Stsh's Book Corner

Home Archive for October 2018

Sećate li se svoje prve posete Sajmu knjiga? Ja nemam predstave sa koliko godina sam prvi put bila. Jedna od prvih poseta koja mi je ostala u sećanju je ona u kojoj sam sa mamom jedva dovukla kupljene knjige kući. Često to pominjemo u raspravama o tome kako se i da li se nekada bolje živelo. Sećam se da smo tada kupile knjige o Hariju Poteru. Tek su bile objavljene i još uvek se o njima govorilo kao o priči o dečaku koji ide u školu za čarobnjake. Mislim da sam tada pazarila i „Autostoperski vodič kroz galaksiju”. Nakon toga su posete Sajmu postale redovna stvar, najpre sa mamom, kasnije i sa društvom, mužem, a evo, već drugu godinu zaredom i kao lice sa druge strane štanda. Počinjem post o 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu baš ovim pitanjem jer, radeći na štandu izdavačke kuće koja je prvenstveno koncentrisana na izdanja za decu, polako uviđam koliko dece voli knjigu i redovno posećuje ovaj događaj sa svojim roditeljima. Ove godine naročito, jer sam kao deo Odisejinog tima učestvovala u organizaciji seminara posvećenog kritici dečje književnosti, ali i posete mađarskog pisca Ištvana Lakatoša koji je na štandu potpisivao svoje knjige. Ova nedelja je, shodno tome, bila izuzetno naporna, ali pre svega veoma zabavna i dinamična.

Na seminaru smo pričali o tome kako treba predstaviti dečju knjigu. Svoje znanje su sa učesnicima podelile Tijana Tropin, Ivana Mijić Nemet i književna kritičarka iz Švedske Lota Olson. Činjenica je da o knjigama uopšteno danas najviše pišu blogeri, a i oni, kao i nekolicina novinara, uglavnom pišu o knjigama za odrasle. Knjige za decu su prilično zanemarene i ne shvataju se ozbiljno, a trebalo bi jer se ljubav prema knjizi razvija upravo od malih nogu (uglavnom... kao što možda znate, kod mene baš i nije bio takav slučaj). Kada se o knjigama za decu govori, često se govori na pogrešan način – novinari i blogeri mahom nemaju potrebno znanje za pisanje o dečjoj književnosti (ja otvoreno priznajem da nemam). Cilj seminara je, prema tome, bio da se sa zainteresovanima podele alatke potrebne za pisanje o knjigama za decu, kao i da se skrene pažnja na to šta je u pisanju prikaza važno, a šta treba zanemariti, tako da oni koji imaju želju za pisanjem ovakvih recenzija, a nemaju potrebno znanje, mogu da nauče kako to što kvalitetnije da rade. Za sve one koji su propustili seminar, a zanima ih ova tema, na Odisejinom sajtu će biti postavljena brošura u kojoj će biti sumirano sve što je na predavanjima rečeno.

Pored seminara, dan koji je na mene ostavio najveći utisak jeste sreda, kada je Ištvan Lakatoš potpisivao svoje knjige. Interesovanje je bilo ogromno, klinci su dolazili ciljano po autogram, sa već kupljenim primercima, a zabavljali su ih članovi udruženja Valinor, maskirani u likove iz serijala Ema i Tesla.

Imala sam priliku da popričam sa piscem, ali i da mu pomognem oko snalaženja sa našom valutom dok je išao u potragu za nekim stripovima i mogu vam reći da je u pitanju jedan izuzetno pametan, zanimljiv i pre svega skroman čovek. Rekao mi je da je taj dan bio jedan od najlepših dana u njegovom životu i ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam bila deo ekipe koja je tome doprinela. Nisu samo deca bila u redu za potpisivanje, bilo je i nas starijih koji smo cupkali kako bismo što pre dobili posvetu. Lakatoš je, osim potpisa, svakom obožavaocu nacrtao nešto na knjizi, pa sa vama sva srećna delim svoje crteže Varnave i Lavrentija!

Slično je bilo i u četvrtak, kada je na štandu gostovao Tihomir Čelanović, ilustrator novog izdanja „Pipi Duge Čarape na brodu”. Jasno vam je da nisam mogla da odolim da ponesem svoj primerak. Pa vidite je samo!

Uspela sam i ove godine da se napazarim, iako sam rekla da ću pokušati da se kontrolišem. Ne toliko zbog novca, koliko zbog selidbe koja nam predstoji. Pisala sam o ovome prošle godine, ali slučaj se ponovio: kada ste na sajmu svakog dana po ceo dan, ne sputavaju vas teške kese. To je mač sa dve oštrice jer izgubite pojam o broju kupljenih knjiga. Ja sam se trudila da se držim spiska, ali naravno da je bilo i neplanirane kupovine. A pošto znam da vas najviše zanima šta sam to dovukla kući, odmah prelazim na naslove kojima sam se ove godine ponovila. Kao i prošle godine, i ovoga puta ih ima tridesetak. Ako do sada niste skuvali kaficu ili čaj, predlažem da to odmah učinite, biće ovo još jedan dug post na blogu!

Prvi dan Sajma je ujedno bio i Dušanov rođendan, pa sam se uputila ka makedonskom štandu sa knjigama na engleskom u Hali 4 da mu kupim poklon. Nisam bila baš načisto šta da mu uzmem, a onda sam videla čitavu policu sa Deadpool stripovima i tu više nije bilo dileme. Pretpostavljam da među vama ima ljubitelja stripova i da znate kako se kreću cene, pa sam morala da budem domišljata (na moju ogromnu žalost, budžet mi je bio ograničen, proklet bio onaj ko je rešio da sajam knjiga smesti na sam kraj meseca!). Posle nekih pola sata prebiranja po polici, ugledala sam nešto zanimljivo: roman! Korica kaže da je to prvi roman o ovom liku, pa sam se, vodeći se penzionerskom logikom zvanom „za te pare bolje da nešto pročita nego samo da gleda slike”, odlučila da uzmem njega. Biće da je izbor bio dobar, pošto se oduševio. Mislim da nije ni očekivao da ću se setiti da nešto kupim u onoj frci, ali to bi bilo, najblaže rečeno, potcenjivanje moje malenkosti. Na makedonskom štandu sam poslednjeg dana rešila još jedan rođendanski poklon, ali to ne smem da vam fotkam, za svaki slučaj, pošto poklon treba tek da uručimo (boga pitaj ko sve čita ovaj blog, a neće da mi kaže).

Prvog dana sam kupila još jednu knjigu, iako sam planirala da kupovinu ostavim za kasnije. U pitanju je Vulkanovo izdanje romana „Let iznad kukavičjeg gnezda”. Drugarica je obilazila Vulkanov štand gde je videla da za tri kupljene knjige dobijate dodatni popust od 10%, a kako je na spisku imala dve, rešila je da se udružimo i uštedimo neki dinar. Bila je dovoljno ljubazna da obavi kupovinu za mene i da mi da labelo koje je dobila na poklon, tako da je kupovina ovog izdanja bila više nego isplativa: 680 umesto 999 dinara za tvrdi povez (nisam imala pojma da je knjiga u tvrdom povezu) plus labelo pride.

Sledećeg dana sam brzinski otrčala do štanda Ukronije da uzmem drugi deo Dnevnika Virdžinije Vulf. Prošle godine sam kupila prvi deo, a čim sam saznala da će nastavak biti objavljen za sajam, dodala sam je na spisak, ne pitavši za cenu.

Na štandu Nove knjige sam kupila roman „Mala knjižara u Parizu”. Dugo se premišljam oko kupovine, ali nisam se usuđivala jer, ma koliko naslov delovao primamljivo, plašila sam se da je priča bezveze. Nakon što sam pročitala Isidorinu recenziju romana, odlučila sam da ipak kupim knjigu. Ako vas mrzi da čekate moje utiske (ko zna kad će knjiga stići na red), Isidorin odličan tekst možete pročitati OVDE.

Tog dana (koji li to beše dan?) je Dušan najavio da će doći po mene, pa sam rešila da kupim što više knjiga kako ne bih morala kasnije da ih vucaram. Skoknula sam do štanda Belog puta da uzmem Vonegatove romane u njihovom izdanju koji mi nedostaju. Nakon što je video da nosim Odisejin bedž i nakon što me je pozdravio pesmom „Odisejaaaaa, Ooooodisejaaa”, divni čika sa štanda mi je dao dodatni popust za kolege, pa sam „Plavobradog” i „Oko sokolovo” dobila za samo 500 dinara.

Istog dana sam (a možda to i nije bio isti dan, što je potpuno nevažno) kupila i „Život vilenjaka” Mjuriel Barberi na štandu Čarobne knjige. Razmišljala sam da li da kupim i „Oko za oko” Davida Lagerkranca ali sam ipak odustala. Ovo je već drugi sajam da odustajem od kupovine, što će reći da mi se baš i ne čita, tako da će morati da sačeka neku drugu priliku, a možda i nešto nižu cenu.

Svratila sam i do izdavačke kuće Dibidus, gde sam kupila „Jagnje” Kristofera Mura. Ovaj roman nije baš među najjeftinijima pa nisam bila sasvim sigurna da li će završiti u sajamskom ulovu, ali popust je bio više nego korektan. Umesto 1400 koliko je, ako se ne varam, u redovnoj prodaji, sajamska cena je bila 800 dinara. Premišljala sam se i oko romana Ketrin Arden (svi ih toliko hvale!), ali oni će ipak malo sačekati.

Kod komšija iz Solarisa sam uzela knjige Patrika Ziskinda koje mi nedostaju. Prošle godine sam kupila dve, obe su me oduševile, pa sam rešila da kompletiram pisca. Cena im je oko 200 dinara, te kupovine su najslađe, naročito kada znate da je knjiga garantovano kvalitetna.

Iiii potpuno neplanirano sam kupila jednog Kišona. Gde ima mesta za 20 i kusur knjiga, ima i za jednog malog Kišona!

Sajam ne bi bio sajam kada ne bih svratila do štanda Loma. Ovoga puta nisam preterivala (teško nama kada dođe dan selidbe), pa sam uzela samo pesme od Bukovskog koje mi nedostaju a kojih nije bilo prošle godine (Bukovski je konačno kompletiran) i, totalno neplanirano, „Pseće srce” Mihaila Bulgakova. Uzela sam još jednu knjigu koju sam sutradan vratila jer se ispostavilo da je već imam. Moram da priznam da mi se to prvi put dogodilo u životu, a čak sam i Dušana zvala da proveri!

Par dana pred sajam sam saznala da je Geopoetika objavila novi roman Džulijana Barnsa i on se momentalno ugnezdio na već poduži spisak (brojite li vi knjige o kojima pišem? Ja ne smem). Stvarno volim Barnsa i on je odavno jedan od onih pisaca čije knjige kupujem i ne gledajući o čemu su. Tako je bilo i sa „Jednom pričom”. Najiskrenije vam kažem, pojma nemam o čemu je knjiga.

A sad prelazimo na poklone!

Imala sam četiri Deretine knjige na spisku, što je, ako se ne varam, najviše knjiga od nekog izdavača. Kupila sam Vonegatovu „Klanicu 5” i „Midlseks” Džefrija Judžinisa. Obe knjige su mi već dugo na spisku za kupovinu, ali kako se trudim da što manje knjiga kupujem van sajma, dugo su čučale u blokčetu sa naslovima koji čekaju da ih nabavim. Na poklon sam dobila „Agi i ja”, nastavak romana „Čudo” i „Sutra ću možda ostati” Lorenca Maronea, čiju knjigu „Sitnice koje život znače” obožavam. Ako ste propustili recenzije ovih knjiga, evo linkova: Čudo, Sitnice. Hvala Dereti na gostoprimstvu i brizi o mom namučenom novčaniku!

Na štand Aretea sam ciljano otišla po roman „Orlando” Virdžinije Vulf i „Skrivena lica” Salvadora Dalija. Virdžiniju sam kupila, Dalija dobila i jedva čekam da vidim kakav je roman i da sa vama podelim utiske o njemu. Imam baaaaš, baš velika očekivanja.

Izdavač čiji štand uvek rado posetim i čijim novitetima se svake godine posebno radujem je Clio. I ovoga puta su imali mnogo toga zanimljivog u ediciji „Gral” i nije bilo lako izabrati knjige koje ću uzeti, ali imala sam sjajnu pomoć zaposlenih. Meni je pažnju privukao roman „Priča o supermarketu” o čoveku koji posle brodoloma odlučuje da otvori prodavnicu na ostrvu na kom je završio. Pored ovog romana, na poklon sam dobila i „Bez daha” istog pisca, kao i romane „Zaludnost življenja” Dimitrija Verhulsta, „Sezona seobe na sever” Tajiba Saliha i „Svako poludi na svoj način” Stefana Čapalikua. Svaki zvuči zanimljivo, a Clio retko kad pogreši, tako da jedva čekam da se bacim na čitanje.

Još prvog dana, dok nije bilo gužve, otišla sam da se javim drugarima iz Urban Arta. Tamo me je, naravno, sačekao paketić sa novim izdanjima. Pored novog romana Tamare Kučan, za koji ste sigurno čuli, tu je i autobiografija Jovana Milića „I siromašni imaju san”. Tamara ne bi bila Tamara kada pored knjiga ne bi ubacila makar još neku sitnicu, pa su se u kesi našle i ove čokoladice (ostale su samo ove dve, nešto sam morala da sačuvam za fotkanje). Kod njih uvek rado svratim jer na njihovom štandu uvek vlada divna atmosfera pa kad čovek zasedne, nikako da ga oteraju sa štanda. Na njihovu sreću, a moju žalost, ove godine nisam imala mnogo vremena da ih gnjavim, ali Ash i ja smo se još jednom dogovorili da se obavezno vidimo na kafi, makar jednoj do sledećeg sajma.

Svoje domaćine, Odiseju, i ovog puta ostavljam za kraj. Sa štanda sam ponela samo jednu knjigu (zbog selidbe!), dva magnetića za frižider i mnogo divnih uspomena. Knjiga koju sam uzela je „Kasperijada”, poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea. Već sam je pročitala i pominjala sam je u mesečnom pregledu. Knjiga je predivna i najviše sam je ove godine preporučivala na sajmu. Jedva čekam da vam pišem o njoj, taman da vidimo da li sam nešto naučila na seminaru i radionici!

Krajnje je vreme da ovaj post privedem kraju. Proverila sam dva puta i mislim da ništa nisam zaboravila. Ono što želim jeste da još jednom zahvalim izdavačima na divnom tretmanu, popustima i poklonima koji su od neprocenjive važnosti za postojanje ovog bloga. Ne smem da izostavim ni izdavače koji su mi poslali knjige pre sajma, kao što su Štrik i Plato, i time i meni i vama olakšali preživaljavanje ovog posta. Takođe moram da napomenem da sam zahvaljujući seminaru upoznala par ljudi čije blogove redovno pratim, kao i nekoliko novinara koje zaista cenim. Sajam je uvek prilika da se sretnem i ispričam sa poznanicima iz sveta izadavaštva koje retko viđam (neki od njih su mi dali i poklončiće, kao što je sveščica iz Kreativnog centra koju sam zaboravila da ufotkam).

Preumorna sam, sve živo me boli i jedva sam ufotkala knjige, mada mi je, moram priznati, pisanje i pripremanje ovog posta išlo začuđujuće lako (iako traje već satima). Planirala sam da ga pišem sutra, ali za to što ću ga objaviti danas možete da zahvalite činjenici da od jutros nemam vode, pa ne mogu da ribam stan. Ako to nije direktna poruka od univerzuma da smirim doživljaje i da postoje preče stvari od prljavog lavaboa, onda stvarno ne znam šta je.

Ako ste stigli dovde, hvala vam na strpljenju i posvećenosti! Nadam se da vam je post bio zanimljiv, moj utrnuli mozak je dao sve od sebe! Pišite mi svoje utiske sa ovogodišnjeg Sajma knjiga. Šta ste kupili? Kako ste se proveli? Da li ste čitali ili kupili neku od knjiga sa mog spiska? Hoćete li mi pomoći kada se budem selila?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Ju Nesbe (1960) norveški je pisac i muzičar. Smatra se najpopularnijim norveškim piscem svih vremena. Kao dečak je maštao da bude fudbaler, ali je zbog povrede morao da odustane od tog sna. Školovao se za ekonomistu, a nakon završenih studija se bavio trgovinom akcijama i novinarstvom. Počeo je da piše romane kasno – njegov prvi roman objavljen je 1997. godina. To je ujedno i prvi roman o detektivu Hariju Huleu, najpoznatijem autorovom serijalu. Nesbe iza sebe danas ima dvadesetak kriminalističkih romana i brojne nagrade i priznanja. Osim detektivskog žanra, Nesbe je otkrio i dar za pisanje dečjih knjiga. Njegov serijal o Doktoru Proktoru spada među najčitanije norveške knjige za decu.

Kada mu je prvi put predloženo učešće u projektu Hogart Šekspir, malo je nedostajalo da odbije saradnju jer, kako kaže, nikada nije bio dobar u pisanju tuđih ideja. Brzo se, međutim, predomislio i pitao da li može da se pozabavi „Magbetom”. Lik Magbeta je, rekao je Nesbe u jednom od intervjua povodom ovog projekta, „njegova drama”. Njegov najpoznatiji junak, detektiv Hari Hule, inspirisan je upravo Magbetovim likom.

Nesbeov „Magbet” smešten je u sedamdesete godine 20. veka u neuglednom britanskom gradiću koji izjeda kriminal. Pisac nije odustao od žanra po kom je poznat širom sveta, pa je čuvenu „škotsku dramu” obradio u maniru skandinavskog trilera. Deluje kao da nije pogrešio u izboru: političke ambicije ljudi željnih vlasti tema su koja nikada ne zastareva i na koju vreme nema nikakvog uticaja. Samim tim, nije bilo potrebno mnogo toga menjati. U Nesbeovoj verziji, nakon smrti korumpiranog zapovednika policije konačno postoji nada da će se gradska vlast izboriti sa kriminalom koji godinama vlada u Kapitolu. Mestu novog zapovednika nadaju se dvojica prijatelja koji će baš zbog ove pozicije postati rivali: Magbet i Daf.

Nesbe se pri osavremenjivanju Šekspirove drame držao originalne građe. Svi najvažniji likovi su tu, više-manje onakvi kakve ih znamo iz originala, čak isto i nazvani. Pisac je posebnu pažnju posvetio Magbetovoj slepoj ambiciji koja ga postepeno uvlači sve dublje u bezdan: ne samo u kriminal, već i u paranoju. Jedna od najpoznatijih Šekspirovih junakinja, Ledi Magbet, takođe je tu, svedena ovog puta na prosto Ledi. Ona je vlasnica kockarnice kojoj preti ozbiljna konkurencija, pa njeni motivi za Magbetovo unapređenje prevazilaze one koje u originalu ima Ledi Magbet, dobijajući jedan sasvim praktičan aspekt. Ono što im je zajedničko, međutim, jeste činjenica da je njihov uticaj na glavnoj junaka od ogromnog značaja za potonje događaje, kao i to da čitalac stiče utisak da je im je do unapređenja stalo mnogo više nego samom Magbetu. Kao što je već rečeno, Nesbeova Ledi ima više nego dobre razloge za to. Plan Magbeta i Ledi da se otarase Dankana isti je kao u originalu: Magbet će (inače nesvakidašnje vešt sa bodežima) ga izbosti i okriviti njegove telohranitelje za zločin.

Kako bi ostao u okviru realizma, Nesbe likove čuvenih veštica iz Šekspirove drame menja Hekatom, tajanstvenim, nedodirljivim narko bosom i ženama koje za njega rade. Simbolika ovih likova ostaje ista, pa oni i u obradi predstavljaju podzemlje, iskušenje, sklonost ljudske duše da skrene na stranputicu, ali pre svega mračne delove Magbetove duše.

Korupcija igra važnu ulogu u ovoj priči. Nesbe, slikajući Kapitol, pokazuje kakve posledice može imati povezanost policije sa onima protiv kojih bi trebalo da se bore. Pa ipak, korumpiranost sistema samo je podloga za slikanje pojedinca u tom sistemu. Jer čovek je taj koji odlučuje da krene tim putem. A jednom kada se tim putem krene, nema povratka, ide se sve dalje i dalje, a savest se već nekako da umiriti.

„Ima mnogo sivih zona, šefe. Po pravilu, svako za sebe zna da li je korumpiran ili nije.”

„Hoćete reći da je to pitanje osećaja?” – Magbet sede, a Lenoks učini isto kako mu ne bi stajao nad glavom. „Dakle, ako se ne osećaš korumpirano zato što od takvih prihoda zavisi tvoja porodica, onda i nisi korupmiran? Ako je motiv dobar – dobrobit porodice, dobrobit celog grada – onda taj izraz možemo zameniti, recimo, praktičnom politikom?”

„Mislim da je obratno”, reče Lenoks. „Kad čovek zna da je u osnovi svega pohlepa i ništa osim nje, onda on smišlja druga imena za sebe. Moralno opravdani zločin ne zahteva preimenovanje, možemo živeti s njim i ako ga nazovemo pravim imenom – korupcija, pljačka, ubistvo.”

Nesbeov „Magbet” nije i ne može biti zamena za Šekspirovo delo, ali upoređivanje ova dva dovodi do zanimljivih zaključaka. Nakon čitanja ove Nesbeove obrade, možda i najviše od svih obrada u projektu, nameće se jeziv utisak aktuelnosti originala. Interesantno je da je to slučaj baš sa jednom od najsurovijih i najkrvavijih bardovih tragedija. Ma koliko da su se vremena promenila, neke stvari ostale su iste. Čoveka i dalje pokreću iste ambicije i proganjaju isti (mada u Nesbeovoj verziji daleko opipljiviji) demoni. Glad za moći nemoguće je zasititi, a prodaja duše đavolu često se može završiti kao izuzetno nepromišljena investicija.

Kao neko ko nije pročitao nijedan Nesbeov roman pre čitanja „Magbeta”, ne mogu ga porediti sa ranijim delima pisca. Kao neko ko ne čita trilere često, ne mogu da kažem da li ispunjava uslove kvalitetne krimi priče. Ono što mogu da garantujem, međutim, jeste da ćete nakon čitanja savremene verzije „Magbeta” dobro promisliti o originalu i shvatiti (ako to do sada niste) zbog čega Šekspirova dela vreme nikada neće pregaziti.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Juče su se u Beogradu odigrale dve trampe knjiga, bar se tako pričalo. Ja sam želela da idem na onu u kafeu A7, na Vračaru, ali drugarica sa kojom sam išla predložila je da odemo na Book buvljak u Poletu, a pošto nam je to bilo bliže, tamo smo se i uputile. Kada smo stigle tamo, međutim, ispostavilo se da trampe nema (bar ne u onom tradicionalnom smislu), već samo prodaje polovnih knjiga. Nismo ni pogledale šta se nudi, odmah smo krenule ka drugoj lokaciji, u nadi da ćemo tamo imati više sreće.

I imale smo! Na donjem nivou kafića čekale su nas knjige. Nekoliko desetina uredno složenih knjiga, poređanih po žanrovima. Poučena prethodnim iskustvom sa trampi koje ne organizuje ČitamČitaš, nisam ponela mnogo knjiga, samo četiri koje sam na brzinu odabrala, i gotovo da sam se pokajala što nisam ponela više! Iako se činilo da izbor nije bio baš veliki, bio je kvalitetan. U najavi razmene pisalo je da se prihvata sve osim udžbenika, uputstava za veš-mašine, priručnika (što čini veći deo literature na većini razmena) i mažnjavanja više knjiga nego što ste doneli. Sve ostalo je dozvoljeno, čak i knjige s trafike. Po fotkama koje sam kasnije viđala na društvenim mrežama, ustanovila sam da je izbor na početku bio još bolji. Svejedno, malo je reći da sam zadovoljna. Našla sam super zamenu za četiri knjige koje sam donela (od kojih je jedna istog trenutka našla novog vlasnika!).

Da pređemo na ono što vas najviše zanima, evo knjiga koje sam udomila:

Prva knjiga na koju sam naletela je Middlemarch u super stanju. Kako nemam primerak, nisam se mnogo dvoumila i odmah sam je uzela. Sa stočića postavljenog pored mahnuo mi je odlično očuvan primerak knjige ,,Ovo stvarno liči na raj”. Obožavam ovu ediciju nekadašnje Mono i Manjane i ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što se pojedine knjige iz nje teško nalaze. Ali kao što vidite, neko ne deli moje mišljenje i hvala mu na tome!

A onda sam ugledala dve knjige iz serijala o Adrijanu Molu. Na prethodnoj ČitamČitaš trampi sam pokupila jednu knjigu na engleskom, iako je u pitanju (ako se ne varam) sedma knjiga u serijalu. Sada imam i petu! Izgleda da sad skupljam knjige iz ovog serijala. Malo sam se raspitivala i shvatila sam da se, iako se čitanje redom preporučuje, knjige mogu čitati zasebno. Mada, dok stignu na red, možda pronađem i ostale. Kako je krenulo, taj scenario ne deluje nemoguće.

Poslednja knjiga koju sam videla je roman ,,Ne! Neću da se učlanim u klub ljubitelja knjiga” Virdžinije Ajronsajd. Nikada nisam čula za ovu knjigu, ali naslov me je, zajedno sa mačkom na korici, momentalno zainteresovao. A onda sam pročitala opis sa poleđine i shvatila da je u pitanju priča o životu posle šezdesete, a mislim da svako od vas ko prati blog neko vreme zna koliko volim gerijatriju u književnosti. Sreći nikad kraja! Roman deluje kao tralala pričica koja se brzo čita, ali mogu vam reći da sam u iskušenju da ostavim sve što radim i odmah se bacim na čitanje.

I moja drugarica je fino prošla. I ona je krenula kući sa jednom od knjiga o Adrijanu Molu (da li je Adrijan Mol nova Anđelika trampi knjiga?), a i njena dvogodišnja ćerka (kojoj ovo nije prva trampa, molim lepo!) postala je bogatija za jedan primerak Ršumovićeve knjige!

Kao što vidite i sami, jučerašnja trampa je prošla mnogo bolje nego što sam očekivala. Ovo neće biti prvi put da ovo pišem, ali ako i dalje izbegavate ova dešavanja, krajnje je vreme da prestanete. Vazda je bilo da je nečije đubre drugome blago. Nećete uvek imati sreće, ako krenete sa ogromnim očekivanjima, postoji mogućnost da ćete biti razočarani, ali uvek postoji šansa da ćete knjige koje vam samo skupljaju prašinu i zauzimaju prostor na policama, zameniti knjigama koje ćete zapravo pročitati, a možda i zavoleti. Pa iako pogrešite u proceni, nije važno, obezbedićete sebi materijal za narednu razmenu.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Ernesto Sabato (1911-2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je fiziku i filozofiju na univerzitetu u La Plati. Pre književne karijere bavio se fizikom, najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao univerzitetski profesor. Naukom prestaje da se bavi 1945. godine, kada započinje svoj književni rad. Danas se smatra jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca, iako je napisao svega tri romana: „Tunel” (1948), „O junacima i grobovima” (1961) i „Abadon, anđeo uništenja” (1974). Pored toga, napisao je nekoliko desetina filozofskih i književnih eseja. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.

Sabatova tri romana povezana su temama, motivima i likovima, i kao takvi čine trilogiju. Iako pisac koketira sa različitim načinima pripovedanja i različitim filozofskim pogledima na svet u svakom romanu (egzistencijalizam, magijski realizam i konačno postmoderna), u celinu ih spaja zajednička tematika: preispitivanje zla, mračnih delova ljudskog uma i različitih psihičkih i duševnih poremećaja. Pojedini motivi koji se u „Tunelu” tek nagoveštavaju, razrađuju se u „O junacima i grobovima”, da bi konačno u „Abadonu” bili sasvim razotkriveni (najbolji primer je motiv slepila: od jednog slepog junaka u „Tunelu” do trenutka u kom čitalac saznaje da svetom vlada sekta slepih). U tom smislu roman „Abadon, anđeo uništenja” čini kulminaciju trilogije, ali i vrhunac Sabatovog stvaralaštva.

Abadon je hebrejski naziv za bezdan i često se u Starom zavetu pojavljuje uz reč šeol, što znači carstvo mrtvih. U Novom zavetu Abadon poprima lik anđela i opisuje se kao „kralj vojske skakavaca”. Kao što i etimologija imena pokazuje, njegove osnovne odlike vezuju se za uništenje, razdor i propadanje. Jezuita Peter Binsfild je 1589. godine Abadona uvrstio među Sedam prinčeva pakla, i to kao demona požude.

Naslov romana jasno upućuje na ton koji čitalac u njemu može očekivati. „Abadon, anđeo uništenja” je izvesna studija o zlu, sa izuzetno pesimističkim premisama. Strukturalno gledano, ovaj roman je najveći Sabatov eksperiment. Pisac u njemu kombinuje stvarne događaje sa fantastikom, fikciju sa autobiografijom, narativ uobičajen za roman sa narativom karakterističnim za eseje, različite književne žanrove i forme. Pored likova sa kojima se čitalac upoznao u prethodnim romanima, sam Sabato u „Abadonu” dobija jednu od glavnih uloga. On piše o svojim slutnjama, razmišljanjima, greškama i životnim stavovima, ali i životnom putu koji ga je naveo da se odrekne karijere naučnika i doveo do statusa svetski poznatog pisca.

„Razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da se oda drogama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane, kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku.”

Nemoguće je pokriti svaki aspekt ovog dela, pa to neću ni pokušavati. Umesto toga, skrenuću pažnju na jedan, koji je meni bio posebno interesantan, a tiče se upravo književnosti: Sabata kao autora, njegovih promišljanja o procesu pisanja i o svrsi koju književnost ima u ovom svetu.

Očito je da je promena piščeve karijere sa sobom donela sumnju u ispravnost izbora. Kao fizičar, Sabato je mogao da promeni svet, kao pisac ga je (to sada znamo) i promenio. Ipak, pitanje o utilitarnosti književnosti (i umetnosti uopšte) provlači se kroz ceo roman i to je zasigurno nešto što je mučilo pisca: „Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bilo koji roman, najbolji roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje, mogao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako, kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekon detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve muzike, sveg slikarstva?”

Sabato je bio politički aktivan, protivnik vladajućeg režima. Ipak, on ne veruje u angažovanu književnost, onu koja se piše sa ciljem da bi bila angažovana. Iako u njegovim delima ima elemenata angažmana, oni su tu samo kao promišljanja autora, kao deo njegovog traženja mesta u svetu, ne kao osnovna funkcija njegovog pisanja.

„Polaziš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš šta zbilja hoćeš sve dok posao ne okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po završetku, više ne bude mogućno razdvojiti ih. A kada to pokušavamo, ili se pojavi ‘socijalna’, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa drugom, muka živa.”

Sa druge strane, kako će neka poruka biti preneta, zavisi isključivo od autora koji je prenosi. Sabato veruje da je čin pisanja poput mističkog iskustva, pozivajući se na Platonove ideje o mističnom nadahnuću pesnika („pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik”). Kao primere navodi Emili Bronte, devojku koja je živela „bezazleno”, a ipak napisala „Orkanske visove”. Kako je mogla stvoriti Hitklifa, kada sama nije bila nimalo nalik njemu? Ili Dantea, za kog su savremenici zaista verovali da je posetio Pakao („Doslovno tim rečima. Nisu govorili u metaforama – taj je svet verovao da je Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da su pametni”). Velikog autora obuzima zanos kakav mali um ne može da dokuči. Ono što se tokom tog zanosa nađe „na papiru” van je ovoga sveta i ne može se racionalizovati. To je ono što velika dela odvaja od trivijalnih:

„Nema velikih i malih tema, uzvišenih i trivijalnih sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni ili trivijalni. ‘Ista’ priča o siromašnom studentu koji ubija zelenašicu može biti obična policijska hronika ili ‘Zločin i kazna’.”

„Abadon, anđeo uništenja” je mnogo više od piščevih memoara i promišljanja o umetnosti. Apokaliptičan ton romana, kao i rasprava o poreklu i značaja zla u svetu, inspirisani su okolnostima u kojima je Sabato pisao. Početak druge polovine 20. veka u Argentini obeležili su nemiri, ekonomske krize i krvoprolićima na ulicama. Sabato se priseća monstruoznosti iz prethodnih ratova i pita se da li će zlo ikada prestati, da li će ljudi ikada progledati. Neće, jer zlo je nemoguće iskoreniti, glavni lutkar je anđeo uništenja, a svetom iz senke vlada sekta slepih.

„Abadon, anđeo uništenja” smatra se vrhuncem Sabatovog stvaralaštva i jednim od najznačajnijih dela moderne argentinske književnosti. U njemu pisac ne samo da je dao reprezentativan primerak postmodernističkog romana, već je i odgovorio na pitanja davno postavljena u delima koja mu prethode. Nakon čitanja „Abadona”, možda ćete poželeti da se vratite „Tunelu” i „O junacima i grobovima” i pohvatate niti koje su vam tokom prvog čitanja promakle. A onda ponovo pročitati završnicu trilogije kako biste upotpunili ugođaj. Iako je tokom svog dugog života napisao samo tri romana, ta tri romana predstavljaju neprekidni ciklus, Uroborosa književnosti. Dela koja zovu na čitanje mnogo puta tokom života.

Ocena: 5/5

Izdavač: Plato

Dragi moji, drage moje… stigao nam je oktobar. To znači da je sada potpuno legitimno da izvadite svoje dugo skrivane spiskove za Beogradski sajam knjiga i pravite se da ste tek sada počeli da razmišljate o tome šta ćete sve da kupite. Pretpostavljam da nisam jedina, ali kod mene je situacija sa brojem nepročitanih knjiga opet kritična i najpametnije bi bilo da preskočim sajam, međutim, to nije moguće, pošto ću i ove godine raditi na njemu i biti tamo svaki dan, ceo dan. Dakle, katastrofa u najavi. Moj muž se veoma raduje, naročito zbog toga što nam nakon sajma prestoji selidba! No, dobro, o tome nekom drugom prilikom (a biće ih!).

Septembar je protekao radno, ili se meni bar tako čini, kao što mi se činilo da se nisam baš „pretrgla”od čitanja, ali kada sam proverila broj, prijatno sam se iznenadila (to vam je problem sa knjigama koje ne ostavljaju nikakav utisak na vas, pa i zaboravite da ste ih pročitali). I u septembru sam pročitala šest knjiga (s tim što nisu sve baš debeljuce), i to:

1. Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, Junas Junason (knjiga čija radnja uključuje pljačku) – ovo je knjiga koju sam baš, baš dugo tražila i jedva uspela da je se dokopam. Čitala sam ostale Junasonove knjige koje su objavljene kod nas i dopale su mi se, a i film je bio super. Prema tome, baš sam se radovala kad sam konačno krenula da je čitam, kad ono… Ne znam ni sama, ali uopšte mi nije bila onoliko smešna i zabavna koliko sam očekivala. Kasnije sam, ćaskajući na društvenim mrežama sa ljudima koji su je pročitali, shvatila da je dosta ljudi razočarano. Uz to, shvatila sam da postoji pattern kada su Junasonove knjige u pitanju – gotovo svima je omiljena ona knjiga koju su prvu pročitali. Čini mi se da sam ja poslednja osoba na svetu koja je čitala ovu knjigu, pa ne znam ni da li ima smisla pisati recenziju, ali videćemo već.

2. Abadon, anđeo uništenja, Ernesto Sabato (knjiga iz već započetog serijala) – još jedna knjiga koju, čini se, oduvek imam na spisku za kupovinu. Treći Sabatov roman, završnica triptiha koji uz ovaj roman čine i „Tunel” i „O junacima i grobovima”. Prethodna dva sam čitala, doduše, možda ipak previše davno (neke stvari sam zaboravila), ali to nije smetalo da uživam u „Abadonu”, naprotiv. Ukoliko niste čitali Sabata, ja vam iskreno preporučujem da to što pre učinite.

3. Kućica na drvetu, Bjanka Picorno – pisala sam već o Bjanki Picorno, tačnije o njenom romanu „Francuska dadilja” (klik OVDE za recenziju). Ovo je knjiga za nešto mlađu publiku (dakle, taman za mene) i opisuje život dve prijateljice kojima se smučio život u gradu, pa su odlučile da ga zamene životom u tajnoj kućici na drvetu. Bjanka (da, autorka je odlučila da bude jedan od likova) i Aglaja se susreću sa raznim neobičnim stvorenjima – bebama koje mjauču (i koje su donele rode koje nisu obaveštene da danas svako zna da decu zapravo ne donose rode), mačkama koje pričaju, psima sa krilima, biljkama mesožderkama i jednim namćorastim komšijom. Knjižica je zabavna i lepo ilustrovana, a baš kao i ostale Bjankine knjige, jasno i glasno govori devojčicama da su sposobne da urade sve što zamisle.

4. Drugo more, Klaudio Magris (radnja knjige se odvija na primorju) – sećate se da sam tražila preporuke za knjigu za ovaj zadatak? E pa, ispostavilo se da mi je sve vreme bila ispred nosa. Zanimljivo je da je ovo knjiga koju najčešće viđate na fotkama sa otvorenim knjigama (vrlo je zgodna za to) i to je jedina zanimljivost u vezi sa njom. Očito je da sam je čitala u pogrešnom trenutku. Čitala sam je mnogo duže nego što sam planirala iako jedva da ima 100 strana, i momentalno mi je isparila iz sećanja.

5. Magbet, Ju Nesbe (triler) – pravi naziv ovog zadatka je true crime, ali ja sam rešila da se zadovoljim samo crime delom. Ali vidite, Magbet jeste postojao, iako Šekspirova drama ima malo veze sa njegovim likom i delom, a Nesbeov roman još manje. Ali ipak. Kao što možda možete da zaključite iz naziva, u pitanju je još jedan roman iz projekta Hogart Šekspir. Ovo je prvi Nesbeov roman koji čitam, i moram da priznam da nisam oborena s nogu. Iz iskustva znam da romane iz ove edicije ne treba uzimati kao reprezentativne primerke pisaca, ali mi se (bar za sada) mnogo više dopada kako Nesbe piše kada piše za decu. Utiske o romanu očekujte u zasebnom postu.

6. Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Nil Gejmen – ispostavilo se da, ako ne računamo „Američke bogove”, meni više prija kratka forma kada je Gejmen u pitanju. Ovo je vrlo kratka, zabavna i predivno ilustrovana priča o dečaku koji je (pretpostavićete) trampio tatu za dve zlatne ribice. Gejmen je inspiraciju za priču dobio od sopstvenog sina koji je, rezigniran time što mora da ide na spavanje, rekao da bi voleo kada bi umesto tate imao zlatnu ribicu. A ko, moliću lepo, od nas to nije makar jednom pomislio?

To je moj spisak za prethodni mesec. Titulu favorita ovoga puta odnosi Sabatov roman „Abadon, anđeo uništenja”. Uskoro ću detaljnije o njemu pisati na blogu.

Šta ste vi lepo čitali tokom septembra? Jeste li se aklimatizovali (upravo shvatam da nisam ni stigla da prokukam na ovo zahlađenje, a o prehladi koja me gnjavi već dve nedelje da i ne govorim)? Gde ste krili svoj spisak za ovogodišnji sajam? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3