Stsh's Book Corner

Home Archive for February 2019

Lorenco Marone je italijanski pisac, rođen 1974. godine u Napulju. Pre nego što je počeo da piše, bavio se advokaturom. Svoj prvi roman „Daria“ objavio je 2012. godine, nakon čega je objavio još šest romana, među kojima je najpoznatiji „Sitnice koje život znače“ (recenziju možete pročitati OVDE). ,,Sutra ću možda ostati" je Maroneov peti roman, objavljen 2017. godine.

,,Sutra ću možda ostati" je priča o tridesetpetogodišnjoj Luče di Note, ambicioznoj pripravnici nekonvencionalnog izgleda i neukrotivog karaktera. Nakon što je raskinula dugu vezu, Luče trenutno ne vidi svetlost na kraju tunela (što je prilično ironično ako se u obzir uzme značenje njenog imena), a i novi zadatak koji je dobila na poslu joj se uopšte ne dopada. Luče radi u advokatskoj firmi i novi slučaj od nje zahteva da prati mladu majku i sakupi dokaze o njenoj nemarnosti prema sinu koji bi mogli da idu u korist ocu, novom klijentu firme. Luče će se sasvim nepromišljeno ponuditi da dotičnoj majci priskoči u pomoć kao dadilja i na sopstveni užas, uskoro će shvatiti da Karmen ne samo da nije loša majka (iako njen izgled i sklonost ka kojoj čašici više na prvi pogled govore suprotno), već da su ona i njen sin Kevin društvo za poželeti. Luče se će prosto zaljubiti u Kevina, što se ne očekuje od nekoga ko je u stanju da pomisli nešto poput: ,,Svakako ne bi bilo loše kad bi deca mogla da se biraju s police, kao u supermarketu. Uzela bih neko najskuplje i firmirano, jeftine stvari nisu ni za šta, brzo propadnu".

Kao da ovaj sukob interesa, nezadovoljstvo na poslu i raskid veze nisu sami po sebi dovoljni, tu je i navršenih 35 godina, vreme idealno za preispitivanje životnih odluka (ah, sva ta neispunjena očekivanja okoline!) i ,,poslednji voz" za vraćanje na ispravan kolosek. Luče nikada nije prebolela odlazak oca a sa majkom nikada nije ostvarila prisan odnos. Ni odnos sa mlađim bratom nije baš za primer, a ako ne računamo Patriciju, komšinicu čije je pravo ime Patricio i koja je u jednom trenutku odlučila da joj ,,nekako više paše da bude žensko”, ne može se pohvaliti ni bliskim prijateljima.

,,Kažu da smo skloni robovanju navikama. Da, nesvesno im robujemo, prezadovoljni svojom sudbinom, kao gladijatori što ponosni ulaze u arenu i bez reči hrle u susret smrti. Kažu i da čovek, kako bi se osećao uistinu slobodnim, svaki trenutak mora proživeti kao da mu je poslednji, trudeći se da svaki dan bude drugačiji. Kažu i da vreme leči rane, da se jednog jutra probudiš i jednostavno shvatiš da je tvojoj patnji došao kraj, kako ti više nisu potrebni lanci koji su ti odrali kožu na rukama, a da to nisi ni primetio. Znam da će pre ili kasnije i meni osvanuti to jutro, ali znam i da ću do tog dana jedino moći da odmahujem glavom ne bih li se otresla misli o hiljadama sitnica koje mi nedostaju.”

Pa ipak, baš kada pomisli da joj se ceo svet srušio, to jutro kao da deluje izvesnije: pokupiće sa ulice napušteno štene (i nazvaće ga Blistavi um) i sprijateljiće se sa simpatičnim starcem iz komšiluka. Još samo kada bi našla pravi trenutak da objasni Karmen situaciju u kojoj se našla. Istina je da je pokušala da je obmane, ali stvari su sada potpuno drugačije i ona čini sve što je u njenoj moći da joj pomogne. Šteta što taj pravi trenutak neće stići sve dok Karmen i sama ne sazna šta je po sredi. Kako se uvalila u sve ovo? Luče jeste malo nabusita, ali nije loša osoba. Zbog čega baš sve u njenom životu mora da krene po zlu? Stvarno je zaslužila trenutak predaha. Možda je njen otac bio u pravu. Možda prosto treba ostaviti sav taj život iza sebe, pobeći glavom bez obzira i početi iz početka.

,,Svi čeznemo za životom ispunjenim velikim pustolovinama, nezaboravnim ljubavima, snovima kojima bismo stremili, zamislima koje bismo ostvarivali. Svi umiremo od želje da se raširenih ruku zatrčimo u svet i pokažemo koliko vredimo, da čujemo koliko vredimo, da iskamčimo pažnju drugih i nađemo smisao u tom beskrajnom, a ipak tako skučenom prostoru koji nazivamo životom."

Postoji toliko boljih mesta za život od Napulja, ali sada je mnogo teže otići nego ikada ranije. Luče više nije sama. Tu je Blistavi um, tu je Don Vitorio, tu je Kevin, pa i Karmen, iako trenutno nisu u dobrim odnosima. A tu je i onaj Francuz, ulični umetnik, od čijeg joj naglaska poigravaju leptirići u stomaku. I mada deluje kao da joj se se ceo svet (ponovo) srušio, Luče će ostati jer sada konačno ima razloga za to.

,,Sutra ću možda ostati" je simpatična, dirljiva priča o neobičnim prijateljstvima, odbacivanju predrasuda i životnim odlukama za koje je potrebno mnogo više hrabrosti nego što bismo to ikada pomislili. Pisana je već prepoznatljivim Maroneovim stilom koji odlikuje preplitanje jednostavnog, svakodnevnog govora i filozofskih odeljaka vrednih pamćenja. Baš kao i ,,Sitnice koje život znače", i ovo je pozitivna priča koja slavi život u svim njegovim oblicima. Možda ne tako vešto ispričana kao prethodna (junake kakav je Čezare nemoguće je dvaput stvoriti, ma koliko se pisac trudio), ali svakako vredna čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Tajib Salih (1929-2009) je sudanski pisac. Većinu života proveo je van svoje rodne zemlje. Studirao je u Kartumu i Londonu a potom dugo radio kao direktor dramskog programa u arapskoj redakciji BBC-ja i kao ekspert Uneska u Parizu i Kataru. Iako je napisao nekoliko romana i zbirki priča, u javnosti je ostao poznat po svom prvencu, romanu ,,Sezona seobe na sever” (1966) koji mu je odmah po objavljivanju doneo brojna priznanja, svetsku slavu i titulu jednog od najboljih arapskih pisaca 20. veka.

Osnovna tema romana ,,Sezona seobe na sever” je uticaj britanskog kolonijalizma i uopšte evropskog načina života na afričko društvo i, pre svega, kulturu Sudana. Uprkos tome što je veći deo svog života proveo u inostranstvu, Salih je inspiraciju za svoju književnost našao u selu u kom je odrastao.

Neimenovani pripovedač romana vraća se u svoje rodno selo nakon nekoliko godina školovanja u inostranstvu, rešen da svoje znanje i iskustvo iskoristi kako bi doprineo svojoj zajednici. Nedugo nakon svog povratka on upoznaje Mustafu Saida, misterioznog čoveka koji ubrzo postaje centralna ličnost romana. Said i pripovedač imaju dosta toga zajedničkog – obojica su okusila modernost severa i rastrzana su između dva kulturološki potpuno različita sveta. Said će se ispovediti mladom naratoru, zamolivši ga pritom da vodi računa o njegovoj ženi, i potom misteriozno nestati, ostavivši momka začuđenog pričom o njegovoj prošlosti i fasciniranog njegovim likom.

Sudar Istoka i Zapada (odnosno, u ovom slučaju Juga i Severa) i otpor ruralnih zajednica da prihvate moderne tokove kulture česte su teme arapskih pisaca koji su život proveli van rodnih zemalja, i Salih u tom slučaju nije izuzetak. Nakon nekoliko godina provedenih u inostranstvu, narator zatiče svoje selo u gotovo istom stanju u kakvom ga je napustio. Promene koje su se u međuvremenu dogodile minorne su u odnosu na promene koje je iskusio on. Sličan je slučaj i sa Mustafom Saidom, čovekom koji se takođe, nakon što je iskusio ,,ukus Severa”, vratio životu ruralne zajednice. Mustafa je na ovaj čin primoran, nakon burnog boravka u Engleskoj koji se završio zatvorskom kaznom zbog ubistva žene. Ipak, Mustafin povratak u Sudan predstavlja još jedan korak u nepoznato – iako je okruženje u koje dolazi isto kao onda kada ga je napustio, on je taj koji je suštinski promenjen, pa tako on ostaje stranac u svojoj zemlji, baš kao što je to bio i u inostranstvu. Želja da se utopi u masu i nemogućnost da se odvoji od onoga što jeste najbolje je prikazana u Mustafinoj tajnoj sobi u koju niko osim njega nije imao pristup a koja je ovaploćenje svega severnog što ovaj misteriozni čovek sa sobom nosi. Ta njegova ,,evropska bolest” prenosi se na sve što dotakne. Nakon Mustafinog nestanka njegova žena će se preudati protiv svoje volje, a njen brak će ubrzo biti okončan bizarnim činom koji kao da oslikava zločin za koji je i sam Mustafa bio osuđen u Engleskoj. Zanimljivo je da je upravo narator, koga je i sam Mustafa zamolio da brine o njegovoj ženi, mogao da spreči ovu tragediju i tako zakorači u svoju misiju donošenja boljitka Sudanu, ali to prosto nije učinio.

Poslednja scena u romanu, u kojoj narator preispituje svrhu svog postojanja, simbolično je prikazana kao plutanje pripovedača u reci čija ga struja vuče ka severu. Skrhan saznanjima o Mustafi Saidu i šokantnim događajima koji su uzdrmali selo, on je na ivici da odustane, ali ipak prikuplja dovoljno snage i razboritosti da zapliva natrag ka obali, prihvati ulogu davljenika i potraži pomoć. Roman ostaje nedorečen jer ne postoje naznake kako će nakon ovoga pripovedač delati, ali pruža nadu u potencijalni pozitivan ishod. Ovo rešenje bi se moglo tumačiti kao autorov pogled na celu stvar, mada je deo arapske javnosti ovaj roman video kao jednosmernu kritiku društva, te je roman u brojnim zemljama godinama bio cenzurisan i zabranjivan. Utisak koji se nameće, međutim, nije taj da autor pokušava da unizi jednu i veliča drugu stranu, već da prikaže konfuziju koju nasilno spajanje ovako različitih kultura stvara kako u pojedincu, tako i u zajednici. Čini se da, kako vreme protiče, ova poruka stiže na obe adrese. ,,Sezona seobe na sever” danas je našla svoje mesto kako na Gardijanovoj listi najboljih romana svih vremena, tako i na listi najboljih arapskih romana 20. veka po mišljenju arapskih kritičara.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Clio

Selja Ahava (1974) je finska književnica, dramaturškinja i scenaristkinja. Studirala je dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji u Helsinkiju. Napisala je tri romana. Njen prvi roman ,,Beležnica izgubljenoga” doživeo je veliki uspeh i bio je nominovan za književnu nagradu novina Helsingin Sanomat. Drugi roman ,,Stvari koje padaju s neba” osvojio je Nagradu za književnost Evropske unije (EUPL) i nominovan je za još nekoliko prestižnih nagrada. Godine 2017. objavila je treći roman ,,Pre nego što mi muž nestane”, zasnovan na ličnom iskustvu kada joj je suprug saopštio da ostatak života želi da provede kao žena. Pored ovih romana napisala je scenarije za dva filma, TV seriju i radio-dramu koju je i režirala.

Niko ne zna šta mu život nosi - ma koliko ova rečenica zvučala kao kliše, apsolutno je istinita. Svedoci smo svakodnevnih ,,malih čuda” i neverovatnih okolnosti koje ljudima menjaju život iz korena. Neko se danas može probuditi kao siromah a zaspati kao bogataš, i obrnuto. Isto tako se može probuditi potpuno zdrav a ipak ne dočekati kraj dana među živima. Svaki scenario je moguć, ma koliko neverovatan bio, a na to po kakvom će se scenariju život odigrati čovek ponekad nema apsolutno nikakvog uticaja. Roman ,,Stvari koje padaju s neba” govori baš o takvim situacijama.

Osmogodišnja Sara je izgubila majku jednog sasvim običnog dana, dok je mama sređivala baštu. Sa neba je pao grumen leda i pogodio mamu. Sarina tetka Ana je nedavno pre toga dobila sedmicu na lotou. Uplaćivala je loto otkako zna za sebe i dobitak je nije sprečio da nastavi svoj mali ritual. A onda je njen tiket ponovo izvučen. Potpuno zatečena ovakvim ishodom, počela je da istražuje o ljudima kojima su se ponovili događaji koji se smatraju čudnim čak i kada se dogode samo jednom i našla je podatak o čoveku koji je preživeo nekoliko udara groma. Nakon mamine smrti Sarin otac se ponovo oženio. On i njegova nova žena čekaju bebu – bebu čije je zdravstveno stanje veoma loše, a slučaj toliko redak da je neizvesno da li će uopšte i preživeti. Svi junaci ovog romana suočeni su sa situacijama koje su izuzetno retke, a zapravo mogu da se dogode bilo kome, bilo kada.

Roman je ispripovedan na nesvakidašnji način, kroz nekoliko glasova i narativnih postupaka koji se tokom romana prepliću. Prvo i poslednje poglavlje pripoveda Sara, osmogodišnja devojčica od koje saznajemo o dva događaja koji su zadesili njenu porodicu: maminoj smrti i tetkinom novčanom dobitku. Korišćenje deteta kao naratora za tragične događaje odlično je upotrebljen postupak oneobičavanja – autorka na ovaj način može da govori otvoreno, bez uvijanja, bez patetike. Jedino su deca u ovakvim situacijama pošteđena očekivanih obrazaca ponašanja, verovatno zbog toga što ih odrasli prosto ne doživljavaju dovoljno ozbiljno.

,,Odrasli, dakle, misle da dete na zadnjem sedištu broji kamione koji dolaze u susret ili slova na putokazima ili se igra zamišljajući da su mu kažiprsti princeze, ali dete u stvari, možda razmišlja o, na primer, konturama odraslog ili šta je to vreme.

Ja mnogo razmišljam o vremenu. U mozgu imam sive ćelije, baš kao što ih ima Herkul Poaro. Njima ja razmišljam o tome kako vreme protiče i leči sve. Odrasli kažu da vreme leči sve, što znači da kad vreme prolazi, ono što se dogodilo postaje sećanje i onda ga se sećaš sve lošije i lošije. Pa kad počneš da ga se sećaš baš loše, znači da je vreme to izlečilo.

Ali ja ne želim da se loše sećam mame. Hoću da je se stvarno sećam, bez aviona, bez komada leda, bez rupe na tremu. Onakve kakva je bila obično.”

Zato Sara zaustavlja vreme, makar u narativnom smislu: iako se govori o prošlim događajima, u ovom delu romana dominira prezent koji naglašava nasumične asocijativne nizove kojima priča počinje. Kada govori o mami, Sara govori u slikama koje joj se kao sećanja pojavljuju pred očima: mama obično, mama na poslu, mama kad se dotera, itd. Ovaj niz prekida poslednja slika ,,mama živa” kada će Sara samu sebe ispraviti: ,,Takva je mama živa. Takva je mama bila živa”.

O tome da nisu samo tragične sitacije koje padaju s neba one koje nas mogu potpuno izbaciti iz koloseka svedoči priča Sarine tetke Ane, žene koja je u kratkom roku osvojila dve premije na lotou. Ljudi koji redovno, bez izuzetka, uplaćuju tikete posle određenog vremena to počnu da rade iz navike a ne zbog nade da će zaista dobiti premiju. Zbog toga Ana nije prestala da uplaćuje loto čak ni kada je osvojila sedmicu. Prvi dobitak joj je svakako promenio život nabolje: kupila je kuću i konačno nije morala da razmišlja o finansijskoj situaciji. Drugi dobitak bacio ju je u postelju. Šok je bio toliko jak da je spavala pune tri nedelje.

Nakon ovih neverovatnih događaja junaci romana se bacaju na istraživanje: tata o tome šta sve može pasti sa neba, tetka o slučajevima sličnim njenom. Nailazi na priču o Hamišu koji je preživeo nekoliko udaraca groma i odlučuje da mu napiše pismo. Šta to udarac groma i sedmica na lotou mogu imati zajedničko? Prvi slučaj je čista sreća, razlog za slavlje, drugi je već razlog za sumnjičavost, a u Hamišovom slučaju, treći i četvrti izazivaju govorkanja okoline o prokletstvu.

Svi ovi junaci, zajedno sa Kristom, tatinom novom ženom čije poglavlje stiže toliko nenajavljeno da čitaocima treba malo vremena da shvate ko zapravo pripoveda priču, postavljaju sebi ista fundamentalna pitanja: zašto baš ja/moja mama/moja supruga/moja beba? I poput Sarinog omiljenog junaka, Herkula Poaroa, pokušavaju da spoje linije (koje čine još jedan čest motiv u ovom romanu) i dokuče ko je krivac za ono što se dogodilo. Ovi slučajevi su, ipak, možda isuviše teški čak i za Poaroa. Jer za stvari koje padaju sa neba ponekad prosto nema objašnjenja.

,,Svet ide dalje. Ništa ne postaje jasnije nego vreme leči i čovek zaboravlja. Duh istroši baterije. Stvari se događaju. Istovremeno, u pogrešan čas, u različito vreme, na pogrešnim mestima. Anđeli ne određuju. Jer uvek postoji neko ko zaboravi da sluša vesti, ko gleda, mada ne bi trebalo, ili stoji na pogrešnom mestu. Čiča-miča i gotova priča.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Godina prođe, januar nikad – dozvolićete mi da malo parafraziram jedan poznat naslov s ovih prostora. Ali evo, preživeli smo i ovih sto dana januara, februar je tu a on je svakako kratak, tako da proleće samo što nije! Ne volim januar. Nisam ja to smislila, on je zaista najdepresivniji mesec u godini. Svakom januaru rado vidim leđa, ali ovaj je bio posebno dug i tmuran (evidentno ne samo meni, ceo internet kao da je jedva dočekao da se sa njim oprosti). Prvih desetak dana nisam ni pipnula knjigu, što je čudno jer je praznični period poslovično pogodan za ušuškavanje, lenstvovanje i čitanje. Nisam bila zauzeta porodičnim okupljanjima i prazničnim blagodetima, prosto mi nije bilo ni do čega, koncentracija mi je bila usmerena na jednu tačku na zidu i nisam mogla da usmerim misli ni na šta konkretno. Pa ipak, kako se taj praznični period završio i ja sam se malo pokrenula, pa na kraju meseca brojim više pročitanih knjiga nego što sam mogla i da zamislim. Da krenemo redom:

1. Pisma od Deda Mraza, Dž. R. R. Tolkin – knjigu sam dobila na nagradnoj igri koju je organizovao izdavač, pred sam kraj godine, taman na vreme da stane pod jelku (imaginarnu u mom slučaju, pošto ove godine iz principa nisam kitila stan). Ova knjiga je idealan novogodišnji poklon, naročito za fanove Tolkina. Mada se reklamira kao knjiga za decu, ja nisam baš sigurna koliko bi bila zanimljiva deci (ako je neko probao, slobodno me demantujte). U pitanju su pisma koja je Tolkin svake godine u uoči Božića pisao svojoj deci, pretvarajući se da je Deda Mraz. Pa iako pisma sama po sebi nisu preterano zanimljiva, namera je ono što ovu knjigu čini tako divnom kakva jeste. Izdanje je predivno i uključuje originalna pisma, tako da ne samo da možete da pročitate pisma, već možete da vidite i kako su izgledala. Ako znate nekoga ko voli i poštuje Tolkina, onda znate i šta da mu poklonite naredne zime. Sigurna sam da će uživati.

2. Stvari koje padaju sa neba, Selja Ahava - Interesantan i lepo napisan roman o situacijama na koje ne možemo da utičemo a koje nam mogu izmeniti život iz korena. Detaljne utiske ćete uskoro čitati na blogu, a do tada ću vam reći samo da, ako naiđete na ovaj roman, nikako ne treba da ga preskočite.

3. Sezona seobe na sever, Tajib Salib - Roman koji je pobrao simpatije širom sveta i koji se smatra jednim od najboljih arapskih romana (Guardian ga svrstava u 100 najboljih romana svih vremena). Tek sam nedavno počela da se upoznajem sa savremenim arapskim književnicima i moram vam priznati da svi romani koje sam do sada pročitala imaju taj neki magično-realistički šmek u kom inače uživam, ali nijedan nije bio lak za čitanje. Isti slučaj je i sa ovim romanom. Uskoro detaljniji utisci.

4. Sutra ću možda ostati, Lorenco Marone – Nakon čitanja romana ,,Sitnice koje život znače” (recenzija OVDE) bilo je očekivano da ću rado pročitati sve što Marone napiše. Ovaj roman, ipak, nije dobar kao prvi. Likovi su zanimljivi, stil je sličan onom u ,,Sitnicama”, čak imamo i jednog simpatičnog starca u priči, ali se ipak ne može porediti sa svojim prethodnikom.

5. Čarapokradice, Pavel Šrut – Kad god osetiš čitalačku krizu, ti uzmi knjigu za decu – to mi je nova mantra. ,,Čarapokradice” su super zabavan roman o stvorenjima koja tajno žive sa ljudima i zaslužni su za to što se, otkako je sveta i veka, borimo sa rasparenim čarapama. Zabavno i dinamično štivo i to ne samo za decu – aluzije na Kuma i slične gangsterske priče garantuju zabavu i za nešto starije čitaoce.

6. Saturnovi prstenovi, V. G. Zebald – Kada sam dobila ovu knjigu, malo sam prokrstarila netom i naišla na gomilu hvalospeva, tako da sam imala baš velika očekivanja. Ta očekivanja, međutim, nisu ispunjena i jedva sam se naterala da završim sa čitanjem. Možda je do januara, možda je do pogrešnog trenutka, ali uprkos lepom jeziku kojim je delo ispisano i nekolicini zanimljivih epizoda, ,,Saturnovi prstenovi” će mi ostati u sećanju kao niz nasumičnih istorijskih crtica o više-manje nepoznatim ljudima i događajima koji su mi isparili iz sećanja u rekordnom roku. Svakako knjiga za probranu publiku koja zahteva dobru koncentraciju.

To bi bila moja januarska lista. Titulu favorita odnose Tolkinova ,,Pisma”. Ne samo da sam baš ovom knjigom prekinula svoj dvonedeljni čitalački post već sam stvarno uživala u njoj, posebno u činjenici da ona mnogo više govori o Tolkinu kao čoveku nego o Tolkinu kao piscu (sa tom stranom smo već dovoljno upoznati, bilo je divno upoznati još jednu).

Šta ste vi čitali tokom januara? I još važnije, kako ste preživeli najduži januar u istoriji dugih januara? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3