Stsh's Book Corner

Home Archive for January 2021

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

,,Priručnik o slikanju i pisanju” (1977) spada među Saramagove ranije radove, tačnije, to je prvi roman koji je pisac ikada objavio. U njemu nećete naići na Saramagov tipičan stil po kojem je postao prepoznatljiv, ali čitalac koji poznaje njegov opus može prepoznati klice piščeve filozofije i teme koje će u kasnijim romanima razraditi.

,,Priručnik” piše portretista H. koji od izvesnog gospodina S. dobija angažman za slikanje portreta. Angažman je više nego dobrodošao jer je S. čovek na visokom položaju, a H, ispostaviće se, sasvim prosečan slikar, iako mu angažmana ne manjka. Nevolja kreće kada H. odluči da pored portreta koji će završiti kod S. napravi još jedan, u tajnosti, koji će pokazivati suštinski lik naručioca, a onda i da ga opiše rečima jer slikarstvom, kako smatra, nije u stanju da iskaže suštinu.

,,Izlišno je prikupljati dalje pojedinosti S.-ove fizionomije. Tu su dva portreta koji dovoljno govore o onome što je najmanje važno. Ili na drugi, stroži način: dva portreta koji govore ono što mi nije dovoljno, ali zadovoljavaju onog koga samo fizionomije interesuju. Ja ću se sada baviti nečim drugim: da otkrijem sve o S.-ovom životu i da sve to zapišem, da razdvojim pravu ličnost od negovane kože, suštinu od privida, negovani nokat od odsečenog vrha istog tog nokta, bledoplavu zenicu od sasušenog sekreta koji jutarnje ogledanje otkriva u kraju oka. Da razdvojim, podelim, suočim, shvatim. Razumem. Upravo ono do čega nisam mogao da dosegnem slikajući.”

Portret gospodina S. brzo postaje neka vrsta dnevnika, svedočeći o činjenici da je svako umetničko delo ogledalo stvaraoca.

,,Šta je s onim koji piše? Da li sebe opisuje? Šta je Tolstoj u ‘Ratu i miru’? Šta je Stendal u ‘Kartuzijanskom manastiru’? Da li je čitav ‘Rat i mir’ Tolstoj? A čitav ‘Kartuzijanski manastir’ Stendal? Kada su i jedan i drugi završili s pisanjem ovih knjiga, da li su se videli u njima? Ili su verovali da su napisali samo i strogo dela fikcije? A kako se to uopšte može nazvati fikcijom ako su delovi priče istorijski događaji? Šta je bio Stendal pre nego što je napisao ‘Kartuzijanski manastir’? Šta je postao nakon što ga je napisao? I koliko dugo?”

H. nema nikakvog spisateljskog iskustva i njegove sumnje u mogućnost da napiše nešto kvalitetno (baš kao i sumnje u slikarsko umeće) ubrzo postaju glavna tema ,,Priručnika”. Primarnu ideju o portretisanju naručioca zamenjuju dnevnički zapisi o H.-ovom životu, odnosima sa ženama i prijateljima, ali i filozofska promišljanja o umetnosti i uopšte svetu u kojem živi i stvara i, naravno, tipično za Saramaga, o političkim prilikama Portugalije. Spontani prelaz preseca jasna odluka pisca da to više neće biti knjiga o nekom drugom, pa jedno poglavlje počinje nedvosmisleno autobiografskim početkom (Rođen sam...) a naredna dobijaju naslove ,,Vežbe autobiografije” i ,,Priručnik” sa slikarstva klizi u onaj o slikanju rečima koje na onoga koji piše, ima terapeutsko dejstvo.

,,Nije prošlo ni mesec dana otkako sam počeo da pišem ovaj rukopis i već mi se čini da nisam onaj koji sam bio tada. Zato što sam nanizao još trideset dana života? Ne. Zato što sam pisao. A te razlike, šta su one? Nezavisno od toga od čega se sastoje, da li su se pomirile sa samim sobom? S obzirom na to da ne volim da vidim sebe naslikanog u portretima drugih koje slikam, da li ću voleti da vidim sebe u ovoj drugoj vrsti portreta koji tvorim pisanjem, i u kojem sam više oslikao sebe nego druge? Da li to znači da se više približavam sebi ovim putem nego putem slikanja? I još jedno pitanje koje prirodno sledi iz ovoga: da li ću nastaviti da pišem ovaj rukopis, iako sam ga već smatrao završenim?”

Na poslednje pitanje danas imamo nedvosmislen odgovor: Saramago je nastavljao da produbljuje svoje ideje još pola veka nakon što je ovaj rukopis završen. Nastavio je da ispoljava svoju ljubav prema pisanju i da se bori protiv sistema u koji je u ,,Priručniku” samo zagrebao. Naučio je da ovlada haosom misli koje neiskusni H. prosipa na papir i usmeri ga poput toka reke i tom toku da prepoznatljivi pečat. Kada bi vam, nakon što ste pročitali nekoliko Saramagovih kasnijih romana, neko pružio pasus iz ,,Priručnika”, verovatno ga (bez prethodnog znanja, razume se) ne biste povezali sa ovim piscem. Samim tim je ,,Priručnik” još fascinantniji. I baš kao što opisuje duhovno putovanje i sazrevanje naratora, tako pruža uvid u sazrevanje i kristalisanje piščevih ideja koje će mu kasnije prilično zakomplikovati život, ali doneti jednu od najvrednijih književnih nagrada i upisati ga u kanon najvažnijih pisaca dvadesetog veka.

Izdavač: Laguna

Ocena: 3.5/5

Tilman Ramštet (1975) je nemački pisac. Studirao je filozofiju i književnost u Edinburgu, Tibingenu i Berlinu. Objavio je pet romana od kojih je najpoznatiji ,,Kineski car” za koji je dobio nagradu ,,Ingeborg Bahman”, jednu od najprestižnijih nagrada na nemačkom području. Živi u Berlinu.

,,Kineski car” (2008.) je neobična priča o još neobičnijem odnosu dede i unuka. Narator romana, Kajt, omiljeno je dedino unuče i zato se niko u porodici neće iznenaditi kada deda baš njega izabere za saputnika na putovanju života. A s ozbirom na dedin, recimo, zanimljiv sklop ličnosti, niko se nije iznenadio ni kada je kao destinaciju odabrao Kinu. Niko osim Kajta koji zaista, ali zaista nije želeo da se upusti u takvu avanturu.

,,Kina, baš je morala da bude Kina, kao da ne postoji Severno more, kao da ne postoji Harc, ni Rigen, ni Francuska, ni jezero Garda, nego samo Kina, Kina i ništa drugo sem Kine. ‘Ne želim da se raspravljam’, rekao je deda, a ja sam rekao da mi to baš odgovara, jer ni ja, naime, ne želim da raspravljam o tome, i da Kina ne dolazi u obzir, a onda sam skrstio ruke, i deda je učinio isto, mada je imao samo još jednu ruku, desnu, ali je ipak nekako umeo vešto da je obmota oko levog rukava, tako da izgleda kao da su obe ruke skrštene a da se ne dodiruju, i onda smo se dugo gledali, deda što odlučnije, a ja što zajedljivije, da bih mu dokazao kako je Kina potpuno smešna zamisao, na šta je deda samo rekao: ‘Ja umirem’.”

I deda je zaista preminuo, ali ne pre nego što je Kajt spiskao novac predviđen za putovanje. Zbog izuzetno komplikovanih i disfunkcionalnih odnosa sa porodicom (nezamislivo komplikovanih: narator se, naime, zabavlja sa dedinom bivšom devojkom), Kajt odlučuje da porodica to nikad ne sazna. Na početku romana zatičemo ga skrivenog ispod radnog stola, s otvorenim turističkim vodičem po Kini gde porodici piše tobožnja pisma u kojima opisuje doživljaje s nezaboravnog putovanja. Situacija se dodatno komplikuje kada Kajt primi poziv o dedinoj smrti (deda je, takođe ne zaista zainteresovan da putuje u Kinu, odlučio da ipak otputuje, mada nešto bliže) koju mora sakriti od porodice kako bi uspeo da do kraja održi iluziju koju je toliko brižljivo planirao.

Roman je, narativno, podeljen na dva dela. U jednom čitamo Kajtova izmišljena pisma iz Kine, dok u drugom upoznajemo njegovu porodicu, dedine neobične navike i težak karakter i saznajemo kako se našao u situaciji u kojoj je. Iako se na početku trudi da svedočanstva budu što uverljivija, njegova mašta ubrzo uzima stvar u svoje ruke i izveštaji se pretvaraju u fantazmagorične, ponekad bizarne priče koje postepeno po apsurdnosti prevazilaze ,,realistični” aspekt priče – odnosno situaciju u kojoj Kajt, sćućuren ispod radnog stola, izbegava pozive da identifikuje telo pokojnog dede i pozive žene kojoj je obećao da će je oženiti. Dedin karakter pruža mu mogućnost da izmisli pregršt neverovatnih situacija u koje je lako poverovati, njegove nedolične komentare pri obilasku turističkih atrakcija, kao i zavođenje nekoliko kineskinja, ali Kajtova pisma uskoro postaju evidentna, preterana fikcija kakva je nezamisliva čak i u magičnoj, tajanstvenoj zemlji poput Kine. Njegova pisma ubrzo postaju ogledalo sopstvenih problema, egzistencijalne krize, ali svedočanstvo naklonosti prema jednom prilično teškom starcu.

Kajtov deda je jednom u šali izgovorio da je kineski car i Kajt je, tada i dalje dete, bio ubeđen da su on i njegova porodica Kinezi. ,,Kineski car” je, iako potpuno izmišljen, zanimljiv i na momente iznenađujuće uverljiv putopis o Kini. Pored toga, to je duhovita i zanimljiva, premda apsurdna priča o individuama toliko posebnim da ih je nemoguće smestiti u društveno prihvatljive kalupe, ali i kritika društva koje na tim kalupima insistira po svaku cenu. To je priča o jednom psihološkom slomu i činjenici da se ponekad toliko upletemo u životne niti da prosto ne znamo kako da ih raspletemo. Svako od nas je bar jednom poželeo da se, baš kao Kajt, sakrije od svakoga i ispiše novu životnu priču, ma koliko se neverovatnom činila. Tilman Ramštet svom junaku pruža takav prostor, iako prilično skučen, i piše roman koji je omaž farsi i rableovskom karnevalu. I prilično ironično, ali sigurno ne slučajno, smrću jednog od junaka slavi život u njegovom pravom, eksplozivnom obliku.

Izdavač: Lom

Ocena: 4/5

Prošla godina je bila... Ma, svi znamo kakva je bila. Možda baš zbog toga nikako ni da se nakanim da napišem ovaj osvrt. Ko bi uopšte želeo da se osvrće na 2020? Meni, konkretno, nije bila najgora godina ikad jer sam je uglavnom provela radno i u tom smislu mogu da izdvojim nekoliko lepih stvari po kojoj ću je se sećati. Ne samo da nisam ostala bez posla (ali neki ljudi u mojoj bliskoj okolini jesu) već sam radila više nego ikad, uspela sam da se ne zarazim (ali neki ljudi u mojoj okolini nisu) i nisam baš mnogo propatila zbog ograničavanja kretanja i druženja jer izgleda da sam furala karantin pre nego što je to bilo kul (mnogo ljudi u mojoj okolini nije). Naravno, to ne znači da ovo nije imalo nikakvog uticaja na mene. Mislim da još nismo ni svesni posledica, ali opet, mislim da smo, bez namere da zvučim kao neki guru, mogli mnogo toga da naučimo iz ovog iskustva. Na primer, za novogodišnju noć smo otvorili neki šampanjac koji smo dobili (sumanuto skup za moje pojmove, za nečije verovatno ne) i čuvamo ga godinama, jer za koju tačno priliku ga čuvamo? Naravno, ispostavilo se da ili ima ukus kao i oni ne tako sumanuto skupi šampanjci ili mi ne umemo da napravimo razliku, mada i dalje mislim da mu je cenu odredila samo etiketa koja svetli kada pritisneš dugme, što vam dosta govori o svetu u kojem živimo.

Čitala sam više-manje isto kao i proteklih godina ako gledamo brojke (Goodreads kaže 62 pročitane knjige, 18.185 pročitanih strana – koje su to knjige bile, kao i druge statistike možete pogledati OVDE), mada sa možda malo manje koncentracije i volje. Zapravo, kada je ova godina u pitanju, pamtiću je po gomili mlakih knjiga i ,,tja” utisaka (opet se vraćam na Goodreads koji kaže da mi je srednja ocena ove godine bila 3,3 – dakle ,,tja”), kao i poteškoćama da sastavim listu najboljih 10 pročitanih knjiga koju sam na kraju sastavila na silu jer ,,Top 8 najboljih knjiga” zvuči nekako glupo). S obzirom na situaciju, nisam sigurna da li je do knjiga ili do mene. Neko mi je predložio da umesto toga pišem o najgorim, ali o tome vam pričam, nema ni takvih – uglavnom samo mlake i ,,tja” knjige (zato mi je u nekim trenucima bilo prilično mrsko da pišem za blog). Ipak nisu sve bile takve pa je red da pređemo na ono zbog čega ste otvorili ovaj tekst. Knjige su poređane hronološki, rangiranje po kvalitetu bi stvarno bilo too much.

1. Svet po Garpu, Džon Irving

2. Štefica Cvek u raljama života, Dubravka Ugrešić

3. Grief is the Thing With Feathers, Max Porter

4. Druga strana, Alfred Kubin

5. Sedma funkcija jezika, Loren Bine

6. Plavetnilo, Maja Lunde

7. Do viđenja, Živojin Petrović

8. Zavod za nagađanje, Dženi Ofil

9. Samo ne Ajvi Poket, Kejleb Krisp

10. The True Deceiver, Tove Jansson

O svim knjigama sa liste sam već pisala na blogu (klik na naslov će vas odvesti na tekst) pa neću mnogo talasati o svakoj ponaosob. O Tuve nisam ni pisnula, niti ću jer ćemo uskoro dobiti prevod (juhu!) pa ću o njoj pisati tad. Neke od knjiga su me pošteno raspametile, neke su me izvukle iz čitalačke krize, neke su samo bile vrlo zabavne – ali iza svake preporuke stajem.

A u 2021... Pa, potrudiću se da pročitam što više knjiga koje imam i za koje opravdano smatram da su dobre, ali i njih štedim i čuvam za neko specijalno raspoloženje kao onaj glupavi šampanjac. Možda ću, ako se budem držala tog plana, na kraju godine imati drugačiji problem – kako izabrati samo deset od gomile fantastičnih naslova?! Živi bili pa videli.

Vama, naravno, želim isti problem – samo dobre knjige. Želim vam i dobro zdravlje, to se podrazumeva, da ne čuvate ,,specijalne stvari za specijalne prilike” već da svaki dan bude malčice specijalan (nećemo se sad upuštati u filozofiju kako specijalno onda gubi smisao). I naravno, hvala vam što i dalje svraćate na blog iako u poslednje vreme na njemu nema baš uvek pozitivnih vibracija (niste valjda mislili da će osvrt na 2020. proći bez vibriranja???).

Koje knjige su vama obeležile 2020. godinu? Jeste li čitali neku knjigu sa mog spiska? Planirate li? Čekam vas u komentarima!

Srećna vam Nova godina i stvarno se, ali stvarno nadam da će nam svima biti bolja, u svakom pogledu.

Vaša Stš <3