Stsh's Book Corner: arto pasilina

Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu „Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca. Recenziju Pasilininog romana „Godina zeca“ možete pročitati OVDE.

„Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (1990) jedan je od najčitanijih Pasilininih romana (po kojem je 2000. godine snimljen istoimeni film), a u pitanju je knjiga o finskom mentalitetu, ili makar o predstavi koju o Fincima ima ostatak sveta. Na samom početku romana, Pasilina nam šaljivo otkriva glavnu „boljku“ svojih sunarodnika:

„Najveći neprijatelj Finaca je potištenost: sumorno raspoloženje i bezgranična apatija lebde nad tim nesrećnim narodom. A kako su Finci deprimirani već hiljadama godina, duša naroda je tmurna, nevesela. Taj pritisak toliko je snažan da mnogi Finci gledaju na smrt kao na jedini spas. Crne misli su za njih neprijatelj gori i od Sovjetskog Saveza.“

Pasilina kao ideju vodilju za svoj roman uzima ustaljeno verovanje da su narodi Skandinavskih zemalja među vodećim po stopi samoubistva. To, međutim, nije u potpunosti tačno. Finska je, po poslednjem popisu Svetske zdravstvene organizacije, na 33. mestu, što je, ukoliko se u obzir uzmu sve okolnosti (na primer, kada pogledate koje zemlje zaista stoje na samom vrhu ove liste), veoma visoka pozicija, tako da Pasilinino zapažanje o sostvenom narodu ipak nije neosnovano.

Zbog svih nesreća koje su ga u životu zadesile, direktor propale firme Oni Relonen konačno odlučuje da izvrši samoubistvo. Uzeo je svoj revolver i krenuo da traži pogodno mesto za „stavljanje tačke na ništavni život“. Setio se jedne urušene kuće u blizini i pomislio kako je to idealna lokacija za takav poduhvat.

Pukovnik Herman Kempajnen je bivši komandant brigade, koji je izgubio svoju poziciju jer je neko procenio da on nije sposoban oficir, pa za njega nije bilo posla. Dobio je čin i platu, ali je izgubio smisao. Nedugo posle toga supruga mu je preminula i to je prosto bilo previše za njega. Uzeo je kanap, zaputio se ka jednoj urušenoj kući i počeo pripremu za vešanje. U tom poslu ga je prekinuo Oni Relonen.

Nakon ovog neobičnog susreta, pukovnik Kempajnen i direktor Relonen razmenili su svoje životne priče i odlučili da odlože sudnji dan za neko vreme. A onda su shvatili da, kao što su pomogli jedan drugom, isto tako mogu da pomognu i drugim ljudima sa suicidnim tendencijama – sve što je bilo potrebno jeste da kontaktiraju potencijalne samoubice, zakažu sastanak i pokušaju da razgovaraju o problemima. Ukoliko to ne bi pomoglo, mogli bi da organizuju kolektivno samoubistvo – ipak je lepše otići u društvu, u velikom stilu, nego sam u nekoj neuglednoj, urušenoj kući.

Kada su objavili oglas u kojem pozivaju sve zainteresovane suicidne individue, uz šifru Pokušajmo zajedno, iznenadili su se ogromnim odzivom – prijavilo se toliko ljudi da su shvatili da će im za ovaj posao biti potrebna sekretarica, a nju su, u skladu sa čitavom idejom, izabrali čitajući pristigla pisma. Tako se direktoru i pukovniku priključila gospođa Pusari, žena koju je paranoja toliko obuzela da više ne vidi nikakvo rešenje osim da sebi oduzme život.

Nakon održanog seminara, novonastalu grupu Anonimnih samoubica je bilo nemoguće razdvojiti. Plan o pokušaju kolektivnih terapeutskih sesija je odmah propao i sada se postojanje ove depresivne družine svodilo samo na jedno: naći savršen način i savršenu lokaciju za nezaboravno kolektivno samoubistvo. A to uopšte nije jednostavno kao što se čini.

Pasilina priču o suicidnoj odiseji pripoveda sa takvom lakoćom, kao da je u pitanju nekakva anegdota iz svakodnevnog života. Roman obiluje crnim humorom i apsurdnim situacijama u koje zapadaju njegovi junaci. Čitav roman je, zapavo, zasnovan na apsurdu, od početne ideje, pa do njenog razrešenja. Pasilina ne propušta da u svom delu provuče kritiku finskog društva, pa tako njegovi potišteni junaci zaključuju da je u državi poput Finske prosto nemoguće živeti:

„Došli su do zaključka da je finsko društvo suviše kruto, u njemu vladaju surovi običaji, a Finska je neprijatna zemlja za život. Finci su okrutni jedni prema drugima i zavidni. Pohlepa je široko rasprostranjena, novac se bespoštedno grabi. Ljudi ne žele dobro drugima i turobni su. Podsmevaju se tuđoj nesreći. [...] Bogati izrabljuju siromašne [...] Sirotinja u besu galami i ruši oko sebe, a ni decu ne vaspitava da budu bolja [...]

Građevinari zidaju najskuplje stanove na svetu. Ako se razboliš, neljubazni lekari odnose se prema tebi kao prema stoci, a ako sve to ne možeš više da izdržiš i dobiješ nervni napad, grubo osoblje iz duševnih bolnica navuče ti ludačku košulju i upumpa u vene nešto što ti pomuti i poslednju jasnu misao. U fabrikama i kancelarijama prisiljavaju radnike da se utrkuju s mašinama, a kada se čovek umori, odbace ga. Poslovođe zahtevaju udarnička dostignuća i ponižavaju potčinjene. Žene posebno izrabljuju, a uvek se nađe i neki samozadovoljni klipan koji smatra da ima prava da ih štipa za zadnjicu, ionako već napadnutu celulitom. [...]

Ko mnogo pije, oštećuje stomak i pankreas. Ako pristojno jede, povećava mu se holesterol. Ako puši, preti mu rak pluća. Šta god radio, ispadne naopako. Ako trči radi kondicije, srušiće se od prevelikog napora. Ako pak ne trči uopšte, ugojiće se i imaće problema sa kolenima i kičmom, i opet može da umre od srčanog udara.“

Zvuči poznato?

Pasilinin roman zapravo ima jednu uznemirujuće univerzalnu notu. Većina likova u ovom romanu nema imena, karakterizacija je izvršena uglavnom na osnovu zanimanja junaka (čak su i glavni likovi u romanu, o kojima je posebno bilo reči na početku, definisani svojim zanimanjem), ali njima imena nisu ni potrebna, jer ovo su ljudi koji se nalaze svugde oko nas, gde god živeli. Kao da čitav svet polako gubi kompas i tone u apatiju. Pasilinini junaci su možda Finci, ali očajanje koje ih je sakupilo ne poznaje etničku pripadnost.

Jedna od ideja koju autor preispituje u romanu jeste moto carpe diem. Pojedinci iz grupe Anonimnih samoubica odlučuju da odbace prethodno stečene navike i zaista prožive te poslednje trenutke koji su im ostali. Da li je zaista moguće živeti ovako, ili ovaj princip ima smisla samo ukoliko znamo (ili bar mislimo) da sutra zaista ne postoji? Čini se da Pasilina ipak ima afirmativan stav o ovoj krilatici, jer kako se bivstvovanje ove grupe, zbog raznoraznih nepredviđenih neprilika, produžava iz dana u dan (i pomera sve dalje od Finske), jedan po jedan zapravo odustaju od prvobitne ideje o oduzimanju sopstvenog života. Izgleda da je samo bilo potrebno malo promeniti perspektivu.

„Ostatak družine je počeo sumnjati u to da je samoubistvo najbolje rešenje. Jedan po jedan, shvatili su da je svet ipak prijatno mesto za život, a problemi za koje su u Finskoj mislili da su nerešivi, ovde su se, na drugom kraju Evrope, činili trivijalnim. Dugo putovanje sa društvom iste sudbine probudilo je želju za životom. Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.“

Tako ovaj roman, koji svojim naslovom i početkom obećava mračni nihilizam, zapravo postaje izrazito duhovito štivo koje na veoma neobičan način slavi život u svim njegovim oblicima. Apsurd na kom Pasilina insistira kroz čitavu priču demistifikuje egzistenciju kao takvu i poručuje da previše ozbiljno posmatramo život i od silnih problema na koje se svakodnevno koncentrišemo propuštamo da vidimo ono lepo. On pomalo odstupa od onoga što su propagirali najpoznatiji filozofi apsurda: život će se svakako završiti, prema tome, on nema mnogo smisla, ali uprkos tome, možda nije zgoreg da malo uživamo dok smo tu.

A ako niste uvereni da je baš to poruka ovog romana intrigantnog naslova, vratite se na početak i ponovo pročitajte rečenicu koja stoji kao moto dela:

„Smrt je u životu najvažnija stvar

Ali nešto naročito važna nije ni ona.“

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vrlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu „Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca.

„Godina zeca“ je Pasalinin treći roman, napisan 1975. godine, a ujedno je i roman koji ga je proslavio kao pisca.

Pasalinini junaci su mahom autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije. Upravo je to slučaj i sa junakom „Godine zeca“, Karlom Vatanenom, novinarom koji nakon saobraćajne nezgode u kojoj njegov kolega kolima udara malog divljeg zeca, uzima životinju, zavija joj povređenu nogu i bez ikakvog plana i objašnjenja, zajedno sa zecom, odlazi u šumu. Od tog trenutka, Vatanen i zec su nerazdvojni i kroz sve avanture na putu prolaze zajedno. Od pecanja i života u kampu, preko svečanih banketa i gašenja šumskih požara, do danonoćnog lova na jednog određenog medveda.

Od trenutka kada su se sreli, Vatanen i njegov zec postali su skitnice. Njihovo putovanje nema nikakav cilj, osim da ga provedu zajedno, i Vatanenova briga za zeca je dirljiva koliko i simbolična. To putovanje se nastavlja i nakon što se roman završi, jednako neobjašnjivo kao što je i počelo. Ono što naizgled deluje kao misteriozan i magičan kraj, dokaz je zapravo Pasilininog talenta. Ukoliko se malo vratite unazad, dobro promislite i potražite najlogičnije moguće rešenje za završetak romana, setićete se jednog detalja koji pruža potpuno racionalno objašnjenje (naravno da vam neću pokvariti ugođaj i reći o čemu se radi, ali slobodno se javite da prodiskutujemo).

U „Godini zeca“ nema mistifikacija, nema magije, nema pastorale. Priroda nije prikazana kao obećani raj, naprotiv, niti je Vatanen prikazan kao neshvaćeni pojedinac kojem se svet zamerio. Karlo Vatanen je everyman sa prosečnim životom i prosečnim nezadovoljstvima. Ne postoji nekakav viši cilj kojem stremi. Pasilinin junak prosto odbacuje svet i kreće u osamljenost. Na tom putu, međutim, nailazi na pregršt komično obojenih likova i apsurnih situacija. Tako će sresti sveštenika Lajmanena koji je u pokušaju da upuca zeca u crkvi, upucao sebe u stopalo, ali uprkos tome uspeo da bez problema održi ceremoniju venčanja. Na svom putovanju će voditi rat sa lukavim gavranom koji mu krade hranu, ali će i nekoliko puta morati da spasava zeca od ljudi koji će iz ovog ili onog razloga pokušati da ga ukradu.

Vatanen nije ni dobar ni zao, ni izrazito velikodušan, ni potpuno sebičan, on je prosto čovek. Pasilina je u ovom kratkom romanu nepristrasno izneo jednu neobičnu priču (mada se simpatije ka junaku ipak osećaju) bez preteranog komentarisanja ili opravdavanja junakovih postupaka. „Godina zeca“ je roman u kojem ćete uživati, smejući se apsurdnim situacijama koje su pred vama, ali se na trenutak možda i zamisliti nad idejom koja je pokrenula samu priču. Kako bi to izgledalo kada bismo ostavili sve za sobom i otišli? Vatanen je pokazatelj da ne postoji pravi trenutak za tako nešto, jer svaki trenutak je onaj pravi da se nešto uradi povodom nezadovoljstva koje osećamo u životu ili njegovim pojedinim segmentima. Njegov podvig je prilično radikalan, ali predstavlja simbol raskida sa nezadovoljstvima u životu koje svako od nas ponekad oseća. Sve što nam je potrebno jeste da nađemo svog „zeca“ i krenemo na put ka sreći.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja