Stsh's Book Corner: solaris

Patrik Ziskind (1946) nemački je književnik i scenarista. Javnosti je najpoznatiji kao pisac romana „Parfem“ (1985), bestselera prodatog u više od petnaest miliona primeraka širom sveta. Pored „Parfema“, Ziskind je napisao i nekoliko novela i pripovedaka, kao i nekoliko scenarija za filmove. Živi veoma povučenim životom, daleko od očiju javnosti: gotovo nikada ne daje izjave za medije i ne dozvoljava da ga fotografišu. Navodno su samo tri fotografije ovog pisca trenutno dostupne javnosti.

Drama „Kontrabas“ (1981) prvo je književno delo koje je Ziskind objavio. U ovoj monodrami upoznajemo frustriranog svirača kontrabasa, čiji je odnos sa instrumentom na granici sa fatalizmom. „Bez kontrabasa nema orkestra“, tvrdi on, a opet, kontrabas je uvek u zapećku, nikada dovoljno cenjen i uvažavan. Nikada samostalan (za kontrabas ne postoje solo deonice), uvek u senci drugih instrumenata. Pa ipak, iako ga je izbor instrumenta zauvek stavio na marginu, kontrabas je njegov životni partner, način izražavanja, način života. Sve ove činjenice doprinose izuzetno ambivalentnom odnosu svirača prema instrumentu: kontrabas je istovremeno ljubav i mržnja, prijatelj i najveća životna prepreka, temelj svake kompozicije i njen najnebitniji deo, izvor radosti i frustracija.

Protagonista svoj monolog započinje činjenicama, upoznajući čitaoca sa istorijom nastanka instrumenta, hijerarhijom orkestra i brojnim kompozicijama koje je za života izvodio. Svoje izlaganje prekida povremenim gutljajima piva koji ga, zajedno sa tokom priče, vode u sve ličniju ispovest i postepeno gubljenje takta. Ali ova priča je mnogo više od nesrećne sudbine jednog člana orkestra. Baš kao što kontrabas oslikava način života njegovog vlasnika, tako i orkestar predstavlja metaforu društva, a Ziskindov protagonista, kao i svi junaci ovog pisca, tipičan je autsajder, na samom dnu društvene lestvice.

„Golub“ (1986) je još jedna priča o frustriranim nesrećnicima koji neopaženo borave u našoj svakodnevnici. Junak ove novele, Džonatan Noel, usamljenik je koji vredno radi na ostvarenju svog skromnog životnog sna – otkupljivanju sobice u Parizu u kojoj godinama živi kao podstanar. Sve teče po planu – Džonatan ima stalni posao, redovna primanja i ponašanje kakvo bi svaki stanodavac poželeo. Ali jednog jutra pred vratima njegove sobe pojavljuje se golub, i njegovo prisustvo preti da pokvari sve.

„Glave nagnute na stranu, buljio je levim okom u Džonatana. To je oko, taj mali kružni kolut braon boje sa crnim središtem, delovalo potpuno zastrašujuće. Tako bez trepavica, bez obrva, sasvim golo, besramno upereno ka spolja i širom otvoreno, podsećalo je na dugme prišiveno na perje glave. A bilo je u oku i nekakve uzdržane pritvorenosti, pa je sve to činilo da ono ne deluje ni otvoreno, ni pritvoreno, već prosto beživotno; podsećalo je na sočivo kamere koje upija spoljašnju svetlost, ali koje samo ništa ne isijava. U ovom oku nije bilo sjaja, ni svetlosti, ni i jedine iskre života. Bilo je to oko bez pogleda. I ono je piljilo u Džonatana.“

Ovaj, naizgled bezazlen susret u Džonatanu stvara nemir neopisivih razmera. Golub ništa ne čini, istina je, ali samo njegovo iznenadno prisustvo dovodi do remećenja do tančina isplaniranog života i do momentalne egzistencijalne krize. Džonatan odjednom postaje svestan svih svojih slabosti, svih neuspeha; njegov život se prikazuje kao potpuno besmislen i on, osim što odlučuje da više ne može živeti u sobi ispred koje čuči golub, počinje da se pita da li uopšte i vredi nastavljati sa životom.

Ono što je upadljivo zajedničko kod ovih pripovesti jeste to da obe predstavljaju prikaz neuroze. Oba Ziskindova junaka su psihički nestabilna, svaki na svoj način, i svaki od njih pred čitaocima prolazi kroz svojevrsnu egzistencijalnu krizu. Atmosfera koju Ziskind stvara u svojim delima hipnotišuća je, bilo da je reč o kafkijanskom apsurdu u „Golubu“ ili unutrašnjem sukobu u „Kontrabasu“ koji neodoljivo podseća na one kakvi se mogu sresti u pripovetkama Edgara Alana Poa. Njegovi junaci su uvek frustrirani autsajderi (motiv koji je izvanredno obrađen u romanu „Parfem“), zarobljeni u svojim psihozama, bez izgleda da se uklope u svet koji ih okružuje.

Patrik Ziskind ne piše da bi zadovoljio čitaoca, zato obe ove pripovesti završavaju izvesnim antiklimaksom. Njegovi likovi nisu veliki tragični junaci, pre tragikomični, mali ljudi u čijim životima ne postoji ništa veliko, njihov pakao je sušta svakodnevnica. Ipak, ono što autor svakako uspeva jeste da izuzetno verno na čitaoca prenese nervozu koju njegovi junaci osećaju, tim pre što je ona izazvana naizgled bezazlenim događajima. Ove priče neće prijati svakome, ali ljubitelji romantičarske proze, apsurda i filozofije egzistencijalizma nikako ne bi smeli da ih zaobiđu.

Ocena: 4/5

Izdavač: Solaris