Beležnice – Žoze Saramago
Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).
Nakon više od trideset objavljenih dela, brojnih nagrada i priznanja među kojima se ističe i ona najvažnija – Nobelova nagrada za književnost, većini pisaca ne ostaje mnogo toga novog što mogu ponuditi čitaocima. To nije slučaj i sa Saramagom. Kako kaže u predgovoru izdanja ,,Bležnica“, sve je počelo 1993. godine, kada je od rođaka dobio svesku koja je trebalo da bude namenjena zapisima sa jednog putovanja. Sveska je zauvek ostala prazna, ali inspirisala je nastanak ,,Dnevnika iz Lansarotea“. Više od deceniju kasnije, Saramago je ponovo stavljen pred svršen čin, ovoga puta glavnu ulogu imala je njegova supruga Pilar. Uz pomoć saradnika iz Fondacije Saramago, podarila je suprugu parče internet neba i rekla mu prosto: ,,Imaš posla, piši blog“. Zbog toga su postovi sa bloga, sakupljeni u dva toma pod nazivom ,,Beležnice“ njoj i posvećeni.
,,Beležnice“ obuhvataju tekstove pisane na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine. U njima je Saramago sa čitaocima delio sve ono što se od njega tražilo: ,,šta god, komentare, razmišljanja, obična zapažanja o ovome ili onome, drugim rečima o onome što mi padne na pamet“. Zbog toga su ,,Beležnice“ prava ,,mešana salata“ tekstova o aktuelnim političkim, kulturnim i socijalnim zbivanjima, zanimljivim anegdotama iz piščevog života i promišljanja o potencijalnim književnim delima. Vezuje ih Saramagov britak um, kritički duh i ljubav prema čoveku – sve ono, uostalom, što karakteriše njegov književni opus, samo ovog puta sa standardnom interpunkcijom i bez alegorija po kojima je slavan.
Na mesto likova koji su ga proslavili dolaze neki od najuticajnijih imena svetske političke scene. Saramago otvoreno piše o Bušu, Klintonu, Berluskoniju, ali i o nadi (ne baš dugog veka) koju polaže u Obamu. Dotiče se, naravno, i lokalnih problema, možda manje poznatih čitaocima van piščeve rodne zemlje, a ne zaobilazi ni crkvu. Iskreno lamentira nad sudbinom Palestine, čudi se činjenici da žene u 21. veku i dalje traže osnovna ljudska prava, ukazuje na opštu moralnu krizu i kritikuje licemerje. U pauzama kritičkih tekstova, sa čitaocima deli zanimljive anegdote iz života, među kojima su možda najzanimljivije one koje su u vezi sa već napisanim knjigama, ali i duhovite opaske poput one kako razvodi utiču na (ras)formiranje kućnih biblioteka:
,,Sinulo mi je da bi bilo zanimljivo proučiti pojavu koju sam tada krstio „uticaj razvoda na umnožavanje kućnih biblioteka“. Priznajem da je ta moja ideja bila pomalo škakljiva, i zato sam je ostavio po strani, ako ni zbog čega drugog, onda da ne budem optužen da sopstvene materijalne interese pretpostavljam skladu bračnog života. Ne znam, niti mogu da zamislim, koliko je razvoda dovelo do stvaranja novih kućnih biblioteka a da pritom to nije bilo nauštrb onih već postojećih. Ona dva ili tri slučaja za koje sam saznao iz prve ruke, nisu bili dovoljni da najave proleće, ili, da budem jasniji, time se nisu povećali prihodi izdavača, a samim tim ni moja autorska prava.
Ono što zaista nisam očekivao bilo je da će ekonomska kriza, koja nas drži u neprestanom stanju pripravnosti, doprineti smanjenju broja razvoda, a samim tim sprečiti i onaj priželjkivani aritmetički niz povećanja broja kućnih biblioteka, što, svi ćemo se u tome složiti, predstavlja svojevrstan atak na kulturu. A šta tek reći, na primer, o složenom, a često i nerešivom problemu pronalaženja kupca za neki stan u današnje vreme? Ako su mnogi zahtevi za razvod braka obustavljeni, i ostali zakočeni u sudskoj proceduri, razlog tome jedino može da bude taj i nijedan drugi. Ili, što je još gore, šta činiti da bi se stalo na put izvesnim skandaloznim postupcima koji već zadiru u javni život, kao što je slučaj sa ovom, nažalost, veoma čestom i nemoralnom pojavom, da ljudi nastave da žive pod istim krovom, možda ne u istoj postelji, ali svakako koriste istu biblioteku? Nema više poštovanja, nema više pristojnosti, eto dokle smo stigli. I nemoj neko da kaže da je za sve kriv Volstrit: u televizijskim komedijama koje oni finansiraju ne može se videti ni jedna jedina knjiga."
Saramago će u svom blogu čitaocima otkriti kako se osećao kada je napunio 86 godina, kada je zaglavio u bolnici, kada su mu zatražena prava za snimanje filma po ,,Slepilu“ ili kada je dobio Nobelovu nagradu. Ta priča je posebno zanimljiva. Saramago kaže da je baš ,,Slepilo“ ostavilo toliko dobar utisak na akademije daje maltene već bilo svima poznato da će nagrada te 1998. godine pripasti njemu. Slučaj je, međutim, hteo, da je u to vreme objavljen roman ,,Sva imena“ a savesni žiri Švedske akademije nije želeo da prepusti slučaju činjenicu da bi baš ta knjiga mogla biti loša i negativno uticati na odluku. Stoga je jedan od članova žirija koji je pomalo govorio portugalski dobio zadatak da roman pročita u originalu i učinio je to ,,uz pomoć rečnika, usred meseca avgusta, kada bi svako radije jedrio kroz roj ostrva od kojih vrvi Švedsko more“. O utiscima o pročitanom govori činjenica da je Saramago zaista dobio nagradu te godine, a evo kako to Saramago komentariše: ,,Položio sam ispit, na kraju krajeva, ta knjižica nije ni po čemu zaostajala za Slepilom. Uf!“
Postovi na blogu nastajali su u periodu samog kraja Saramagovog stvaralaštva, tačnije u periodu kada je pisao poslednja dva romana, ,,Kain“ i ,,Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ (koji nije stigao da dovrši). Upravo na blogu, 30. decembra 2008. godine Saramago fanovima daje preuranjeni novogodišnji poklon i otkriva da razmišlja o novoj knjizi. Kada čitamo te zapise naknadno, jasno je da reč o ,,Kainu“ a nekoliko postova pre ovog, u kojima se bavi pitanjem Palestine otkriva i povod za pisanje romana. U devetoj deceniji života Saramago ne kaska za modernim trendovima i čitaoci dobijaju zanimljiv teaser:
,,Razmišljam o novoj knjizi. Kada u nekom razgovoru to pomenem, postave mi neizbežno pitanje (kao što mi ga je moj nećak postavio juče): a koji će biti naslov? Najlakši odgovor za mene bio bi da kažem da ga još nisam smislio, da moram da stignem do kraja da bih se opredelio za neku od ideja koje su mi dolazio dok sam pisao. Pod pretpostavkom da će tako zaista i biti. Nesumnjivo, bio bi to najlakši odgovor, ali lažan. Ako ćemo pravo, i pre nego što sam napisao prvu rečenicu, znao sam, još pre tri godine (kada mi se ta priča javila), kako će se knjiga zvati. Sada će neko da pita: čemu tolika tajnovitost? Zato što bi reč naslova (reč je samo o jednoj reči) već sama po sebi bila dovoljna da ispriča celu priču. Često imam običaj da kažem da onaj ko nema strpljenja da čita moje knjige samo preleti pogledom barem preko naslova poglavlja i sve će mu biti jasno. Ne znam da li će poglavlja knjige na kojoj sada radim imati naslove. Možda i neće. Biće dovoljan samo naslov knjige.“
Bilo da piše o političarima, prijateljima ili svakodnevnim svetskim dešavanjima, Saramago svakom napisanom rečju iznova dokazuje ono po čemu ga kao pisca pamte mnoge generacije. Ljubav prema malom čoveku, netrpeljivost prema nepravdi, užasnutost nad ratovima i zlom, odvratnost prema licemerju (posebno kada je reč o religiji). Čitajući neke od poslednjih redova koje je napisao, čitalac još dublje doživljava njegov humanizam i iskrenu nemogućnost da shvati zaista neshvatljive pojave u savremenom svetu: osmomartovski marš žena (,,Upravo sam na televiziji video vesti o demonstracijama žena u celom svetu i ponovo se zapitao kakva je ovo prokleta planeta na kojoj polovina stanovništva još uvek mora da izlazi na ulice da zahteva ono što bi svima već trebalo da bude jasno…“), šerijatski zakon (,,Ima još bolnih vesti. U Iranu su kamenovana dva muškarca zbog preljube, u Pakistanu je pet živih žena sahranjeno zato što su želele da se udaju kod matičara za muškarce koje su same izabrale… Ovde ću da stanem. Ne mogu više da izdržim.“); kao i strast i bunt koje u njemu bude ovakve vesti i saznanja. Nakon pročitanih ,,Beležnica“ otklanja se svaka sumnja (ako je ikada i postojala) da je Saramago do samog kraja ostao nepopravljivi kritičar sveopšteg ludila, genijalni pisac oštrog pera i ogromnog srca.
,,Beležnice“ su, dakle, knjiga za svakoga: divan način da se zaokruži Saramagov opus, retka mogućnost ljubiteljima nekog pisca da ga upoznaju mnogo ličnije (kada čitate neke od beleški, zaista imate utisak kao da s njim ćaskate uz kafu). Sa druge strane, zbog široke lepeze tema kojima se u ovim tekstovima bavi, mogu biti i odličan uvod u njegovo stvaralaštvo, perce koje će zagolicati pažnju onih koji se sa Saramagom susreću prvi put, i tek im predstoji uzbudljivo putovanje kroz njegova dela. Kako god okrenete, knjiga za svakoga.
Ocena: 5/5
Izdavač: Laguna
Posts
