Male uspomene – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Pre nego što je postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedan od najpoznatijih portugalskih pisaca, Žoze Saramago bio je samo dete. Odrastao na selu, u siromašnoj, neobrazovanoj porodici, verovatno nije ni sanjao o tome da će za njegovo, greškom nadenuto ime, čuti čitav svet. Ovaj period svog života, međutim, pisac nikada nije zaboravio i upravo je njemu posvetio „Male uspomene“, memoare piščevog detinjstva.

Isprva zamišljena kao ambiciozan projekat zvučnog imena, priča u kojoj se Saramago priseća nasumičnih epizoda iz detinjstva završila je kao veoma kratka proza, ispisana toplim, ličnim tonom. Razlog zbog kojeg se predomislio Saramago je izneo u samom delu:

„Vreme je da objasnim zašto sam u prvi mah naumio da ove uspomene nazovem „Knjiga iskušenja”, što na prvi pogled, a i na drugi i na treći, deluje kao da nema nikakve veze sa onim što sam do sada ovde opisao, a sigurno ni sa većinom događaja koje ću u nastavku ispričati. Moja prva ambiciozna zamisao – iz vremena kada sam pisao „Sedam Sunaca i Sedam Luna”, a davno je to bilo – bila je da pokažem da svetost, to „čudovišno“ ispoljavanje ljudskog duha, koja može da preobrati naš istrajni i očigledno neuništivi životinjski nagon, unosi nemir u našu ljudsku prirodu, zbunjuje je, navodi na pogrešan put. Tada sam mislio da je onaj sumanuti Sveti Antun koga je Hijeronimus Boš naslikao u „Iskušenjima”, samim tim što je bio svetac, takođe bio i obavezan da sa dna podigne sve prirodne sile, vidljive i nevidljive, najstrašnije i najuzvišenije predstave našeg uma, požudu i košmare, sve one potajne žudnje i neskrivene grehe. Začudo, pokušaj da jednu tako nezgodnu temu uobličim (jadan ja, nije mi trebalo mnogo da shvatim da moj književni dar nije ni približno dorastao jednom tako megalomanskom zadatku) u običan niz sećanja kojem bi, očigledno, bolje pristajao drugačiji naslov, nije me sprečio da sebe vidim u situaciji na neki način sličnoj onoj u kojoj se našao pomenuti svetac. To jest, pošto sam čovek od krvi i mesa, samim tim bi trebalo da budem, ako ni zbog čega drugog, ono po „službenoj dužnosti“, središte svih žudnji i meta iskušenja. I zaista, ako bismo namesto Svetog Antuna zamislili neko dete, ili mladića, pa čak i odraslog čoveka, u čemu bi se ogledala razlika? Kao što su svetitelja opsedala čudovišta iz uobrazilje i mene su, kada sam bio dete proganjali najužasniji noćni strahovi… Moglo bi se reći da to nije ništa čudno. Verovatno sam zbog toga promenio naslov knjige u „Male uspomene”. Da, zaista su to male uspomene, jer sam i ja bio mali.”

I ovu knjigu zaista treba čitati kao zbirku uspomena, pre nego biografiju ili memoare, jer u njoj Saramago iznosi događaje epizodično, onako kako uspomene zaista naviru u sećanje. „Male uspomene“ su album starca koji se vraća unazad sedam decenija, a sećanja u tom slučaju mogu biti varljiva, što Saramago i sam primećuje: „Ponekad se pitam da li su neke od tih uspomena zaista moje ili su sve to možda tuđe uspomene u kojima sam ja nesvesno učestvovao i za koje sam tek kasnije saznao jer su mi ih ispričale osobe koje su takođe u njima učestvovale, ukoliko i one nisu sve to čule od nekih trećih osoba“.

Ono što se biografima čini kao fundamentalno za život pisca, njemu se može prikazati kroz maglu, dok su neke slike, koje bi strancu delovale banalno, urezane u sećanje kao nožem. Jedna od takvih je epizoda sa konjem kog mu nisu dozvolili da jaše, uprkos njegovom insistiranju: „Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina“.

Čitalac će kroz ovo kratko delo bolje upoznati pisca nego kroz sve romane koje je Saramago ikada napisao. Od elegičnih prikaza propuštenih kroz prizmu dečjih očiju, preko iskrenih priznanja o istinski teškim trenucima u životu, kao što je siromaštvo u kojem je piščeva porodica živela („Da bih jasnije opisao u kakvim prilikama smo živeli, dovoljno je da ispričam da je moja majka godinama, krajem svake zime, odnosila naše prekrivače u zalagaonicu kako bi ih podigla, štedeći paru po paru za otkup sa kamatom, kada bi zima počela da stiže“) ili smrt brata, koja zbog birokratskog propusta nikada nije zabeležena u zvaničnim papirima, što je Saramaga inspirisalo da napiše roman „Sva imena“, „Male uspomene“ prvi su susret čitaoca sa Saramagom kao čovekom od krvi i mesa.

To svakako ne znači da su Saramagovi romani lišeni njegove ličnosti, naprotiv. Čitajući ove redove, nemoguće je u određenim trenucima ne prepoznati Saramagovog oštroumnog i duhovitog pripovedača, bez dlake na jeziku, kao na primer u ovoj prazničnoj epizodi:

„U to doba nije se još uvek govorilo o Sveta tri kralja (ili se barem ja toga ne sećam), niti je bio običaj da se prave božićne jaslice s kravom, magarcem i ostalim društvom. Barem ne u našoj kući. Uveče se ostavljala cipela pored odžaka, na naftarici, a sutra izjutra smo išli da vidimo šta nam je Mali Isus tamo ostavio. Da, u ta vremena Mali Isus se spuštao niz odžak, nije ležao na slami sa sve četiri uvis, čekajući da mu pastiri donesu mleko i sir, jer se od toga, vala živi, a ne od zlata, tamjana i smirne koje su mu doneli magovi i od kojih mu je, kao što je dobro poznato, ostao samo gorak ukus u ustima. Mali Isus iz tog doba bio je još uvek Mali Isus koji radi, koji se trudi da bude društveno koristan, jednom rečju, bio je proleter kao i mnogi drugi. U svakom slučaju, mi deca imali smo svoje nedoumice: bilo nam je teško da poverujemo da bi mali Isus bio spreman da usvinji svoju belu haljinicu suljajući se i pentrajući se po vascelu noć kroz čađave i masne odžake“.

U „Malim uspomenama“ će, stoga, zasigurno uživati Saramagovi fanovi, jer ukoliko zaista volite nekog pisca, onda prilika da pročitate ovakvu vrstu knjige iz njegovog pera predstavlja posebno zadovoljstvo. U brojim recenzijama „Malih uspomena“ ponavlja se isto zapažanje: da je putovanje kroz Saramagova sećanja više nalik na ćaskanje sa piscem ispred kamina, nego na čitanje knjige. I to zaista jeste slučaj. Ova knjiga je, međutim, idealna i za one kojima se dopadaju piščevi stavovi i ideje, ali njegov specifičan stil pisanja ne odgovara njihovom senzibilitetu. U tom smislu su „Male uspomene“ i potpuno drugačije od svega ostalog što je Saramago ikada napisao, ali isto tako i objedinjuju sve ono što je pisac ikada stvorio, predstavljajući istovremeno početak njegovog stvaralaštva (jer opisuju slike koje su mu se kao detetu urezale u um), ali i njegov sam kraj (nakon ovoga je Saramago objavio još samo dva dela, a prevodi su objavljeni posthumno). Ali pre svega, ova knjiga je prilika da saznate kako je mali dečak iz Azinjage postao jedan od najvećih pisaca Portugala i zbog čega je važno da vas „uvek vodi ono dete koje ste nekad bili“. I zato vam od srca preporučujem da je pročitate.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

3 comments:

Stsh's Book CornerDecember 27, 2017 at 11:36 AM
Hvala! Divna je knjiga, usudiću se da dodam i da je najlepša koju je ikada napisao, kao što se može videti iz citata koje sam povadila. Mogla sam samo odlomke da nižem, bez ikakvog komentara. :)
AnonymousDecember 28, 2017 at 11:08 PM
Srecna Nova godina, pisite obe jos, olaksavate mi zivot :)
I procitajte "Sitnice koje zivot znace".
Puno srece!
Jelena