Stsh's Book Corner: žensko pismo

Showing posts with label žensko pismo. Show all posts

Brit Benet (1990) je američka književnica. Rođena je u Južnoj Kaliforniji, gde je i odrasla. Osnovne studije je završila na Univerzitetu Stanford, a master studije književnosti na Mičigenskom univerzitetu. Dobitnica je mnogih priznanja, među kojima su i Hopvudova nagrada za kratku priču, nagrada fondacije Herston-Rajt za mlade pisce i priznanje „5 ispod 35“ Nacionalne književne fondacije. Njen debitantski roman Majke (2016) našao se na listi bestselera lista The New York Times, dok je njen drugi roman, Polovina koja nedostaje (2020), odmah po objavljivanju dospeo na prvo mesto iste liste. Pored romana, Brit Benet je pisala zapažene eseje i tekstove za The New Yorker, The New York Times Magazine, The Paris Review i Jezebel.

,,Polovina koja nedostaje“ je priča o dve bliznakinje, Steli i Dezire, koje odlučuju da zauvek napuste svoj rodni gradić, bez ijedne reči. Ceo Malard priča o dve tinejdžerke koje su nestale, a povratak jedne od njih izazvaće još veći šok od odlaska. Autorka je radnju romana smestila u izmišljeni gradić u kojem žive ,,obojeni“, ali isključivo oni svetle puti koji se itekako ponose bojom svoje kože. Dezire se u Malard ne vraća sama. Pod rukom vodi crnu devojčicu, ,,modrocrnu, kao da je sad stigla iz Afrike“, nikome u gradu nije jasno kako bi Dezire mogla da rodi ,,tako crno dete“. Ne u gradu u kom niko ne može da zamisli ljubav prema osobi tamnije puti od njihove.

Već u prvim redovima jasno je koju temu vodilju autorka bira za svoj roman. Posebno kada čitalac sazna da je život bliznakinja obeležen bizarnom smrću oca koji je bio meta rasističkog napada uprkos koži toliko svetloj da su kroz nju mogle da mu se vide plavičaste vene. Dezire se, međutim, vraća u Malard jer nema kud. Mora da beži od nasilnog muža i ćerki obezbedi bezbednu budućnost. Od druge bliznakinje nema ni traga ni glasa, niko ne zna gde je, čak ni sestra. Putevi su im se razdvojili, ali Dezire nagađa da Stela vodi život praveći se da je belkinja – jer upravo tako je uspela da nađe posao. Radnja romana počinje 1968. godine, iste u kojoj je ubijen Martin Luter King i odvija se u vremenu kada su građanska prava Afroamerikanaca u stvarnosti i dalje bila samo slovo na papiru. Stela odlučuje da svetlu put okrene u svoju korist, udaje se za belca koji nema pojma o njenom poreklu i uspeva da se utopi u belinu Los Anđelesa. Njeno spokojstvo će narušiti najpre dolazak novih komšija – glumca iz popularne serije i njegove porodice – koji, zahvaljujući boji kože štrče i izazivaju nelagodu suseda, a zatim i susret njene i Dezireine ćerke koja će, iz potpuno nevinih razloga, otkriti njenu dugo čuvanu tajnu.

,,Polovina koja nedostaje“ je roman o rasi i identitetu, o stereotipima i neosnovanoj mržnji. O rasizmu u onim nijansama o kojima većina svetske populacije ne može ni da sanja niti zna da postoji, kao što je, na primer, termin passing for white. I bila bi to zaista snažna priča da Brit Benet nije upala u tako čestu zamku savremene literature: ubaci još i još i još aktuelnih socijalnih tema. Pa tako pored vodeće teme rasizma roman pokriva i klasne razlike, nasilje u porodici, transseksualnost i homofobiju. Ris, momak Dezireine ćerke je trans i kroz roman pratimo njegovu tranziciju, ali mu autorka ne posvećuje dovoljno pažnje i on ostaje sporedni junak u svakom smislu te reči. Nazire se paralela između Risa i Stele, ali ona je problematična iz nekoliko razloga. Stela se pretvara da je nešto što nije, krijući svoje poreklo i identitet, pa se stiče utisak da autorka na isti način doživljava i transrodne osobe (ističući, na primer, u nekoliko navrata da Ris povija grudi kako se ne bi ocrtavale ispod odeće). Drugo, Stela bira da obmane ljude oko sebe zarad lične koristi (boljeg života, ekonomskog boljitka) i ide toliko daleko da ni suprugu ne otkriva tajnu, plašeći se da će je zamrzeti zbog toga što je zaista. Kada se u kuću pored nje dosele Afroamerikanci, Stela je rastrzana između želje za prijateljicom koja će je razumeti i osudom okoline. Sa druge strane, Ris ništa ne krije od Džud, naprotiv, i nema problema sa sopstvenim identitetom. U svetu koju stvara Brit Benet, zapravo, on gotovo da nema nikakvih problema, osim činjenice da je operacija koja mu je neophodna izuzetno skupa i ne baš sasvim legalna. Što, složićete se, nije baš slučaj u stvarnosti.

,,Polovina koja nedostaje“ pruža samo nagoveštaj problema kroz koje prolaze junaci ovog romana. I zaista mu nedostaje polovina – suštinska i ključna – koja će čitaocima koji se prvi put susreću sa ovim temama približiti svakodnevne unutrašnje sukobe onih koji se iz bilo kog razloga ne osećaju dobro u svojoj koži, koji strahuju od osude okoline zbog onoga što jesu. Bez te suštine, roman kao da samo pokazuje prstom na nešto što se dešava u svetu: pogledajte, postoje ljudi koji prolaze kroz tranziciju; postoje ljudi koji kriju svoj identitet iako on ni na koji način ne utiče ni na šta na ovom svetu; postoji rasizam; postoji nepravda. A to, u vremenu u kojem zaista postoje (ne samo da postoje već cvetaju) rasizam, transfobija, homofobija i generalno mržnja i nerazumevanje prema svemu što je na neki način drugačije – jednostavno nije dovoljno.

Ocena: 2/5
Izdavač: Booka

Lisa Halidej (1976) je američka književnica. Rođena je u Masačusetsu, a trenutno živi u Italiji. Počela je da piše sredinom devedesetih. Godine 2005. njena priča Stump Loui objavljena je u časopisu Paris Review. Prvi roman, Asimetrija, objavila je 2018. godine i za njega je dobila nagradu Whiting. Roman se našao na top listama Tajmsa, Njujorkera, Njujork Tajmsa, a Barak Obama ga je uvrstio na svoju listu najboljih knjiga objavljenih te godine.

,,Asimetrija“ je roman podeljen u tri dela i počinje upoznavanjem dvadesetpetogodišnje Alis koja radi u izdavačkoj industriji sa poznatim piscem Ezrom Blejzerom. Njihovo poznanstvo brzo prerasta u ljubavnu aferu, a s obzirom na to da je Blejzer veoma poznat pisac i da je stariji od nje više od 40 godina, njihova veza se odvija u tajnosti, iza zatvorenih vrata. Kada pak odu negde zajedno, Alis se krije iza lažnog imena kako ne bi postala žrtva skandala koji bi, uveravaće je Ezra, mnogo više štetio njoj nego njemu. Ezra Alis obasipa skupim poklonima, delima iz književnog kanona (svetski poznate autore poput Kamija, čija imena Alis, uprkos tome što radi u izdavaštvu, ne ume da izgovori) i toplim i hladnim tuševima. Ponekad je blag i pun saosećanja, ponekad nadmen i hladan. Zove je sa skrivenog broja, lažno predstavlja prijateljima, ali i daje očinske savete kada shvati koliko je naivna. Njihova veza na momente podseća na odnos učitelja i učenice, dede i unuke, umetnika i muze, pa iako godine nisu u skladu sa pričom, i na odnos Hamberta Hamberta i Lolite.

Priča o Alis i Ezri se završava naglo, bez konkretnog raspleta i Halidej otvara novu, smeštenu na londonskom aerodromu, gde mladi Iračanin Amar čeka mučno dugačku pasošku kontrolu. Vreme je nakon 11. septembra kada malo dodatnog opreza i sumnje nije naodmet pa službenici Amaru postavljaju pregršt pitanja i čini se da nikada nisu zadovoljni odgovorima. Boja njegove kože asocira na terorizam i ništa što on kaže (ili pokaže) ne može da poništi tu asocijaciju. Dok čeka da carinska kontrola odluči o njegovoj sudbini, Amar razmišlja o životu i, za razliku od prvog narativa romana u kom smo pratili Alis, ne krije svoje emocije i životne stavove. On je mlad, ambiciozan, obrazovan, ali jedan mali sticaj okolnosti na koji nikako ne može da utiče koči ga pri svakom koraku na putu ka uspešnom životu.

Iako na prvi pogled deluju potpuno nepovezano, prva dva dela ,,Asimetrije“ i te kako su u korelaciji, poput odraza u ogledalu. Sve je u ovom romanu pogrešno i potpuno nasumično. Halidej kroz dve novele opisuje fundamentalnu nasumičnost života, činjenicu kako ni na koji način ne možemo uticati na karte koje su nam na rođenju podeljene i kako je život, ma koliko se trudili da ga kontrolišemo, mahom sastavljen od niza slučajnosti. Alis sasvim slučajno sreće čoveka koji joj može promeniti život, Amar bi, možda, sa nekim drugim radnikom na aerodromu imao više sreće. Amar je sve što Alis nije i njihovi svetovi su zaista dve različite strane u ogledalu. Pojedinosti iz prvog narativa ponovo srećemo u drugom – Amar je, čini se, pročitao pisce za koje Alis nikada nije čula, proživeo strahote o kojima je ona usput čula u vestima, ali to nema nikakvu težinu – njihove životne perspektive razlikuju se i više nego njihove ličnosti.

Nesklad i nejednakost koje Halidej sugeriše naslovom ne odnose se samo na dve suprotstavljene priče. Ovaj roman se bavi nejednakostima modernog društva uopšte, bilo da je reč o odnosima moći, različitih perspektiva, mogućnosti i iskustva. Lisa Halidej prvu novelu piše iz sopstvenog iskustva – lik Ezre Blejzera inspirisan je Filipom Rotom sa kojim je autorka bila u kratkoj vezi u mladosti a kritika smatra da junakinja ove novele nije slučajno nazvana po Alisi iz Zemlje čuda. Treći deo romana, koji se ponovo vraća na Ezru Blejzera, navodi na mišljenje da Alis ipak nije na nivou deteta koje ne razume svet oko sebe i ne vidi ono što je očigledno. Kada Ezra u intervjuu čitaocima otkrije šta je Amarova priča u stvari, dinamika moći se nakratko zaljulja i pali se lampica koja sugeriše da ponekad čak i loše podeljene karte možemo okrenuti u svoju korist, ako malo blefiramo. Ne rodi se, međutim, svako s prirodnim kartaroškim talentom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Bet O’Liri (1992) je engleska književnica. diplomirala engleski jezik i književnost na Oksfordu i radila kao urednica redakcije knjiga za decu u Pingvin random hausu. Napisala je tri romana, a prvenac ,,Zajedno u stanu” postao je bestseler odmah po objavljivanju i prodat je u više od pola miliona primeraka.

,,Zamena” je autorkin drugi roman i prati mladu i ambicioznu Linu čiji je život potpuno poremetila porodična tragedija. Nakon što Lina doživi panični napad na vrlo važnoj prezentaciji na poslu, nadležni u firmu shvataju da u poslednjih godinu dana nije uzela ni dana odmara i primoravaju je na ,,prinudni”, plaćeni odmor od dva meseca. Za Linu je tako nešto ravno katastrofi, ali nakon razgovora sa bakom koja samo što nije napunila osamdeset godina, a nedavno ju je ostavio suprug koji je otperjao za drugom, Lina dolazi na ideju da se zameni sa bakom. Ona će doći u malo jorkširsko selo u kom je odrasla i preuzeti sve bakine obaveze i projekte (koliko ih, uostalom, može biti?), a baka će zauzeti njeno mesto u Londonu gde će pokušati da pronađe novu ljubav, ili makar kratkotrajnu avanturu.

Iako za sebe misli da je majstor organizacije, Lina se neće najbolje snaći u svom starom komšiluku. Već prva bakina obaveza, šetanje komšijskog psa, brzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a redovna okupljanja komšiluka ispostaviće se kao mnogo komplikovanija od sastanaka na koje je Lina navikla – ne samo da će morati dobro da vodi računa koju stolicu bira, durštvo neće biti oduševljeno njenom idejom za proslavu Prvog maja. Kao uostalom, i bilo čim drugim što radi. Tu je i njena majka, sa kojom nema baš najbolje odnose još od smrti sestre, a i Linin dečko kao svake nedelje ima novi izgovor da je ne poseti. Sve u svemu, Lina će se vrlo brzo pokajati zbog ove sulude ideje, iako će, mic po mic, stvari polako dolaziti na svoje.

Linina baka Ajlin se, za razliku od svoje unuke, odlično snalazi u novoj ulozi. Brzo je ovladala aplikacijama za upoznavanje i već je našla potencijalnog partnera. Odlično se združila sa Lininim cimerima i našla novi projekat – pretvoriti zajedničke prostorije zgrade koje niko ne koristi u prijatan prostor i dati mu namenu kakvu zaslužuje. Ajlin će preći granicu asocijalnih Londonaca i celu zgradu podići na noge – čak i umišljeni mladi par umetnika i povučenu čudakinju koja sa ostalim stanarima maltene ne progovara ni reč.

,,Zamena” je ne baš originalni scenario kakve smo već imali prilike da viđamo, posebno na filmskom platnu. Roman je, međutim, fino osmišljen, likovi životni i realistični i zbog svega toga drži pažnju i čita se s uživanjem. U ovoj priči ima sasvim dovoljno svega što je potrebno za lagano, letnje štivo za opuštanje: malo komedije, malo romanse, malo tragedije. Ipak, O’Liri pokriva i neke važne teme sa kojima se većina čitalaca može poistovetiti: savremenu otuđenost, nedostatak zajednice, važnost mentalnog zdravlja i posvećivanju sebi, i jednu nesvakidašnju i dalje prilično tabu temu: ljubavni i seksualni život ljudi u godinama. Priča o Lini i Ajlin može vas podsetiti da se javite prvoj komšinici i pitate je kako je, da se nasmešite namrgođenom komšiji i pomislite da li je takav jer ga nešto muči. U poslednje vreme celim svetom kao da je zavladalo geslo ,,u se i u svoje kljuse”, ali baka Ajlin iz romana Beti O’Liri dokaz je da ponekad nije loše gurnuti nos u tuđa posla – tako, na kraju krajeva, opstaju odavno zaboravljene zajednice.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Karin Tuil (1972) je francuska književnica. Objavila je 11 romana od kojih je poslednji Ljudska posla (2019), a pisala je i kratke priče i eseje objavljene u različitim časopisima. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada i odlikovana ordenom Reda umetnosti i književnosti u rangu oficira.

Roman ,,Ljudska posla” prati uglednu francusku porodicu koju potresa skandal – optužba za silovanje. Farelovi su ,,moćan par”. Žan je novinar a Kler esejistkinja poznata po feminističkom angažmanu. Njihov sin je naizgled zlatno dete, studira na prestižnom američkom fakultetu i pred njim je svetla budućnost. Budućnost koja je zauvek zamračena jednim nepromišljenim postupkom.

Karin Tuil je inspiraciju za roman pronašla u slučaju silovanja na Stanfordu o koji je 2016. godine pratio ceo svet. Optuženi je osuđen na šest meseci zatvora uz obrazloženje sudije da bi mu veća kazna zaisgurno ,,uništila život”. Optuženi u romanu Karin Tuil je takođe stipendista Stanforda a za silovanje ga je optužila ćerka partnera njegove majke što dodatno komplikuje priču u koju nas vodi autorka.

Nakon brojnih afera i pokreta koji su u prethodnih nekoliko godina uzdrmali svet, tema silovanja vrlo je aktuelna, ali roman ,,Ljudska posla” nije jedan od onih koji se prosto kače na ,,voz” aktuelnih tema, naprotiv. Osim što je izuzetno napisan, roman odlikuje neverovatna neutralnost. Autorka ni u jednom trenutku ne osuđuje niti navodi čitaoca na donošenje zaključka. Naime, ona predstavlja jedan vrlo komplikovan slučaj, najpre kroz šturi prikaz večeri kada se događaj odigrao, a onda kroz izjave optuženog i oštećene i potpuno različite percepcije istog događaja. Karin Tuil samo ređa činjenice i ostavlja nam prostor da donesemo sud – i tako nas praktično stavlja na mesto porote.

Jedan nepromišljeni trenutak uništiće dva mlada života i sa sobom u ponor povesti još mnogo ljudi. Čitajući roman saznajemo kako ovaj slučaj utiče na porodice umešanih, kako razara sklad, otkriva licemerje i gazi dotadašnje principe. Autorka daje dovoljno prostora svim junacima romana, a posebno je zanimljiva pozicija Aleksandrove majke, feministkinje koja doživljava medijski linč praćen uvredama i pretnjama na socijalnim mrežama. Njena pozicija je nezamisliva – naravno da želi najbolje za svog sina, ali za razliku od Aleksandrovog oca ona počinje da sumnja i sebe da krivi za mogućnost da je njen sin počinio zločin.

,,Snažno ga je zagrlila ponavljajući mu da mu veruje i da ne sme više ‘da pije‘ – da pije, a ne da siluje devojke, to su bile njene reči. Sada je prekorevala sebe zbog toga, bila je saučesnica. U kom je trenutku zabrazdila? Kada je srela svog muža i instinktivno shvatila da će se s njim brže popeti na društvenoj lestvici? Kada je rodila sina i odgajila ga kao kralja, zatvarajući ga u njegovu agresivnu muškost? Tokom čitave istrage živela je povučeno, bila je zatvorena u kući da ne bi morala da iznosi svoje mišljenje, ali, u osnovi, bila je uništena. Kao i mnoge žene, i ona je, ne usudivši se da se pobuni, doživela uznemiravanje, seksističke primedbe, primarni mačizam...”

Slučaj je komplikovan jer odskače od uobičajenog scenarija koje imamo u glavi kada pomislimo na silovanje: nije bilo napada iz prikrajka, u mračnoj ulici, od strane nepoznate osobe. Optuženi i oštećena se poznaju, zajedno su bili na žurki, zajedno su izašli na vazduh i konzumirali alkohol i opijate. Tada se dogodilo nešto što se u romanu često opisuje kao prirodno. S tim što je za jednu stranu to bilo upravo to: prirodan, beznačajan sled okolnosti, a za drugu apsolutni horor. Roman prema tome otvara brojne ozbiljne probleme poput odnosa moći i pitanja pristanka (navodeći između ostalog i slučaj Monike Levinski i njena kasnija svedočenja u vezi sa čuvenim skandalom) i dolazi, prirodno, do konačnog preispitivanja patrijarhata i njegovih nužnih posledica. Kako vaspitavamo dečake a kako devojčice? Roman jasno poručuje da patrijarhat ne bira žrtve na osnovu pola. Iskorak brojnih žena koje su odlučile da govore o nepravdi koju su trpele predstavlja važan korak u njegovom podrivanju, ali ga odbrana, razume se, zloupotrebljava. O mislima Aleksandrove majke već je bilo reči, a evo kako rezonuje njegov otac:

,,Treba reći i to da mu se sudi u trenutku velike napetosti: već neko vreme žene se izražavaju slobodno i pričaju o napadima čije su žrtve bile, i to je dobro, ali priznajmo da se nalazimo usred kolektivne histerije. Prisustvujemo pravom lovu na muškarca, a naročito na društvenim mrežama linčuju ljude, nema druge reči, pokreće se prava hajka. Po nekim komentarima svi muškarci su potencijalni silovatelji, svi su svinje... Aleksandar postaje žrtveni jarac u ovom potkazivačkom ludilu koje se obrušilo na naše društvo. A žao mi je što moram da kažem da me potkazivanje podseća na najgora vremena u Francuskoj. Kažem vam: to je licemerje, s osamnaest godina čovek je odrastao, zna šta radi. Kada punoletna devojka pođe s momkom svojih godina na skrovito mesto, i to usred noći, ona zna šta radi, ona nije žrtva, odgovorna je za svoje postupke...”

Aleksandar Farel je odrastao u bogatoj, uticajnoj porodici, celog života je bio povlašćen i dobijao sve što želi. Prirodno je, prema tome, da kroz život korača kao da mu svet nešto duguje. On toga zaista nije svestan i postavlja se pitanje da li ta činjenica umanjuje njegovu krivicu. On nije zao, niti je hladnokrvni predator. Kada razgovara sa majkom kaže joj da misli da nije kriv za delo za koje ga optužuju iako zna da sa Milom nije postupao kako bi trebalo. Njegova istina je prosto potpuno drugačija od njene.

Neutralan ton pripovedanja za koji se odlučila Karin Tuil samo podvlači tragediju u ovom romanu. Dve potpuno različite perspektive, različite realnosti predstavljaju idealni okidač za raspravu i razmišljanje o savremenom društvu, pojmu pravde i pravosuđu koje se odavno prelilo van granica institucija. Autorka ne osuđuje, ne opravdava i ne zauzima se ni za jednu stranu. Ona prosto izlaže činjenice i traži od čitalaca da ne srljaju, da pažljivo saslušaju obe strane i odvoje trenutak da preispitaju svoje stavove. I upravo to ovaj roman čini izvanrednim i posebno važnim u ovom trenutku.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

En Bojer (1973) je američka pesnikinja i esejistkinja. Predaje na Umetničkom univerzitetu u Kanzas Sitiju, Misuri. Objavila je šest knjiga, među kojima je i Garments Against Women za koju je 2016. godine dobila nagradu Community of Literary Magazines and Presses Firecracker. U četrdesetoj godini joj je dijagnostifikovan agresivni rak dojke a borba s bolešću inspirisala ju je da napiše knjigu Ne umirem (2019), za koju je dobila Pulicerovu nagradu a koja je ujedno i prva knjiga ove autorke prevedena na srpski jezik.

Ne umirem se kategoriše kao memoarska proza iz pera pesnikinje, samohrane majke koja se borila sa rakom. Za razliku od pisaca tipične memoarske proze, En Bojer ne prenosi samo svoje iskustvo, dan po dan, hronološki zabeležene uspone i padove. Ova knjiga je mnogo više od toga, ona ne deli samo ličnu priču već generalnoj pojavi pokušava da lice. Na samom početku prologa, Bojer se poziva na delo Bolest kao metafora Suzan Sontag u kojem je, kako kaže, kancer potpuno depersonalizovan, iako u životu obolelog verovatno nema ničeg ličnijeg. Nadalje, rak dojke je okarakterisan kao bolest žena. U knjizi Malignant S. Loklan Džen piše: ,,Jedna šarmantna mala dijagnoza preti da vas usisa u dubinu u arhetipsku smrt koju vam je dodelilo žensko telo”.

,,Iako rak dojke može da zadesi svakog ko ima tkivo dojki, žene nose najveći deo težine njegovih nedaća. Ove nedaće snaći će žene obolele od raka dojke u vidu prerane i bolne smrti, onesposobljavajućeg lečenja, onesposobljavajućih kasnih efekata lečenja, gubitka partnera, ličnih primanja i kapaciteta, ali nedaće dolaze i kroz socijalnu kaljugu ove bolesti – njenu klasnu politiku, rodnu ograničenost i rasno obojenu distribuciju smrti, njen obrazac neprestane smene konfuznih uputstava i brutalnih mistifikacija.”

Rak dojke nije, dakle, čisto žensko pitanje, ali kao i sva druga mahom ženska pitanja sa sobom nosi dodatne nivoe sukoba i borbe – pre svega borbe tela s bolešću, ali i borbe uma s košmarom. Kao da to nije dovoljno, rak ima i političku, socijalnu, kapitalističku dimenziju i od žena se očekuje da, ma koliko iscrpljene, uvek budu jake i borbene. To je bolest koja se, kao nijedna druga, leči simbolima i pozitivnim duhom. Bolest koja ne napada samo ćelije već i identitet, koja ponižava, ali traži nadljudsku hrabrost. Ukoliko obolite od raka ne smete da posustanete, morate da držite glavu iznad vode jer ako to ne činite, vi izdajete sve druge žene koje se lavovski bore, a okruženje ne voli izdajice.

,,Od ljudi koji boluju od raka dojke očekuje se da budu isti kao pre, ali i bolji i jači i da im se u isto vreme stanje potresno pogoršava. Očekuje se da svoju nesreću zadržimo za sebe, ali da svoju hrabrost poklanjamo svima. Očekuje se da, kao što svako može videti na video-klipovima s Jutjuba, otplešemo ka svojim masektomijama, ili da, kao u seriji Seks i grad, ustanemo sa Samantom u svečanoj sali i zbacimo perike dok žene okupljene na banketu oduševljeno aplaudiraju. Očekuje se da se, kao što to čini Dana u Ženskim pričama, izvučemo iz deprimirajućeg samosažaljenja i da na ulicu izađemo sa stilom, glave obmotane ešarpom. Ako kasnije umremo, kao što Dana umire, od nas se očekuje da znamo da će naši prijatelji učestvovati u humanitarnom sportskom događaju i da će, pre nego što pređu na druge epizode, zastati na minut da se sete da smo nekad živeli.”

Sa druge strane, to je vrlo usamljena bolest. Ne samo da se već zatrovano telo dodatno truje supstancama za koje zaista niko ne može apsolutno da tvrdi da će ga izlečiti, um se truje očekivanjima drugih. U jednom trenutku autorka cinično primećuje da ćemo možda za sto godina s nevericom gledati na hemoterapiju, kao što danas gledamo na ispuštanje krvi ili lečenje heroinom. Ljude obolele od raka napušta nada, želja za životom, ali često i do tada bliski ljudi, baš oni koji od pacijenata očekuju hrabrost i snagu a za koje je njihova bolest ,,preteška” i sa njom prosto ne mogu da se nose. Usamljena i jer se patnja i bol ne mogu opisati rečima, mada En Bojer u knjizi to maestralno čini, tako maestralno da vas odvodi u neki drugi, nezamislivo strašan svet od kojeg dugo nećete moći da se oporavite.

,,Osećate se kao vrsta životinje koja je melanholična i gledate svaki predmet želeći da ste on a ne vi, želite da ste luster, možda, ili posrebrena viljuška ili mačeta izložena na zidu, želite da budete sve (klupa, polomljena potpetica, ljuštura skakavca, baterijska lampa bez baterija, knjiga o brodovima, pukotina u podnoj dasci, hrastov list u slivniku, skalpel, čestica, tavan, megamarket) samo ne bolesna i napuštena životinja, želite da budete sve na svetu osim one koja je nekad bila voljena a sad je ostavljena sama.”

Ovako se diže svest o raku dojke, ne ružičastim vrpcama na šoljama i majicama, ne gostovanjima lekara na televiziji jednom godišnje koji iznose zastrašujuće brojke i opominju da ničega od toga ne bi bilo da ste samo, o da ste samo otišle na taj prokleti pregled. I da, rak dojke je izlečiv ako se otkrije rano i da, da bi se otkrio rano neophodno je ići na redovne preglede, ali naš zdravstveni sistem (a to zaista nije samo naš problem) uopšte ne mari da vam pomogne da do pregleda dođete, naprotiv, kao da čini sve da do njega ne dođete. Zbog toga svake godine 4.000 žena u Srbiji sazna da ima rak dojke i zbog toga smo po smrtnosti od ove bolesti drugi u Evropi. Jer se opasnosti od raka dojke društvo seti jednom godišnje i umesto da iskoristi tu priliku da žene edukuje, troši ga nabijanje krivice. Knjiga En Bojer ne nabija krivicu. Ona je izuzetno teška, nelagodna, ona izaziva strah. Neophodan strah koji bi trebalo da vam sledi krv u žilama i odredi prioritete. Nakon čitanja ,,Ne umirem” sam, za svaki slučaj, proverila kad treba da idem na pregled, iako idem redovno i zapravo znam da do sledećeg ima još nekoliko meseci. Za svaki slučaj. I zbog toga ovu knjigu treba da pročita svaka žena (zapravo, svako kome je stalo do neke žene, ali hajde da budemo realistični). Ja bih je stavila u lektire. Uplašiće vas, naljutiće vas, upropastiće vam dan, ali možda će vam spasti život.

Ocena: 5/5

Izdavač: Red Box

Svetlana Slapšak (1948) je završila Klasične studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Radila je u Institutu za književnost i umetnost, Muzeju u Svetozarevu, na filozofskim fakultetima u Ljubljani i Zagrebu. Predavala je na novoosnovanom postdiplomskom fakultetu za humanistiku (IHS), gde je bila dekanka. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Jedna je od osnivača Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani. Predavala je na mnogim univerzitetima u Evropi, Turskoj i SAD. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, među kojima sui nagrade Američkog i Slovenačkog PEN-a. Sa 1000 žena za mir, predložena je za Nobelovu nagradu za mir 2005. Dobitnica je povelje EU za vođenje studija roda. Sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise. Za mariborski „Večer” piše kolumnu već dvadeset tri godine.

,,Moj mačkoljubivi život” je kombinacija autobiografije i priča o mačkama, s tim što autorka tvrdi da je zapravo reč o biografijama mačaka kroz koje se provlače i fragmenti njenog života. Priča počinje s početkom 20. veka, 1900. godine, dakle mnogo pre rođenja autorke, godine u kojoj se rodila njena baba Dušanka koja ju je naučila feminizmu i mačkoljublju. Baba je uglavnom bila ozbiljna, perfekcionista i organizator. Stalno je govorila kako se nekada mnogo bolje živelo i držala je do ugleda čak i kada se ,,kuburilo” s novcem, na primer, nikada nije žalila da i poslednji dinar da za cveće. Iako je ceo život provela u strogo patrijarhalnom okruženju i završila samo osnovnu školu, Dušanka je bila emancipovana propagirala je nešto što Svetlana Slapšak naziva ,,spontanim feminizmom”, odnosno negovala je uverenja koja apsolutno nisu bila uobičajena za to doba. Igrala je ulogu koja se od žene u to vreme očekivala, ali je ujedno i vešto prkosila patrijarhatu. Čvrsto je verovala da žena mora biti samostalna i obrazovana, da mora raspolagati informacijama i da joj brak ne sme biti jedini životni cilj. A volela je i mačke.

,,Moja baba izvesno je malo cenila muškarce. Po njenom mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo u nabavku. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja is l. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od određene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja.”

Dušanka je preminula 1970. godine a na sahrani se, po njenoj izričitoj želji, nije nosila crnina. Sve je teklo po planu, autorka je ostala sama u stanu u koji je pre toga delila sa babom i ubrzo je dobila prvu mačku.

U daljim poglavljima koja nose nazive po mačkama koje su obeležile određeni period autorkinog života, nižu se sećanja na turbulentna vremena u kojima je Svetlana Slapšak na razne načine borila za slobodu, kako ličnu tako i onu idealizovanu opštu slobodu govora i mišljenja. Počev od studentskih dana i čuvenih događaja 1968. do sve veće represije intelektualaca koji nisu mislili kako je trebalo. Buran društveni život i politički aktivizam doprineli su do policijskoj praćenja i fizičkih okršaja. U toj ,,opštoj ludnici” utočište mira i razuma predstavljala je samo mačka Ksantipa, a godinu dana kasnije i Geza, par koji je morala da ostavi zbog putovanja u Atinu. Nije joj mnogo bilo potrebno da shvati da će mačke biti neodvojivi saputnici u njenom životu. ,,Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.”

Plan je, doduše, samo delimično realizovan jer je po dolasku u Grčku autorka prešla iz jednog haosa u drugi, a život u Atini je tih godina bio daleko od pastorale. I uopšte uzev, čitav život je Svetlana Slapšak tražila svoje mesto, težeći za idealima, od Beograda, preko Grčke, do Slovenije. Jedina konstanta u životu bili su nemiri i prkos, i naravno, mačke.

Koliko je autorki bitna sloboda kao takva, vidi se i u odnosu prema mačkama koje je spasavala sa ulice, volela, negovala i lečila. U načinu na koji se sa njima opraštala, ophodila i kroz njihovu neobičnu ćud razvijala odnos prema svetu. Mačke nemaju gazde, tako se makar smatra, ne možete ih posedovati i ako vam dopuste da pomislite da je baš to slučaj, onda treba da budete počastvovani jer su vas izabrale.

Bilo da ovu knjigu čitate kao autobiografiju ili kratke biografije, ,,Moj mačkoljubivi život” je mnogo više od lične priče. U ovoj knjizi pored lične istorije (koja se zaista čita kao roman) prikazana je i porodična, ali i istorija jednog podneblja, svedočanstvo vremena. To je priča o položaju žena i kulturne elite, razbijanje nostalgičnih mitova o pređašnjem vremenu u kojem je sve, baš sve bilo mnogo bolje. To je kritika totalitarnih režima i ukazivanje na opasnosti nacionalizma koje mnogi širom sveta i dalje nisu svesni. A to što je pisana uz pomoć mačjih šapica je, razume se, samo bonus.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Zuzana Brapcova (1959-2015) je češka književnica. Nakon završetka srednje škole, nije mogla da nastavi sa školovanjem jer ju je tadašnji režim ocenio kao nepodobnu. Njen prvi roman objavljen je kao samizdat u inostranstvu, i nagrađen priznanjem Jirži Orten. Napisala je prvi češki roman o lezbijskoj ljubavi. Za roman ,,Tavanice” dobila je najprestižniju češku nagradu Magnezija literata. Objavila je šest romana.

,,Tavanice” (2012) vode čitaoca u žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice u koje dospeva glavna junakinja romana zarad prisilnog lečenja od zavisnosti. Srećemo je u bolničkim kolima, polusvesnu, bez znanja kuda ide, žednu. Kada shvati gde je stigla već je kasno – nema izlaza. Lekove protiv bolova uz pomoć kojih se godinama uljuljkivala zamenjuju drugi lekovi koji bi trebalo da joj pomognu, ljudi koje je poznavala zamenjuju žene koje ne poznaju ni sebe same, plavo nebo zamenjuju tavanice.

Onog trenutka kada kroči u ,,Vrt uživanja” Ema tone u neki drugi, paralelni svet koji prkosi prostornim i vremenskim dimenzijama. Roman nema tradicionalnu fabulu i naracija skače iz jedne dimenzije u drugu, iz prvog u drugo, pa u treće lice. Sve je razbijeno, pomešano, smućkano i teško za praćenje do te mere da je čitalac uvučen u vrtlog pripovedanja i samo upija prelepe metafore, rečenice koje poprimaju oblik buncanja. Ako koncentracija popusti, roman deluje kao da nema nikakvog smisla što je savršeno prigodno jer u jednom trenutku shvatate da se nalazite u centru zbivanja – u Eminoj glavi.

,,’Koliko je prošlo otkako su iznad mene po februarskom nebu plovile dve bele sandale? Koliko sam dugo ovde?’, a časovnik, koji ima široka usta, jednjak i glasne žice, kao i svaki drugi, odgovoriće vam: ‘Sekund. Hiljadu godina. Nikada nisi bila nigde drugde, a možda će se sve ovo tek desiti’; proleće je; pažljivo posmatrate asfalt, tako je bol manja; i on je, naravno, neizmerno neobičan; sve unaokolo – omot od keksa, motor koji se pali, graktanje vrana, komad šljake, zarđali esker – vibrira jezivom energijom koja rastapa svaku pojedinačnu stvar u jednu istovetnu masu, u smesu boja, zvukova i pokreta, oslobođenih od vašeg opažaja.”

Čitav roman Zuzane Brapcove vibrira tom jezivom energijom koja rastapa. Zauzdana u bolničkom krevetu, s pogledom uprtim u tavanice gde umesto meseca sijaju neonska svetla, Ema je prinuđena da beži, ali sloboda je moguća samo na mentalnom nivou. Zbog toga iz turobne svakodnevice skače u sećanja, ali kako ni ona ne pružaju spas, s vremena na vreme sklizne u izmaštano i nadrealno. U tim trenucima autorkina naracija dobija tonalitet romantičnog i lirskog koji kontrastira danonoćnim vriscima, hladnim tuševima i agresiji s kojom se junakinja svakodnevno suočava. Vrhunac apsurda, čini se, očitava se u činjenici da je junakinja zatvorena zarad ozdravljenja koje nije ni na pomolu. Naprotiv, kako bi preživela, ona stvalja masku koja zadovoljava površne kriterijume službenika i garantuje joj još jedan, koliko-toliko miran dan u paklu.

,,Vi ste bili odlučni da reagujete na izazov. Da sarađujete. Da ne pravite probleme. Da prihvatite režim lečenja. Demaskirate razvoj zavisnosti... Da prihvatite... Vođena autorefleksija... Svakodnevno pre početka uglancati civilizacijski oklop.”

U tekstovima koji se osvrću na život i delo Zuzane Brapcove ovlaš se pominje činjenica da njeni romani sadrže notu autobiografskog. S obzirom na određene motive koji se ponavljaju u svim njenim delima (lečenje od zavisnosti, homoseksualnost), može se pretpostaviti da autorka piše iz iskustva. Možda se u tome i može potražiti objašnjenje za uverljivost ,,Tavanica”, za čvrst stisak proze koja, iako na trenutke nejasna – a nejasna je s razlogom jer nepomućen um ne može ni da pojmi tok misli neprilagođenih, kada se život zamrzne u jednom mesecu kao ,,u vekni hleba” ili kada se bolnica ,,sakrije u čaši mleka” – ostaje uz čitaoca i nagoni ga da dugo nakon odlaganja knjige na policu noćima praznim pogledom strelja sopstvene tavanice.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Štrik

Rumena Bužarovska (1981) je makedonska književnica. Objavila zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

,,Osmica” je zbirka koju čini devet kratkih priča u kojima zavirujemo u život sasvim prosečnih žena, bilo da su u pitanju adolescentkinje, devojčice ili one u zrelim godinama, bilo da same pripovedaju svoje priče, da to čini sveznajući pripovedač ili nam o njima govori neko drugi. Zajedničko im je, dakle, to da su u pitanju isečci iz života žena, naizgled nasumično odabrani, ali svaki od njih čitaocu pruža uvid u intimne, neizgovorene probleme i strahove sa kojima se junakinje priča suočavaju.

Zbirku otvara priča ,,Tinin problem” koja opisuje prvu posetu ginekologu dvadesettrogodišnje devojke. Nakon što je izgubila nevinost, Tina odlazi na pregled jer oseća neugodnost koju ne ume da definiše. Čekajući da je doktor prozove, ćaska sa ženom koju upoznaje u čekaonici i koja (a svako je makar jednom sreo jednu takvu) ne preza od postavljanja neugodnih pitanja i još neugodnijih dijagnoza. Tina je, za svoje godine, neobično neiskusna i odlazak kod ginekologa na neki način označava još jedno gubljenje nevinosti. Osramoćena samom činjenicom što je tu, Tina doživljava izuzetno neprijatno i traumatično iskustvo. Događaj koji bi trebalo da bude intiman u sekundi se pretvara u farsu i Tinina intima je izložena pogledu i neumesnim komentarima ne samo brojnog medicinskog osoblja već i pacijenata koji su se zadesili u ordinaciji. Njeno lično iskustvo seli se kroz ovu priču u domen opšteg i na samo nekoliko stranica objašnjava mnogo toga trulog u našem društvu. Da, autorka je iz Makedonije, ali čitateljke iz Srbije sigurno će se poistovetiti sa ovom pričom, setiće se svojih ne baš prijatnih iskustava iz državnih medicinskih institucija i frknuće na ljutita lica sa televizora koja komentarišu kako žene ne brinu o svom zdravlju i apeluju da češće posećuju ginekologa, ne pomislivši ni na trenutak (ili makar se ne usuđujući da to javno priznaju) da problem možda leži u činjenici da je prva asocijacija na ginekološki sto nešto nalik spravi za mučenje koje viđamo u muzejima. Kraj priče jasno sugeriše da Tina neće potrčati da se na tu spravu vrati ma koliko je lica sa televizora opominjala.

U zbirci se dalje nižu slična, neprijatna iskustva, ispripovedana jednostavnim stilom, bez komentara, tumačenja i suda autorke. Svaka priča se završava naglo, baš kao što i počinje, i ostavlja čitaocima da zamisle njihov nastavak. Veže ih konstantna napetost, baš poput one koju oseća Tina dok čeka da je prozovu, ili naratorka priče ,,Ne plači tata” koja užasnuta čeka da se njen muž vrati nakon što je saznao da mu je komšijsko dete udarilo sina, ili narator priče ,,Uoči velikog takmičenja” koji se, u gostima svoje tetke čistunice koja riba toalet čim neko iz njega izađe, ne usuđuje da obavi veliku nuždu – i eksplozija koja neminovno dolazi nakon nakupljenog pritiska.

Svaka od priča na čitaoca prenosi taj dosadni, tupi, pulsirajući bol kakav zbog zubobolje oseća junakinja priče ,,Osmica” po kojoj, prikladno, zbirka i nosi ime, i drži čitaoca na ivici stolice, mahnito okrećući stranice i očekujući najgore koje nikada ne dolazi. Makar ne na papiru. Na ovaj način Bužarovska iz čitaoca čupa ono što kvalitetna književnost i treba da iščupa: čitajući ove priče, mi vrlo dobro znamo šta će se dogoditi kada se završe, nema potrebe da nam iko kaže, i to je ono što ih čini toliko provokativnim i nesvakidašnjim. Neće vas svaka priča ,,upecati” na ovaj način, ali neka sigurno hoće i to je dovoljno. Ako je cilj savremene književnosti da provocira na razmišljanje o problemima savremenog društva, Rumena Bužarovska se već jednim od prvih objavljenih dela opasno približila tom cilju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka