Stsh's Book Corner

Home All post

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Nakon više od trideset objavljenih dela, brojnih nagrada i priznanja među kojima se ističe i ona najvažnija – Nobelova nagrada za književnost, većini pisaca ne ostaje mnogo toga novog što mogu ponuditi čitaocima. To nije slučaj i sa Saramagom. Kako kaže u predgovoru izdanja ,,Bležnica“, sve je počelo 1993. godine, kada je od rođaka dobio svesku koja je trebalo da bude namenjena zapisima sa jednog putovanja. Sveska je zauvek ostala prazna, ali inspirisala je nastanak ,,Dnevnika iz Lansarotea“. Više od deceniju kasnije, Saramago je ponovo stavljen pred svršen čin, ovoga puta glavnu ulogu imala je njegova supruga Pilar. Uz pomoć saradnika iz Fondacije Saramago, podarila je suprugu parče internet neba i rekla mu prosto: ,,Imaš posla, piši blog“. Zbog toga su postovi sa bloga, sakupljeni u dva toma pod nazivom ,,Beležnice“ njoj i posvećeni.

,,Beležnice“ obuhvataju tekstove pisane na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine. U njima je Saramago sa čitaocima delio sve ono što se od njega tražilo: ,,šta god, komentare, razmišljanja, obična zapažanja o ovome ili onome, drugim rečima o onome što mi padne na pamet“. Zbog toga su ,,Beležnice“ prava ,,mešana salata“ tekstova o aktuelnim političkim, kulturnim i socijalnim zbivanjima, zanimljivim anegdotama iz piščevog života i promišljanja o potencijalnim književnim delima. Vezuje ih Saramagov britak um, kritički duh i ljubav prema čoveku – sve ono, uostalom, što karakteriše njegov književni opus, samo ovog puta sa standardnom interpunkcijom i bez alegorija po kojima je slavan.

Na mesto likova koji su ga proslavili dolaze neki od najuticajnijih imena svetske političke scene. Saramago otvoreno piše o Bušu, Klintonu, Berluskoniju, ali i o nadi (ne baš dugog veka) koju polaže u Obamu. Dotiče se, naravno, i lokalnih problema, možda manje poznatih čitaocima van piščeve rodne zemlje, a ne zaobilazi ni crkvu. Iskreno lamentira nad sudbinom Palestine, čudi se činjenici da žene u 21. veku i dalje traže osnovna ljudska prava, ukazuje na opštu moralnu krizu i kritikuje licemerje. U pauzama kritičkih tekstova, sa čitaocima deli zanimljive anegdote iz života, među kojima su možda najzanimljivije one koje su u vezi sa već napisanim knjigama, ali i duhovite opaske poput one kako razvodi utiču na (ras)formiranje kućnih biblioteka:

,,Sinulo mi je da bi bilo zanimljivo proučiti pojavu koju sam tada krstio „uticaj razvoda na umnožavanje kućnih biblioteka“. Priznajem da je ta moja ideja bila pomalo škakljiva, i zato sam je ostavio po strani, ako ni zbog čega drugog, onda da ne budem optužen da sopstvene materijalne interese pretpostavljam skladu bračnog života. Ne znam, niti mogu da zamislim, koliko je razvoda dovelo do stvaranja novih kućnih biblioteka a da pritom to nije bilo nauštrb onih već postojećih. Ona dva ili tri slučaja za koje sam saznao iz prve ruke, nisu bili dovoljni da najave proleće, ili, da budem jasniji, time se nisu povećali prihodi izdavača, a samim tim ni moja autorska prava.
Ono što zaista nisam očekivao bilo je da će ekonomska kriza, koja nas drži u neprestanom stanju pripravnosti, doprineti smanjenju broja razvoda, a samim tim sprečiti i onaj priželjkivani aritmetički niz povećanja broja kućnih biblioteka, što, svi ćemo se u tome složiti, predstavlja svojevrstan atak na kulturu. A šta tek reći, na primer, o složenom, a često i nerešivom problemu pronalaženja kupca za neki stan u današnje vreme? Ako su mnogi zahtevi za razvod braka obustavljeni, i ostali zakočeni u sudskoj proceduri, razlog tome jedino može da bude taj i nijedan drugi. Ili, što je još gore, šta činiti da bi se stalo na put izvesnim skandaloznim postupcima koji već zadiru u javni život, kao što je slučaj sa ovom, nažalost, veoma čestom i nemoralnom pojavom, da ljudi nastave da žive pod istim krovom, možda ne u istoj postelji, ali svakako koriste istu biblioteku? Nema više poštovanja, nema više pristojnosti, eto dokle smo stigli. I nemoj neko da kaže da je za sve kriv Volstrit: u televizijskim komedijama koje oni finansiraju ne može se videti ni jedna jedina knjiga."

Saramago će u svom blogu čitaocima otkriti kako se osećao kada je napunio 86 godina, kada je zaglavio u bolnici, kada su mu zatražena prava za snimanje filma po ,,Slepilu“ ili kada je dobio Nobelovu nagradu. Ta priča je posebno zanimljiva. Saramago kaže da je baš ,,Slepilo“ ostavilo toliko dobar utisak na akademije daje maltene već bilo svima poznato da će nagrada te 1998. godine pripasti njemu. Slučaj je, međutim, hteo, da je u to vreme objavljen roman ,,Sva imena“ a savesni žiri Švedske akademije nije želeo da prepusti slučaju činjenicu da bi baš ta knjiga mogla biti loša i negativno uticati na odluku. Stoga je jedan od članova žirija koji je pomalo govorio portugalski dobio zadatak da roman pročita u originalu i učinio je to ,,uz pomoć rečnika, usred meseca avgusta, kada bi svako radije jedrio kroz roj ostrva od kojih vrvi Švedsko more“. O utiscima o pročitanom govori činjenica da je Saramago zaista dobio nagradu te godine, a evo kako to Saramago komentariše: ,,Položio sam ispit, na kraju krajeva, ta knjižica nije ni po čemu zaostajala za Slepilom. Uf!“

Postovi na blogu nastajali su u periodu samog kraja Saramagovog stvaralaštva, tačnije u periodu kada je pisao poslednja dva romana, ,,Kain“ i ,,Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ (koji nije stigao da dovrši). Upravo na blogu, 30. decembra 2008. godine Saramago fanovima daje preuranjeni novogodišnji poklon i otkriva da razmišlja o novoj knjizi. Kada čitamo te zapise naknadno, jasno je da reč o ,,Kainu“ a nekoliko postova pre ovog, u kojima se bavi pitanjem Palestine otkriva i povod za pisanje romana. U devetoj deceniji života Saramago ne kaska za modernim trendovima i čitaoci dobijaju zanimljiv teaser:

,,Razmišljam o novoj knjizi. Kada u nekom razgovoru to pomenem, postave mi neizbežno pitanje (kao što mi ga je moj nećak postavio juče): a koji će biti naslov? Najlakši odgovor za mene bio bi da kažem da ga još nisam smislio, da moram da stignem do kraja da bih se opredelio za neku od ideja koje su mi dolazio dok sam pisao. Pod pretpostavkom da će tako zaista i biti. Nesumnjivo, bio bi to najlakši odgovor, ali lažan. Ako ćemo pravo, i pre nego što sam napisao prvu rečenicu, znao sam, još pre tri godine (kada mi se ta priča javila), kako će se knjiga zvati. Sada će neko da pita: čemu tolika tajnovitost? Zato što bi reč naslova (reč je samo o jednoj reči) već sama po sebi bila dovoljna da ispriča celu priču. Često imam običaj da kažem da onaj ko nema strpljenja da čita moje knjige samo preleti pogledom barem preko naslova poglavlja i sve će mu biti jasno. Ne znam da li će poglavlja knjige na kojoj sada radim imati naslove. Možda i neće. Biće dovoljan samo naslov knjige.“

Bilo da piše o političarima, prijateljima ili svakodnevnim svetskim dešavanjima, Saramago svakom napisanom rečju iznova dokazuje ono po čemu ga kao pisca pamte mnoge generacije. Ljubav prema malom čoveku, netrpeljivost prema nepravdi, užasnutost nad ratovima i zlom, odvratnost prema licemerju (posebno kada je reč o religiji). Čitajući neke od poslednjih redova koje je napisao, čitalac još dublje doživljava njegov humanizam i iskrenu nemogućnost da shvati zaista neshvatljive pojave u savremenom svetu: osmomartovski marš žena (,,Upravo sam na televiziji video vesti o demonstracijama žena u celom svetu i ponovo se zapitao kakva je ovo prokleta planeta na kojoj polovina stanovništva još uvek mora da izlazi na ulice da zahteva ono što bi svima već trebalo da bude jasno…“), šerijatski zakon (,,Ima još bolnih vesti. U Iranu su kamenovana dva muškarca zbog preljube, u Pakistanu je pet živih žena sahranjeno zato što su želele da se udaju kod matičara za muškarce koje su same izabrale… Ovde ću da stanem. Ne mogu više da izdržim.“); kao i strast i bunt koje u njemu bude ovakve vesti i saznanja. Nakon pročitanih ,,Beležnica“ otklanja se svaka sumnja (ako je ikada i postojala) da je Saramago do samog kraja ostao nepopravljivi kritičar sveopšteg ludila, genijalni pisac oštrog pera i ogromnog srca.

,,Beležnice“ su, dakle, knjiga za svakoga: divan način da se zaokruži Saramagov opus, retka mogućnost ljubiteljima nekog pisca da ga upoznaju mnogo ličnije (kada čitate neke od beleški, zaista imate utisak kao da s njim ćaskate uz kafu). Sa druge strane, zbog široke lepeze tema kojima se u ovim tekstovima bavi, mogu biti i odličan uvod u njegovo stvaralaštvo, perce koje će zagolicati pažnju onih koji se sa Saramagom susreću prvi put, i tek im predstoji uzbudljivo putovanje kroz njegova dela. Kako god okrenete, knjiga za svakoga.

Ocena: 5/5
Izdavač: Laguna

Brit Benet (1990) je američka književnica. Rođena je u Južnoj Kaliforniji, gde je i odrasla. Osnovne studije je završila na Univerzitetu Stanford, a master studije književnosti na Mičigenskom univerzitetu. Dobitnica je mnogih priznanja, među kojima su i Hopvudova nagrada za kratku priču, nagrada fondacije Herston-Rajt za mlade pisce i priznanje „5 ispod 35“ Nacionalne književne fondacije. Njen debitantski roman Majke (2016) našao se na listi bestselera lista The New York Times, dok je njen drugi roman, Polovina koja nedostaje (2020), odmah po objavljivanju dospeo na prvo mesto iste liste. Pored romana, Brit Benet je pisala zapažene eseje i tekstove za The New Yorker, The New York Times Magazine, The Paris Review i Jezebel.

,,Polovina koja nedostaje“ je priča o dve bliznakinje, Steli i Dezire, koje odlučuju da zauvek napuste svoj rodni gradić, bez ijedne reči. Ceo Malard priča o dve tinejdžerke koje su nestale, a povratak jedne od njih izazvaće još veći šok od odlaska. Autorka je radnju romana smestila u izmišljeni gradić u kojem žive ,,obojeni“, ali isključivo oni svetle puti koji se itekako ponose bojom svoje kože. Dezire se u Malard ne vraća sama. Pod rukom vodi crnu devojčicu, ,,modrocrnu, kao da je sad stigla iz Afrike“, nikome u gradu nije jasno kako bi Dezire mogla da rodi ,,tako crno dete“. Ne u gradu u kom niko ne može da zamisli ljubav prema osobi tamnije puti od njihove.

Već u prvim redovima jasno je koju temu vodilju autorka bira za svoj roman. Posebno kada čitalac sazna da je život bliznakinja obeležen bizarnom smrću oca koji je bio meta rasističkog napada uprkos koži toliko svetloj da su kroz nju mogle da mu se vide plavičaste vene. Dezire se, međutim, vraća u Malard jer nema kud. Mora da beži od nasilnog muža i ćerki obezbedi bezbednu budućnost. Od druge bliznakinje nema ni traga ni glasa, niko ne zna gde je, čak ni sestra. Putevi su im se razdvojili, ali Dezire nagađa da Stela vodi život praveći se da je belkinja – jer upravo tako je uspela da nađe posao. Radnja romana počinje 1968. godine, iste u kojoj je ubijen Martin Luter King i odvija se u vremenu kada su građanska prava Afroamerikanaca u stvarnosti i dalje bila samo slovo na papiru. Stela odlučuje da svetlu put okrene u svoju korist, udaje se za belca koji nema pojma o njenom poreklu i uspeva da se utopi u belinu Los Anđelesa. Njeno spokojstvo će narušiti najpre dolazak novih komšija – glumca iz popularne serije i njegove porodice – koji, zahvaljujući boji kože štrče i izazivaju nelagodu suseda, a zatim i susret njene i Dezireine ćerke koja će, iz potpuno nevinih razloga, otkriti njenu dugo čuvanu tajnu.

,,Polovina koja nedostaje“ je roman o rasi i identitetu, o stereotipima i neosnovanoj mržnji. O rasizmu u onim nijansama o kojima većina svetske populacije ne može ni da sanja niti zna da postoji, kao što je, na primer, termin passing for white. I bila bi to zaista snažna priča da Brit Benet nije upala u tako čestu zamku savremene literature: ubaci još i još i još aktuelnih socijalnih tema. Pa tako pored vodeće teme rasizma roman pokriva i klasne razlike, nasilje u porodici, transseksualnost i homofobiju. Ris, momak Dezireine ćerke je trans i kroz roman pratimo njegovu tranziciju, ali mu autorka ne posvećuje dovoljno pažnje i on ostaje sporedni junak u svakom smislu te reči. Nazire se paralela između Risa i Stele, ali ona je problematična iz nekoliko razloga. Stela se pretvara da je nešto što nije, krijući svoje poreklo i identitet, pa se stiče utisak da autorka na isti način doživljava i transrodne osobe (ističući, na primer, u nekoliko navrata da Ris povija grudi kako se ne bi ocrtavale ispod odeće). Drugo, Stela bira da obmane ljude oko sebe zarad lične koristi (boljeg života, ekonomskog boljitka) i ide toliko daleko da ni suprugu ne otkriva tajnu, plašeći se da će je zamrzeti zbog toga što je zaista. Kada se u kuću pored nje dosele Afroamerikanci, Stela je rastrzana između želje za prijateljicom koja će je razumeti i osudom okoline. Sa druge strane, Ris ništa ne krije od Džud, naprotiv, i nema problema sa sopstvenim identitetom. U svetu koju stvara Brit Benet, zapravo, on gotovo da nema nikakvih problema, osim činjenice da je operacija koja mu je neophodna izuzetno skupa i ne baš sasvim legalna. Što, složićete se, nije baš slučaj u stvarnosti.

,,Polovina koja nedostaje“ pruža samo nagoveštaj problema kroz koje prolaze junaci ovog romana. I zaista mu nedostaje polovina – suštinska i ključna – koja će čitaocima koji se prvi put susreću sa ovim temama približiti svakodnevne unutrašnje sukobe onih koji se iz bilo kog razloga ne osećaju dobro u svojoj koži, koji strahuju od osude okoline zbog onoga što jesu. Bez te suštine, roman kao da samo pokazuje prstom na nešto što se dešava u svetu: pogledajte, postoje ljudi koji prolaze kroz tranziciju; postoje ljudi koji kriju svoj identitet iako on ni na koji način ne utiče ni na šta na ovom svetu; postoji rasizam; postoji nepravda. A to, u vremenu u kojem zaista postoje (ne samo da postoje već cvetaju) rasizam, transfobija, homofobija i generalno mržnja i nerazumevanje prema svemu što je na neki način drugačije – jednostavno nije dovoljno.

Ocena: 2/5
Izdavač: Booka

Prođe leto kao da ga bilo nije. Ove godine sam konačno uspela da odem malo južnije, nadišem se slanog vazduha i naslušam šuma talasa, ali proklet je ljudski rod, nema ni mesec dana kako sam se vratila sa mora a već bih išla ponovo. Na moru me nikad u životu nije zadesila čitalačka kriza, pa tako ni ove godine. Možda je stvar u tome što nam je na odmoru mozak rasterećen i lakše upija napisano. A možda je prosto stvar u tome što je na moru sve lepše i lakše. Zbog toga u avgustu brojim nešto više pročitanih knjiga nego obično (mada mi je koncentracija značajno pala čim sam se vratila u Beograd). A kako sam preskočila julski pregled, ovog puta ponovo imamo 2 u 1. Pa da krenemo redom:

1. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš – Booka je odgovorna što u poslednje vreme čitam više domaćih pisaca (meni su i pisci iz regiona domaći, da se odmah razumemo), a bukstagram što sam zbirku priča Ane Miloš pogurala preko reda. Većini se neviđeno dopala. Meni baš i nije. Ne bih znala da navedem konkretan razlog, jednostavno mi je bila neupečatljiva (što je opet u suprotnosti sa većinskim mišljenjem na bukstagramu). Ipak bih izdvojila ,,Pet ćerki Miloša Adamovića“, priču koja se po mnogo čemu izdvaja iz zbirke i koja mi dopala toliko da mi je, ako ništa, onda zbog nje drago što sam se upoznala sa delom Ane Miloš.

2. Asimetrija, Lisa Halidej – Kao što naslov ovog romana nagoveštava, Lisa Halidej se bavi raznim asimetrijama savremenog sveta, nejednakostima koje toliko nemaju smisla da bi možda i prestale da postoje ako bi svako samo na sekunda zaista razmislio o njima. Kroz dve naizgled nepovezane priče o devojci koja se upušta u aferu sa znatno starijim poznatim piscem i momkom koji zbog boje kože i zvučnog imena biva zadržan na aerodromu radi rutinske provere, autorka postavlja brojna pitanja o neskladu koji se uvukao u svaku poru našeg svakodnevnog života. Pisala sam o romanu na blogu, pa ako vas interesuje o čemu je tačno reč, tekst vas čeka OVDE.

3. SPQR, Meri Bird – Možda vam je već poznato da se iz čitalačkih kriza izvlačim publicistikom, a omiljena mi je ona koja se bavi istorijom. Meri Bird je oduševljena Rimom, i to se vidi, a njegovu istoriju smešta u period od 63. godine p.n.e. do 212. g.n.e. kada je ,, car Karakala sve slobodne stanovnike Rimskog carstva proglasio punopravnim rimskim građanima, čime je izbrisao razliku između osvajača i pokorenih i dovršio postupak širenja prava i povlastica rimskih građana započet gotovo hiljadu godina ranije“. Za naslov romana autorka bira rimsku krilaticu „Senatus populusque Romanus“, odnosno: „Senat i narod rimski“, a ideja vodilja joj je da prikaže Rim u pravom svetlu, odnosno ne kao ,,nasilnog mlađeg brata“ antičke Grčke. Za ljubitelje antičke istorije ovo je obavezno štivo a Meri Bird je sjajan vodič kroz ne tako poznate priče o staro Rimu. Preporuka od srca.

4. Vremeplovac iz kamenog doba, Teri Pračet – Hvala Laguni što čupa sve živo Pračetovo za nas kojima se srce slama svaki put kad se setimo da ga više nema. ,,Vremeplovac“ je zbirka priča koje je Pračet pisao kao mladić za lokalne novine i nikada ih ponovo nije objavio. I zaista, kada ih čitate, jasno vam je u koga će taj mladić izrasti. Najdivnije od svega je zapravo to što su priče namenjene deci tako da više ne morate čekati da klinci iz okoline odrastu da biste ih upoznali sa Pračetom (Pračet, uzgred, ima serijal o Džoniju Maksvelu koji je takođe namenjen deci, ali naravno da je odavno rasprodat). Dakle, vrbovanje malih Pračetovaca može da počne.

5. Mala prodavnica strave i grozni golicavi prašak, Magdalena Hai – Nastavljamo sa knjigama za decu, i to baš za malce. ,,Mala prodavnica strave“ je knjiga o Nini koja najviše na svetu želi da kupi bicikl, a pošto nema novca, onda mora da nađe posao. I nalazi ga u prodavnici strave gde se prodaju metiljave metle, vilinski brabonjci i konzervirani mrak (između ostalog). A vlasnik ovog neobičnog lokala leži na podu i cepa se od smeha jer je nekako uspeo da se pospe golicavim prahom. Mnogo mi je drago što postoje ovakve knjige za decu (valja gajiti male gotičare). Naravno, nije ni najmanje strašna, naprotiv, vrlo je smešna, ali ja se svakodnevno oduševljavam komedijama koje krasi ,,spooky“ atmosfera. Knjiga je namenjena za početno čitanje, pa eto ideje za poklon (biće u nastavku još jedna).

6. Putujuće kazalište, Zoran Ferić – Stigli smo do štiva koje sam ove godine odabrala za plažu. Zašto ovu, pitate se? Zato što znam, a već sam i rekla, da na moru knjigu od 500 strana mogu da progutam za dva-tri dana. I tako i bi. Nisam znala šta da očekujem (odavno ne dozvoljavam da mi hajp na instagramu previše podigne očekivanja), a dobila sam stvarno neočekivano iskustvo. Oduševio me je Ferić, u posebnom tekstu na blogu možete saznati zašto (OVDE) i ovo definitivno neće biti njegova jedina knjiga koju ću pročitati.

7. Why Mummy Doesn’t Give a ****, Gill Sims – Posle prve knjige koja je bila odlična (tekst OVDE) i druge koja je bila onako (tekst OVDE) treća knjiga o Elen vraća Džil Sims na listu pisaca koje ću uvek rado preporučivati ljudima kojima treba zabavno a pametno štivo – pogađate, dobra je! Super je što je napisala i četvrtu i iskreno se nadam da kriva kvaliteta neće biti predvidiva, odnosno da je drugi roman u serijalu najslabiji. No ako vam je potreba doza laganog štiva u stilu Bridžet Džouns, Džil Sims je prava autorka za vas.

8. All Adults Here, Emma Straub – Evo nama još jedne nahajpovane knjige prema kojoj sam bila sumnjičava (otud Kindle izdanje), ali radoznalost je prevladala pa sam je ipak ponela na more. Pošto sam prilično lenja, prepisaću ovde utiske koje sam vam prenela na Instagramu: Pretpostavljam da ste čuli za ovaj roman (Laguna ga je nedavno objavila pod naslovom Ovde smo svi odrasli) o porodici iz malog grada koja kao da se ponovo upoznaje nakon što im komšinicu udari autobus. Astrid je majka troje (odrasle dece): Eliota, Porter i Nikija, potpuno različitih ljudi koje, izgleda, veže jedno: greške koje prave u životu. Nakon što je bila svedok saobraćajne nesreće, Astrid shvata da nije bila uzorna majka kakvom je sebe smatrala i rešava da ispravi sve što može dok još može. Roman počinje odlično i čini se kao da će biti odličan do kraja, ali onda negde na sredini kreće nizbrdicom i sasvim neočekivano postaje smrtno dosadan. Pročitala sam jedan komentar na Goodreadsu koji gađa pravo u poentu. Izgleda da pisci danas misle da ne smeju da napišu roman koji ne obuhvata makar tuce važnih tema. Pa tako i Ema Straub u porodičnu priču od tristotinak strana trpa sve što joj pada na pamet a što je trenutno aktuelno: homoseksualnost, transseksualnost, vršnjačko nasilje, predatore na internetu, bračno neverstvo, veštačku oplodnju, abortus, tinejdžerske muke, odnos sa roditeljima, društvena očekivanja, itd, itd. Problem je u tome što ima previše likova i tu negde na sredini pomislite da nikome nije posvećeno dovoljno vremena i da nijedna tema zapravo nije ozbiljno obrađena, ali ipak, pri kraju, uspela sam da se vežem za pojedine likove, posebno za Porter (koja ima aferu sa oženjenim čovekom i odlučuje da se podvrgne veštačkoj oplodnji i sama odgaja dete) i krajnji utisak o romanu je pozitivan. Lepa je to priča, iako prilično bajkovita, ali znate, ponekad nam je u životu potreban nerealni hepi end, makar u romanima (a možda sam samo omekšala zbog mora). P.S. Sve vreme sam Astrid zamišljala kao Meril Strip, ako snime film po romanu i ona ne bude u njemu, ne znam kako ću to podneti.

9. The 1,000-year-old Boy, Ross Welford – Možda je u pitanju nekakav Petar Pan sindrom, ali stvarno uživam u dečjim knjigama. Pa tako i u ovoj priči o hiljadugodišnjaku zarobljenom u telu jedanaestogodišnjeg dečaka koji nakon strašne tragedije u kojoj gubi majku i mačku (takođe hiljadu godina stare) odlučuje da konačno okrene svoju sudbinu i dođe do odavno sakrivenog seruma koji mu je podario besmrtnost, a isto tako može i da mu je oduzme. U pitanju je baš zabavna avantura sa lepom porukom o važnosti prijateljstva i odličan je način da odmorite mozak od teških tema koje danas dominiraju u knjigama za odrasle.

10. Polovina koja nedostaje, Brit Benet – Kad smo već kod teških tema (i hajpovanih knjiga), evo jedne knjige koju sam baš nestrpljivo očekivala i počela da čitam čim mi je dospela u ruke. I naravno da sam se razočarala. Stvarno, ali stvarno ne znam kad ću naučiti da ne jurcam za ,,najboljim knjigama u univerzumu“. I baš zbog reputacije koja prati ovu knjigu, neću vam ostati dužna poseban tekst o njoj (već sledeće nedelje, nadam se), ali recimo da imam sličan problem kao sa romanom Eme Straub. Uskoro opširniji utisci na blogu.

11. Pufnica i Brunhilda, Barbara Kantini – Najslađe za kraj! Barbaru Kantini možda znate kao autorku serijala o Mortini, zombi devojčici, i ilustratorku serijala o Ajvi Poket. Ja sam zaljubljena u stil ove žene i kada bih mogla da biram ko bi mi ilustrovao autobiografiju, to bi svakako bila ona. ,,Pufnica i Brunhilda“ je njena najnovija knjiga, o veštičici koja to tek treba da postane i malenom mačoru koji se nigde ne uklapa. Brunhildi treba mačka, Pufnici treba drugar. I naravno da će se njih dvoje sresti i da će ga Brunhilda prihvatiti iako nije sasvim crn (naime, Pufničin rep je na vrhu beo, što je neviđeni problem za veštičinu mačku). Izgleda da će ovo biti prva knjiga u serijalu i već ih želim sve. Ilustracije su u boji i savršene su, kao i sve što Barbara Kantini radi (lepo sam rekla da me gotičarska atmosfera u dečjim knjigama obara s nogu).

To bi bilo to! Titulu favorita ovog puta ravnopravno dele roman Zorana Ferića i knjižica Barbare Kantini. Ko zna kakve bi zaključke iz ovoga izvukli psiholozi. Šta ste vi čitali tokom leta? Da li vas je neka knjiga posebno oduševila? Ili razočarala? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,
Vaša (kao da nije bila na moru) Stš <3

Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja i Na osami blizu mora. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

,,Putujuće kazalište“ je najnoviji Ferićev roman, objavljen 2020. godine. To je kompleksna porodična saga i hronika čitavog veka na prostorima koji su tokom poslednjih 100 godina menjali imena i pripadnost. Početak Ferićeve autobiografske priče poklapa se otprilike s početkom najturbulentnijeg veka na evropskom kontinentu i opisuje skandal koji je njegova prabaka izazvala kada je pobegla s vlasnikom putujućeg pozorišta – skandalozan izbor kakav će, u većoj ili manjoj meri, biti obeležje njegove porodice u narednim decenijama. Roman je podeljen u šest poglavlja posvećenih određenim granama porodičnog stabla. Pored korena po kojem roman nosi ime, čitamo niz zanimljivih priča o piščevim precima i u svakoj, kao po pravilu, postoji sukob koji oslikava vreme u kom se priča odvija, da bismo, prirodno, stigli do života samog pisca, njegovog odrastanja i sazrevanja.

Jedna od svakako najupečatljivih priča o romanu je ona o Ferićevoj babi Ivki i dedi Benjaminu, medicinskoj sestri i ćerki žandara i doktora Jevrejina, fascinantna i potresna priča o pravim izborima u pogrešno vreme. Benjamin je, kao Rus jevrejskog porekla koji je pobegao iz domovine bio ugledan doktor zbog svog neuptinog znanja, ali jedno je gledati ga u ordinaciji, a nešto sasvim drugo u sopstvenom domu. Ivkina porodica je pokušala da se otarasi doktora ,,Arapina“ na razne načine, ali svi su, kao onaj kada su mu poslužili prasetinu koju je bez prigovora pojeo, čak i pohvalio domaćicu – redom propali. Tako se doktor s četiri prezimena i tri imena uvukao u njihov dom, dom razoren tuberkulozom koju se trudio da shvati i pobedi. Skandalima tu nije bio kraj, Ivka je ostala u drugom stanju pre braka, razbolela se i uprkos Benjaminovim pokušajima da je nagovori da sačuva život i odrekne se deteta, istrajala je u svojoj nameni. Benjamin je dolazio i odlazio, pa je pored brojnih imena u Ivkinom domu najčešće bio oslovljavan kao hohštapler. Bolest je ipak savladala Ivku, ali dete – piščeva majka – je preživelo. Tada je Benjamin zaista otišao, skrhan smrću svoje ljubavi i verovatno gonjen nepodnošljivom pomišlju da bi devojčicu mogla zadesiti ista sudbina. Uslediće najmračniji period moderne civilizacije tokom kog će uobičajena netrpeljivost prema ljudima ,,njegove sorte“ prerasti u nešto mnogo strašnije. Benjamin, po piščevim rečima, spada među retke ljude koje je smrt zadesila više puta. ,,Čovjek s četiri prezimena imao je, logično, i više smrti“.

Drugi junak koji se karakterom ističe iz porodične sage autora, a možda je i najupečatljivi, jeste piščev otac – Tvrtko Ferić. I priča piščevih roditelja funkcioniše kao metafora vremena – majka je kao dete jevrejskog porekla bila skrivana i primoravana da se šetka s katoličkom Biblijom pod miškom, a otac je zauvek ostao obeležen strahotama rata. Čini se da nikada nisu zaista bili srećnni u braku. Otac je svoje traume ozidao čvrstom fasadom i sve je u vezi sa njim bila fasada: ubijao je ljude na ulici rečima, ako mu se i samo ispreče na putu, skupljao je lovačko oružje, ali nikada nije išao na lov. Majka je nasledila porodičnu naviku na trpi i guta i ta navika je na kraju dovela do smrtonosne bolesti. Bolesti za koju je krivila Tvrtka koji je jedno vreme u piščevom životu bio etiketiran isključivo kao Uzrok Raka. No posle majčine smrti sin i otac će se silom zbližiti kada će Tvrtkova opsednutost smrću prerasti u opsednutost sopstvenom sahranom. Imajući na umu Ferićevu opasku koja se provlači kroz roman, da prilikom pisanje ovakvih porodičnih priča nikad nije sasvim jasno gde se susreću historija i fikcija, Tvrtko Ferić ostaje gotovo antologijski književni junak sa svim svojim manama i manijama i podvlači piščevu sposobnost (specifičnu za naše podneblje) da koliziju tragedije i komedije pretvori u homogenu celinu. Crni humor je ponekad neophodan da se proguta gorka istina, pa iako uz njegovu pomoć ona lakše sklizne, on nikako ne umanjuje njenu gorčinu.

Poslednji deo romana u kojem se Ferić osvrće na sopstveni život pokazuje, osim piščevog umeća, i nesvakidašnju hrabrost. Kao što ne ulepšava (mada povremeno možda romantizuje) karaktere i sudbine svojih predaka, ne štedi ni sebe, pa u tom delu čitamo o njegovom psihičkom i seksualnom sazrevanju, neobičnim sklonostima i (možda naslednim) lošim izborima.

,,Putujuće kazalište“ je preobimno i prepuno zanimljivih epizoda i likova da bih se ovde mogla osvrnuti na sve, ali verujte mi kada vam kažem da se 500 stranica autorove porodične sage čita u dahu. Ferićevo pripovedanje ima šmek onih starih romanesknih tradicija, a istovremeno se okreće na izuzetno moderne teme i aktuelna pitanja, što čitavoj priči daje dodatnu tragičnu notu jer, čini se, na neki način i dalje cupkamo u senci zlokobnog 20. veka. Ova knjiga zaista ima sve: potresne i dirljive scene, opise rata i bolnih ljubavi, pregršt zanimljivih junaka koji zaslužuju da se ne zaboravi, ali i pregršt apsurdnih i komičnih scena zbog kojih ćete sa naglas smejati. Baš kao i njegovo porodično stablo, ovaj roman pušta izdanke van granica hrvatskog podneblja i čini to s razlogom. Jednom je Tolstoj rekao da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, ali to je zbog toga što nije kročio na tlo bivše Juge. Nakon čitanja Ferićevog romana shvatićete, ako dosad niste, da nas veže mnogo više od nekadašnje zajedničke države.

Nemoguće je zapamtiti vrijeme. Pamtimo samo trenutke. I ako u prirodi, vremenu ili ljudskoj svijesti postoji bilo kakva ravnoteža, taj tren je sretniji, važniji, možda i duži od mnogih godina koje su nas zadesile kasnije.

Ocena: 5/5
Izdavač: Booka

Lisa Halidej (1976) je američka književnica. Rođena je u Masačusetsu, a trenutno živi u Italiji. Počela je da piše sredinom devedesetih. Godine 2005. njena priča Stump Loui objavljena je u časopisu Paris Review. Prvi roman, Asimetrija, objavila je 2018. godine i za njega je dobila nagradu Whiting. Roman se našao na top listama Tajmsa, Njujorkera, Njujork Tajmsa, a Barak Obama ga je uvrstio na svoju listu najboljih knjiga objavljenih te godine.

,,Asimetrija“ je roman podeljen u tri dela i počinje upoznavanjem dvadesetpetogodišnje Alis koja radi u izdavačkoj industriji sa poznatim piscem Ezrom Blejzerom. Njihovo poznanstvo brzo prerasta u ljubavnu aferu, a s obzirom na to da je Blejzer veoma poznat pisac i da je stariji od nje više od 40 godina, njihova veza se odvija u tajnosti, iza zatvorenih vrata. Kada pak odu negde zajedno, Alis se krije iza lažnog imena kako ne bi postala žrtva skandala koji bi, uveravaće je Ezra, mnogo više štetio njoj nego njemu. Ezra Alis obasipa skupim poklonima, delima iz književnog kanona (svetski poznate autore poput Kamija, čija imena Alis, uprkos tome što radi u izdavaštvu, ne ume da izgovori) i toplim i hladnim tuševima. Ponekad je blag i pun saosećanja, ponekad nadmen i hladan. Zove je sa skrivenog broja, lažno predstavlja prijateljima, ali i daje očinske savete kada shvati koliko je naivna. Njihova veza na momente podseća na odnos učitelja i učenice, dede i unuke, umetnika i muze, pa iako godine nisu u skladu sa pričom, i na odnos Hamberta Hamberta i Lolite.

Priča o Alis i Ezri se završava naglo, bez konkretnog raspleta i Halidej otvara novu, smeštenu na londonskom aerodromu, gde mladi Iračanin Amar čeka mučno dugačku pasošku kontrolu. Vreme je nakon 11. septembra kada malo dodatnog opreza i sumnje nije naodmet pa službenici Amaru postavljaju pregršt pitanja i čini se da nikada nisu zadovoljni odgovorima. Boja njegove kože asocira na terorizam i ništa što on kaže (ili pokaže) ne može da poništi tu asocijaciju. Dok čeka da carinska kontrola odluči o njegovoj sudbini, Amar razmišlja o životu i, za razliku od prvog narativa romana u kom smo pratili Alis, ne krije svoje emocije i životne stavove. On je mlad, ambiciozan, obrazovan, ali jedan mali sticaj okolnosti na koji nikako ne može da utiče koči ga pri svakom koraku na putu ka uspešnom životu.

Iako na prvi pogled deluju potpuno nepovezano, prva dva dela ,,Asimetrije“ i te kako su u korelaciji, poput odraza u ogledalu. Sve je u ovom romanu pogrešno i potpuno nasumično. Halidej kroz dve novele opisuje fundamentalnu nasumičnost života, činjenicu kako ni na koji način ne možemo uticati na karte koje su nam na rođenju podeljene i kako je život, ma koliko se trudili da ga kontrolišemo, mahom sastavljen od niza slučajnosti. Alis sasvim slučajno sreće čoveka koji joj može promeniti život, Amar bi, možda, sa nekim drugim radnikom na aerodromu imao više sreće. Amar je sve što Alis nije i njihovi svetovi su zaista dve različite strane u ogledalu. Pojedinosti iz prvog narativa ponovo srećemo u drugom – Amar je, čini se, pročitao pisce za koje Alis nikada nije čula, proživeo strahote o kojima je ona usput čula u vestima, ali to nema nikakvu težinu – njihove životne perspektive razlikuju se i više nego njihove ličnosti.

Nesklad i nejednakost koje Halidej sugeriše naslovom ne odnose se samo na dve suprotstavljene priče. Ovaj roman se bavi nejednakostima modernog društva uopšte, bilo da je reč o odnosima moći, različitih perspektiva, mogućnosti i iskustva. Lisa Halidej prvu novelu piše iz sopstvenog iskustva – lik Ezre Blejzera inspirisan je Filipom Rotom sa kojim je autorka bila u kratkoj vezi u mladosti a kritika smatra da junakinja ove novele nije slučajno nazvana po Alisi iz Zemlje čuda. Treći deo romana, koji se ponovo vraća na Ezru Blejzera, navodi na mišljenje da Alis ipak nije na nivou deteta koje ne razume svet oko sebe i ne vidi ono što je očigledno. Kada Ezra u intervjuu čitaocima otkrije šta je Amarova priča u stvari, dinamika moći se nakratko zaljulja i pali se lampica koja sugeriše da ponekad čak i loše podeljene karte možemo okrenuti u svoju korist, ako malo blefiramo. Ne rodi se, međutim, svako s prirodnim kartaroškim talentom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Kako podnosite ove vrućine? Pored neke vode, nadam se. Ja ih provodim u gomili DIY projekata po stanu i besomučnom farbanju svega i svačega. Nađe se, doduše, među slojevima farbe koja se suši, i malo vremena za čitanje. Nešto manje za pisanje postova. Ali ugrabim neki trenutak i za to. Prethodni mesečni pregled sam preskočila pa u ovom pretrčavamo knjige pročitane tokom maja i juna. Sad kad gledam spisak imam utisak kao da je to bilo prilično davno. Ukupno ih ima trinaest, pa bolje da odmah počnemo. Hronološkim redosledom, ez olvejz.

1. Krojačica, Beril Bejnbridž - Nakon pročitane ,,Fabrike za flaširanje vina" iste autorke (prikaz OVDE) baš sam se obradovala kada sam saznala da Štrik planira da objavi i ,,Krojačicu", doduše, moje radovanje se baziralo na pogrešnoj pretpostavci da je u pitanju roman po kom je snimljen istoimeni film sa Kejt Vinslet. Da, po ovoj knjizi jeste snimljen film, ali ne taj na koji sam ja mislila. ,,Krojačica" je priča o dve sestre, smeštena krajem Drugog svetskog rata u Liverpulu. Jedna je krojačica, druga radi u fabrici, a iako su karakterom potpuno različite, spaja ih briga prema bratanici o kojoj se staraju ne kao dve tetke već kao dve majke. Bratanica ima sedamnaest godina i zaljubljuje se u nekoga ko baš i ne bi bio prvi izbor njenih starateljki. A onda kreće žurka kakvu samo Beril može da osmisli. Ipak, ,,Fabrika" mi je bila draža. Da li zbog majušnog razočaranja kad sam shvatila da neću čitati o krojačici koju je igrala Kejt ili zbog nečeg drugog, ne znam. No ako vam se dopala ,,Fabrika" znajte da je ,,Krojačica" pisana u sličnom maniru: tu su dve bliske žene potpuno različitih karaktera, sumanuti zaplet i još sumanutiji rasplet. Pa ko voli nek izvoli.

2. Momo, Mihael Ende - Neke knjige nikad ne bi trebalo da postanu nedostupne, a jedna od tih je i ,,Momo". I nemate pojma koliko sam srećna što posle deset godina imamo novo izdanje. Endea valjda svi znate, ako ništa makar po ,,Beskrajnoj priči", a ,,Momo" je još jedna njegova čarobna priča za decu koju bi svaka odrasla osoba trebalo da pročita. U središtu romana je devojčica Momo, čudno, tiho stvorenje koje se odlikuje sposobnošću da sasluša. Kada u neimenovani gradić u kom Momo stanuje dođu siva gospoda koja rade za Štedionicu vremena i ljudima ponude zbunjujuća rešenja o boljoj organizaciji života, samo će Momo moći da ih spase. Neverovatno je koliko je ova prila, pisana sedamdesetih, i danas aktuelna. Verovatno aktuelnija nego kad je napisana. Kao što rekoh, pisana je za decu, ali odrasli i te kako mogu iz nje da izvuku neke važne pouke.

3. Purpurni hibiskus, Čimamanda Ngozi Adiči - Pročitala sam dva romana ove autorke, ali ipak više volim njenu nefikciju. We Should All Be Feminists (prikaz OVDE) zauvek će mi biti jedna od omiljenih knjiga. ,,Purpurni hibiskus" je porodična priča smeštena u Nigeriji, o dvoje dece uspešnog poslovnog života koja, makar gledano sa strane, žive divnim, povlašćenim životom. No istina je sasvim drugačija. Otac im je religiozni fanatik, slika i prilika svega što ne valja u vezi sa patrijarhatom, a očajničko delo njihove majke odličan prikaz posledica koje on ostavlja na sve oko sebe. Adiči, kao i uvek, piše o vrlo važnim temama, laganim stilom koji se brzo čita. Njeni romani su odlično sredstvo za promenu perspektive i informisanje o kulturama o kojima ne znamo mnogo. Od mene preporuka za sve što ova žena napiše.

4. Ljubav je ta koju ne razumemo, Bart Mujart - Ovo je jedna od onih knjiga za koju je prilično teško odrediti uzrast. Mujart je belgijski pisac širom sveta poznat kao autor za decu i mlade, ali ovaj kratak roman je, čini mi se, pisan za malo zreliju publiku. Roman se sastoji iz tri priče iz života jedne porodice o kojima pripoveda neimenovana tinejdžerka. Njihov život nije lak, naprotiv, reč je o jednoj izuzetno disfunkicionalnoj porodici, na čelu sa majkom koja često menja partnere koji, najblaže rečeno, nisu očinska figura kakva je deci potrebna. Kada im baka nakon smrti ostavi testament, u njemu će se, pored materijalnih dobara naći i jedan čovek. Uprkos negativnim iskustvima sa muškarcima koja su deca doživela, njihova radost zbog zamišljenog mornara lepih zulufa i džepova punih para je srceparajuća. Kao i spremnost da stranca dočekaju kao člana porodice iako apsolutno nema dodirnih tačaka ka slikom savršenog zaštitnika kakvim su ga izmaštala. Knjigu sam pročitala dva puta. Prvi put je bila ok, a posle drugog čitanja mi se potpuno podvukla pod kožu. Divna, divna priča koja se čita za jedno popodne.

5. 24 sata u staroj Kini, Juđije Džuang - Moglo bi se reći da sam se baš navukla na ovaj serijal. Ipak, Kina mi se nije toliko dopala kao knjige o Rimu i Atini. Pisala sam detaljno OVDE pa da ne dužim. Svakako je dobra ako volite popularnu istoriju i želite da se informišete o drvenoj Kini, posebno ako gajite ista interesovanja kao autor.

6. Nerazdvojne, Simon de Bovoar - Knjigu sam dobila za rođendan od divne Katarine koju možda znate sa bloga Totally Random & CO i odmah uzela da je čitam. Ovo je neobjavljeni roman autorke, prilično autobiografski, o njenoj prijateljici čija ju je smrt celog života proganjala. Simon de Bovoar je stvarno fascinantna žena i volim da je čitam, mada ova knjiga, iskreno, nije ostavila bogzna kakav utisak na mene. Možda je zato nikad nije ni objavila, ali izdavači imaju tu nezgodnu naviku da posthumno objavljuju sve što nađu, nebitno da li je autor bio zadovoljan delom ili ne. Jednom utisku, ipak, nikako ne mogu da se otrgnem - Simon de Bovoar je pisala o svojoj genijalnoj prijateljici pre nego što je to bilo kul.

7. Franc Kvaka, pisac bez knjige, Katerina Kris - Još jedna knjiga koju sam dobila na poklon. Bila sam potpuno oduševljena jer sam, jelte, mislila da je o Kafki. Oduševljenje me je kratko držalo jer je naslov prilično misleading. Da, ovo jeste knjiga o piscu i to piscu koji ništa ne piše, ali s Kafkom zapravo nema nikakve veze. Zabavna je, brzo se čita, ali da sam mogla bez nje? Svakako jesam. Namenjena je deci i to je još jedna stvar koja me buni. Da, ilustracije i jezik su u skladu sa uzrastom, ali da li bi ovako nešto bilo zanimljivo klincima? Nisam baš sigurna.

8. Stvarno koliko i ja, Hane Eštavik - Ako volite napete psihološke romane i trilere koji to nisu, onda je Hane Eštevik pravi izbor za vas. ,,Stvarno koliko i ja" je kratak roman ispripovedan iz perspektive mlade, religiozne studentkinje psihologije koja živi sa majkom. Johane je u prvoj ozbiljnoj vezi, toliko ozbiljnoj da sa momkom planira put u Ameriku. Kada se spakuje i krene da izađe iz svoje devojačke sobe, shvata da su vrata zaključana i da ne može da izađe a onda kreće bujica toka misli o njenim odnosima prema majci, momku, religiji, svetu... Tokom čitanja sam imala nekoliko problema sa knjigom, mislim da mi nije legao ni stil, ali daleko od toga da nije zanimljiva. Ovo je jedna od onih knjiga u čijem čitanju ne uživate baš naročito, ali posle danima ne možete da je izbacite iz glave. Krcata je simbolima, psihološkim teorijama i aluzijama na teologiju i pop kulturu. Hane Eštavik je jedna od najvažnijih savremenih norveških književnica, a kad vas uvuče u izmaštani svet neopuzdanog pripovedača, vrlo brzo shvatite i zašto.

9. Homo deus, Juval Noa Harari - ,,Homo deus" je jedna od knjiga u sklopu velikog Hararijevog trojca koji čine i ,,Sapijens" i ,,21 lekcija za 21. vek". Oduševljena sam Hararijem još otkako sam pročitala ,,21 lekciju" (prikaz OVDE) i najiskrenije preporučujem i ,,Homo deus" iako se neke ideje ponavljaju. O knjizi sam naširoko pisala OVDE, ali nije zgoreg da vam još jednom brzinski iskreno preporučim Hararija. Obavezno štivo, stvarno.

10. i 11. Mortina; Mortina i dosadni rođak, Barbara Kantini - Odavno merkam ove knjižice a konačno sam ih poručila kada sam saznala da se ugasio Evro book. Barbaru Kantini obožavam (možda ne znate, ona je ilustrovala Ajvi Poket) i mnogo sam srećna što postoje ovakve knjige za najmlađe. Priče o Mortini su jednostavne (preeelepo ilustrovane) slikovnice o prihvatanju drugačijih od sebe i divan su poklon za decu. Uskoro će kod nas izaći još jedna knjiga ove autorke i jedva čekam da je se dokopam.

12. Zamena, Bet O' Liri - Ne čitam često čiklit, a možda bi trebalo. Knjigu sam uzela na Slavkinu preporuku (znate je sa bloga Nemam ime, imam komentar), a pošto ni ona ne čita često ovaj žanr, njena tvrdnja da je dobra i smešna mi je bila sasvim dovoljna. Još kad uzmemo u obzir da je jedna od glavnih junakinja u poznim godinama, a znate da sam na njih posebno slaba. Pisala sam o romanu OVDE, a ako tražite lagano, zabavno štivo za ove vrućine, ova knjiga je kao poručena.

13. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš - Ne čitam često domaće autore i odavno sam prestala da se pravdam zbog toga. U poslednje vreme se, zahvaljujući izdanjima Booke, češće družim sa domaćim piscima i drago mi je zbog toga, ali naravno, ne oduševim se baš svakom knjigom, ma koliko bila hajpovana na instagramu. Zbirka priča Ane Miloš potpada pod tu kategoriju. Pročitala sam gomilu pozitivnih utisaka i oduševljenja na sve strane, ali mene baš i nije dotakla. Pre ngo što otpišete knjigu zbog toga što ja o njoj baš i nemam šta da kažem, prelistajte te pozitivne utiske po društvenim mrežama, zaista ih ima koliko hoćete.

To bi bilo to! Budući da smo pretrčali dva meseca, zadržavam pravo da proglasim dva favorita. Prvi je roman ,,Momo" (čitajte ,,Momo", čitajte ,,Momo"!) a drugi ,,Homo deus" (čitajte Hararija, čitajte Hararija!).

Šta ste vi čitali tokom ovih talasa tropskih vrućina? Preporučite mi neke knjige od kojih mozak ne preti da provri po vrućini.

Do sledećeg posta,

Vaša (umazana farbom do laktova) Stš <3

Bet O’Liri (1992) je engleska književnica. diplomirala engleski jezik i književnost na Oksfordu i radila kao urednica redakcije knjiga za decu u Pingvin random hausu. Napisala je tri romana, a prvenac ,,Zajedno u stanu” postao je bestseler odmah po objavljivanju i prodat je u više od pola miliona primeraka.

,,Zamena” je autorkin drugi roman i prati mladu i ambicioznu Linu čiji je život potpuno poremetila porodična tragedija. Nakon što Lina doživi panični napad na vrlo važnoj prezentaciji na poslu, nadležni u firmu shvataju da u poslednjih godinu dana nije uzela ni dana odmara i primoravaju je na ,,prinudni”, plaćeni odmor od dva meseca. Za Linu je tako nešto ravno katastrofi, ali nakon razgovora sa bakom koja samo što nije napunila osamdeset godina, a nedavno ju je ostavio suprug koji je otperjao za drugom, Lina dolazi na ideju da se zameni sa bakom. Ona će doći u malo jorkširsko selo u kom je odrasla i preuzeti sve bakine obaveze i projekte (koliko ih, uostalom, može biti?), a baka će zauzeti njeno mesto u Londonu gde će pokušati da pronađe novu ljubav, ili makar kratkotrajnu avanturu.

Iako za sebe misli da je majstor organizacije, Lina se neće najbolje snaći u svom starom komšiluku. Već prva bakina obaveza, šetanje komšijskog psa, brzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a redovna okupljanja komšiluka ispostaviće se kao mnogo komplikovanija od sastanaka na koje je Lina navikla – ne samo da će morati dobro da vodi računa koju stolicu bira, durštvo neće biti oduševljeno njenom idejom za proslavu Prvog maja. Kao uostalom, i bilo čim drugim što radi. Tu je i njena majka, sa kojom nema baš najbolje odnose još od smrti sestre, a i Linin dečko kao svake nedelje ima novi izgovor da je ne poseti. Sve u svemu, Lina će se vrlo brzo pokajati zbog ove sulude ideje, iako će, mic po mic, stvari polako dolaziti na svoje.

Linina baka Ajlin se, za razliku od svoje unuke, odlično snalazi u novoj ulozi. Brzo je ovladala aplikacijama za upoznavanje i već je našla potencijalnog partnera. Odlično se združila sa Lininim cimerima i našla novi projekat – pretvoriti zajedničke prostorije zgrade koje niko ne koristi u prijatan prostor i dati mu namenu kakvu zaslužuje. Ajlin će preći granicu asocijalnih Londonaca i celu zgradu podići na noge – čak i umišljeni mladi par umetnika i povučenu čudakinju koja sa ostalim stanarima maltene ne progovara ni reč.

,,Zamena” je ne baš originalni scenario kakve smo već imali prilike da viđamo, posebno na filmskom platnu. Roman je, međutim, fino osmišljen, likovi životni i realistični i zbog svega toga drži pažnju i čita se s uživanjem. U ovoj priči ima sasvim dovoljno svega što je potrebno za lagano, letnje štivo za opuštanje: malo komedije, malo romanse, malo tragedije. Ipak, O’Liri pokriva i neke važne teme sa kojima se većina čitalaca može poistovetiti: savremenu otuđenost, nedostatak zajednice, važnost mentalnog zdravlja i posvećivanju sebi, i jednu nesvakidašnju i dalje prilično tabu temu: ljubavni i seksualni život ljudi u godinama. Priča o Lini i Ajlin može vas podsetiti da se javite prvoj komšinici i pitate je kako je, da se nasmešite namrgođenom komšiji i pomislite da li je takav jer ga nešto muči. U poslednje vreme celim svetom kao da je zavladalo geslo ,,u se i u svoje kljuse”, ali baka Ajlin iz romana Beti O’Liri dokaz je da ponekad nije loše gurnuti nos u tuđa posla – tako, na kraju krajeva, opstaju odavno zaboravljene zajednice.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna