Stsh's Book Corner: lorenco marone

Lorenco Marone je italijanski pisac, rođen 1974. godine u Napulju. Pre nego što je počeo da piše, bavio se advokaturom. Svoj prvi roman „Daria“ objavio je 2012. godine, nakon čega je objavio još šest romana, među kojima je najpoznatiji „Sitnice koje život znače“ (recenziju možete pročitati OVDE). ,,Sutra ću možda ostati" je Maroneov peti roman, objavljen 2017. godine.

,,Sutra ću možda ostati" je priča o tridesetpetogodišnjoj Luče di Note, ambicioznoj pripravnici nekonvencionalnog izgleda i neukrotivog karaktera. Nakon što je raskinula dugu vezu, Luče trenutno ne vidi svetlost na kraju tunela (što je prilično ironično ako se u obzir uzme značenje njenog imena), a i novi zadatak koji je dobila na poslu joj se uopšte ne dopada. Luče radi u advokatskoj firmi i novi slučaj od nje zahteva da prati mladu majku i sakupi dokaze o njenoj nemarnosti prema sinu koji bi mogli da idu u korist ocu, novom klijentu firme. Luče će se sasvim nepromišljeno ponuditi da dotičnoj majci priskoči u pomoć kao dadilja i na sopstveni užas, uskoro će shvatiti da Karmen ne samo da nije loša majka (iako njen izgled i sklonost ka kojoj čašici više na prvi pogled govore suprotno), već da su ona i njen sin Kevin društvo za poželeti. Luče se će prosto zaljubiti u Kevina, što se ne očekuje od nekoga ko je u stanju da pomisli nešto poput: ,,Svakako ne bi bilo loše kad bi deca mogla da se biraju s police, kao u supermarketu. Uzela bih neko najskuplje i firmirano, jeftine stvari nisu ni za šta, brzo propadnu".

Kao da ovaj sukob interesa, nezadovoljstvo na poslu i raskid veze nisu sami po sebi dovoljni, tu je i navršenih 35 godina, vreme idealno za preispitivanje životnih odluka (ah, sva ta neispunjena očekivanja okoline!) i ,,poslednji voz" za vraćanje na ispravan kolosek. Luče nikada nije prebolela odlazak oca a sa majkom nikada nije ostvarila prisan odnos. Ni odnos sa mlađim bratom nije baš za primer, a ako ne računamo Patriciju, komšinicu čije je pravo ime Patricio i koja je u jednom trenutku odlučila da joj ,,nekako više paše da bude žensko”, ne može se pohvaliti ni bliskim prijateljima.

,,Kažu da smo skloni robovanju navikama. Da, nesvesno im robujemo, prezadovoljni svojom sudbinom, kao gladijatori što ponosni ulaze u arenu i bez reči hrle u susret smrti. Kažu i da čovek, kako bi se osećao uistinu slobodnim, svaki trenutak mora proživeti kao da mu je poslednji, trudeći se da svaki dan bude drugačiji. Kažu i da vreme leči rane, da se jednog jutra probudiš i jednostavno shvatiš da je tvojoj patnji došao kraj, kako ti više nisu potrebni lanci koji su ti odrali kožu na rukama, a da to nisi ni primetio. Znam da će pre ili kasnije i meni osvanuti to jutro, ali znam i da ću do tog dana jedino moći da odmahujem glavom ne bih li se otresla misli o hiljadama sitnica koje mi nedostaju.”

Pa ipak, baš kada pomisli da joj se ceo svet srušio, to jutro kao da deluje izvesnije: pokupiće sa ulice napušteno štene (i nazvaće ga Blistavi um) i sprijateljiće se sa simpatičnim starcem iz komšiluka. Još samo kada bi našla pravi trenutak da objasni Karmen situaciju u kojoj se našla. Istina je da je pokušala da je obmane, ali stvari su sada potpuno drugačije i ona čini sve što je u njenoj moći da joj pomogne. Šteta što taj pravi trenutak neće stići sve dok Karmen i sama ne sazna šta je po sredi. Kako se uvalila u sve ovo? Luče jeste malo nabusita, ali nije loša osoba. Zbog čega baš sve u njenom životu mora da krene po zlu? Stvarno je zaslužila trenutak predaha. Možda je njen otac bio u pravu. Možda prosto treba ostaviti sav taj život iza sebe, pobeći glavom bez obzira i početi iz početka.

,,Svi čeznemo za životom ispunjenim velikim pustolovinama, nezaboravnim ljubavima, snovima kojima bismo stremili, zamislima koje bismo ostvarivali. Svi umiremo od želje da se raširenih ruku zatrčimo u svet i pokažemo koliko vredimo, da čujemo koliko vredimo, da iskamčimo pažnju drugih i nađemo smisao u tom beskrajnom, a ipak tako skučenom prostoru koji nazivamo životom."

Postoji toliko boljih mesta za život od Napulja, ali sada je mnogo teže otići nego ikada ranije. Luče više nije sama. Tu je Blistavi um, tu je Don Vitorio, tu je Kevin, pa i Karmen, iako trenutno nisu u dobrim odnosima. A tu je i onaj Francuz, ulični umetnik, od čijeg joj naglaska poigravaju leptirići u stomaku. I mada deluje kao da joj se se ceo svet (ponovo) srušio, Luče će ostati jer sada konačno ima razloga za to.

,,Sutra ću možda ostati" je simpatična, dirljiva priča o neobičnim prijateljstvima, odbacivanju predrasuda i životnim odlukama za koje je potrebno mnogo više hrabrosti nego što bismo to ikada pomislili. Pisana je već prepoznatljivim Maroneovim stilom koji odlikuje preplitanje jednostavnog, svakodnevnog govora i filozofskih odeljaka vrednih pamćenja. Baš kao i ,,Sitnice koje život znače", i ovo je pozitivna priča koja slavi život u svim njegovim oblicima. Možda ne tako vešto ispričana kao prethodna (junake kakav je Čezare nemoguće je dvaput stvoriti, ma koliko se pisac trudio), ali svakako vredna čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta