Stsh's Book Corner: džonatan safran foer

Showing posts with label džonatan safran foer. Show all posts

Džonatan Safran For (1977) je američki pisac. Diplomirao je na univerzitetu Prinston, a pored pisanja trenutno radi i kao profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu Njujork. Do sada je objavio četiri romana: „Sve je osvetljeno”, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, Tree of Codes i Here I Am; kao i jedno delo dokumentarne proze: Eating Animals. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.

Here I Am je roman o jevrejskoj porodici Bloh koja živi u Americi. Džulija i Džejkob, par čiji je brak na ivici opstanka, daju sve od sebe da se izbore sa neprijatnim događajima koji slede i da zaštite svoja tri sina od posledica koji oni mogu imati na njihovo odrastanje i shvatanje života.

Džuliju i Džejkoba upoznajemo na roditeljskom sastanku u školi gde im je saopšteno da je na klupi njihovog sina pronađena poruka sa nizom neprimerenih, etnički i rasno obojenih epiteta. Za takvo ponašanje škola nema tolerancije i Sem mora biti kažnjen. Sem, ipak, poriče da je to napisao. Džejkob staje na njegovu stranu – ako njegov sin kaže da nije kriv, onda nije kriv. Dok Džulija nije sasvim uverena – rukopis deluje kao da jeste njegov. Već u nekoliko prvih redova vidi se koliko su njih dvoje različiti i koliko drugačije pristupaju problemima. Iako je posredi prilično duhovita scena, čitalac jasno oseća jaz između supružnika. Sem nastavlja da bude u centru zbivanja u nekoliko narednih poglavlja. Organizovanje njegove bar micve postaje problem. Osim što Sem ne želi tradicionalnu proslavu, iskrsava još jedna prepreka. Naime, Džejkobov deda Isak izvršio je samoubistvo.

Roman Here I Am je nemoguće ukratko prepričati. U njemu je predstavljen niz događaja koji na prvi pogled deluju potpuno nepovezano: bračno neverstvo, samoubistvo, razorni zemljotres u Izraelu, rat na Bliskom Istoku. Ono što ih spaja međutim, jeste porodica Bloh koja je direktno upletena u svaki od ovih događaja, kao i motiv krize i mogućnost ili nemogućnost pojedinca da se izbore sa istom.

U središtu te krize nalaze se Džulijan i Džejkob, a Džejkob pogotovo. On je kriv za konačni krah braka. Njegova supruga je pronašla mobilni telefon u kom su se nalazile nepristojne poruke koje je razmenjivao sa svojom koleginicom. Dedino samoubistvo, poseta rođaka i zemljotres u obećanoj zemlji, teraju ga da preispita svoju veru i svoj identitet. Identitet je druga važna tema Forovog romana. Džejkobu se ljulja tlo pod nogama kao ocu, kao suprugu, kao Jevrejinu, kao piscu, kao čoveku. Svi ovi događaji nateraće ga na sumanut korak: prijaviće se kao dobrovoljac da učestvuje u ratu za zemlju koja, iako je sveto tlo svih Jevreja, nikada zapravo nije bila njegov dom.

Kada je upitan da li ovaj roman makar delimično opisuje piščev život, For je odgovorio da Here I Am nije njegov život, već on sam. U romanu se jasno očitavaju autobiografski elementi. Baš kao i njegov junak Džejkob, i For je američki pisac jevrejskog porekla. Javnosti je poznato i da je nedavno prošao kroz razvod braka, pa nije ni čudo što ovoj temi pristupa direktno i izvnad svega, veoma uverljivo. Scene u kojima je opisan odnos Džulije i Džejkoba izuzetno su životne i vrlo je lako identifikovati se sa njima. Forov talenat u pisanju uverljivih dijaloga, kao i njegov smisao za humor (koji izvire i u najapsurdnijim situacijama) samo doprinose realističnoj atmosferi. A opet, iako povremeno tužan, roman ni u jednom trenutku ne prelazi na stranu patetike i sladunjavosti. O ovakvoj temi na ovakav način može da piše samo neko ko je to isto doživeo.

Let’s go to bed. Those for words differentiate a marriage from any other relationship. We aren’t going to find a way to agree, but let’s go to bed. Not because we want to, but because we have to. We hate each other right now, but let’s go to bed. It’s the only bed we have. Let’s go to our sides, but the sides of the same bed. Let’s retreat into ourselves, but together. How many conversations had ended with those four words? How many fights?

For ni u jednom trenutku nije gnevan, niti pokazuje ciničnost u vezi sa srećnim brakovima. Brak je izazov, samo jedan od izazova koje život baca pred nas. Nije ga lako održati, to je svakodnevna borba. Borba za naklonost, za mir, za kompromise, za ljubav. Kada je sve savršeno, nema potrebe truditi se, a samo je trenutak dovoljan da sav budući trud zauvek ostane nedovoljan. Džejkob pokušava da spase svoj brak, mada prekasno. Ali ni u jednom trenutku ne odustaje od Džulije. Zdravica koju je njegova majka izrekla na venčanju nekoliko puta mu se vraća u sećanje tokom romana. Pa iako deluje hladno i preteće, vrlo je dobronamerna i nimalo neistinita: In sickness and in sickness. That is what I wish for you. Don’t seek or expect miracles. There are no miracles. Not anymore. And there are no cures for the hurt that hurts most. There is only the medicine of believing each other’s pain, and being present for it.

Naslov romana, Here I Am, simboliše čovekovu spremnost da bude prisutan kada je teško. To je još jedan od lajtomotiva ove priče. Objašnjenje naslova sledi u samom romanu. To su reči koje je Avram uputio Bogu. Ovde sam. To su reči kojima Džejkob pokušava da se vodi. Prisutan sam – za svoj brak, za svoju porodicu, za svoju obećanu zemlju, za svog psa na samrti. Možda ne želim da budem tu, ali jesam, možda nisam spreman za ono što sledi, ali zapravo nemam izbora. Toliko je scena u romanu koji simbolično govore Here I am.

God’s test of Abraham is written like this: “Sometime later, God tested Abraham. He said to him: ‘Abraham!’ ‘Here I am’, Abraham replied”. Most people assume that the test is what follows: God asking Abraham to sacrifice, Isaac. But I think it could also be read that the test was when He called to him. Abraham didn’t say, “What do you want?” He didn’t say, “Yes?” He answered with a statement. “Here I Am”. Whatever God needs or wants, Abraham is wholly present for Him, without conditions, or reservations or need for explanation.

Traženje sebe u svetu i potraga za sopstvenim identitetom teme su kojima su se mnogi pisci bavili. Problemi u braku, preispitivanje vere i smisla života, ratovi, dijaspora – nijedna od ovih tema nije originalna. Kao ni ovaj roman, uopšteno gledano. Pa ipak, kao i sa svakim drugim Forovim romanom, nešto je drugačije. For je izvanredan pisac, njegov osećaj za tragično i komično idealno su sinhronizovani i odlično funkcionišu kao celina. Ovaj roman uspeva da funkcioniše kroz prepletanje priča (čak se i naslovi poglavlja iznova i iznova ponavljaju) koje se povremeno prekidaju da bi se kasnije nastavile, kroz promene perspektiva, vremena u kom se događaji odvijaju, čak i književnih rodova (u romanu ćete pronaći i lirske i dramske elemente). Komične situacije su zaista komične, a one tužne su stvarno srceparajuće. Ali iako je roman strukturalno i tematski prilično kompleksan (For evidentno uživa u ovakvim eksperimentima, što se vidi i iz njegovih prethodnih dela, naročito ako u obzir uzmete Tree of Codes, knjigu koja je u tom smislu svakako ekstrem), neočekivano se lako čita. Dobar deo romana ispričan je kroz dijaloge koji prosto teku dok se stranice neprimetno okreću.

Here I Am je pisac sam, ako je verovati njegovim rečima. To je životni stav koji izvire u najtežim trenucima. A s obzirom na to da je od objavljivanja piščevog prethodnog romana do objavljivanja ovog prošlo gotovo 10 godina, i sasvim prikladna izjava. Roman je drugačiji od prethodnih i ta činjenica je naišla na neodobravanje mnogih Forovih fanova koji su očekivali više, veće, provokativnije. U njemu nema postmodernističkih poigravanja formama kao u „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, niti fizičkog seciranja tuđeg dela kao u Tree of Codes. Ali nije sve u životu satkano od vatrometa i ekstravagancije. Život čine mahom male stvari, trenuci nezanimljivi oku slučajnog posmatrača. A to nikako ne znači da o njima ne treba pisati, naprotiv.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Penguin

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je drugi roman američkog pisca Džonatana S. Fora. Baš kao i njegov prvenac, i ovaj roman je naišao na podeljene kritike. Pojedini kritičari su roman nazvali pretencioznim i površnim, dok je roman, sa druge strane, dobio mnoge nagrade i priznanja.

Džonatan Safran For piše specifičnim stilom koji ne leži svakome, ali daleko od toga da je taj stil pretenciozan ili površan. Ljubitelji postmodernizma će sigurno uživati u ovom romanu.

Oskar Šel, narator, jeste devetogodišnji dečak, pronalazač, ljubitelj nauke i pacifista, koji je oca izgubio u terorističkom napadu u Americi 11. septembra. Nakon očeve smrti, Oskar u njegovom plakaru pronalazi plavu vazu u kojoj se nalazi ključ. Ključ je u beloj koverti na kojoj piše „Blek“. Kako bi se još više približio svom pokojnom ocu, Oskar sebi daje zadatak: posetiće svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek (i to abecednim redom) i pronaći će bravu koju ključ otvara.

Paralelno u romanu čitamo pisma naslovljena sa „Moja osećanja“ (pisma koja Oskarova baka piše Oskaru) i „Zašto nisam tu gde si ti“ (pisma koja Oskarov deda piše svom sinu, odnosno Oskarovom ocu). U ovim pismima saznajemo o sudbini porodice Šel u Drugom svetskom ratu. Pisma Oskarovog dede su naročito zanimljiva i ona su zapravo najkritikovaniji deo knjige. Nakon bombardovanja u Drezdenu, Tomas Šel, Oskarov deda, prestaje da govori. On se sporazumeva pisanjem, sa sobom nosi svesku u koju ispisuje sve što želi da kaže, a ukoliko nema mesta u svesci, neretko piše po bilo čemu što mu je pri ruci: po salvetama, nameštaju, zidovima, čak i po sebi i drugima. Na jednom dlanu tetovira DA, na drugom NE, kako bi se lakše sporazumevao sa ljudima.

Ovaj deo romana je potpuno postmodernistički, kako stilski i semantički, tako i tipografski. Na trenutke čak možemo prepoznati odlike magijskog realizma (možda se baš zbog toga Ruždiju posebno dopao ovaj roman). Ovde nailazimo na prazne stranice, stranice ispisane nasumičnim brojevima, stranice sa samo jednom rečenicom ili stranice u kojima je tekst ispisivan preko teksta toliko puta da je potpuno nečitljiv. Sve ovo dodatno doprinosi emotivnom uživljavanju u roman. Kada čitate jedno od pisama koje se završava haotično naštampanim tekstom preko teksta, gotovo da se može osetiti napetost i nemoć izražavanja koju doživljava Oskarov deda onog trenutka kada shvati da nema više prostora da piše, pa nastavlja preko onoga što je već napisao.

Istu svrhu imaju i nasumično ubačene fotografije. Sve te fotografije su iz Oskarove facikle naslovljene sa „Stvari koje su mi se dogodile“ i imaju direktne ili indirektne veze sa pričom. Na taj način „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ predstavlja neku vrstu pastiša, sasvim uobičajenog za postmodernu.

Još jedno obeležje postmoderne u ovom romanu predstavljaju nepouzdani pripovedači. Oskar je vrsta naivnog pripovedača: devetogodišnji dečak ima potpuno drugačiju percepciju sveta od odraslog čitaoca; dok je Oskarov deda potpuno ekstreman slučaj (namerne ili ne? u nekim trenucima pri kraju romana nije jasno definisano da li govori ili piše) afazije (gubitka sposobnosti govora) usled traume.

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ nije roman o terorističkom napadu, već o načinima na koji se individua bori nakon preživljene traume. Zbog toga postoje dva paralelna toka romana, jedan o jedanaestom septembru, a drugi o bombardovanju u Drezdenu. Izvor tragedije nije toliko bitan (u jednom trenutku se u romanu pojavljuje i potresna priča o Hirošimi), akcenat je na uticaju traumatičnog iskustva na ljude. Upravo zbog toga postoje tri naratora koji zajedno pripovedaju priču jedne porodice i način proživljavanja bola izazvanog gubitkom voljene osobe.

Ovo nije prvi put da čitam ovakvu vrstu romana, čak sam na momente prepoznala odlike Beketove i Ruždijeve proze, ali i dalje imam utisak da sam pročitala nešto originalno i drugačije. „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je knjiga koja zahteva čitaočevu pažnju i empatiju. Roman nema srećan kraj i antiklimaks kojim se završava Oskarovo traganje za ključem je zapravo odlična metafora: ne dobijamo uvek odgovor na sva svoja pitanja, ma koliko se trudili da ih pronađemo. U stvarnom životu ne postoji magični štapić koji može da izbriše doživljenu tragediju.

Džonatan Safran For ni ovoga puta nije razočarao. Roman je na trenutke beskrajno duhovit i zabavan, a ipak neizmerno dirljiv i emotivan. Ma koliko pojedini kritičari bili zbunjeneni kompozicijom ovog romana, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je delo koje čitaoca neće ostaviti ravnodušnim.

Rekla sam: Želim nešto da ti kažem.
Rekla je: Možeš da mi kažeš sutra.
Nikada joj nisam rekla koliko je volim.
Bila mi je sestra.
Spavale smo u istom krevetu.
Nikada nije bilo pravo vreme da joj kažem.
Uvek se činilo nepotrebnim.
Knjige u očevoj šupi su uzdisale.
Oko mene se posteljina podizala i spuštala od Aninog disanja.
Razmišljala sam da li da je probudim.
Ali bilo je nepotrebno.
Biće drugih noći.
I kako možeš da kažeš Volim te nekome koga toliko voliš?
Okrenula sam se na stranu i zaspala pored nje.
Ovo je poenta svega što sam pokušavala da ti kažem, Oskare.
Uvek je potrebno.
Volim te,
Baka