Izuzetno glasno i neverovatno blizu – Džonatan Safran For

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je drugi roman američkog pisca Džonatana S. Fora. Baš kao i njegov prvenac, i ovaj roman je naišao na podeljene kritike. Pojedini kritičari su roman nazvali pretencioznim i površnim, dok je roman, sa druge strane, dobio mnoge nagrade i priznanja.

Džonatan Safran For piše specifičnim stilom koji ne leži svakome, ali daleko od toga da je taj stil pretenciozan ili površan. Ljubitelji postmodernizma će sigurno uživati u ovom romanu.

Oskar Šel, narator, jeste devetogodišnji dečak, pronalazač, ljubitelj nauke i pacifista, koji je oca izgubio u terorističkom napadu u Americi 11. septembra. Nakon očeve smrti, Oskar u njegovom plakaru pronalazi plavu vazu u kojoj se nalazi ključ. Ključ je u beloj koverti na kojoj piše „Blek“. Kako bi se još više približio svom pokojnom ocu, Oskar sebi daje zadatak: posetiće svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek (i to abecednim redom) i pronaći će bravu koju ključ otvara.

Paralelno u romanu čitamo pisma naslovljena sa „Moja osećanja“ (pisma koja Oskarova baka piše Oskaru) i „Zašto nisam tu gde si ti“ (pisma koja Oskarov deda piše svom sinu, odnosno Oskarovom ocu). U ovim pismima saznajemo o sudbini porodice Šel u Drugom svetskom ratu. Pisma Oskarovog dede su naročito zanimljiva i ona su zapravo najkritikovaniji deo knjige. Nakon bombardovanja u Drezdenu, Tomas Šel, Oskarov deda, prestaje da govori. On se sporazumeva pisanjem, sa sobom nosi svesku u koju ispisuje sve što želi da kaže, a ukoliko nema mesta u svesci, neretko piše po bilo čemu što mu je pri ruci: po salvetama, nameštaju, zidovima, čak i po sebi i drugima. Na jednom dlanu tetovira DA, na drugom NE, kako bi se lakše sporazumevao sa ljudima.

Ovaj deo romana je potpuno postmodernistički, kako stilski i semantički, tako i tipografski. Na trenutke čak možemo prepoznati odlike magijskog realizma (možda se baš zbog toga Ruždiju posebno dopao ovaj roman). Ovde nailazimo na prazne stranice, stranice ispisane nasumičnim brojevima, stranice sa samo jednom rečenicom ili stranice u kojima je tekst ispisivan preko teksta toliko puta da je potpuno nečitljiv. Sve ovo dodatno doprinosi emotivnom uživljavanju u roman. Kada čitate jedno od pisama koje se završava haotično naštampanim tekstom preko teksta, gotovo da se može osetiti napetost i nemoć izražavanja koju doživljava Oskarov deda onog trenutka kada shvati da nema više prostora da piše, pa nastavlja preko onoga što je već napisao.

Istu svrhu imaju i nasumično ubačene fotografije. Sve te fotografije su iz Oskarove facikle naslovljene sa „Stvari koje su mi se dogodile“ i imaju direktne ili indirektne veze sa pričom. Na taj način „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ predstavlja neku vrstu pastiša, sasvim uobičajenog za postmodernu.

Još jedno obeležje postmoderne u ovom romanu predstavljaju nepouzdani pripovedači. Oskar je vrsta naivnog pripovedača: devetogodišnji dečak ima potpuno drugačiju percepciju sveta od odraslog čitaoca; dok je Oskarov deda potpuno ekstreman slučaj (namerne ili ne? u nekim trenucima pri kraju romana nije jasno definisano da li govori ili piše) afazije (gubitka sposobnosti govora) usled traume.

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ nije roman o terorističkom napadu, već o načinima na koji se individua bori nakon preživljene traume. Zbog toga postoje dva paralelna toka romana, jedan o jedanaestom septembru, a drugi o bombardovanju u Drezdenu. Izvor tragedije nije toliko bitan (u jednom trenutku se u romanu pojavljuje i potresna priča o Hirošimi), akcenat je na uticaju traumatičnog iskustva na ljude. Upravo zbog toga postoje tri naratora koji zajedno pripovedaju priču jedne porodice i način proživljavanja bola izazvanog gubitkom voljene osobe.

Ovo nije prvi put da čitam ovakvu vrstu romana, čak sam na momente prepoznala odlike Beketove i Ruždijeve proze, ali i dalje imam utisak da sam pročitala nešto originalno i drugačije. „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je knjiga koja zahteva čitaočevu pažnju i empatiju. Roman nema srećan kraj i antiklimaks kojim se završava Oskarovo traganje za ključem je zapravo odlična metafora: ne dobijamo uvek odgovor na sva svoja pitanja, ma koliko se trudili da ih pronađemo. U stvarnom životu ne postoji magični štapić koji može da izbriše doživljenu tragediju.

Džonatan Safran For ni ovoga puta nije razočarao. Roman je na trenutke beskrajno duhovit i zabavan, a ipak neizmerno dirljiv i emotivan. Ma koliko pojedini kritičari bili zbunjeneni kompozicijom ovog romana, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je delo koje čitaoca neće ostaviti ravnodušnim.

Rekla sam: Želim nešto da ti kažem.
Rekla je: Možeš da mi kažeš sutra.
Nikada joj nisam rekla koliko je volim.
Bila mi je sestra.
Spavale smo u istom krevetu.
Nikada nije bilo pravo vreme da joj kažem.
Uvek se činilo nepotrebnim.
Knjige u očevoj šupi su uzdisale.
Oko mene se posteljina podizala i spuštala od Aninog disanja.
Razmišljala sam da li da je probudim.
Ali bilo je nepotrebno.
Biće drugih noći.
I kako možeš da kažeš Volim te nekome koga toliko voliš?
Okrenula sam se na stranu i zaspala pored nje.
Ovo je poenta svega što sam pokušavala da ti kažem, Oskare.
Uvek je potrebno.
Volim te,
Baka

Najiskrenije preporuke!

Ocena: 5/5

Reading challenge: Pisac mlađi od 30 godina

Follow my blog with Bloglovin

4 comments:

Nemam ime, imam komentarJuly 16, 2015 at 12:58 AM
Inače mi nije to praksa, ali u ovom slučaju ja sam prvo odgledala film. Sasvim slučajno sam nabasala na njega tokom besanih noći i kada se završio, morala sam da izguglam detalje i tako sam saznala da je u pitanju adaptacija romana. Prevod nije bio ni u planu, pa sam morala da čitam na engleskom, verovala sam da neće doći do nas a nisam mogla da izdržim. :) Plus, našla sam neko elektronsko izdanje, a ja mrzim da čitam sa kompa, samo što mi ovaj put uopšte nije smetalo, toliko sam bila opčinjena pričom. :)
Mnogo mi je drago da su naši preveli, to će mi biti naredna kupovina! :)
I sjajan si prikaz napisala, oduševljena sam baš! Još više mi se čita posle tvog teksta. :) I drago mi je da si i ti pomislila na Beketa, meni je padao na pamet par puta. :D
Mnogo volim tvoj blog, hvala tvom mužu što te naterao da pišeš! :)
Марина МајскаFebruary 21, 2016 at 11:12 PM
I što više preporuka i recenzija pročitam, shvatim da nikad neću stići u ovom životu sve knjige da pročitam, ali barem kroz ovako sjajne tekstove dobijem uvid šta to ne bi trebalo da propustim. :) Hvala!