Stsh's Book Corner

Home All post

Ernesto Sabato (1911-2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je fiziku i filozofiju na univerzitetu u La Plati. Pre književne karijere bavio se fizikom, najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao univerzitetski profesor. Naukom prestaje da se bavi 1945. godine, kada započinje svoj književni rad. Danas se smatra jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca, iako je napisao svega tri romana: „Tunel” (1948), „O junacima i grobovima” (1961) i „Abadon, anđeo uništenja” (1974). Pored toga, napisao je nekoliko desetina filozofskih i književnih eseja. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.

Sabatova tri romana povezana su temama, motivima i likovima, i kao takvi čine trilogiju. Iako pisac koketira sa različitim načinima pripovedanja i različitim filozofskim pogledima na svet u svakom romanu (egzistencijalizam, magijski realizam i konačno postmoderna), u celinu ih spaja zajednička tematika: preispitivanje zla, mračnih delova ljudskog uma i različitih psihičkih i duševnih poremećaja. Pojedini motivi koji se u „Tunelu” tek nagoveštavaju, razrađuju se u „O junacima i grobovima”, da bi konačno u „Abadonu” bili sasvim razotkriveni (najbolji primer je motiv slepila: od jednog slepog junaka u „Tunelu” do trenutka u kom čitalac saznaje da svetom vlada sekta slepih). U tom smislu roman „Abadon, anđeo uništenja” čini kulminaciju trilogije, ali i vrhunac Sabatovog stvaralaštva.

Abadon je hebrejski naziv za bezdan i često se u Starom zavetu pojavljuje uz reč šeol, što znači carstvo mrtvih. U Novom zavetu Abadon poprima lik anđela i opisuje se kao „kralj vojske skakavaca”. Kao što i etimologija imena pokazuje, njegove osnovne odlike vezuju se za uništenje, razdor i propadanje. Jezuita Peter Binsfild je 1589. godine Abadona uvrstio među Sedam prinčeva pakla, i to kao demona požude.

Naslov romana jasno upućuje na ton koji čitalac u njemu može očekivati. „Abadon, anđeo uništenja” je izvesna studija o zlu, sa izuzetno pesimističkim premisama. Strukturalno gledano, ovaj roman je najveći Sabatov eksperiment. Pisac u njemu kombinuje stvarne događaje sa fantastikom, fikciju sa autobiografijom, narativ uobičajen za roman sa narativom karakterističnim za eseje, različite književne žanrove i forme. Pored likova sa kojima se čitalac upoznao u prethodnim romanima, sam Sabato u „Abadonu” dobija jednu od glavnih uloga. On piše o svojim slutnjama, razmišljanjima, greškama i životnim stavovima, ali i životnom putu koji ga je naveo da se odrekne karijere naučnika i doveo do statusa svetski poznatog pisca.

„Razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da se oda drogama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane, kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku.”

Nemoguće je pokriti svaki aspekt ovog dela, pa to neću ni pokušavati. Umesto toga, skrenuću pažnju na jedan, koji je meni bio posebno interesantan, a tiče se upravo književnosti: Sabata kao autora, njegovih promišljanja o procesu pisanja i o svrsi koju književnost ima u ovom svetu.

Očito je da je promena piščeve karijere sa sobom donela sumnju u ispravnost izbora. Kao fizičar, Sabato je mogao da promeni svet, kao pisac ga je (to sada znamo) i promenio. Ipak, pitanje o utilitarnosti književnosti (i umetnosti uopšte) provlači se kroz ceo roman i to je zasigurno nešto što je mučilo pisca: „Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bilo koji roman, najbolji roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje, mogao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako, kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekon detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve muzike, sveg slikarstva?”

Sabato je bio politički aktivan, protivnik vladajućeg režima. Ipak, on ne veruje u angažovanu književnost, onu koja se piše sa ciljem da bi bila angažovana. Iako u njegovim delima ima elemenata angažmana, oni su tu samo kao promišljanja autora, kao deo njegovog traženja mesta u svetu, ne kao osnovna funkcija njegovog pisanja.

„Polaziš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš šta zbilja hoćeš sve dok posao ne okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po završetku, više ne bude mogućno razdvojiti ih. A kada to pokušavamo, ili se pojavi ‘socijalna’, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa drugom, muka živa.”

Sa druge strane, kako će neka poruka biti preneta, zavisi isključivo od autora koji je prenosi. Sabato veruje da je čin pisanja poput mističkog iskustva, pozivajući se na Platonove ideje o mističnom nadahnuću pesnika („pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik”). Kao primere navodi Emili Bronte, devojku koja je živela „bezazleno”, a ipak napisala „Orkanske visove”. Kako je mogla stvoriti Hitklifa, kada sama nije bila nimalo nalik njemu? Ili Dantea, za kog su savremenici zaista verovali da je posetio Pakao („Doslovno tim rečima. Nisu govorili u metaforama – taj je svet verovao da je Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da su pametni”). Velikog autora obuzima zanos kakav mali um ne može da dokuči. Ono što se tokom tog zanosa nađe „na papiru” van je ovoga sveta i ne može se racionalizovati. To je ono što velika dela odvaja od trivijalnih:

„Nema velikih i malih tema, uzvišenih i trivijalnih sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni ili trivijalni. ‘Ista’ priča o siromašnom studentu koji ubija zelenašicu može biti obična policijska hronika ili ‘Zločin i kazna’.”

„Abadon, anđeo uništenja” je mnogo više od piščevih memoara i promišljanja o umetnosti. Apokaliptičan ton romana, kao i rasprava o poreklu i značaja zla u svetu, inspirisani su okolnostima u kojima je Sabato pisao. Početak druge polovine 20. veka u Argentini obeležili su nemiri, ekonomske krize i krvoprolićima na ulicama. Sabato se priseća monstruoznosti iz prethodnih ratova i pita se da li će zlo ikada prestati, da li će ljudi ikada progledati. Neće, jer zlo je nemoguće iskoreniti, glavni lutkar je anđeo uništenja, a svetom iz senke vlada sekta slepih.

„Abadon, anđeo uništenja” smatra se vrhuncem Sabatovog stvaralaštva i jednim od najznačajnijih dela moderne argentinske književnosti. U njemu pisac ne samo da je dao reprezentativan primerak postmodernističkog romana, već je i odgovorio na pitanja davno postavljena u delima koja mu prethode. Nakon čitanja „Abadona”, možda ćete poželeti da se vratite „Tunelu” i „O junacima i grobovima” i pohvatate niti koje su vam tokom prvog čitanja promakle. A onda ponovo pročitati završnicu trilogije kako biste upotpunili ugođaj. Iako je tokom svog dugog života napisao samo tri romana, ta tri romana predstavljaju neprekidni ciklus, Uroborosa književnosti. Dela koja zovu na čitanje mnogo puta tokom života.

Ocena: 5/5

Izdavač: Plato

Dragi moji, drage moje… stigao nam je oktobar. To znači da je sada potpuno legitimno da izvadite svoje dugo skrivane spiskove za Beogradski sajam knjiga i pravite se da ste tek sada počeli da razmišljate o tome šta ćete sve da kupite. Pretpostavljam da nisam jedina, ali kod mene je situacija sa brojem nepročitanih knjiga opet kritična i najpametnije bi bilo da preskočim sajam, međutim, to nije moguće, pošto ću i ove godine raditi na njemu i biti tamo svaki dan, ceo dan. Dakle, katastrofa u najavi. Moj muž se veoma raduje, naročito zbog toga što nam nakon sajma prestoji selidba! No, dobro, o tome nekom drugom prilikom (a biće ih!).

Septembar je protekao radno, ili se meni bar tako čini, kao što mi se činilo da se nisam baš „pretrgla”od čitanja, ali kada sam proverila broj, prijatno sam se iznenadila (to vam je problem sa knjigama koje ne ostavljaju nikakav utisak na vas, pa i zaboravite da ste ih pročitali). I u septembru sam pročitala šest knjiga (s tim što nisu sve baš debeljuce), i to:

1. Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, Junas Junason (knjiga čija radnja uključuje pljačku) – ovo je knjiga koju sam baš, baš dugo tražila i jedva uspela da je se dokopam. Čitala sam ostale Junasonove knjige koje su objavljene kod nas i dopale su mi se, a i film je bio super. Prema tome, baš sam se radovala kad sam konačno krenula da je čitam, kad ono… Ne znam ni sama, ali uopšte mi nije bila onoliko smešna i zabavna koliko sam očekivala. Kasnije sam, ćaskajući na društvenim mrežama sa ljudima koji su je pročitali, shvatila da je dosta ljudi razočarano. Uz to, shvatila sam da postoji pattern kada su Junasonove knjige u pitanju – gotovo svima je omiljena ona knjiga koju su prvu pročitali. Čini mi se da sam ja poslednja osoba na svetu koja je čitala ovu knjigu, pa ne znam ni da li ima smisla pisati recenziju, ali videćemo već.

2. Abadon, anđeo uništenja, Ernesto Sabato (knjiga iz već započetog serijala) – još jedna knjiga koju, čini se, oduvek imam na spisku za kupovinu. Treći Sabatov roman, završnica triptiha koji uz ovaj roman čine i „Tunel” i „O junacima i grobovima”. Prethodna dva sam čitala, doduše, možda ipak previše davno (neke stvari sam zaboravila), ali to nije smetalo da uživam u „Abadonu”, naprotiv. Ukoliko niste čitali Sabata, ja vam iskreno preporučujem da to što pre učinite.

3. Kućica na drvetu, Bjanka Picorno – pisala sam već o Bjanki Picorno, tačnije o njenom romanu „Francuska dadilja” (klik OVDE za recenziju). Ovo je knjiga za nešto mlađu publiku (dakle, taman za mene) i opisuje život dve prijateljice kojima se smučio život u gradu, pa su odlučile da ga zamene životom u tajnoj kućici na drvetu. Bjanka (da, autorka je odlučila da bude jedan od likova) i Aglaja se susreću sa raznim neobičnim stvorenjima – bebama koje mjauču (i koje su donele rode koje nisu obaveštene da danas svako zna da decu zapravo ne donose rode), mačkama koje pričaju, psima sa krilima, biljkama mesožderkama i jednim namćorastim komšijom. Knjižica je zabavna i lepo ilustrovana, a baš kao i ostale Bjankine knjige, jasno i glasno govori devojčicama da su sposobne da urade sve što zamisle.

4. Drugo more, Klaudio Magris (radnja knjige se odvija na primorju) – sećate se da sam tražila preporuke za knjigu za ovaj zadatak? E pa, ispostavilo se da mi je sve vreme bila ispred nosa. Zanimljivo je da je ovo knjiga koju najčešće viđate na fotkama sa otvorenim knjigama (vrlo je zgodna za to) i to je jedina zanimljivost u vezi sa njom. Očito je da sam je čitala u pogrešnom trenutku. Čitala sam je mnogo duže nego što sam planirala iako jedva da ima 100 strana, i momentalno mi je isparila iz sećanja.

5. Magbet, Ju Nesbe (triler) – pravi naziv ovog zadatka je true crime, ali ja sam rešila da se zadovoljim samo crime delom. Ali vidite, Magbet jeste postojao, iako Šekspirova drama ima malo veze sa njegovim likom i delom, a Nesbeov roman još manje. Ali ipak. Kao što možda možete da zaključite iz naziva, u pitanju je još jedan roman iz projekta Hogart Šekspir. Ovo je prvi Nesbeov roman koji čitam, i moram da priznam da nisam oborena s nogu. Iz iskustva znam da romane iz ove edicije ne treba uzimati kao reprezentativne primerke pisaca, ali mi se (bar za sada) mnogo više dopada kako Nesbe piše kada piše za decu. Utiske o romanu očekujte u zasebnom postu.

6. Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Nil Gejmen – ispostavilo se da, ako ne računamo „Američke bogove”, meni više prija kratka forma kada je Gejmen u pitanju. Ovo je vrlo kratka, zabavna i predivno ilustrovana priča o dečaku koji je (pretpostavićete) trampio tatu za dve zlatne ribice. Gejmen je inspiraciju za priču dobio od sopstvenog sina koji je, rezigniran time što mora da ide na spavanje, rekao da bi voleo kada bi umesto tate imao zlatnu ribicu. A ko, moliću lepo, od nas to nije makar jednom pomislio?

To je moj spisak za prethodni mesec. Titulu favorita ovoga puta odnosi Sabatov roman „Abadon, anđeo uništenja”. Uskoro ću detaljnije o njemu pisati na blogu.

Šta ste vi lepo čitali tokom septembra? Jeste li se aklimatizovali (upravo shvatam da nisam ni stigla da prokukam na ovo zahlađenje, a o prehladi koja me gnjavi već dve nedelje da i ne govorim)? Gde ste krili svoj spisak za ovogodišnji sajam? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Džonatan Safran For (1977) je američki pisac. Diplomirao je na univerzitetu Prinston, a pored pisanja trenutno radi i kao profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu Njujork. Do sada je objavio četiri romana: „Sve je osvetljeno”, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, Tree of Codes i Here I Am; kao i jedno delo dokumentarne proze: Eating Animals. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.

Here I Am je roman o jevrejskoj porodici Bloh koja živi u Americi. Džulija i Džejkob, par čiji je brak na ivici opstanka, daju sve od sebe da se izbore sa neprijatnim događajima koji slede i da zaštite svoja tri sina od posledica koji oni mogu imati na njihovo odrastanje i shvatanje života.

Džuliju i Džejkoba upoznajemo na roditeljskom sastanku u školi gde im je saopšteno da je na klupi njihovog sina pronađena poruka sa nizom neprimerenih, etnički i rasno obojenih epiteta. Za takvo ponašanje škola nema tolerancije i Sem mora biti kažnjen. Sem, ipak, poriče da je to napisao. Džejkob staje na njegovu stranu – ako njegov sin kaže da nije kriv, onda nije kriv. Dok Džulija nije sasvim uverena – rukopis deluje kao da jeste njegov. Već u nekoliko prvih redova vidi se koliko su njih dvoje različiti i koliko drugačije pristupaju problemima. Iako je posredi prilično duhovita scena, čitalac jasno oseća jaz između supružnika. Sem nastavlja da bude u centru zbivanja u nekoliko narednih poglavlja. Organizovanje njegove bar micve postaje problem. Osim što Sem ne želi tradicionalnu proslavu, iskrsava još jedna prepreka. Naime, Džejkobov deda Isak izvršio je samoubistvo.

Roman Here I Am je nemoguće ukratko prepričati. U njemu je predstavljen niz događaja koji na prvi pogled deluju potpuno nepovezano: bračno neverstvo, samoubistvo, razorni zemljotres u Izraelu, rat na Bliskom Istoku. Ono što ih spaja međutim, jeste porodica Bloh koja je direktno upletena u svaki od ovih događaja, kao i motiv krize i mogućnost ili nemogućnost pojedinca da se izbore sa istom.

U središtu te krize nalaze se Džulijan i Džejkob, a Džejkob pogotovo. On je kriv za konačni krah braka. Njegova supruga je pronašla mobilni telefon u kom su se nalazile nepristojne poruke koje je razmenjivao sa svojom koleginicom. Dedino samoubistvo, poseta rođaka i zemljotres u obećanoj zemlji, teraju ga da preispita svoju veru i svoj identitet. Identitet je druga važna tema Forovog romana. Džejkobu se ljulja tlo pod nogama kao ocu, kao suprugu, kao Jevrejinu, kao piscu, kao čoveku. Svi ovi događaji nateraće ga na sumanut korak: prijaviće se kao dobrovoljac da učestvuje u ratu za zemlju koja, iako je sveto tlo svih Jevreja, nikada zapravo nije bila njegov dom.

Kada je upitan da li ovaj roman makar delimično opisuje piščev život, For je odgovorio da Here I Am nije njegov život, već on sam. U romanu se jasno očitavaju autobiografski elementi. Baš kao i njegov junak Džejkob, i For je američki pisac jevrejskog porekla. Javnosti je poznato i da je nedavno prošao kroz razvod braka, pa nije ni čudo što ovoj temi pristupa direktno i izvnad svega, veoma uverljivo. Scene u kojima je opisan odnos Džulije i Džejkoba izuzetno su životne i vrlo je lako identifikovati se sa njima. Forov talenat u pisanju uverljivih dijaloga, kao i njegov smisao za humor (koji izvire i u najapsurdnijim situacijama) samo doprinose realističnoj atmosferi. A opet, iako povremeno tužan, roman ni u jednom trenutku ne prelazi na stranu patetike i sladunjavosti. O ovakvoj temi na ovakav način može da piše samo neko ko je to isto doživeo.

Let’s go to bed. Those for words differentiate a marriage from any other relationship. We aren’t going to find a way to agree, but let’s go to bed. Not because we want to, but because we have to. We hate each other right now, but let’s go to bed. It’s the only bed we have. Let’s go to our sides, but the sides of the same bed. Let’s retreat into ourselves, but together. How many conversations had ended with those four words? How many fights?

For ni u jednom trenutku nije gnevan, niti pokazuje ciničnost u vezi sa srećnim brakovima. Brak je izazov, samo jedan od izazova koje život baca pred nas. Nije ga lako održati, to je svakodnevna borba. Borba za naklonost, za mir, za kompromise, za ljubav. Kada je sve savršeno, nema potrebe truditi se, a samo je trenutak dovoljan da sav budući trud zauvek ostane nedovoljan. Džejkob pokušava da spase svoj brak, mada prekasno. Ali ni u jednom trenutku ne odustaje od Džulije. Zdravica koju je njegova majka izrekla na venčanju nekoliko puta mu se vraća u sećanje tokom romana. Pa iako deluje hladno i preteće, vrlo je dobronamerna i nimalo neistinita: In sickness and in sickness. That is what I wish for you. Don’t seek or expect miracles. There are no miracles. Not anymore. And there are no cures for the hurt that hurts most. There is only the medicine of believing each other’s pain, and being present for it.

Naslov romana, Here I Am, simboliše čovekovu spremnost da bude prisutan kada je teško. To je još jedan od lajtomotiva ove priče. Objašnjenje naslova sledi u samom romanu. To su reči koje je Avram uputio Bogu. Ovde sam. To su reči kojima Džejkob pokušava da se vodi. Prisutan sam – za svoj brak, za svoju porodicu, za svoju obećanu zemlju, za svog psa na samrti. Možda ne želim da budem tu, ali jesam, možda nisam spreman za ono što sledi, ali zapravo nemam izbora. Toliko je scena u romanu koji simbolično govore Here I am.

God’s test of Abraham is written like this: “Sometime later, God tested Abraham. He said to him: ‘Abraham!’ ‘Here I am’, Abraham replied”. Most people assume that the test is what follows: God asking Abraham to sacrifice, Isaac. But I think it could also be read that the test was when He called to him. Abraham didn’t say, “What do you want?” He didn’t say, “Yes?” He answered with a statement. “Here I Am”. Whatever God needs or wants, Abraham is wholly present for Him, without conditions, or reservations or need for explanation.

Traženje sebe u svetu i potraga za sopstvenim identitetom teme su kojima su se mnogi pisci bavili. Problemi u braku, preispitivanje vere i smisla života, ratovi, dijaspora – nijedna od ovih tema nije originalna. Kao ni ovaj roman, uopšteno gledano. Pa ipak, kao i sa svakim drugim Forovim romanom, nešto je drugačije. For je izvanredan pisac, njegov osećaj za tragično i komično idealno su sinhronizovani i odlično funkcionišu kao celina. Ovaj roman uspeva da funkcioniše kroz prepletanje priča (čak se i naslovi poglavlja iznova i iznova ponavljaju) koje se povremeno prekidaju da bi se kasnije nastavile, kroz promene perspektiva, vremena u kom se događaji odvijaju, čak i književnih rodova (u romanu ćete pronaći i lirske i dramske elemente). Komične situacije su zaista komične, a one tužne su stvarno srceparajuće. Ali iako je roman strukturalno i tematski prilično kompleksan (For evidentno uživa u ovakvim eksperimentima, što se vidi i iz njegovih prethodnih dela, naročito ako u obzir uzmete Tree of Codes, knjigu koja je u tom smislu svakako ekstrem), neočekivano se lako čita. Dobar deo romana ispričan je kroz dijaloge koji prosto teku dok se stranice neprimetno okreću.

Here I Am je pisac sam, ako je verovati njegovim rečima. To je životni stav koji izvire u najtežim trenucima. A s obzirom na to da je od objavljivanja piščevog prethodnog romana do objavljivanja ovog prošlo gotovo 10 godina, i sasvim prikladna izjava. Roman je drugačiji od prethodnih i ta činjenica je naišla na neodobravanje mnogih Forovih fanova koji su očekivali više, veće, provokativnije. U njemu nema postmodernističkih poigravanja formama kao u „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, niti fizičkog seciranja tuđeg dela kao u Tree of Codes. Ali nije sve u životu satkano od vatrometa i ekstravagancije. Život čine mahom male stvari, trenuci nezanimljivi oku slučajnog posmatrača. A to nikako ne znači da o njima ne treba pisati, naprotiv.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Penguin

Alis Voker (1944) je američka književnica i aktivistkinja. Piše romane, eseje i poeziju, a još od studentskih dana aktivno učestvuje u borbi za ljudska prava i prava životinja. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja: 1997. godine proglašena je za humanistu godine, 1983. godine je za roman „Boja purpura” dobila Pulicerovu nagradu i tako postala prva Afroamerikanka odlikovana ovim priznanjem.

Objavljivanje romana „Boja purpura” je, uprkos odličnim kritikama i nagradama koje su usledile, propraćeno kontroverzom. Na listi najčešće zabranjenih knjiga Američke bibliotečke asocijacije ovaj roman nalazi se na 17. mestu i to zbog eksplicitnih scena, nasilja i prikaza homoseksualnosti. Osim toga, roman je optužen za stereotipizaciju crnaca, a nakon istoimene filmske adaptacije romana (koja je nominovana za čak 11 Oskara) optužbe su postale još učestalije. Ipak, „Boja purpura” danas važi za jedan od modernih klasika američke književnosti.

„Boja purpura” je epistolarni roman u kom Sili, neobrazovana, usamljena mlada žena, piše pisma Bogu. U svojim pismima koji liče na formu dnevnika, Sili opisuje svoj život bez ljubavi i pravog prijateljstva, svoje dane ispunjene teškim radom, batinama i silovanjem. U ranoj mladosti silovao ju je očuh, sa kojim je izrodila dvoje dece kojih je morala da se odrekne; kasnije ju je isti taj očuh udao za čoveka koji niti je voleo nju, niti je ona volela njega (a kog Sili u romanu, uprkos tome konstantno naziva isključivo Gospodin). Silinu usamljenost prekinuće, možda neočekivano, Šug Ejveri, pevačica čijem se samostalnom duhu Sili divi, ali u koju je, ispostavlja se, zaljubljen i njen muž Albert. Šug će biti Silina prva ljubav, podrška i zaštitnica, žena koja će hraniti njeno samopuzdanje i učiti je o životu sve dok Sili ne odluči da svoj život može promeniti sama.

Radnja romana proteže se na četiri decenije i Sili će u jednom trenutku svoja pisma Bogu preusmeriti na svoju mlađu sestru Neti. Neti je sve što Sili nije: takođe zlostavljana u mladosti, ona odlučuje da pobegne i započne nov život kao misionarka u Africi; ona je lepa, obrazovana, samostalna i pozitivna. U njenim odgovorima na Silina pisma čitalac saznaje o životu među afričkim plemenima. O njihovoj kulturi, običajima, ali i represiji koju trpe od strane belih kolonizatora.

„Boja purpura” je roman u kom pred svetlost reflektora izlaze marginalizovani, to je roman o rasizmu i seksizmu, ali pre svega roman o slobodi. Zlostavljana čitavog života, Sili je naviknuta na život kakvim živi, ona je potpuno pasivna i događaje koji slede prihvata bez pomisli da na njih može da utiče. Njoj je autorka suprotstavila nekoliko junakinja: Sofija, Neti i Šug Ejveri prikazane su kao odlučne žene, sposobne da kažu ne, bez obzira na posledice. Svaka od njih će na svoj način uticati na Silin razvoj, na sposobnost da shvati da svako zaslužuje da bude voljen i da živi život kojim će biti zadovoljan. Šug Ejveri u tom smislu igra najvažniju ulogu u Silinom životu. Ona doslovno Sili daje lekcije o ljubavi i uživanju i konstantno je ohrabruje da se suprotstavi svom mužu. Onoga trenutka kada Sili konačno dobije prijateljicu kojoj može da se poveri, i kada na njene reči neko konačno odgovori, kreće njena promena, a njeno očajanje i pasivnost menjaju nada i vera u bolji život.

Pisan u formi pisama/dnevnika, roman „Boja purpura” je iziskivao poseban jezik koji bi autentično dočarao karakter glavne junakinje. Čak se i Silin način izražavanja postepeno menja, a njen vokabular obogaćuje. Ovakav stil pisanja problematičan je pri prevođenju i njegova autentičnost se vrlo olako gubi. To se, čini mi se, dogodilo i u našem prevodu pa se, umesto utiska uverljivosti stiče utisak nasilnog izopačenja određenih izraza koji nisu u duhu srpskog jezika, čak i na mestima gde je to, ako upredimo prevod sa originalom, bilo sasvim nepotrebno. Evo jednog primera koji, rekla bih, jasno dočarava ono što želim da kažem, a ujedno je i jedna od najpoznatijih rečenica u romanu: I think it pisses God off when you walk by the color purple in a field and don't notice it. (Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je). Ovako nešto, nažalost, može značajno uticati na celokupan utisak o romanu, ali njegova poruka i suština ne izostaju.

„Boja purpura” je priča o slobodi i čovekovom pravu na slobodu, ma gde se rodio, ma kako živeo. Bog se ljuti ako prođemo pored boje purpura i ne primetimo je, ako život shvatamo zdravo za gotovo, ako je jedino što činimo da promenimo svoj život to što pišemo pisma Bogu bez nade da će na ta pisma ikada biti odgovoreno. Alis Voker je ovim romanom u svet pustila izuzetno važnu poruku punu nade, naročito za onu publiku kojoj je ta poruka primarno bila upućena. Svet je nepravedan, i uvek će biti takav, ali na nama je da se toj nepravdi suprotstavimo i učinimo sve što možemo da se izborimo za svoje mesto u njemu. Da shvatimo da svako postojanje, ma kakvo bilo, ima svoju svrhu i da smo sami odgovorni da tu svrhu pronađemo. „Ja sirota, ja crna, možda i ružna i ne znam da kuvam, reko jedan glas svemu što slušalo. Al’ ja ovde (I'm pore, I'm black, I may be ugly and can't cook, a voice say to everything listening. But I'm here).”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Kejleb Kar (1995) je američki pisac i scenarista. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Njujorku. Osim što se bavi pisanjem, predaje vojnu istoriju na koledžu „Bard” i uređuje časopis MQH: Kvartalni magazin za vojnu istoriju. Napisao je šest romana i nekoliko stručnih knjiga. Njegov najpoznatiji roman je „Alijenista” (1994), prvi deo serijala o doktoru Laslu Krajzleru. Roman je 1995. godine dobio nagradu Anthony, a početkom 2018. godine je po njemu snimljena i istoimena serija.

Radnja „Alijeniste” smeštena je u Njujork na samom kraju 19. veka. Okrutno ubistvo dečaka u ženskoj odeći i našminkanog lica čije je telo pronađeno unakaženo i raskomadano, izazvaće paniku kod komesara njujorške policije, čiju funkciju u to vreme obavlja ni manje ni više nego Teodor Ruzvelt. Ruzvelt će, iako to nije bilo u skladu sa protokolima, biti primoran da u pomoć povoze svog starog prijatelja, Lasla Krajzlera, specijalistu za duševne bolesti.

Alijenista iz naslova romana odnosi se upravo na Krajzlerovu profesiju. Duševno obolele osobe su se, sve do 20. veka, smatrale „otuđenima” (alienated) od zdravog razuma, pa su i oni koji su se bavili njihovim proučavanjem i lečenjem bili poznati kao alijenisti.

Krajzler će, zajedno sa Ruzveltom, oko sebe okupiti tim pouzdanih ljudi koji će raditi na razrešenju ovog slučaja. Doktoru će se, pored Džona Mura, novinara koji je ujedno i pripovedač romana, pridružiti braća Mark i Lucije Ajzakson, kriminolozi jevrejskog porekla i Sara Hauard, prva žena zaposlena u njujorškoj policiji. Ovaj tim „autsajdera” radiće tajno zbog Ruzveltovog opravdanog nepoverenja u korumpirane policajce, a vrlo brzo će otkriti da je čovek za kojim tragaju zapravo serijski ubica, kao i da mu dečak pronađen na tornju nije niti prva žrtva, niti će biti poslednja.

Termin „serijski ubica” skovan je tek u 20. veku, ali koncept ponovljenih ubistava datira mnogo pre toga. Iako su nesumnjivo postojale mnogo ranije, serijske ubice počele su da privlače pažnju u 19. veku kao nikada do tada, izazivajući istovremeno strah i fascinaciju javnosti. Detaljni izveštaji o zločinima (neretko sa izmišljenim pojedinostima) punili su dnevne novine, a detektivska književnost crpela je iz njih inspiraciju za razvijanje novog pravca ovog žanra. Zbog primitivnih metoda tadašnje policije, ali i zbog pažljivo biranih žrtava za koje javnost nije preterano marila (često su to bile prostitutke, beskućnici i uopšte ljudi sa društvene margine), mnogi od njih nikada nisu uhvaćeni i njihov identitet ostaje misterija do dan danas. Jedan od najpoznatijih serijskih ubica u istoriji, Džek Trbosek, čiji identitet nikada nije utvrđen, datira upravo iz ovog perioda i njegovi zločini nesumnjivo su poslužili kao inspiracija Kejlebu Karu pri pisanju „Alijeniste”.

Početak 20. i kraj 19. veka predstavljaju prekretnicu u mnogim poljima nauke, pa tako i u kriminologiji. Karov „tim marginalaca” rešiće zločine upravo upotrebom novih metoda koje su u to vreme sa prezirom odbacivane kao nenaučne. Psihološki profil ubice, otisci prstiju i proučavanje rukopisa samo su neke od njih, ali otvorenost uma naših istraživača se na tome ne završava i Kar ne preza da čitaocima predstavi brojne neuspehe i zablude sa kojima su se susretali istraživači tog perioda. Tako će u jednom trenutku braća Ajzakson pokušati da iz oka žrtve izvuku „poslednju sliku koju je žrtva ugledala pre smrti”. Ovaj eksperiment će se, naravno, baš kao i brojni drugi, pokazati neuspelim.

Kar sa lakoćom prenosi atmosferu njujorških ulica s kraja 19. veka i horor koji vreba iz mračnih ćorsokaka. Mračnoj atmosferi posebno doprinose opisi tadašnjih zatvora, bolnica za duševno obolele i brojnih javnih kuća u kojima su zaposleni uglavnom bili deca. Pored napetog istorijskog trilera, „Alijenista” je upravo zbog ovakvih detalja i interesantna sociološka studija. Odabir žrtava, ali i istraživača, otvara prostor za diskusije o raznim temama, kao što su seksualnost, pitanje roda, polna ravnopravnost i položaj žena, rasizam, korupcija, klasne razlike i mnoge druge teme čija aktuelnost ne jenjava ni danas. Na čelu svih ovih tema stoji naslov koji ne samo da ukazuje na struku jednog od glavnih likova, već akcentuje otuđenost kao takvu.

„Alijenista” je dug roman sporog tempa, ali uprkos tome čita se u dahu. Prvo ćete želeti da saznate identitet ubice, a kada se on razotkrije (ranije nego što biste to mogli očekivati), delićete frustraciju glavnih junaka zbog njegove neuhvatljivosti (izazvane delom i zbog sabotaže nadležnih). Iako je roman pisan po dobro poznatom receptu istorijskih misterija, Karova sklonost ka detalju, dobra karakterizacija likova, odabir perioda i sposobnost osmišljavanja i prenošenja atmosfere tog perioda, tako da čitalac teško može da razluči stvarnost od fikcije, čine da serijski ubica iz „Alijeniste” istovremeno izaziva jezu i fascinaciju, baš kao i misteriozni zločini iz novinskih članaka viktorijanske ere.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Prođe leto, kao da ga bilo nije. I evo, moram ovako javno da vam priznam da uopšte ne delim euforiju oko jeseni sa većinom ljudi koje pratim po društvenim mrežama. Gde oni vide prelepe boje na drveću, ja vidim nakostrešenu frizuru od vlage. Jesen, naravno, ima i svojih lepih strana, pa se tako već radujem novim čajevima kojima treba da se snabdem. Ćebići i džemperići se vraćaju na velika vrata, kao i kućne patofnice (mala ispravka: ćebići za mene nisu sezonski predmet: čim se upali klima, ja se pokrivam, tako da je uvek pri ruci, čak i kada je napolju 40 stepeni). A za većinu ljudi i savršeno raspoloženje za čitanje.

Mene je avgust u tom smislu pozitivno iznenadio, mada se, realno gledano, onih nekoliko pravih tropskih dana nije moglo raditi ništa osim ležati i čitati. Možda nisam bila na plaži, ali vala čitala sam kao da jesam. I ne samo da sam pročitala više knjiga nego što sam planirala, već su neke od njih bile i baš debeljuškaste. Evo spiska:

1. Black Swan Green, David Mitchell (knjiga čija je radnja smeštena u deceniju u kojoj sam se rodila) – knjiga koja je na mene ostavila toliko mlak utisak da sam i zaboravila da sam je pročitala. Ovo je prva Mičelova knjiga koju čitam u originalu i plašim se da je bila loš izbor za prvu zbog velike količine slenga u romanu; takođe, ovo je prvi Mičelov young adult roman koji sam pročitala i dosta se razlikuje od njegovih prethodnih romana koje sam imala prilike da čitam. Sve ovo, naravno, ne znači da je knjiga loša, ali meni apsolutno nije legla i polako ali sigurno odlazi u zaborav.

2. Devojka s pomorandžama, Justein Gorder (voće ili povrće u naslovu) – odmah da se razumemo: da nije Popsugar izazova, verovatno nikada ne bih pročitala još neku Gorderovu knjigu, a nakon ove imam još manju želju da se ikada sretnem sa njegovim pisanijama (kao što vidite, avgust je počeo prilično loše, ali ne bojte se, biće bolje do kraja). Ova knjiga je za mene bila potpuno gubljenje vremena i bogu hvala što je kratka, inače ne znam da li bih je završila. Na kraju izuzetno predvidive priče bez neke posebne poente, u mojoj glavi ostaje večito pitanje, a to je: ko je ciljna grupa Gorderovih knjiga. To pitanje će za mene ostati večita misterija, još otkako sam čitala „Sofijin svet” (koji je, da se razumemo, u poređenju sa ovim romanom, remek-delo).

3. Rakun koji je hteo da opere ceo svet, Ištvan Lakatoš – nakon prethodna dva romana, Lakatošev vispren duh i nesvakidašnji smisao za humor bukvalno su me digli iz mrtvih. U pitanju je drugi deo serijala „Ema i Tesla” (u prodaji bi trebalo da bude za koji dan), stimpank romana za decu. Lakatoš je, inače, poznat kao mađarski Tim Barton i pored toga što piše knjige, on ih i ilustruje, tako da to nisu klasični romani, već pre spoj romana i stripa (i ja još uvek nisam sigurna da su to knjige samo za decu). U ovoj knjizi, rakuni opsednuti čistoćom ustremili su se na Zemlju u svom svemirskom brodu u obliku veš-mašine, a situacija je toliko ozbiljna da ovoga puta Tesla u pomoć mora da pozove i svoju armiju klonova. Kao i prvu knjigu, i ovu sam čitala sa uživanjem i sa neskrivenom ljubomorom što ovako kul knjige nisu postojale kada sam ja bila mala.

4. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte (knjiga književnice sa muškim pseudonimom) – En je jedina od sestara Bronte koju do sada nisam čitala. Kakav danak neiskustvu! Objavila sam recenziju romana (možete je pročitati klikom OVDE), pa neću da se ponavljam, ali ću vam reći samo da mi je En zvanično omiljena od sestara Bronte. Eto, toliko.

5. Alijenista, Kejleb Kar (knjiga čiju si ekranizaciju gledala pre čitanja) – kao što i sam izazov kaže, seriju „Alijenista” počela sam da gledam pre nego što sam uopšte i saznala da je knjiga objavljena kod nas (nakon reklamiranja novog izdanja romana prosto je bilo nemoguće da ne povežete ta dva). Serija mi se dopadala, pa sam odlučila da potražim i roman, naročito posle ogromnog broja preporuka. Recenziju ćete uskoro moći da čitate na blogu, a seriju ovim putem toplo preporučujem svima, naročito ljubiteljima istorijskih trilera.

6. Boja purpura, Alis Voker (knjiga adaptirana u predstavu ili mjuzikl) – „Boja purpura” je višetruko nagrađivani klasik moderne američke književnosti za koji sam, naravno, čula odavno, ali nekako se dogodilo da do sada nisam imala prilike niti da pročitam knjigu niti da pogledam film. Sa ovim romanom imam sličan problem kao sa Mičelovim, samo je situacija obrnuta. Čitala sam prevod i izuzetno mi je žao zbog toga pošto je prevod, najblaže rečeno, prilično loš. To je (ma koliko bila svesna toga) dosta uticalo na celokupan utisak o knjizi, ali odlučila sam, i ovim putem obećavam, da ću je pročitati još jednom, ali u originalu.

7. Here I Am, Jonathan Safran Foer (knjiga iz poznatog čitalačkog kluba) – ovaj roman sam kupila na Sajmu i baš sam se obradovala kada sam, tražeći neku knjigu za ovaj izazov, shvatila da se nalazi na listi čitalačkog kluba Florens Velč (Florence and the Machine). U pitanju je još jedan odličan Forov roman koji, nažalost, nije preveden kod nas. Geopoetika je do sada prevela dva njegova romana („Sve je osvetljeno” i „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”), ali nešto mi se čini da su ga usput zaboravili. Recenziju pišem uskoro, a vi do tada, ako već niste, obavezno bacite pogled na njegove romane. For je zaista odličan pisac i zaslužuje mnogo više pažnje.

Među navedenim knjigama mesto favorita dobija roman En Bronte. „Stanarka napuštenog zamka” svakako nije najbolji roman koji sam pročitala u životu, pa čak ni ovog meseca (zato počasno mesto druge pratilje dobija Here I Am), ali je, kao što sam to pokušala da naglasim u recenziji, izuzetno važan zbog stavova koje je u njemu iskazala autorka. I uprkos tome što je objavljivanje kasnijih izdanja javnost pokušala da spreči, En je konačno prepoznata kao žena ispred svog vremena i kao borac za ravnopravnost polova, a sam roman kao jedan od prvih feminističkih romana ikada napisanih. I baš zbog toga što je En nepravedno ostala u senci svojih sestara, što je poznata samo kao „još jedna Bronte” ili čak „treća sestra Bronte”, treba da pročitate njen roman i uverite se koliko je zapravo drugačija.

Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Da li već, kao i ja, patite za letom? Kako vam se kosa ponaša po vlažnom vremenu? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

En Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece. Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846. godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je umrla od tuberkuloze u 29. godini života.

Kada je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i, nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.

Prašina koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i polne ravnopravnosti:

„Što se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili. Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“

„Stanarka napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom, pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za dokonu viktorijansku elitu.

„Zove se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“

Jedan od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala. Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.

„Stanarka napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je, sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod (osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali), a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte, „zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte, pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).

Glavna junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata, javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:

„Nisam ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“

A onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:

„Pogrešno ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“

Kada kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra) doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći, ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.

Ocena: 5/5

Izdavač: Vulkan