Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet – Beril Bejnbridž

Beril Bejnbridž (1932-2010) je engleska književnica. Napisala je osamnaest romana (od kojih su neki ekranizovani), pet pozorišnih i TV drama, nekoliko zbirki priča i putopisa, a bavila se i novinarstvom i glumom. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, a njeni romani su se čak pet puta našli u užem izboru za nagradu Buker. Časopis Tajms uvrstio ju je u 50 najznačajnijih pisaca druge polovine 20 veka. Neki od najpoznatijih romana Beril Bejnbridž su Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, The Dress Maker, An Awfully Big Adventure, Every Man for Himself, itd.

Roman ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” (1974) dobitnik je nagrade Gardijan, našao se u užem izboru za nagradu Buker i prvi je roman ove književnice koji je preveden na srpski jezik.

Dve centralne figure ovog romana su Brenda i Frida, cimerke koje rade u fabrici vina Paganoti, mestu koje vrvi od Italijana koji su, prateći san o boljem životu, krenuli put Engleske. Karakteri glavnih junakinja gotovo da su dijametralno suprotni, pa samim tim i njihov odnos nije uvek idealan. Frida je krupna, otresita, izuzetno glasna i ekstroverntna, dok je Brenda sitna, tiha i povučena. Frida je zaljubljena u Vitorija, rođaka vlasnika fabrike sa kojim uporno pokušava da ostvari vezu, dok je Brenda pobegla od muža pijanice koji ju je zlostavljao, i uljuljkana u ulogu žrtve, teško izgovara tu čarobnu reč ne zbog čega trpi razne vidove uznemiravanja, čak i seksualnog na poslu. No, zajednički život u malom iznajmljenom stanu naučio ih je da prećutno prelaze preko tako očiglednih razlika. Sve rade zajedno, čak i spavaju u istom krevetu: ,,Brenda je dugačkim valjkastim jastukom podelila krevet po sredini, i pored njega poređala knjige kako bi se osigurala da se tokom noći ne zadese u previše bliskoj pozi. Frida se žalila da joj je od knjiga neudobno – ali ona nikad nije bila udata. Uveče, kad su se spremale za spavanje, Frida bi poskidala svu odeću i legla u krevet kao velika, razdražljiva beba, veličanstvenih oblina i sva u jamicama. Brenda bi preko donjeg veša obukla pidžamu, pa kaput od tvida – eto po tome su se razlikovale”.

Frida i Brenda, razume se, različito reaguju i na izlet koji organizuje fabrika, događaj oko kojeg autorka plete ovaj neobični roman. Brenda nije oduševljena idejom, dok Frida smatra da im je baš tako nešto potrebno – Brenda će konačno moći malo da se druži s ljudima, a Frida će najzad dobiti šansu da ostane nasamo sa čovekom prema kojem gaji simpatije. Organizacija izleta, nažalost, polazi po zlu, što i nije neko iznenađenje nakon što se upoznate sa osobljem fabrike. Vreme nije idealno, ali makar ne pada kiša, a od naručenog kombija koji je trebalo da stigne u određeno vreme nema ni traga. Snalažljivi Italijani ipak nalaze rešenje i radnici fabrike će se, doduše malo zbijeni, ipak uputiti na planirani tim bilding. Mesto na kojem će se iskrcati neće biti ono koje Frida planirala i to će je prilično razbesneti, kao i činjenica da obližnji dvorac koji su, kad su već tu, mogli da vide, nije otvoren za posetioce.

Svaka stranica ovog romana gradi izvesnu tenziju koja nagoveštava da će se planirani izlet pretvoriti u fijasko, ali čitalac ne može ni da nasluti na koji način će se ova naizged komična priča strmoglaviti u tragediju. Vođena Čehovljevim pravilom da puška koja u prvom činu visi na zidu do kraja drame mora opaliti, Beril Bejnbridž namerno počinje svoj duhoviti roman scenom sahrane i, kao što sad već možete da pretpostavite, isto tako ga i završava.

Autorka je jednom prilikom izjavila kako ne piše fikciju: ,,Nema potrebe za tim. Ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života?” I baš kao u stvarnom životu, u kojem ništa nije sasvim crno ili belo, i ovaj roman korača realističnim nijansama sive. U njemu nema isključivo pozitivnih i negativnih junaka. Niko od aktera ove priče nije zao, ali daleko od toga da su sveci. To su ljudi zaglavljeni u blatu siromaštva i oportunizma, operisani od empatije, razumevanja i zdrave komunikacije (naglašene i često komičnom jezičkom barijerom). U nizu apsurdnih scena koje izazivaju ciničan osmeh, Beril koristi priliku da ogoli loše uslove radničke klase, posebno kada su u pitanju migranti i žene i ukaže na nepotizam, korupciju i polnu nejednakost koja se, u vremenu kada je roman pisan, shvatala zdravo za gotovo. Svaka šala zbog koje se zakikoćete brzo će se pretvoriti u pitanje, ako samo malo razmislite, poput one citirane scene kada se Frida i Brenda spremaju za spavanje – sama pomisao na dve žene koje se grče u malom krevetu podeljenom zidom od knjiga jeste komična, ali kratka opaska da jedna od njih nikada nije bila udata veoma je zastrašujuća jer kakav je to bračni partner s kojim je Brenda delila postelju ako joj oštre ivice korica knjiga ne predstavljaju neki veći problem?

Pred kraj književne karijere Beril Bejnbridž je napisala roman An Awfully Big Adventure (po kom je nekoliko godina kasnije snimljen istoimeni film) i taj naslov bi lako mogao da opiše njenu poetiku i način na koji posmatra život. Svrha izleta za radnike fabrike biće ispunjena – njihov međusobni odnos će se zauvek promeniti, mada ne onako kako je to isprva bilo planirano. I zaista, u tome nema ničeg fiktivnog – život, na kraju krajeva, jeste jedna strahovito velika avantura koja počiva na apsurdu, fina, homogena smeša komedije i tragedije čiji savršen recept ne postoji i koja se muti odokativno... pa kako ispadne.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

2 comments:

Isidora ĐolovićJuly 21, 2020 at 7:18 PM
Zainteresovala si me, stavljam roman na listu. Zapravo su mi već ova količina i vrsta apsurda, Italijani, cimerke, kao i autorka za koju, moram priznati, nisam do sada čula :(, a ima baš impresivnu bibliografiju, dovoljna preporuka. Odlična recenzija, hvala!:)