Stsh's Book Corner

Home Archive for July 2021

Lisa Halidej (1976) je američka književnica. Rođena je u Masačusetsu, a trenutno živi u Italiji. Počela je da piše sredinom devedesetih. Godine 2005. njena priča Stump Loui objavljena je u časopisu Paris Review. Prvi roman, Asimetrija, objavila je 2018. godine i za njega je dobila nagradu Whiting. Roman se našao na top listama Tajmsa, Njujorkera, Njujork Tajmsa, a Barak Obama ga je uvrstio na svoju listu najboljih knjiga objavljenih te godine.

,,Asimetrija“ je roman podeljen u tri dela i počinje upoznavanjem dvadesetpetogodišnje Alis koja radi u izdavačkoj industriji sa poznatim piscem Ezrom Blejzerom. Njihovo poznanstvo brzo prerasta u ljubavnu aferu, a s obzirom na to da je Blejzer veoma poznat pisac i da je stariji od nje više od 40 godina, njihova veza se odvija u tajnosti, iza zatvorenih vrata. Kada pak odu negde zajedno, Alis se krije iza lažnog imena kako ne bi postala žrtva skandala koji bi, uveravaće je Ezra, mnogo više štetio njoj nego njemu. Ezra Alis obasipa skupim poklonima, delima iz književnog kanona (svetski poznate autore poput Kamija, čija imena Alis, uprkos tome što radi u izdavaštvu, ne ume da izgovori) i toplim i hladnim tuševima. Ponekad je blag i pun saosećanja, ponekad nadmen i hladan. Zove je sa skrivenog broja, lažno predstavlja prijateljima, ali i daje očinske savete kada shvati koliko je naivna. Njihova veza na momente podseća na odnos učitelja i učenice, dede i unuke, umetnika i muze, pa iako godine nisu u skladu sa pričom, i na odnos Hamberta Hamberta i Lolite.

Priča o Alis i Ezri se završava naglo, bez konkretnog raspleta i Halidej otvara novu, smeštenu na londonskom aerodromu, gde mladi Iračanin Amar čeka mučno dugačku pasošku kontrolu. Vreme je nakon 11. septembra kada malo dodatnog opreza i sumnje nije naodmet pa službenici Amaru postavljaju pregršt pitanja i čini se da nikada nisu zadovoljni odgovorima. Boja njegove kože asocira na terorizam i ništa što on kaže (ili pokaže) ne može da poništi tu asocijaciju. Dok čeka da carinska kontrola odluči o njegovoj sudbini, Amar razmišlja o životu i, za razliku od prvog narativa romana u kom smo pratili Alis, ne krije svoje emocije i životne stavove. On je mlad, ambiciozan, obrazovan, ali jedan mali sticaj okolnosti na koji nikako ne može da utiče koči ga pri svakom koraku na putu ka uspešnom životu.

Iako na prvi pogled deluju potpuno nepovezano, prva dva dela ,,Asimetrije“ i te kako su u korelaciji, poput odraza u ogledalu. Sve je u ovom romanu pogrešno i potpuno nasumično. Halidej kroz dve novele opisuje fundamentalnu nasumičnost života, činjenicu kako ni na koji način ne možemo uticati na karte koje su nam na rođenju podeljene i kako je život, ma koliko se trudili da ga kontrolišemo, mahom sastavljen od niza slučajnosti. Alis sasvim slučajno sreće čoveka koji joj može promeniti život, Amar bi, možda, sa nekim drugim radnikom na aerodromu imao više sreće. Amar je sve što Alis nije i njihovi svetovi su zaista dve različite strane u ogledalu. Pojedinosti iz prvog narativa ponovo srećemo u drugom – Amar je, čini se, pročitao pisce za koje Alis nikada nije čula, proživeo strahote o kojima je ona usput čula u vestima, ali to nema nikakvu težinu – njihove životne perspektive razlikuju se i više nego njihove ličnosti.

Nesklad i nejednakost koje Halidej sugeriše naslovom ne odnose se samo na dve suprotstavljene priče. Ovaj roman se bavi nejednakostima modernog društva uopšte, bilo da je reč o odnosima moći, različitih perspektiva, mogućnosti i iskustva. Lisa Halidej prvu novelu piše iz sopstvenog iskustva – lik Ezre Blejzera inspirisan je Filipom Rotom sa kojim je autorka bila u kratkoj vezi u mladosti a kritika smatra da junakinja ove novele nije slučajno nazvana po Alisi iz Zemlje čuda. Treći deo romana, koji se ponovo vraća na Ezru Blejzera, navodi na mišljenje da Alis ipak nije na nivou deteta koje ne razume svet oko sebe i ne vidi ono što je očigledno. Kada Ezra u intervjuu čitaocima otkrije šta je Amarova priča u stvari, dinamika moći se nakratko zaljulja i pali se lampica koja sugeriše da ponekad čak i loše podeljene karte možemo okrenuti u svoju korist, ako malo blefiramo. Ne rodi se, međutim, svako s prirodnim kartaroškim talentom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Kako podnosite ove vrućine? Pored neke vode, nadam se. Ja ih provodim u gomili DIY projekata po stanu i besomučnom farbanju svega i svačega. Nađe se, doduše, među slojevima farbe koja se suši, i malo vremena za čitanje. Nešto manje za pisanje postova. Ali ugrabim neki trenutak i za to. Prethodni mesečni pregled sam preskočila pa u ovom pretrčavamo knjige pročitane tokom maja i juna. Sad kad gledam spisak imam utisak kao da je to bilo prilično davno. Ukupno ih ima trinaest, pa bolje da odmah počnemo. Hronološkim redosledom, ez olvejz.

1. Krojačica, Beril Bejnbridž - Nakon pročitane ,,Fabrike za flaširanje vina" iste autorke (prikaz OVDE) baš sam se obradovala kada sam saznala da Štrik planira da objavi i ,,Krojačicu", doduše, moje radovanje se baziralo na pogrešnoj pretpostavci da je u pitanju roman po kom je snimljen istoimeni film sa Kejt Vinslet. Da, po ovoj knjizi jeste snimljen film, ali ne taj na koji sam ja mislila. ,,Krojačica" je priča o dve sestre, smeštena krajem Drugog svetskog rata u Liverpulu. Jedna je krojačica, druga radi u fabrici, a iako su karakterom potpuno različite, spaja ih briga prema bratanici o kojoj se staraju ne kao dve tetke već kao dve majke. Bratanica ima sedamnaest godina i zaljubljuje se u nekoga ko baš i ne bi bio prvi izbor njenih starateljki. A onda kreće žurka kakvu samo Beril može da osmisli. Ipak, ,,Fabrika" mi je bila draža. Da li zbog majušnog razočaranja kad sam shvatila da neću čitati o krojačici koju je igrala Kejt ili zbog nečeg drugog, ne znam. No ako vam se dopala ,,Fabrika" znajte da je ,,Krojačica" pisana u sličnom maniru: tu su dve bliske žene potpuno različitih karaktera, sumanuti zaplet i još sumanutiji rasplet. Pa ko voli nek izvoli.

2. Momo, Mihael Ende - Neke knjige nikad ne bi trebalo da postanu nedostupne, a jedna od tih je i ,,Momo". I nemate pojma koliko sam srećna što posle deset godina imamo novo izdanje. Endea valjda svi znate, ako ništa makar po ,,Beskrajnoj priči", a ,,Momo" je još jedna njegova čarobna priča za decu koju bi svaka odrasla osoba trebalo da pročita. U središtu romana je devojčica Momo, čudno, tiho stvorenje koje se odlikuje sposobnošću da sasluša. Kada u neimenovani gradić u kom Momo stanuje dođu siva gospoda koja rade za Štedionicu vremena i ljudima ponude zbunjujuća rešenja o boljoj organizaciji života, samo će Momo moći da ih spase. Neverovatno je koliko je ova prila, pisana sedamdesetih, i danas aktuelna. Verovatno aktuelnija nego kad je napisana. Kao što rekoh, pisana je za decu, ali odrasli i te kako mogu iz nje da izvuku neke važne pouke.

3. Purpurni hibiskus, Čimamanda Ngozi Adiči - Pročitala sam dva romana ove autorke, ali ipak više volim njenu nefikciju. We Should All Be Feminists (prikaz OVDE) zauvek će mi biti jedna od omiljenih knjiga. ,,Purpurni hibiskus" je porodična priča smeštena u Nigeriji, o dvoje dece uspešnog poslovnog života koja, makar gledano sa strane, žive divnim, povlašćenim životom. No istina je sasvim drugačija. Otac im je religiozni fanatik, slika i prilika svega što ne valja u vezi sa patrijarhatom, a očajničko delo njihove majke odličan prikaz posledica koje on ostavlja na sve oko sebe. Adiči, kao i uvek, piše o vrlo važnim temama, laganim stilom koji se brzo čita. Njeni romani su odlično sredstvo za promenu perspektive i informisanje o kulturama o kojima ne znamo mnogo. Od mene preporuka za sve što ova žena napiše.

4. Ljubav je ta koju ne razumemo, Bart Mujart - Ovo je jedna od onih knjiga za koju je prilično teško odrediti uzrast. Mujart je belgijski pisac širom sveta poznat kao autor za decu i mlade, ali ovaj kratak roman je, čini mi se, pisan za malo zreliju publiku. Roman se sastoji iz tri priče iz života jedne porodice o kojima pripoveda neimenovana tinejdžerka. Njihov život nije lak, naprotiv, reč je o jednoj izuzetno disfunkicionalnoj porodici, na čelu sa majkom koja često menja partnere koji, najblaže rečeno, nisu očinska figura kakva je deci potrebna. Kada im baka nakon smrti ostavi testament, u njemu će se, pored materijalnih dobara naći i jedan čovek. Uprkos negativnim iskustvima sa muškarcima koja su deca doživela, njihova radost zbog zamišljenog mornara lepih zulufa i džepova punih para je srceparajuća. Kao i spremnost da stranca dočekaju kao člana porodice iako apsolutno nema dodirnih tačaka ka slikom savršenog zaštitnika kakvim su ga izmaštala. Knjigu sam pročitala dva puta. Prvi put je bila ok, a posle drugog čitanja mi se potpuno podvukla pod kožu. Divna, divna priča koja se čita za jedno popodne.

5. 24 sata u staroj Kini, Juđije Džuang - Moglo bi se reći da sam se baš navukla na ovaj serijal. Ipak, Kina mi se nije toliko dopala kao knjige o Rimu i Atini. Pisala sam detaljno OVDE pa da ne dužim. Svakako je dobra ako volite popularnu istoriju i želite da se informišete o drvenoj Kini, posebno ako gajite ista interesovanja kao autor.

6. Nerazdvojne, Simon de Bovoar - Knjigu sam dobila za rođendan od divne Katarine koju možda znate sa bloga Totally Random & CO i odmah uzela da je čitam. Ovo je neobjavljeni roman autorke, prilično autobiografski, o njenoj prijateljici čija ju je smrt celog života proganjala. Simon de Bovoar je stvarno fascinantna žena i volim da je čitam, mada ova knjiga, iskreno, nije ostavila bogzna kakav utisak na mene. Možda je zato nikad nije ni objavila, ali izdavači imaju tu nezgodnu naviku da posthumno objavljuju sve što nađu, nebitno da li je autor bio zadovoljan delom ili ne. Jednom utisku, ipak, nikako ne mogu da se otrgnem - Simon de Bovoar je pisala o svojoj genijalnoj prijateljici pre nego što je to bilo kul.

7. Franc Kvaka, pisac bez knjige, Katerina Kris - Još jedna knjiga koju sam dobila na poklon. Bila sam potpuno oduševljena jer sam, jelte, mislila da je o Kafki. Oduševljenje me je kratko držalo jer je naslov prilično misleading. Da, ovo jeste knjiga o piscu i to piscu koji ništa ne piše, ali s Kafkom zapravo nema nikakve veze. Zabavna je, brzo se čita, ali da sam mogla bez nje? Svakako jesam. Namenjena je deci i to je još jedna stvar koja me buni. Da, ilustracije i jezik su u skladu sa uzrastom, ali da li bi ovako nešto bilo zanimljivo klincima? Nisam baš sigurna.

8. Stvarno koliko i ja, Hane Eštavik - Ako volite napete psihološke romane i trilere koji to nisu, onda je Hane Eštevik pravi izbor za vas. ,,Stvarno koliko i ja" je kratak roman ispripovedan iz perspektive mlade, religiozne studentkinje psihologije koja živi sa majkom. Johane je u prvoj ozbiljnoj vezi, toliko ozbiljnoj da sa momkom planira put u Ameriku. Kada se spakuje i krene da izađe iz svoje devojačke sobe, shvata da su vrata zaključana i da ne može da izađe a onda kreće bujica toka misli o njenim odnosima prema majci, momku, religiji, svetu... Tokom čitanja sam imala nekoliko problema sa knjigom, mislim da mi nije legao ni stil, ali daleko od toga da nije zanimljiva. Ovo je jedna od onih knjiga u čijem čitanju ne uživate baš naročito, ali posle danima ne možete da je izbacite iz glave. Krcata je simbolima, psihološkim teorijama i aluzijama na teologiju i pop kulturu. Hane Eštavik je jedna od najvažnijih savremenih norveških književnica, a kad vas uvuče u izmaštani svet neopuzdanog pripovedača, vrlo brzo shvatite i zašto.

9. Homo deus, Juval Noa Harari - ,,Homo deus" je jedna od knjiga u sklopu velikog Hararijevog trojca koji čine i ,,Sapijens" i ,,21 lekcija za 21. vek". Oduševljena sam Hararijem još otkako sam pročitala ,,21 lekciju" (prikaz OVDE) i najiskrenije preporučujem i ,,Homo deus" iako se neke ideje ponavljaju. O knjizi sam naširoko pisala OVDE, ali nije zgoreg da vam još jednom brzinski iskreno preporučim Hararija. Obavezno štivo, stvarno.

10. i 11. Mortina; Mortina i dosadni rođak, Barbara Kantini - Odavno merkam ove knjižice a konačno sam ih poručila kada sam saznala da se ugasio Evro book. Barbaru Kantini obožavam (možda ne znate, ona je ilustrovala Ajvi Poket) i mnogo sam srećna što postoje ovakve knjige za najmlađe. Priče o Mortini su jednostavne (preeelepo ilustrovane) slikovnice o prihvatanju drugačijih od sebe i divan su poklon za decu. Uskoro će kod nas izaći još jedna knjiga ove autorke i jedva čekam da je se dokopam.

12. Zamena, Bet O' Liri - Ne čitam često čiklit, a možda bi trebalo. Knjigu sam uzela na Slavkinu preporuku (znate je sa bloga Nemam ime, imam komentar), a pošto ni ona ne čita često ovaj žanr, njena tvrdnja da je dobra i smešna mi je bila sasvim dovoljna. Još kad uzmemo u obzir da je jedna od glavnih junakinja u poznim godinama, a znate da sam na njih posebno slaba. Pisala sam o romanu OVDE, a ako tražite lagano, zabavno štivo za ove vrućine, ova knjiga je kao poručena.

13. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš - Ne čitam često domaće autore i odavno sam prestala da se pravdam zbog toga. U poslednje vreme se, zahvaljujući izdanjima Booke, češće družim sa domaćim piscima i drago mi je zbog toga, ali naravno, ne oduševim se baš svakom knjigom, ma koliko bila hajpovana na instagramu. Zbirka priča Ane Miloš potpada pod tu kategoriju. Pročitala sam gomilu pozitivnih utisaka i oduševljenja na sve strane, ali mene baš i nije dotakla. Pre ngo što otpišete knjigu zbog toga što ja o njoj baš i nemam šta da kažem, prelistajte te pozitivne utiske po društvenim mrežama, zaista ih ima koliko hoćete.

To bi bilo to! Budući da smo pretrčali dva meseca, zadržavam pravo da proglasim dva favorita. Prvi je roman ,,Momo" (čitajte ,,Momo", čitajte ,,Momo"!) a drugi ,,Homo deus" (čitajte Hararija, čitajte Hararija!).

Šta ste vi čitali tokom ovih talasa tropskih vrućina? Preporučite mi neke knjige od kojih mozak ne preti da provri po vrućini.

Do sledećeg posta,

Vaša (umazana farbom do laktova) Stš <3

Bet O’Liri (1992) je engleska književnica. diplomirala engleski jezik i književnost na Oksfordu i radila kao urednica redakcije knjiga za decu u Pingvin random hausu. Napisala je tri romana, a prvenac ,,Zajedno u stanu” postao je bestseler odmah po objavljivanju i prodat je u više od pola miliona primeraka.

,,Zamena” je autorkin drugi roman i prati mladu i ambicioznu Linu čiji je život potpuno poremetila porodična tragedija. Nakon što Lina doživi panični napad na vrlo važnoj prezentaciji na poslu, nadležni u firmu shvataju da u poslednjih godinu dana nije uzela ni dana odmara i primoravaju je na ,,prinudni”, plaćeni odmor od dva meseca. Za Linu je tako nešto ravno katastrofi, ali nakon razgovora sa bakom koja samo što nije napunila osamdeset godina, a nedavno ju je ostavio suprug koji je otperjao za drugom, Lina dolazi na ideju da se zameni sa bakom. Ona će doći u malo jorkširsko selo u kom je odrasla i preuzeti sve bakine obaveze i projekte (koliko ih, uostalom, može biti?), a baka će zauzeti njeno mesto u Londonu gde će pokušati da pronađe novu ljubav, ili makar kratkotrajnu avanturu.

Iako za sebe misli da je majstor organizacije, Lina se neće najbolje snaći u svom starom komšiluku. Već prva bakina obaveza, šetanje komšijskog psa, brzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a redovna okupljanja komšiluka ispostaviće se kao mnogo komplikovanija od sastanaka na koje je Lina navikla – ne samo da će morati dobro da vodi računa koju stolicu bira, durštvo neće biti oduševljeno njenom idejom za proslavu Prvog maja. Kao uostalom, i bilo čim drugim što radi. Tu je i njena majka, sa kojom nema baš najbolje odnose još od smrti sestre, a i Linin dečko kao svake nedelje ima novi izgovor da je ne poseti. Sve u svemu, Lina će se vrlo brzo pokajati zbog ove sulude ideje, iako će, mic po mic, stvari polako dolaziti na svoje.

Linina baka Ajlin se, za razliku od svoje unuke, odlično snalazi u novoj ulozi. Brzo je ovladala aplikacijama za upoznavanje i već je našla potencijalnog partnera. Odlično se združila sa Lininim cimerima i našla novi projekat – pretvoriti zajedničke prostorije zgrade koje niko ne koristi u prijatan prostor i dati mu namenu kakvu zaslužuje. Ajlin će preći granicu asocijalnih Londonaca i celu zgradu podići na noge – čak i umišljeni mladi par umetnika i povučenu čudakinju koja sa ostalim stanarima maltene ne progovara ni reč.

,,Zamena” je ne baš originalni scenario kakve smo već imali prilike da viđamo, posebno na filmskom platnu. Roman je, međutim, fino osmišljen, likovi životni i realistični i zbog svega toga drži pažnju i čita se s uživanjem. U ovoj priči ima sasvim dovoljno svega što je potrebno za lagano, letnje štivo za opuštanje: malo komedije, malo romanse, malo tragedije. Ipak, O’Liri pokriva i neke važne teme sa kojima se većina čitalaca može poistovetiti: savremenu otuđenost, nedostatak zajednice, važnost mentalnog zdravlja i posvećivanju sebi, i jednu nesvakidašnju i dalje prilično tabu temu: ljubavni i seksualni život ljudi u godinama. Priča o Lini i Ajlin može vas podsetiti da se javite prvoj komšinici i pitate je kako je, da se nasmešite namrgođenom komšiji i pomislite da li je takav jer ga nešto muči. U poslednje vreme celim svetom kao da je zavladalo geslo ,,u se i u svoje kljuse”, ali baka Ajlin iz romana Beti O’Liri dokaz je da ponekad nije loše gurnuti nos u tuđa posla – tako, na kraju krajeva, opstaju odavno zaboravljene zajednice.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna