Stsh's Book Corner

Home Archive for 2019

Juče se u Beogradu održala još jedna razmena knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club, a.k.a. događaj koji ne propuštam. Nakupilo se knjiga za trampu, vala – možda mislite da nemate dovoljno knjiga kojih biste se odrekli, ali probajte samo da presložite police pa ćete videti kako će se same izdvojiti (ja imam gomilu i za narednu). Iako ova trampa nije bila posećena kao prethodne (izgleda da se ljudi malo ulenje pred praznike), ja sam, naravno, uspela da nađem neke super knjige za sebe.

Za vas koji možda i dalje nekim čudom niste upućeni kako ove razmene funkcionišu, vrlo je jednostavno: donesete knjige koje vam nisu potrebne i zamenite ih za one koje su doneli drugi. Imate prava da uzmete onoliko knjiga koje ste doneli. Ja sam ovog puta malo preterala s optimizmom pa sam neke morala da vratim kući da sačekaju narednu razmenu.

Na slici možete videti naslove koje sam ovog puta udomila. Ukoliko vam to nije bilo dovoljno i još čitate ove redove, sledi i kratko obrazloženje.

Izgleda da je ovu trampu posetio neki razočarani brucoš sa književnosti koji je shvatio šta radi sa svojim životom, pošto je bilo nekoliko naslove koje samo zaluđeni studenti književnosti kupuju za lične biblioteke. Dva takva vidite na slici: Tacitovi Anali koje sigurno ne bih uzela da nisu u ovom divnom SKZ izdanju i Pregled rimske književnosti u izdanju Aretea. Posle nekoliko komentara poput ,,Aman šta će ti to, ženo”, krenula sam da čeprkam dalje i ugledala knjigu sa poovskim koricama koju mi je neko tutnuo u ruke. Grief is the thing with feathers koju možda znate kao Deretino izdanje ,,Tuga je pernato stvorenje”. Čula sam dosta pozitivnih utisaka i nju ću, za razliku od Tacita, sigurno uskoro pročitati pa ću podeliti i svoje.

U tom trenutku je već delovalo kao da je mojoj sreći došao kraj pa sam malo spustila kriterijume. Ugledala sam ,,San o ljubavi i smrti” Filipa Davida, upitala se da li ću zaista ikada pročitati tu knjigu a onda se u sebi opomenula da sam jedared rekla da ću poraditi na upoznavanju sa savremenom srpskom književnošću. Dobitnik NINove nagrade ne deluje kao loš početak u tom poduhvatu. I na kraju na gomili s čiklit literaturom ugledam nešto poznato. Sigurna sam da odudara sa gomile, ali molim za pažnju. ,,Ljubavi, pronađi me” je još jedan primer Vulkanove misije da dobru (bar sam tako čula) knjigu unakazi neadekvatnim koricama. Izguglajte je, slobodno, kod mene je nećete videti. Knjiga se u originalu zove The Rosie Project i na netu je često preporučuju ljudima kojima su se dopale ,,Bernadeta” i ,,Elenor Olifant”. U pitanju je priča o asocijalnom profesoru koji pomoću nauke pokušava da nađe savršenu ženu za sebe. Dakle, pored najezde ,,obezglavljenih” žena u balskim haljinama, Vulkan ima običaj i da umanjuje ozbiljnost pojedinih knjiga veselim koricama i zvučnim naslovima (setite se Elenor i flamingosa). Za Rosie govorim napamet jer je nisam čitala, ali za ovo izdanje se, bez prethodnog znanja o knjizi, sigurno nikada ne bih uhvatila.

Za razmenu koja nije bila bogzna kako posvećena, ovo je super rezultat, ali znate, ja sam kao hrčak, uvek iščeprkam nešto zanimljivo. I polako završavam sa poslednjim bookhaul postom za ovu godinu. Toliko sam novih knjiga dovukla kući u poslednjih par meseci, kao da sam se spremala za vanredno stanje. Kad treba da izaberem narednu knjigu za čitanje uhvati me mini napad panike, ali onda udahnem duboko, ponadam se da će nas zatrpati nekoliko metara snega i baš se ljudski obradujem jer me čeka pregršrt novih priča. Poznat vam je taj osećaj, zar ne?

Do sledećeg posta,

Vaša (hrčak nađe nove knjige gde god da ga baciš) Stš <3

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u takozvanom ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama.

,,Istorija pčela”, kao što naslov sugeriše, kao okosnicu priče ima problem mogućeg izumiranja pčela kao vrste. Roman je podeljen u tri narativa. Prvi govori o Vilijamu, engleskom biologu iz 19. veka koji je u teškoj depresiji jer je protraćio svoj život i talenat. Drugi je smešten u savremeno doba i prati Džordža, pčelara iz Amerike koji pokušava da opstane u svetu brzih promena. Treći je smešten u blisku budućnost, 2098. godinu u Kini i prati Tao, ženu koja radi kao oprašivačica cvetova nakon što su pčele odavno nestale.

Iako važan motiv koji spaja ove tri priče, pčele nisu jedino što im je zajedničko. ,,Istorija pčela” je zapravo priča o porodičnim odnosima, pre svega o odnosima roditelja prema deci. Sva tri junaka imaju sinove koji imaju važnu ulogu u priči i suštinski određuju život svojih roditelja. Vilijam će se podići iz postelje za koje ga vezala depresija kada mu sin u sobi ostavi knjigu; Džordž želi samo da uspostavi normalan odnos sa sinom koji ne želi da nasledi očev posao; a Tao će prevrnuti pola Kine kako bi saznala šta se dogodilo s njenim jedincem.

Pčele su, u tom smislu, izvesna metafora koju Maja Lunde vešto koristi. Poznato da je da pčele žive u kolonijama i da mogu poslužiti kao paradigma savršene zajednice. Njihovo funkcionisanje zavisi od zajedništva i požrtvovanosti, one bez svog roja ne mogu da opstanu. Pčele su posebno važne u životima likova, ali ne samo kroz posao kojim se oni bave, već predstavljaju važan deo odnosa roditelja i dece (shvatićete na koji način kada pročitate roman). Time Maja Lunde samo naglašava ono što je opšte poznato, iako se shvata zdravo za gotovo – koliko su pčele važne za čitavo čovečanstvo.

Kroz tri dirljive porodične priče autorka vešto informiše čitaoca o značaju pčela za ekosistem, izbegavajući pritom da ga optereti i zamori naučnim činjenicama. Kroz Vilijamovu priču ona upoznaje čitaoca sa razvojem moderne košnice i odnosu prema pčelama u prošlosti. Na početku su ljudi skupljali med u prirodi, ali uskoro su shvatili da je praktičnije držati ih bliže sebi, poput domaćih životinja. Prve košnice su imale mnogo mana i škodile su pčelama: ,,Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.”

Džordžova priča seli nas vek i po kasnije, kada je Vilijamova vizija košnice već uveliko u upotrebi i kada se javlja mnogo veći problem od praktičnosti skupljanja meda. Pčele nestaju. ,,Svaki put ista priča. Zdrave košnice u jednom trenutku, dovoljno larvi, hrane, sve savršeno. A onda, kroz nekoliko dana, nekoliko sati, košnica ostane skoro prazna. Pčela nema, napustile su larve, ostavile sve. I više se nisu vraćale”. Ta misteriozna nestajanja ubrzo dobijaju ime: CCD (Colony Collapse Disorder).

Još jedan vremenski skok i upoznajemo Tao, oprašivačicu cveća u Kini. Pčele više ne postoje i ljudi su ti koji moraju da nadoknade sve ono što je njihovim nestankom izgubljeno.

,,Mala plastična posuda bila je puna praškastog zlata, precizno izmerenog i razdeljenog na početku radnog dana, svako je dobijao istu količinu. Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu. Nikakva pera od veštačkih vlakana nisu bila ni blizu toliko efikasna. Testovi su rađeni iznova i iznova, jer imali smo mnogo vremena – u mom distriktu tradicija oprašivanja je duža od stotinu godina. Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.”

Kada njen sin jednog dana na izletu odjednom izgubi svest i bude prevezen u bolnicu gde će ga lekari držati u karantinu i neće dozvoliti nikome da ga vidi, čak ni da sazna šta mu se dogodilo, Tao će ostaviti sve iza sebe i krenuti da ga nađe. Potraga za sinom će je dovesti do potrage za razlozima nestanka pčela tokom koje će čitalac, zajedno sa junakinjom, saznati koji su bili glavni uzroci izumiranja ove dragocene vrste i kako su se oni mogli sprečiti.

Zanimljivo je da Maja Lunde za budućnost bira scenario u kojem rešavanje problema nestanka pčela izgleda dosta primitivno, ako se u obzir uzme činjenica da se na američkim institutima uveliko radi na produkciji dronova koji bi mogli da zamene pčele. U tom smislu budućnost u Kini deluje kao priča iz ne toliko davne prošlosti, ali ako se malo informišete o ovom problem, brzo ćete saznati da ljudi u Kini zaista, već danas, ručno oprašuju cveće. Važno je, prema tome, naglasiti da ovaj aspekt priče ne može da se definiše kao naučna fantastika, pre kao spekulativna književnost, iako zapravo ne odudara preterano od stvarnosti u kojoj živimo, samo što o njoj nismo dovoljno informisani.

,,Istorija pčela” je izuzetno važna knjiga. Ona govori o temi koja jednako važna za svakog čoveka na planeti. To nije samo priča o izumiranju pčela, već i tragediji pojedinca i čitavog čovečanstva, o ljudskim ambicijama, hibrisu i posledicama koje su neminovne ukoliko se kao vrsta ne opametimo i odreknemo sebičnosti kojom vekovimo uništavamo planetu, jedini dom koji imamo. Maja Lunde je uspela da, jednostavim, nenametljivim stilom stvori izuzetno atmosferičan roman koji, osim što čitaocu pruža pregršt važnih informacija, na njega deluje i emotivno. Na kraju ove mračne sage autorka ipak dozvoljava jedan slabašan zrak sunca i tako šalje poruku da i dalje nije kasno da se nešto promeni. Autorka nas, poput poput tri Dikensova duha iz ,,Božićne priče”, vodi kroz prošlost, sadašnjost i budućnost i poručuje da sami kujemo lance koje nosimo tokom života. A možda nam je baš tako nešto potrebno kako bismo malo razmislili, zabrinuli se, a onda možda i pokušali nešto da uradimo po tom pitanju.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

Vreme leti, ovo pišem... Da, vreme zaista leti, a ovo je poslednji mesečni pregled u ovoj godini. Štaviše, za manje od mesec dana ću sastavljati listu najboljih knjiga pročitanih u prethodnih dvanaest meseci! Neverovatno. Iako se u prethodnih mesec dana izdogađalo svašta zanimljivo, čitalački mesec nije bio posebno plodan. Imala sam mnogo posla i obaveza što se, izgleda, odrazilo na čitanje. Prođe i nekoliko dana da ne otvorim knjigu (ali zato ne prestajem da zevam u monitor) a čitanje pred spavanje se svelo na 2-3 strane u vrh glave. Nadam se da će se, sad kad se situacija malo primirila, i to promeniti. Imam toliko novih knjiga koje jedva čekam da pročitam, a biće ih još (jer sledi Noć knjige koju ove godine zapravo planiram da posetim i trampa knjiga u Kafeu A7, 21. decembra – da ne bude da vas nisam obavestila). Prosto me panika uhvati čim pomislim.

U novembru sam pročitala pet knjiga, od kojih dve imaju ispod 100 strana (jedna je, da se ne lažemo, slikovnica) i evo o kojim naslovima je reč:

1. Uputstva za spasavanje sveta, Rosa Montero – nedavno sam (ubijte me, ne znam čak ni u kom mesecu) posetila Štrikov festivalčić na kojem je gostovala Rosa Montero. Nisam čitala njene knjige, iako sam čula za njih, što sam odmah nakon odlsušane promocije odlučila da promenim i nabavila obe u izdanju ove izdavačke kuće. Rosa Montero je izuzetno zanimljiva žena i mogla sam da je slušam satima, zato sam i požurila da što pre pročitam neki njen roman. I nisam se razočarala. ,,Uputstva za spavasanje sveta” je priča koja spaja četiri junaka od kojih se zaista ne zna ko je u grđoj situaciji. Iako se na početku romana ne poznaju, njihovi životi su isprepletani onako kako to samo sudbina ume da udesi. Uskoro ću vam opširnije pisati o romanu, a za sada ću vam reći samo da Rosa Montero piše lepo, pitko i zanimljivo i da vas roman, iako deluje obimno, vuče do samog kraja.

2. Dvadeset stepenika, Elija Koreja – I ova zbirka pripovedaka je predstavljena na istom festivalu gde sam čula da pojedine priče podsećaju na Saramaga i to mi se duboko urezalo u mozak. Uzela sam je na sajmu i ostala malo razočarana. Ne zato što su priče loše već zato što zapravo ni po čemu ne liče na Saramaga. U pitanju je zbirka od jedanaest pripovedaka u kojima su glavne junakinje žene. Nisu sve istog kvaliteta, rekla bih, ili makar ne istog senzibiliteta pa mi nisu sve ni jednako prijale. Zanimljivo je da u pripovetkama ima dosta aluzija na neka druga dela književnosti što je super ako ta dela poznajete. Ono što Eliju stavlja u isti koš sa ostalim Portugalcima koje sam čitala je ta specifičnost. Nekad imam utisak da neki od njih pišu samo za sebe, ako ne poznajete kulturu – ništa živo nećete pohvatati. To nije nužno slučaj sa Elijom, u zbirci ima odličnih priča. Izdvojila bih ,,Dvadeset stepenika” po kojoj zbirka i nosi ime, ,,Nadohvat ruke” za koju mislim da je ta koja bi mogla da podseća na Saramaga i ,,Noć u Ladendenu” – kao tri koje su na mene ostavile najjači utisak.

3. Priručnik plaćenog ubice za čišćenje kuće, Halgrimur Helgason – knjiga koju merkam godinama i koja bi, u teoriji, trebalo da mi se dopadne, ali eto, ipak nije. Ovo je priča o serijskom ubici s naših prostora koji nakon greške na poslu mora da beži na Island gde se najzad i skući. Roman je načelno duhovit i lagano se čita, ali bojim se nije ništa više od toga. Čitav utisak je nekako mlak, jedva sam čekala da se priča završi (iako me nije preterano zanimalo kako će se završiti) Ono što me nakon čitanja knjige najviše kopka je: kako to (ili još bolje zašto) jedan Islanđanin zna toliko sitnih pojedinosti o Severini??

4. Šta je onda bilo, Tuve Janson – ovo je prva knjiga o Muminima koje čitam i malo je reći da sam oduševljena. Ne toliko sadržajem – u pitanju je pesma za decu koliko formatom ove knjige. Izdavač je zadržao originalne ilustracije i format sa rupicama i prozorčićima kroz koje se, zajedno sa tekstom, naracija nastavlja. Preslatka knjižica za koju mi je baš drago što je postala deo moje biblioteke.

5. Till September Petronella, Jean Rhys – Četiri priče o četiri žene i četiri životna perioda, od detinjstva, preko adolescencije, odraslog doba i života s druge strane - smeštene među korice preslatkog Mini Penguin mint izdanja. Prva neodoljivo podseća na ,,Široko Sargaško more”, smeštena je u isti ambijent i odiše istom atmosferom. Druga je potpuno drugačija i nešto ,,modernija”. Isto važi i za treću i četvrtu – nijedna od ovih priča nije nalik jedna drugoj, a opet konstantno imate utisak da ih jeste pisala ista osoba. Super knjižica da prekratite hladno, zimsko veče, toplo preporučujem.

Umalo da kažem da je novembar bio mesec književnica, ali Helgason mi je pokvario niz (i kvalitativni, ako smem da kažem). Pa iako se nijedna od ovih knjiga neće naći na spisku zauvek omiljenih, prednost ipak dajem Rosi Montero čiji roman ,,Uputstva za spasavanje sveta” nosi titulu favorita. P.S. Čula sam da je drugi roman koji sam kupila, ,,Priča o providnom kralju” mnogo bolji. To me posebno raduje.

Šta ste vi čitali u novembru? Koja knjiga vam se najviše dopala? Da li ste svesni da će uskoro Nova godina (jesu li već počeli da vas saleću s pitanjem gde ćete za doček)? Šta da radimo s ovim vremenom koje juri kao ludo?

Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (vreme leti, ovo pišem) Stš <3

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965). Prethodne recenzije Kalvinovih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Zamak ukrštenih sudbina” smešten je u srednji vek i prati nekolicinu putnika koji su se našli usred guste šume u kojoj se nalazi zamak. Umorni od puta, rešili su da unutra potraže konak, ali čim su stupili u velelepne prostorije zamka, primetili su da nisu u stanju da govore. Poželeli su da, ipak, sa svojim sapatnicima podele svoje priče a u tome im je pomogao špil tarot karata. Roman se sastoji iz dva prilično slična dela, u kojima putnici imaju identičan problem, s tim što koriste različite špilove karata i što se u prvom delu nalaze u zamku, a u drugom u krčmi.

,,Počesmo da razbacujemo karte po stolu, otvorene, kao da smo hteli da naučimo da ih prepoznajemo, da im damo pravu vrednost u igri, istinito značenje u čitanju sudbine. Pa ipak, nije izgledalo da bilo ko od nas želi da započne partiju, još manje da počne da ispituje sopstvenu sudbinu. Izgleda da smo bili lišeni svake budućnosti, uhvaćeni na putu koji nije završen, niti ga treba završiti. Nešto drugo smo videli u tim kartama, nešto što nam više nije dopuštalo da skinemo pogled s pozlaćenih kamičaka tog mozaika.”

Jedan mladić se ipak odlučio da počne prvi i izvukao je jednu kartu koju je stavio ispred sebe. Prisutni su shvatili da je tom kartom hteo da se predstavi, da im kaže nešto više o sebi. Izabrana karta je bila Konjanik pehara pa se pretpostavilo da mladić potiče iz imućne porodice. Nastavio je da niže karte kojima je pokušao da ispriča svoju priču koju je, shodno sopstvenim asocijacijama svako tumačio za sebe. Nakon njega su to uradili i drugi posetioci zamka koji su pomoću karata pokušali prisutnima da dočaraju svoja iskustva. Čitaocu ih tumači neimenovani narator koji se takođe našao u zamku i izgubio moć govora i koji će, takođe, u jednom trenutku u knjizi ispričati svoju priču.

,,Zamak ukrštenih sudbina” naizgled se čini kao delo koje se doslovno oslanja na srednjovekovnu tradiciju, pisano po ugledu na dela poput Čoserovih ,,Kanterberijskih priča” ili Bokačovog ,,Dekamerona” u kojima se smenjuju naratori okupljeni na jednom mestu. Ipak, Kalvinova priča je suštinski drugačija i samim tim slojevitija. Osnovna razlika je u tome što su Kalvinovi naratori nemi i što svoju priču čitaocima prenose posredstvom tumača.

Kalvino je poznat po pisanju simboličnih priča i gotovo svako njegovo delo treba shvatiti kao izvesnu parabolu. ,,Zamak ukrštenih sudbina” prema tome, ne treba čitati kao niz priča zalutalih putnika, već kao originalnu studiju recepcije književnosti. Slično kao u romanu ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” i ,,Zamak” se bavi problematikom teksta, odnosno književne metakomunikacije u nizu autor-tekst-čitalac. Jednostavnije rečeno, Kalvino u ovom romanu problematizuje čuveno pitanje tumačenja koje postoji otkako postoji i pisani tekst, a to je ,,Šta je pisac hteo da kaže”. Iako se narator na početku svake nove priče trudi da bude objektivan i da čitaocu prikaže stvarno stanje stvari time što ga obaveštava koje karte svaki pripovedač bira za svoju priču (to isto radi i Kalvino, čitava knjiga je ,,ukrašena” slikama karata) njegovo lično tumačenje ubrzo prevladava, dotle da na osnovu karata i pantomime čitaocima ,,prenosi” i čitave dijaloge. S vremena na vreme će podsetiti čitaoca da je u pitanju samo njegovo tumačenje i da i ostali prisutni istovremeno rade isto što i on, ali čitaocu ne nudi njihova rešenja. Baš kao što jedna ista tarot karta može ukazivati na različite sudbinske putanje, zavisno od konteksta života onoga ko karte otvara, tako i jedan isti tekst može biti doživljen na onoliko načina koliko ima čitalaca tog teksta. Što je tekst bogatiji simbolima, to je situacija komplikovanija.

Na kraju romana dolazi red i na tumača da ispriča svoju priču. On je u prednosti, naravno, jer su njemu reči na raspolaganju, makar kada se obraća čitaocu. Perspektiva je promenjena i čitalac shvata koliko je teško odabrati pravu kartu za predstavljanje priče, kao i da kod pripovedača postoji bojazan da bi se neke karte mogle protumačiti na više načina, na primer karta ,,Đavo”.

,,Na ovo se može i dvojako gledati: demonsko komešanje u unutrašnjosti pojedinca ili mnoštva, komešanje učinjenog ili onog što smo mislili da smo učinili, i komešanje reči, izgovorenih ili onih koje mislimo da smo izgovorili, rđav je način da se dela i da se govori, i zato ga treba sputati; a možda je baš to ono najvrednije, pa kad već postoji, valja ga pustiti i napolje. Ova dva gledišta se međusobno prepliću, pa bi tako moglo biti da je negativno – negativno al ii neophodno, jer bez njega pozitivno ne bi bilo pozitivno, a možda i negativno nije sasvim negativno, sve dok se, u krajnjem slučaju, smatra pozitivnim.”

U poslednjem poglavlju izbija svađa među prisutnima koji se evidentno ne slažu oko tumačenja određenih karata i Kalvinov narator ponovo uzima ulogu posrednika. Moguća tumačenja nemih svađalica se nižu (onako kako ih, naravno, shvata tumač) i književne aluzije na koje nailazimo u čitavom tekstu se zgušnjavaju, svodeći se mahom na Šekspirova dela, jednog od najtumačenijih pisaca svih vremena. Roman se, naravno, završava bez konačnog rešenja jer konačno rešenje ni ne može da postoji – zna ga samo onaj koji pripoveda priču, a on je, kao što smo znali još prvih redova romana, nem. Baš kao i bezbroj drugih autora koji su položili karte na sto, ali koji više nikada neće progovoriti, a čija dela danonoćno tumače horde kritičara-svađalica.

Ocena: 4/5

Izdavač: Plato

Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.

,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.

Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je na lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.

,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.

,,Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.

Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.

„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“

Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.

„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“

Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.

„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“"

Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je uragan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i internetom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

Roman ,,Nevidljivi akademici” je 37. roman u serijalu o Disksvetu i 8. roman u podserijalu o čarobnjaku Rinsvindu koji se, zajedno sa ostalom gospodom sa šiljatim šeširima, vraća na velika Pračetova vrata.

Nevidljivi univerzitet se součava sa velikim problemom – problemom s parama. To znači da bi čarobnjaci trebalo malo da smanje troškove što možda i ne bi bio toliki problem da najveći deo budžeta Univerziteta odlazi na hranu a poznato je da čarobnjaci vole dobro da jedu. Rešenje postoji i deluje prilično jednostavno. Univerzitetu je zaveštan investicioni fond čiji su prihodi dovoljni da pokriju više od 80% računa za hranu ali za pristupanje fondu postoji uslov (ispisan veoma sitnim slovima) – redovno slanje tima Univerziteta na prvenstvo u nogometanju, odnosno u ,,Ligu golobradih i golotrbih”. Ideja zvuči sumanuto iz više razloga. Prvo, fudbal odavno više nije igra za gospodu, drugo čarobnjaci nisu vični kretanju, naročito trčanju, ali ljubav čarobnjaka prema bogatoj trpezi nema granice. Ukoliko ne pristanu morali bi da se zadovolje sa tri obroka dnevno a izbor sireva bi pao na samo tri vrste. Zaista nečuveno.

Pre svega treba oformiti tim i dodeliti mu kapitena (i upoznati sa pravilima igre, ali o tom potom). Tu na scenu stupa misteriozni goblin poi menu Orahk koji se jedne noći pojavio s ceduljicom da mu sleduje zaposlenje u Univerzitetu. Misteriozni goblin je izuzetno inteligentan i ljubazan i, kako se priča, svi odreda žele njegovu glavu. Idealan za kapitena, dakle. Orahk trenutno radi u podrumu univerziteta, među svećarskim kazanima, zajedno sa gospodinom Trevom i kuvaricama Glendom i Julijom (svi do jednog veliki fanovi fudbala) i potpuno je nesvestan svoje prave prirode. Dok čarobnjaci praznih stomaka lome glavu oko utakmice tokom koje ne smeju da koriste magiju, u podrumu se odvija nešto romantičnija priča. Trev i Julija su zaljubljeni jedno u drugo, ali pripadaju navijačkim grupama različitih timova (doslovno prenesena priča o Romeu i Juliji na fudbalski teren). Julija će, zahvaljući lepoti postati model iz sna, a Trev je sin čuvenog fudbalera i zakleo se da sam nikada neće igrati ma koliko nadaren bio (a kao što možete da pretpostavite, veoma je nadaren).

,,Nevidljivi akademici” sastoje se iz tri isprepletana narativa i, kao i svaki drugi Pračetov roman, između komičniih i fantastičnih situacija (za koje su u ovom slučaju zaduženi čarobnjaci) krije kritički osvrt na probleme savremenog društva. Ovoga puta reč je o diskriminaciji usled predrasuda koje, svesno ili nesvesno, gajimo prema određenim grupama ili pojedincima koje vezujemo za određene grupe, bile one socijalne, polne, klasne, rasne ili... pa, navijačke. Pre svega tu je priča o Trevu i Juliji koji, iako se vole, ne smeju ni da zamisle zajednički život zbog pripadništva različitim najvijačkim grupama, a onda i, dosta složenija i ozbiljnija, priča o Orahku, nesrećnom stvorenju za koga se ispostavlja da je ork, strahovita mašina za ubijanje koja jede ljude i u istoriji je upamćena kao jedna od najopasnijih rasa (zbog čega je skoro i istrebljena). Ova činjenica će biti iznenađenje i za njega samog, biće koje sve od sebe daje da se kontroliše, da se ne izdvaja iz mase; koje nikada ne zaboravlja mantre koje ga podsećaju da treba da bude ljubazan i predusetljiv; koje samo želi da se oseti vrednim i zaslužnim.

Na stranu sva komedija (i sav fudbal) i uspešna satira, roman ,,Nevidljivi akademici” na trenutke deluje pretrpano. Pračet u ovom romanu obrađuje previše priča: onu o turniru, o zabranjenim ljubavima, o sjaju i bedi jednog modela, o ličnim ambicijama, o ismevanim ekscentricima koji zbog okoline nisu u stanju da ostvare sebe, itd, i stiče se utisak da bi neke od njih možda bolje funkcionisale (sigurno je da bi ih bilo lakše ispratiti) da su obrađene u zasebnim romanima. Zbog toga roman maltene traži ponovljeno čitanje kako bi se sve kockice složile na svoje mesto a sada, kada znamo da je broj romana u serijalu definitivno ograničen, to možda i nije tako loša stvar.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Prođe i oktobar, praznični mesec za domaće knjigoljupce i mesec u kojem tradicionalno dovučem kući tonu knjiga a pročitam jedva koju stranicu. Tako je i bilo i ove godine, naravno. Prvo sam išla na razmenu knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club a onda i na Beogradski sajam. Prošlog meseca sam konačno dobila i toliko željenu biblioteku i uselila sve svoje knjige. Zamislite, ostalo je nekoliko praznih polica, što znači da je razlog poznat kao ,,nemam više mesta” koji je godinama unazad sprečavao impulsivne kupovine zvanično pao u vodu. Ali bez brige, bliži nam se Noć knjige (eto jedne rime gratis).

U oktobru sam, dakle, bila u priličnoj gužvi, što zbog posla, što zbog majstora koji samo što nisu postali deo enterijera pa nisam baš imala mnogo vremena za čitanje, tako da brojimo svega tri pročitana naslova. Biće ovo, prema tome, jedan veoma kratak post.

1. Zamak ukrštenih sudbina, Italo Kalvino – Mnogo volim Kalvina još od srednje škole kada sam se, na maminu preporuku, susrela s romanom ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” koji i dan danas slovi za jedno od najinteresantnijih književnih dela koje sam ikada pročitala. ,,Zamak ukršenih sudbina” je još jedno višeslojno Kalvinovo delo (mada mislim da on drugačije ni ne može da piše) o grupi putnika koji nakon što se nađu u zamku usred šume, neobjašnjivo gube moć govora. Kako su želeli da razmene svoja mnogobrojna iskustva, odlučili su da to učine uz pomoć špila tarot karata. I tako svako poglavlje predstavlja nemu priču jednog od putnika, iskazanu kartama, čije značenje rekonstruiše narator. Više o romanu očekujte u zasebnoj recenziji.

2. Istorija pčela, Maja Lunde – Dugo najavljivani roman Maje Lunde stigao je tik pred sajam i odmah pobrao simpatije i to ne bez razloga. Ovo je prvi roman u ,,Klimatskom kvartetu” koji je Maja zamislila kao skup zasebnih priča o gorućim ekološkim temama koje se tiču čitavog čovečanstva. Prva u nizu akcenat stavlja na važnost pčela, bića nedavno proglašena za najvažnija stvorenja na zemlji koja su ujedno i na listi ugroženih vrsta. Roman se sastoji iz tri priče o tri različita junaka koja žive u različitim epohama: Vilijam, biolog iz 19. veka, Džordž, savremeni pčelar i Tao, žena s kraja 21. veka koja, pošto su pčele odavno izumrle, radi kao oprašivačica cveća. Najinteresantnija je, naravno, priča koja prati Tao i pokazuje jedan od mogućih scenarija ukoliko dozvolimo da pčele izumru kao vrsta. Scenario koji, kao što možete da pretpostavite ukoliko znate išta o ulozi pčela u ekosistemu, nije nimalo prijatan. Pa opet, ovo nije tipična naučna fantastika (zapravo, nije naučna fantastika uopšte) – roman se ujedno bavi i porodičnim odnosima i pitanjem ljudske ambicije i na kraju vrlo pametno spaja tri naizgled nespojive priče.

3. Mene je teško ne voleti, Jasminka Petrović – Ako imate psa sigurno ćete obožavati ovu knjigu, bez obzira na to koliko imate godina. Naročito ako imate razmaženog psa, kao što je na primer moj Oki (pojedine epizode kao da su pisane o njemu). Novi roman Jasminke Petrović je priča o Nini i njenom blentavom psu Krci, ispripovedan malo iz njene, malo iz njegove perspektive. Ako imate nekog malog knjiškog moljca u okruženju odmah mu poklonite ovu knjigu. Ne samo što je zabavna i smešna već će ga naučiti i važnoj lekciji – da kućni ljubimci nisu samo igračka koju možemo da gurnemo po strani kada nam dosadi već da iziskuju mnogo pažnje i ljubavi, baš kao svaki drugi član porodice.

Možda ih je bilo malo, ali sve tri pročitane knjige su dobre. Titulu favorita za dlaku odnosi Maja Lunde o čijem romanu ću vam naširoko pisati u zasebnoj recenziji, ali već sad mogu da vam je preporučim kao stvarno važnu i informativnu a opet divno napisanu knjigu koju bi svako trebalo da pročita. I jedva čekam naredni roman!

Toliko od mene za danas. Šta ste vi čitali u oktobru? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Šta ste zanimljivo primetili na sajmu što ja nisam a moglo bi da mi popuni praznine na policama? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Laura Sintija Černjauskajte (1976) je litvanska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju bavila se novinarstvom. Piše romane, kratke priče i drame za koje je dobila brojne nagrade i priznanja. Njen debitantski roman ,,Disanje u mermer” dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2009. godine.

,,Disanje u mermer” vodi čitaoca u zabačeno prigradsko imanje u Litvaniji na kojem žive Izabela, njen muž Ljudas i sin Galjus, koji boluje od epilepsije. Izabela odlučuje da svojoj porodici pridoda još jednog člana i uz pomoć svoje prijateljice usvoji devojčicu. U sirotištu će, međutim, osetiti neobjašnjivu momentalnu vezu sa šestogodišnjim Iljom, problematičnim dečačićem kojeg će, uprkos nagovaranjima prijateljice da to nipošto ne čini, odvesti kući. I taj nesmotreni čin će zauvek promeniti njen život i život njene porodice.

Ilja nije običan dečak, na to ju je, uostalom, upozoravala i prijateljica: poreklo mu je nejasno, verovatno ima ciganske krvi, pronađen je na železničkoj stanici sa deset meseci i bio je toliko iscrpljen od gladi i hladnoće da niko nije verovao da će preživeti, što nije moglo da ne utiče na njegovu psihu – on dobija napade neosnovane agresije, konačno, šestogodišnje dete je već preveliko. Izabela, međutim, uprkos svim upozorenjima ne menja odluku i, kao da se u njihovu kuću uselio nekakav zao duh, a ne napušteni dečak, odnosi ove porodice počinju postepeno da se zatežu, sve do konačnog pucanja nakon kog će uslediti i nezamisliva tragedija u čijem središtu će biti upravo Ilja.

Motiv divljeg deteta savršeno je uklopljen u pejzaž u koji autorka smešta kuću Izabeline porodice. ,,Disanje u mermer” je roman sav satkan od napetosti i pucketave tišine, glavne likove spaja nevidljiva, gotovo ezoterična veza koja ih istovremeno oblikuje i menja samu srž njihovih ličnosti, kao da se pomoću te veze pretapaju jedno u drugo. Ilja u Izabeli vidi neku vrstu sigurne luke, majke koju nikada nije imao, a Izabela ponovo postaje majka u najdoslovnijem smislu te reči, ona koja štiti i razume do krajnjih granica do kojih će je dovesti upravo onaj ko je u njoj probudio takva osećanja. Autorka u romanu stvara jezivo mračnu atmosferu, gotovo pisanu za ekranizaciju, kroz koju postavlja ništa manje mučna pitanja o majčinstvu, odnosu zločinca i žrtve, potrebi svakog pojedinca da bude voljen i mogućnosti urođenog zla.

Izdavač: Štrik

Ocena: 3/5