuju snage i raskrinkavaju neke od najvećih ekonomskih zavera koje su ikada zadesile Švedsku.

Srpsko izdanje (Čarobna knjiga)

Jedno od izdanja na engleskom jeziku (Vintage Crime)

2013. godine izdavačka kuća Norstedts Förlag, koja je zaslužna za objavljivanje Lašonove trilogije „Milenijum“, objavila vest o nastavku ovog kultnog serijala koji će napisati David Lagerkranc. Navodno, ćetvrti deo je u potpunosti Lagerkrancovo delo u koje nisu uključeni spisi koje je Lašon ostavio za sobom posle svoje prerane smrti (Lašon je planirao ukupno 10 romana u serijalu), iako se o tome kasnije dosta spekulisalo.

Neću se u ovom postu baviti razlozima zbog kojih je Lagerkranc napisao knjigu, niti pitanjem da li je serijal uopšte trebalo da se nastavlja. Ukoliko vas ovakve teme zanimaju više od samog romana, potražite „Milenijum, Stig i ja“, knjigu koju je napisala nevenčana Lašonova supruga. Tu, doduše, nećete pronaći ništa o Lagerkrancu, ali s obzirom na to da se priča da je Gabrielsonova bila jedan od najvećih protivnika Lagerkrancovog angažmana, možda dočekamo još jednu njenu knjigu. Dakle, danas pričamo o gotovom proizvodu, a ne o njegovom nastanku.

U romanu „Ono što nas ne ubije“ Blumkvist dobija dojavu o krađi intelektualne svojine čuvenog švedskog programera koji se bavi istraživanjem veštačke inteligencije. Iako mu vest na prvi pogled deluje irelevantno za „Milenijum“, kada čuje da je u priču umešana izvesna ćudljiva istetovirana hakerka, on naprasno menja mišljenje – umešanost Lizbet Salander jasan je znak da je u pitanju nešto bitno.

Na radost čitalaca, Lagerkranc nije zaboravio stare likove bez kojih serijal ne bi bio to što jeste, pa u četvrtom delu ponovo srećemo Eriku Berger, Jana Bublanskog, Sonju Moldig, Holgera Palmgrena i Plejga. Lagerkranc u centar zbivanja vraća Lizbetinu sestru Kamilu, čije je prisustvo ovoga puta veoma važno. Novi likovi, ključni za zaplet romana jesu Frans Balder, specijalista za veštačku inteligenciju, i još bitniji, Balderov sin, Avgust, autistični dečak za koga se ispostavlja da je savant sa neverovatnim darom za crtanje, koje će biti bitan faktor u kasnijem razvoju događaja.

U prvom delu romana Lagerkranc se bavi sporednim likovima, dok su Blumkvist i (naročito) Salanderova u drugom planu. Taman kada je to postalo toliko očigledno (i počelo malo da mi smeta) dobili smo nove detalje o detinjstvu Salanderove. Lagerkranc je u svom romanu produbio Lizbetin odnos sa sestrom, pa čak i objasnio njen čuveni nadimak WASP. Ne znam da li je na tu ideju došao sam, ali dodatna karakterizacija Salanderove je veliki plus, ne deluje veštački nakalemljeno i odlično se uklapa u prethodne romane.

Preuzimanje franšize kao što je „Milenijum“ niti je lak, niti zahvalan posao, i sudeći po intervjuima, to je nešto čega je autor bio itekako svestan – kako zbog kvaliteta samog dela, tako i zbog miliona fanova širom sveta. Činjenica je, međutim, da se sudovi čitalaca kreću od jedne krajnosti do druge. Lagerkrancovo delo je ili prihvaćeno sa oduševljenjem, ili odbačeno u potpunosti – retko koji fan je nakon čitanja ostao ravnodušan, a to ipak dovoljno govori o samom delu.

„Ono što nas ne ubije“ ima istu strukturu kao Lašonovi romani i očigledno je da je Lagerkranc želeo da njegov roman što više liči na prethodne. Takva odluka je, naravno, mač sa dve oštrice. Iako sam na momente zaboravljala da čitam novog pisca, u određenim delovima romana je to bilo više nego jasno. Obožavaoci „Milenijuma“ koji su „užasnuti“ nastavkom ovo uzimaju kao glavni razlog za odbacivanje romana. No, pretpostavljam da bi situacija bila još gora da je Lagerkranc priči pristupio na potpuno nov način. Stil pisanja oba autora je sličan (novinarski?) i Lagerkranc se u njemu dobro snašao, ali pojedini detalji romana ipak odaju utisak da Lašon u ovom „okršaju“ odnosi titulu kvalitetnijeg pisca.

Jedan od takvih detalja se otkriva već u samom početku romana. Lašon je imao tu sposobnost da čitaoca izuzetno sporo uvodi u priču, ali da time ne izgubi čitaočevu pažnju. To je zaista redak talenat. Tu je, čini mi se, Lagerkranc zatajio. I on je, kao i Lašon, gradio zaplet kroz čitavu prvi trećinu knjige, ali sam ovog puta imala utisak veštačkog razvlačenja kako bi se ispoštovala prethodna forma. Izostavljanje Lizbet, kao junakinje koja pored Blumkvista nosi čitav serijal, i davanje previše prostora sporednim likovima, u ovom slučaju nije pomoglo.

Drugi deo romana, odnosno deo kada počinje rasplet, mnogo je bolji. Interesantno je da u ovom romanu nailazimo na znatno manje nasilja nego u prethodnim (meni to nije posebno smetalo). Lagerkranc je u intervjuima govorio da ne voli „nasilne trilere“ i da mnogo više ceni „intelektualne slagalice“, ali se trudio da ispoštuje Lašona koliko god da je to bilo moguće. Moj utisak je da je u tome uspeo. „Ono što nas ne ubije“ je zaista dostojan omaž originalu i mislim da Lagerkranc ipak zaslužuje sve pohvale kao nastavljač serijala.

Pre nego što sam počela da čitam, mučila me je bojazan da ću se razočarati, ali to zaista nije slučaj i držim palčeve da Lagerkranc nastavi sa serijalom i da, naravno, bude, ako ne još bolji, onda bar podjednako dobar kao sada.

Mislim da govorim u ime mnogih kada kažem da čitalačka publika još uvek nije spremna da se zauvek oprosti od Blumkvista i Salanderove (a sudeći prema kraju romana, izgleda da to neće biti slučaj).

Ocena: 4/5

A vi? Jeste li čitali „Milenijum“? Da li ste „za“ ili „protiv“ nastavaka? Podelite svoje mišljenje o nastavku u komentarima, a mi se ponovo čitamo za koji dan. J

2 comments:

IvanaJuly 6, 2017 at 2:21 PM
Danas sam pročitala knjigu i odmah sam se setila da si ti pisala recenziju. U suštini, poklapaju nam se mišljenja. Meni se knjiga svidela, s tim da me je "uhvatila" od samog početka i nije puštala do kraja. Moram priznati da mi je ovakav stil malo više odgovarao od originalne triologije, koja je bila malo sporija u početku, ali je neosporno da su prve tri knjige imale neku neopisivu atmosferu i kvalitetnije pisanje. Dobro je da sam prve tri pročitala pre dobrih četiri godine, te mi nije bilo teško da se upustim u ovu knjigu, nisam je upoređivala, a zaista je potreban poseban talenat pisca da te tako odmah uvuče u priču, iako se praktično ni ne sećaš šta se prethodno desilo. :)
Meni ne bi smetalo da ima još nastavaka, ovo je jedini serijal, koji je nastavio drugi pisac, a da sam njime zadovoljna. :)))