Stsh's Book Corner

Home All post

Oin Kolfer je irski pisac, rođen 1965. godine. Bio je učitelj u osnovnoj školi i radio je u nekoliko zemalja širom sveta. Njegov prvi roman, „Ben i Omar“, objavljen je 1998. godine i preko noći je posato bestseler. Široj javnosti je Kolfer danas poznat prvenstveno kao autor serijala o Artemisu Faulu.

„Artemis Faul“ je prvi roman u seriji o istoimenom junaku, objavljen 2001. godine. Roman prati mladog genija Artemisa, inače dvanaestogodišnjeg dečaka, u njegovoj velikoj misiji dolaska do vilinskog zlata. Kao sin irskog kriminalca, Artemis svoj život posvećuje nastavljanju porodične tradicije – odnosno, osmišljavanju genijalnih kriminalnih radnji. Posle nestanka Artemisovog oca, njegova majka gubi razum, te on postaje glava kuće i velelepnog imanja porodice Faul.

Nakon obimnog i detaljnog istraživanja, Artemis konačno utvrđuje da vile zaista postoje, a ono što je još važnije, da postoji i čuveno vilinsko zlato o kojem se raspreda u legendama i mitovima. Sa svojim vernim slugom Batlerom, Artemis putuje u Vijetnam gde uspeva da se dočepa vilinske svete knjige, napisane gnomskim jezikom. Artemis uspeva da dešifruje svete spise vila i na taj način dobija neophodno znanje o vilinskom životu i ritualima, ono znanje koje su vile vekovima uspešno krile od ljudi.

Glavne teme koje se provlače kroz Kolferov roman jesu pohlepa i večita borba dobra i zla. Artemis ima mnogo više novca nego što mu je neophodno, ali uvek želi još. Njegova glad zapravo nije glad za novcem, već za onim što novac simbolizuje – moć. Iako je portretisan kao genije negativac, na kraju romana iz njega isija ljudskost koja nadjačava pohlepu. Kada dobije mogućnost na ispunjenje jedne želje, on ne bira moć, za kojom toliko žudi, već lek za svoju majku.

Oin Kolfer je svoj roman šaljivo opisao kao „Umri muški“, ali sa dodatkom vilinskih stvorenja. Međutim, Kolferove vile nisu one na koje smo navikli: one su organizovane, tehnološki napredne, vojnički disciplinovane i trenirane da sačuvaju (i povrate) svoje bogatstvo i učine sve da ljudi ne saznaju za njihovo postojanje.

Čitaoci bi mogli očekivati da je univerzum Artemisa sličan onom u Hari Poteru, na primer, ali to ipak nije slučaj. U ovoj knjizi gotovo da nema magije kao takve. Kolferove vile su, da tako kažem, mnogo savremenije od onih koje obično srećemo u književnosti ovog tipa. Ove vile su opake i naoružane (i to ne čarobnim štapićima i vilinskim prahom), a često i psuju – ne eksplicitno, naravno, s obzirom na to da je ovo ipak štivo namenjeno mlađim čitaocima – autor kao psovku uvek koristi jednu jedinu reč (D’Arvit) za koju kaže da je neće prevesti, jer bi olako mogla podleći cenzuri. Nasilje u romanu je takođe prilično eksplicitno, ali ono danas ipak nije tako strano mladoj publici.

Pored Artemisa, u knjizi postoji još nekoliko snažno okarakterisanih likova za koje ćitalac može da se veže. Najpre, tu su Artemisov telohranitelj Batler i njegova sestra Džulijet, zatim Holi Šort, vilinska predstavnica organa reda i koja je uzgred i praunuka Kupidona, komandir Rut, glavnokomandujući u misiji protiv Artemisa Faula, kao i kentaur Ždrebac, stručnjak za tehniku i neslane šale.

Zbog ovako portretisanih likova, čitaocu je teško da zauzme stranu. Kroz ceo roman sam se pitala kakav rasplet nam je pripremio autor: jasno je da su vile „pozitivci“, pa samim tim ne mogu da izgube bitku, kao i to da je Artemis uveden u priču kao harizmatični negativac, ali s obzirom na to da znamo da postoji čitav serijal o njemu, jasno je bilo da neće biti tek tako pobeđen. Imala sam neke pretpostavke o razrešenju situacije (i bila sam na dobrom tragu), ali o tome neću pisati, kako vam ne bih upropastila efekat mogućeg iznenađenja, ukoliko ikada odlučite da pročitate ovaj roman.

Ovo je roman koji bi svojim sadržajem sigurno zabavio mlađu publiku (što pokazuje njegova ogromna popularnost, kako kod nas tako i u svetu), ali ni stariji čitaoci ne bi trebalo da ga odbace kao naivnu knjigu za decu. Ukoliko volite Gejmena, na primer, verovatno ćete uživati i u Kolferovom stilu. Roman je kratak, zabavan i brzo se čita, pa ako vas je ovaj prikaz zainteresovao, a volite ovakvu vrstu književnosti, pružite mu šansu. Ukoliko ste roman već pročitali, obavezno napišite svoje utiske u komentarima!

Ocena: 3.5/5

Stigao je i ovogodišnji Sajam knjiga i tradicionalno mi je izbio pare iz novčanika. Koliko god želela da budem štedljiva, nemoguće je - knjige su moj jedini porok kada je kupovina u pitanju i tu samokontrola ne postoji. Pri tome sam redovni posetilac biblioteke, srećom, jer ne smem da zamislim kako bi moj život izgledao da nisam.

Iskreno, nisam baš oduševljena ovogodišnjom ponudom. Nisam se dugo zadržavala i imala sam spisak kog sam pokušala da se držim, ali svejedno. Popusti baš i nisu neki, o čemu govori činjenica da sam kupila samo jednu knjigu za 100 dinara. Knjige na engleskom su preskupe, skoro pa je isplativija varijanta da ih poručite iz inostranstva. Na jednom štandu sam čak (neću napisati na kom) videla nalepnice sa „sajamskim cenama“ ispod kojih su se jasno videli obrisi starih „regularnih cena“ koje su bile niže od ovih sajamskih. Tu mi je već pukao film (a vala i kičma).

No da pređemo na lepe stvari – odnosno na moj ovogodišnji ulov. Kupila sam 14 knjiga ove godine, a od toga (na šta sam vrlo ponosna) samo dve koje sam već pročitala. Evo ih na gomili (unapred se izvinjavam zbog lošijeg kvaliteta fotografija, nisam imala dobro svetlo, a i mačka me je sabotirala, pa sam morala brzo da završim):

Antikvare ove godine nisam obišla, i malo se kajem zbog toga, ali kao što sam već rekla, imala sam plan kog sam želela da se držim. Većina kupljenih knjiga su izdate u skorije vreme, i svaka od njih će se naći na blogu (to je nova stvar o kojoj ranije nisam morala da razmišljam). Sa druge strane, posedujem već finu kolekciju (polovnih) klasika, pa sam rešila da ove godine dam šansu nešto savremenijim piscima. Neke knjige nisam uspela da nađem ni ove godine, kao što su famozna „Kvaka 22“ i „Rebeka“, a sumnjam da ih ima i kod antikvara (tražim ih već neko vreme). „Kvaka 22“ postoji, doduše, na engleskom jeziku u Vulkanovoj knjižari (ili beše Delfi? Jedna od te dve), ali joj je cena nešto preko 1600 dinara. Tu dolazimo do kvake – za te pare je mogu naručiti sa BookDepository-a i dobiti jedan od onih njihovih preslatkih bukmarkera pride. I tako će i biti.

Da počnemo od izdavačke kuće Urban Reads. Već sam ih hvalila zbog izuzetnog odnosa sa kupcima, ali još malo hvale neće da škodi (i ne, ovo nije plaćen post). Ovo je prvi put da uzimam neka od njihovih izdanja, i ove godine sam odlučila da se pošteno napazarim. Naime, svako ko je na njihovom štandu kupio pet ili više knjiga, dobio je ceger sa njihovim, već prepoznatljivim sloganom „Čitanje je kul“. Ja uvek padam na ovakve marketinške trikove i ceger je moj! Uz to sam dobila i dva bedža, bukmark i stiker. Moram da napomenem da su ovo jedini pokloni vredni pomena koje sam dobila na Sajmu (ako ne računam CD Trkulje koji dobijam iz Novosti već treću godinu zaredom, kao i knjižicu sa receptima za torte). Strašno sam razočarana činjenicom da niko ne deli bukmarkere (bar ne štandovi koje sam ja posetila). Znam da je kriza, ali sigurno nije tolika. U Laguni sam dobila tri, ali tek nakon što sam ih tražila. Kad sam videla da su u pitanju reklame za hit naslove, poželela sam da ih nisam ni dobila (a ne možete mi reći da je kod njih kriza).

Mačka saboter :)

Tri knjige („Legenda“ i „Uzdanica“ , Mari Lu i „Peti talas“, Rik Jensi) od pet kupljenih su zapravo za muža, ali mislim da ću ih i ja pročitati, pošto mu se „Legenda“ već dopada. „Peti talas“ svakako nameravam da pročitam, gledala sam trejler za film, deluje interesantno. U pitanju su young adult antiutopije, žanr po kojem je Urban Reads prepoznatljiv.

Sledeće dve od istog izdavača su hiperpopularni naslovi, takođe young adult romani, „Na posebna te vodim mesta“ (Dženifer Niven) i „Crvena kraljica“ (Viktorija Ejvjard). Ove knjige su preplavile instagram i zaludele svet, tako da sam morala da vidim o čemu se tu tačno radi. Počela sam da čitam „Crvenu kraljicu“, tako da očekujte utiske uskoro na blogu.

Knjiga kojoj sam se baš obradovala je „Ono što nas ne ubije“ (David Lagerkranc) iz Čarobne knjige. U pitanju je nastavak trilogije „Milenijum“ koju sam sigurno već pominjala negde na blogu. Ja nisam osoba koja često čita trilere (mada sam ih ove godine pročitala nekoliko), ali ova serija me je oduševila. Čula sam da Lagerkranc namerava da nastavi sa pisanjem o Blumkvistu i Salanderovoj, pa se nadam da će biti jednako dobar kao Lašon.

„Čovek u visokom dvorcu“ (Filip K. Dik) je izbor mog dragog muža, ali i mene zanima tematika „šta bi bilo kad bi bilo“, odnosno kako bi svet izgledao da su nacisti dobili rat. Sledeće godine izlazi serija po ovom romanu, tako da je i to nešto čemu se radujem. Izdavač je Znak Sagite. Ukoliko volite fantastiku, obratite pažnju na njih, rade reizdanja romana koje jako dugo nisam videla nigde (Asimov, Dik, Zelazni, Barker, Simons, Bredberi, itd).

„Jebo sad hiljadu dinara“ od Borisa Dežulovića (izdavač je VBZ) je knjiga o kojoj sam čula samo pozitivne komentare. Definitivno sam rešila da je kupim nakon što sam pročitala nekoliko Dežulovićevih tekstova na raznim internet portalima. Ukoliko je roman napisan istim stilom i jednakom oštrinom kao kolumne, ne sumnjam da će mi se dopasti.

Prva namera mi je bila da na Laguninom štandu kupim samo dve knjige, ali i to se malo omaklo kontroli. Prvenstveno zato što sam želela da iskoristim članski popust, a onda sam ispred kase videla i „Nesporazum u Moskvi“ (Simon de Bovoar). Tako su sve dve planirane knjige pretvorile u četiri ne tako planirane. Jedna od planiranih je bila i „Sva svetlost koju ne vidimo“ (Entoni Dor), roman koji je ove godine dobio Pulicerovu nagradu.

Druga planirana je, naravno, Pračetov, „Akrepski odred“. Laguna svake godine u oktobru tradicionalno izbaci po jedan prevod Pračeta, a ja ga svake godine, tradicionalno, kupim. Do sada imam sve knjige koje su objavili, osim par koje sam nekako preskočila. Ukoliko planirate da mi kupite nešto lepo za predstojeće praznike, slobodno mi se javite, daću vam spisak. :D Nekako sam navikla da kupujem Pračeta u Laguninom izdanju i do sada nisam kupila nijedan original (što ne znači da nikada neću). Dopada mi se da doziram njegove knjige i da se svakog oktobra radujem novoj, naročito sada kada svi znamo da više neće pisati.

Druga neplanirana je „Sedam Sunaca i sedam Luna“ od Saramaga. Odlučila sam da kupim sve Saramagove knjige, i nemam nameru da čekam Lagunina izdanja, vi koji pratite blog znate koliko ga volim. Ovaj roman sam već pročitala, ali ga nemam, pa je ovo bila idealna prilika da popunim kolekciju i ostvarim taj čuveni članski popust. E sad, popust. Svi znamo da je Laguna nedavno promenila članske kartice i zapravo umanjila maksimalni popust koji smo ranije mogli da ostvarimo. Ono što ja nisam znala jeste da se promenom kartice (a to nije stvar izbora, to je nešto što se mora) automatski umanjuje popust na početnih 10%. Tako da je sajamski popust ove godine (ukupno 20%) bio manji nego onaj regularni koji sam do pre mesec dana mogla da ostvarim i to bez količinskog popusta (25% za kupovinu jedne, a za kupovinu tri još dodatnih 10% na količinu).

Floberovu „Salambu“ sam takođe uzela neplanirano, ali opravdano. Na štandu Novosti je bila među knjigama koje su prodavali za 100 dinara. „Salamba“ je moj omiljeni roman od Flobera, a nemam ga, tako da sam ga konačno dodala kolekciji njegovih romana. I to je zapravo jedini od klasika koje sam kupila ove godine, što je i mene samu iznenadilo.

I poslednja knjiga na spisku je „Široko Sargaško more“ (Džin Ris), kojoj moram da posvetim posebnu pažnju. O romanu sam čula samo najbolje, u pitanju je priča koja ponovo oživljava čuvenu ludu ženu sa tavana iz romana „Džejn Ejr“ Šarlot Bronte. Ali kada sam knjigu videla, bila sam na ivici da je ne kupim. Ovo su najverovatnije najružnije korice koje sam ikada videla. Ne, stvarno: ko je video ovo čudo i rekao: „Da, ovo je savršeno idejno rešenje za koricu romana. Sigurno će privući kupce svojom izuzetnom estetikom“. Postoje dva objašnjena: ili je koricu osmislio neko slep i lud (nikada nećemo saznati ko je, pošto mozak operacije nije potpisan) ili je ovo deo neke kampanje „ne sudite o knjizi po koricama“. Sad kad pomislim, knjiga je čak i fotogenična, uživo izgleda mnogo gore. Od ovih boja (zelena banana?) vrlo brzo počne da mi igra pred očima, a teško je i razabrati naslov. Međutim, koštala je oko 300 dinara i to je jedini razlog zbog kog sam je kupila. Ne bih dala ni dinara više, i to samo zbog korice. Toliko o marketinškim potezima Agore.

Slika govori više od hiljadu reči

I konačno stigosmo do kraja. Zadovoljna sam ovogodišnjim ulovom, mada bih bila srećnija da sam kupila više, a potrošila manje novca, što je nekada bilo izvodljivije. Nisam baš mnogo njuškala, ko zna šta sam propustila, ali ni 14 novih knjiga nije loš rezultat.

Ukoliko ste nestrpljivi da neku od ovih knjiga što pre vidite na blogu, napišite želje i pozdrave u komentarima. Ionako imam problem sa rasporedom čitanja – ne znam šta bih pre. Trenutno čitam „Crvenu kraljicu“, kao što sam već rekla, i to sam izabrala na „eci peci pec“, tako da je pomoć dobrodošla.

Nadam se da ste uživali u ovom podužem postu, kao i da ste se i sami lepo proveli (i još lepše nakupovali) na Sajmu. Podelite sa mnom svoje ulove, preporuka nikada dosta!

Herta Miler je rođena 1953. godine u Rumuniji, a od 1987. godine živi i piše u Berlinu. Za svoje književno stvaralaštvo dobila je brojne lokalne i međunarodne nagrade, a 2009. godine i Nobelovu nagradu za književnost. Herta Miler poznata je i po prozi i po poeziji. Objavila je četiri zbirke pesama i preko 20 proznih dela (romana, eseja i zbirki kratkih priča), od kojih su na srpski jezik prevedeni „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“, „Lisac je oduvek bio lovac“ i „Ljuljaška daha“.

Cenzurisana i zabranjivana u Rumuniji, Milerova je prebegla u Nemačku, gde je devedesetih godina 20. veka svojim pisanjem privukla pažnju čitalačke publike. Proza joj je obojena autobiografijom, ali bez sentimentalnosti; stil joj je hroničarski, poput svedočanstva, a rečenice kratke i odsečne.

Stolar sedi na stolici, leđima prema stolu. Njegova žena stoji ispred njega. Ona nosi prugastu spavaćicu. Drži iglu u ruci. Iz igle visi sivi konac. Stolar ženi pruža kažiprst. Žena mu iglom vadi iver iz prsta. Kažiprst krvari. Stolar povlači prst. Žena ispušta iglu. Obara oči i smeje se. Stolar joj rukom poseže pod spavaćicu. Spavaćica se zadiže. Pruge se izvijaju. Stolar krvavim prstom dodiruje grudi svoje žene. Grudi su velike. Drhte. Sivi konac visi kraj noge stolice. Igla se klati, vrhom nadole.

Radnja romana „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“ smeštena je u Čauševskuovoj Rumuniji osamdesetih godina 20. veka, kada su mnoge porodice nemačkog porekla, a među njima i porodica glavnog junaka romana, čekale na dozvolu za iseljenje. Glavna tema ovog romana je, prema tome, emigracija, odnosno čekanje na emigraciju. Roman je napisan 1986. godine, odnosno godinu dana pre nego što je i sama autorka prebegla u Nemačku. U tom smislu se ovo delo može posmatrati kao autobiografsko.

Čudan naslov romana zapravo je rumunska izreka koja, time što čoveka poredi sa fazanom, aludira na njegovu nespretnost u snalaženju u životu.

Radnja romana se odvija u selu, nekada većinski nemačkom, iz kog nemački Rumuni masovno odlaze, a u njihove domove se useljavaju novi stanari. Posle rata, Nemci u Rumuniji su posmatrani kao građani drugog reda, te im je izlazak iz zemlje bila jedina šansa za normalan život. Da bi došli do željenog pasoša, glavni junak romana Herte Miler, Vindiš i njegova porodica trpe brojna poniženja i pristaju na brojne žrtve: počev od novca i džakova i džakova brašna kao prećutnog mita nadležnima. Ni to, međutim, nije dovoljno da bi se dobio pasoš. Od Vindišove ćerke se u jednom trenutku zahteva da proda svoje telo u zamenu za neophodnu dokumentaciju. Vindiš je zgrožen jer njegova kći mora da trpi ista poniženja koja je i njena majka trpela u sovjetskom gulagu, ali život u Nemačkoj prosto nema cenu.

Roman je struktuiran poput zbirke kratkih priča. Svako poglavlje predstavlja jednu epizodu iz života Vindiša i njegove porodice. Uprkos svom rudimentarnom stilu, roman Herte Miler obiluje snažnim opisima seoskog života i čini se baš kao da je kratak iskaz ono što nosi emotivan naboj ovog romana. Vrlo nezahvalna tema za književno delo, čekanje, u potpunosti je postmodernistička. Život u čekanju postaje apsurdna egzistencija, svodi se na repeticiju i besmisao. Već pomenut jednostavan stil prati i jednostavna fabula, ali i pored toga roman obiluje poetičnim nadrealističkim momentima, poglavljima prepunim simbolike, koje nam na prvi pogled deluju kao da tu ne pripadaju.

„Sova je paralizovana“, reče bokter. „Dan s umiranjem i s provalom oblaka i za nju je suviše. Ako noćas ne bude videla mesec, više nikad neće poleteti. Ako crkne, voda će smrdeti.“

„Sove nemaju mira, i voda nema mira“, kaže Vindiš. „Ako ona crkne, neka druga sova će doći u selo. Mlada, glupa, koja se ne snalazi. Ona će sletati na sve krovove.“

Bokter gleda u mesec. „Onda će opet umirati mladi ljudi“, kaže on. Vindiš vidi da vazduh pred njegovim licem pripada bokteru. Njegov glas je dovoljan za jednu umornu rečenicu. „Onda će opet biti kao u ratu“, kaže on.

„Žabe krekeću u vodenici“, kaže bokter.

One izluđuju psa.

Ovo je prvo delo od Milerove koje sam pročitala i zainteresovana sam da pročitam još (ali priznajem, potrebna mi je mala pauza). Pojedini delovi su me podsetili na teme i stilove pisaca koje volim (na momente Beket, Kafka, Atvudova), ali ovaj roman ipak nije nalik ničemu što sam do sada čitala. Ne mogu reći da je ova knjiga prijatna za čitanje, jer nije, ali rado je preporučujem. Otkrijte i sami čime je to Herta Miler zaslužila da se nađe na listi dobitnika Nobelove nagrade.

Vindiš spušta laktove na sto. Ruke su mu teške. Vindiš polaže lice u teške ruke. Veranda ne raste. Beo je dan. Veranda za trenutak pada na mesto gde nikada nije bila. Vindiš oseća udarac. Pod njegovim rebrima visi kamen.

Vindiš zatvara oči. Oseća očne jabučice u rukama. Svoje oči bez lica.

Golih očiju i s kamenom pod rebrima Vindiš glasno kaže: „Čovek ti je veliki fazan na ovom svetu“. Ono što Vindiš čuje nije njegov glas. On oseća svoja gola usta. A progovorili su zidovi.

Ocena: 4/5

Oktobar je omiljeni mesec svih knjigoljubaca u Srbiji - to je mesec kada se svake godine održava čuveni Međunarodni beogradski sajam knjiga. Ovde godine je jubilarni, 60. sajam, a on će trajati od 25. oktobra do 1. novembra.

Slogan ovogodišnjeg Sajma biće „Šta bi bilo da nije bilo“ Beogradskog sajma knjiga svih ovih godina.

Zemlja počasni gost ove godine biće Rusija (i to baš u godini koja je u Rusiji proglašena godinom književnosti). Na ruskom nacionalnom štandu (hala 2a) biće predstavljeno više od 1500 knjiga vodećih ruskih izdavača. Srpski čitaoci će imati priliku da kupe i pogledaju kako dela klasične, tako i savremene književnosti na ruskom jeziku. Takođe, za sve posetioce Sajma biće upriličena izložba fotografija „Blaga ruske književnosti“, posvećena razvoju ruskog pisma i književne kulture.

Srpski čitaoci će imati priliku da se susretnu sa poznatim ruskim piscima koji će specijalno za ovu priliku doputovati u Beograd, među kojima su Pavel Basinski, Sergej Beljakov, Boris Jevsejev i Sergej Likjanjenko. Spisak gostjućih pisaca iz Rusije možete pogledati OVDE

Ove godine, više od 450 izlagača iz Srbije i inostranstva predstaviće svoju produkciju u halama 1,1a, 2a, 2c i 4. Osim Rusije, ove godine će se predstavljati i izlagači iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Republike Srpske, Hrvatske, Belorusije, Velike Britanije, Španije, Nemačke, Francuske, Italije, Kine, Japana, Brazila, Angole, Indije , Irana, i po prvi put Rumunije i Azerbejdžana.

Kao i svake godine, Sajam će biti podeljen na nekoliko izložbenih celina i to:

Hala 1 arena, parter i galerija: domaći izdavači;

Hala 2a: počasni gost Beogradskog sajma knjiga (Rusija), inostrani izlagači, nacionalne prezentacije, izdavači koji kao osnovnu delatnost imaju obrazovanje;

Hala 2c: Izdavači školske i stručne literature, izložbe, Festival slovenske knjige, press centar;

Hala 4: domaći i strani izdavači, državne institucije i ustanove, izdavači iz oblasti religije i teologije, prodaja knjiga i distributeri;

Hala 4 galerija: prodaja korišćenih i antikvarnih knjiga, Festival stvaralaštva mladih;

Hala 1a: programske sale i izložba Ruske Federacije.

Detaljnu mapu sajma i raspored izdavača po štandovima možete pogledati OVDE.

Kao i svake godine, na Sajmu će biti održane razne tribine. Na ovom Sajmu nas očekuje nekoliko godišnjica i tema: šestdesetogodišnjica Beogradskog sajma knjiga, 80 godina od rođenja Danila Kiša, 100 godina od rođenja Branka Ćopića, 120 godina od rođenja Milana Kašanina, 140 godina od rođenja Branislava Petronijevića i 1200 godina od rođenja Metodija Solunskog.

Kao i svake godine, tradicionalno će biti dodeljene nagrade u kategorijama: Izdavač godine, Izdavački poduhvat godine, Dečija knjiga godine i Najlepša knjiga; a po prvi put i nagrada za izdavača iz dijaspore na srpskom jeziku.

Čitaoci će na Sajmu moći da sretnu neke od poznatih pisaca koji će na štandovima svojih izdavača potpisivati knjige. Pratite sajtove izdavača da biste se upoznali sa rasporedom gostovanja.

Školski dan je predviđen za četvrtak, 29. oktobar (ukoliko niste školarac, pretpostavljam da vam je, kao i meni, ova informacija od izuzetnog značaja, kako biste izbegli gužvu). Dani za porodične posete biće ponedeljak i utorak (26. i 27. oktobar), kada će biti omogućeno da cela porodica uđe na Sajam sa jednom kartom po ceni od 600 dinara.

Cena pojedinačne ulaznice i ove godine će biti 250 dinara, a parking će se naplaćivati 100 dinara po satu. Radno vreme Sajma biće od 10-21.

Ne zaboravite da napravite spisak željenih knjiga i napravite plan kretanja (za to će vam poslužiti mape). Proverite da li su vam sve kartice čitalačkih klubova aktivne i na broju (popusta nikad dosta!) Štandove za koje ste uvereni da ćete na njima pazariti veću količinu knjiga ostavite za kraj, kako se dobar provod ne bi pretvorio u nervozu zbog tegljenja velike količine knjiga.

Ja sam svoj spisak već napravila, ali uvek računam sa tim da ću dosta knjiga kupiti neplanirano i jedva čekam da idem, ali neću vam otkriti šta sam namerila da kupim - o nečemu moramo pisati i kad Sajam prođe.

Želim vam dobar provod na Sajmu i još bolji ulov! Čitamo se uskoro!

Džon Rens je engleski pisac, rođen 1975. godine u Sauthemptonu. Diplomirao je englesku književnost u Londonu. Autor je tri romana: „Ovaj život od trideset i nešto“, „Happy Endings“ i „This Family Life“. Trenutno radi na svom četvrtom romanu „Sunday Dinners“.

Roman „Ovaj život od trideset i nešto“ je priča o Hariju Spenseru, nastavniku istorije koji je zašao u tridesete, ali i dalje žudi za životom dvadesetogodišnjaka. Zbog toga vest da je njegova žena, Emili, trudna, za njega ne može biti nepovoljnija.

Dok par raspravlja o dobrim i lošim stranama roditeljstva, Hari se u svojoj preuranjenoj krizi srednjih godina, naprasno seća svoje bivše devojke i odlučuje da je kontaktira putem fejsbuka. Njihovo nedužno ćaskanje o proteklim godinama ubrzo postaje mnogo više od toga, nakon što mu Džejmi pošalje nekoliko svojih obnaženih fotografija, a ubrzo i direktan poziv na seks. Hariju je to sasvim dovoljno da momentalno svoj brak gurne u zapećak i da počne da razmišlja o tome da li bi mu život bio bolji sa bivšom devojkom.

Iako je roman predstavljen kao „urnebesna romantična komedija“, ja u njemu nisam pronašla niti išta urnebesno, niti romantično. Hari je stereotip muškarca koji pati od tzv. Petar Pan sindroma. Ako je Hari trebalo da bude Everyman (a do te mere je stereotipan lik da pretpostavljam da je to ideja), onda mislim da ovaj roman definitivno nije namenjen ženskoj publici (ali, avaj, dospeo je u moje ženske ruke).

Dakle, Hari je nastavnik, ali ne baš dobar nastavnik; muž, ali ne baš dobar muž i budući otac koji ne želi da se rastane sa svojim momačkim životom. Hari pije svakodnevno, ponekad noću u pabu, ponekad odmah posle posla, a najčešće krišom u šupi. Uz sve to je neodgovoran, emotivno nezreo i psihički slab. Sama činjenica da ga strah od roditeljstva tera na kontakt sa bivšom devojkom, a nedostatak seksa sa (trudnom) suprugom na pomisao da ona možda ipak nije za njega, verovatno dovoljno govori. U tom smislu mi je bilo nemoguće da Harija simpatišem i da stanem na njegovu stranu u bilo kom trenutku.

Ideja romana je dobra i ona je i razlog zbog kog sam odlučila da ga pročitam – zanimalo me je da pročitam ovakvu priču iz muške perspektive. Realizacija je, nažalost, loša. Radnja je veštački razvučena (u par navrata mi se čak činilo da se određene stvari u romanu ponavljaju), pojedine epizode sa sporednim likovima simpatične (priče o dedi, komšijama i prijateljima), ali već viđene i ne preterano bitne za fabulu. Pojedine strane kritike hvale piščev stil, ali srpskim čitaocima i to promiče zbog prilično lošeg prevoda (primer: „she is still missing“ prevedeno kao „ona i dalje nedostaje“), što nije uobičajeno za Lagunu.

U svakom slučaju, ne preporučujem ovu knjigu. Naročito ne ženama koje su sklone da misle da su svi muškarci baš ovakvi – nezreli, neodgovorni, opterećeni seksom i povodljivi. U tom slučaju bežite od ove knjige, jer vam ona sigurno neće pomoći da to mišljenje promenite.

Ocena: 1/5

Već sam (s neskrivenim ponosom) objavila da sam pre nekoliko dana završila čuveni Pop Sugar Reading Challenge i obećala sam tom prilikom da ću jedan post posvetiti utiscima o pročitanim knjigama. Vi koji ste sa mnom od početka, znate da je prvi post na ovom blogu bio baš o ovom knjiškom izazovu i listi koju sam za njega napravila.

Izazov se sastoji od 50 zadataka, odnosno 52 knjige koje treba pročitati u tekućoj godini (jedan zadatak je trilogija, otud 52 knjige), tako da se u proseku čita jedna knjiga nedeljno. Ja sam malo požurila i uspela da pročitam sve planirane knjige za 9 meseci. Listu knjiga možete pogledati na prvom postu, ili tako što ćete kliknuti OVDE.

Na prvi pogled ovako planirana lista za čitanje može da deluje ograničavajuće, ali to zaista nije slučaj. Ovaj izazov me je naterao da malo proširim vidike, ali i da pročitam neke knjige koje verovatno nikada ne bih uzela u ruke. Tako sam naišla na nekoliko novih pisaca koji su me potpuno oduševili.

Prva od takvih pisaca je Mirjana Đurđević, do koje me je doveo zadatak „roman čija se radnja odigrava u tvom rodnom gradu“. Nakon kraćeg vršljanja po internetu u potrazi za naslovom koji će mi se uklopiti u ovu temu, naišla sam na roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Pročitala sam opis i odlomak iz knjige i ubrzo shvatila da predrasude koje dosledno gajim prema domaćim spisateljicama ne mogu da se primene na ovu autorku. Pronašla sam knjigu u biblioteci, pročitala je i potpuno se oduševila. Ne sećam se da me je neka knjiga toliko nasmejala u poslednje vreme, pa je knjiga sa teme „radnja u rodnom gradu“ premeštena na temu „knjiga koja te je nasmejala“, a njeno prvobitno mesto sam ustupila drugom Đurđevićkinom romanu „Bremasoni“. O ovoj knjizi sam već pisala na blogu, post možete pročitati OVDE. Mirjana Đurđević mi je verovatno najveće otkriće ove godine i preporučujem je svima, uvek.

Još jedna dama sa čijim delom sam se upoznala zahvaljujući ovom izazovu je kanadska autorka Margaret Atvud. Kao i Đurđevićka, i Atvudova se na ovoj listi našla dva puta. Jednom sa romanom „Sluškinjina priča“, koji mi se toliko dopao da sam odlučila da Atvudovoj dam još jednu stavku na listi, pa se tu našla i zbirka pripovedaka „Moralni poremećaj“. O ovoj knjizi sam pisala na blogu, post možete pročitati OVDE. Nedavno sam kupila roman „Godina potopa“, tako da će uskoro i o njemu biti reči.

Na ovoj listi su se našli i neki naslovi koje sam dugo želela da pročitam, a nikako nisu stizali na red. Među njima su: „Deca ponoći“, Salmana Ruždija, „Pod tuđim uticajem“, Džejn Ostin, „Sati“, Majkla Kaningema, „Prepolovljeni vikont“, Itala Kalvina, „Rabbit at rest“, Džona Apdajka, „Iskušenje svetog Antonija“, Gistava Flobera, „Stakleno zvono“, Silvije Plat – sve do jedne odlične knjige koje preporučujem svima.

Takođe, uspela sam da uklopim i neke popularne naslove o kojima se dosta govorilo, a koje sam nekako uspevala da zaobiđem: „Lečenje Šopenhauerom“, Irvina Jaloma, „Senka vetra“, K.R. Safona, „Jedi, moli, voli“, Elizabet Gilbert, „Igraj, igraj, igraj“, H. Murakamija, „Njujorška trilogija“, Pola Ostera, „The Perks of Being a Wallflower“, Stivena Šboskog i „Psihijatri, psiholozi i ostali bolesnici“ R.M. Avie. Interesantno je da nijedna od ovih knjiga na mene nije ostavila neki poseban utisak.

Knjige koje izdvajam kao favorite sa ovog spiska jesu knjige koje bih svakako pročitala ove godine, a to su „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ (više o romanu OVDE), Džonatana S. Fora, „Kain“ (više o romanu OVDE), genijalnog Žozea Saramaga i Beketov „Watt“, o kom sam nedavno pisala u mesečnom favoritu za septembar.

Pročitala sam i nekoliko knjiga koje ne spadaju u domen fikcije i svaku preporučujem. To su „Pisac i samoubistvo“, G. Čhartišvilija, studija koja se već našla u mesečnim favoritima, „Tragedija genija“, Vladimira Stanojevića i „Istorija sveta u 6 pića“, T. Stendidža. O svakoj od ovih knjiga sam već pisala na blogu.

Već sam rekla da mi je ovaj izazov malo „proširio vidike“, a pod tim sam mislila na činjenicu da sam čitala i žanrove kojih se zaista dugo nisam latila. Tako su na listi bili trileri „Nikom ni reči“, Harlana Kobena i čuvena trilogija „Milenijum“, švedskog autora Stiga Lašona, koja me je potpuno oduševila (jedva čekam Sajam da uzmem taj dugo najavljivani četvrti deo i nadam se da neće izneveriti očekivanja, s obzirom da ga je pisao drugi autor); horor roman „Talisman“, čuvenog Stivena Kinga sa kojim sam se jedva izborila, da li zbog lošeg prevoda ili samog romana, nisam sasvim sigurna; ali i već pomenuti „The Perks of Being a Wallflower“, koji spada u sve popularnije young adult romane, a koji me ne interesuju preterano. Vratila sam se i SF-u, posle ko zna koliko godina i pročitala „Sabrane robote“, Isaka Asimova, „Hiperion“, D. Simonsa i „Svemirske vojnike“, R. Hajlajna – sva tri romana po preporuci muža.

Ovaj izazov je svakako bio jedno zanimljivo iskustvo, naročito za osobu, koja, poput mene, uživa u organizaciji i pravljenju lista. Sigurna sam da ću ponovo pokušati ovako nešto, ukoliko na to naiđem, ali sada uživam u nasumičnom biranju knjiga koje ću čitati, a i, priznajem, nakupilo se knjiga na policama koje sam kupila ove godine, a nisam mogla da ih smestim na listu. Takođe, bliži se Sajam, pa mi je drago što ću moći neometano da prionem na čitanje knjiga koje planiram da kupim.

Da li se neko od vas odvažio na ovaj izazov? Dokle ste stigli i kako vam se čine knjige koje ste pročitali? Da li ste otkrili neke nove autore ili žanrove? Podelite svoje utiske u komentarima!

Banned Books Week predstavlja kampanju koja slavi slobodu čitanja i to tako što skreće pažnju na cenzurisana i zabranjivana dela književnosti. Ove godine kampanja traje od 27. septembra do 3. oktobra. Više o samoj kampanji možete pročitati OVDE

Postoje razni vidovi cenzure, počev od direkte zabrane štampanja nekog dela, preko naknadne cenzure (zabrane distribucije), do one, verovatno najstrašnije – autocenzure, odnosno slučaja kada autor sam sebe ograničava zbog straha od mogućih posledica. Istorija poznaje svaki od ovih tipova cenzure. Cenzura može biti političkog karaktera (nacionalna i lokalna), ali i religioznog karaktera. I dan danas širom sveta postoje književna dela koja su zabranjena u pojedinim gradovima, državama ili pak zabranjena od strane pojedinih religija.

Najpoznatije političke cenzure svakako su nacističke i komunističke zabrane distribucije određenih književnih dela. Nacisti su svoje neslaganje sa određenim talasima mišljenja često iskazivali simboličnim spaljivanjem knjiga. Spaljivane su sve knjige koje su se na bilo koji način suprotstavljale nacističkoj ideologiji. To su uglavnom bila dela pisana od strane pisaca jevrejskog porekla, ali i ona koja su propagirala pacifizam, anarhiju, socijalizam ili komunizam. Na meti nacista našli su se brojni autori, među kojima su i Bertold Breht, Albert Ajnštajn, Fridrih Engels, Zigmund Frojd, Franc Kafka, Erih Maria Remark, Viktor Igo, Andre Žid, Ernest Hemingvej, Helen Keler, Džejms Džojs, Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski i mnogi drugi. Celokupnu listu cenzurisanih pisaca od strane nacista možete pogledati OVDE.

Spomen spaljivanju knjiga iz 1933. godine u Frankfurtu

Spomen spaljivanju knjiga iz 1933. godine u Berlinu

Komunisti su takođe videli opasnost u književnosti. U Rusiji je postojala agencija zadužena za cenzuru, nazvana Glavlit, osnovana 1922. godine. Zadatak ove agencije bio je, između ostalog, praćenje sadržaja štampanih medija. Bilo je zabranjeno unižavanje komunizma i svako ko bi tako nešto pokušao, bio bi ućutkan. Zbog ovakvog pritiska su mnogi ruski pisci pisali pod pseudonimima, služili zatvorske kazne ili prosto bivali proterani iz svoje zemlje. Pisci koji nisu bili naklonjeni socrealizmu, imali su ozbiljnih poteškoća da pronađu dovoljno hrabrog izdavača i neretko su smatrani državnim neprijateljima. Neki od takvih pisaca su Danil Harms (uhapšen pod sumnjom da je izdajnik, umro u zatvoru 1941. godine, verovatno od gladi), Mihael Bulgakov (cenzura mu je gotovo uništila karijeru), Boris Pasternak (bio je prinuđen da odbije Nobelovu nagradu) i mnogi drugi. Brojni ruski pisci su izbegli iz Rusije i nastavili da pišu u inostranstvu. Najpoznatiji su svakako Vladimir Nabokov i Ivan Bunjin, dobitnik Nobelove nagrade.

Religijska cenzura toliko je rasprostranjena da je o njoj gotovo izlišno govoriti. Najpoznatiji primer religijske cenzure je čuveni Index Librorum Prohibitorum, odnosno spisak zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve. Prva verzija Indeksa datira iz 1559. godine, za vreme vladavine Pape Pavla IV. Spisak je redovno obnavljan pojavom novih „jeretičkih spisa“ i bio je na snazi nekoliko vekova. Poslednja verzija Indeksa pojavila se 1948. godine, a on je konačno ukinut tek 14. juna 1966. godine, od strane Pape Pavla VI. Na ovoj listi nalazila su se neka od najpoznatijih imena iz sfere književnosti, filzofije i nauke, kao što su Dante Aligijeri, Montenj, Dekart, Paskal, Volter, Viktor Igo, Darvin i mnogi drugi. Spisak autora možete pogledati ovde.

I islam, poput hrišćanstva, poznaje cenzuru. Zabranjeno je sve što nije u skladu sa verom. Različite islamske države i dan danas ne dozvoljavaju distribuciju određenih knjiga (primer, cenzura u Iranu), među kojima su i neka od najvrednijih dela svetske književnosti, poput Danteovog „Pakla“. Najradikalniji primer cenzure književnosti u islamskim državama jeste verovatno Salman Ruždi i njegov roman „Satanski stihovi“. Nakon kontroverze koju je ovaj roman izazvao u muslimanskoj zajednici, Ruždi je napustio svoju domovinu i nastavio da piše u Britaniji. Njegova dela su zabranjena u većini islamskih zemalja, a 1989. je izdata fatva koja poziva na smrt kako Ruždija, tako i svih onih koji objave njegova dela. Iste godine su Britanija i Iran prekinuli diplomatske odnose zbog različitih stavova o ovom piscu i njegovim delima.

Uprkos svim ovim pokušajima uništavanja nepoželjnih reči, knjige su se čuvale i distribuirale tajno ili van granica zemalja zahvaćenih cenzurom. Nijedna od ovih zabrana nije urodila plodom, već se pre može reći da je imala suprotan efekat. Interesovanje za zabranjene knjige je oduvek postojalo i cenzura je budila znatiželju. Crno tržište je opstajalo uprkos ponekad drakonskim kaznama. Želja za slobodom mišljenja i slobodom čitanja prevladavala je vekovima.

Podsećanje na ovakve primere je nužno kako bismo uspeli da cenimo slobodu izbora koju imamo, ali i kako ne bismo dozvolili da se ti primeri ponove. Cenzura je sveprisutna i svako je može osetiti, ali danas, uz nove medije, sve je teže sprovesti masovnu cenzuru, pa je samim tim i olakšan pristup različitim informacijama. Primeri cenzurisanih, proterivanih, hapšenih i ubijanih mislilaca uvek treba da služe kao podsetnik da se moramo boriti za slobodu mišljenja i da je strah jedan od glavnih izazivača intelektualnog mraka. Kada god osetite da ste žrtva autocenzure, zamislite kakav bi svet bio danas da su ćutali Galilej, Bruno, Džojs, Bulgakov, Beket, Darvin, Paskal, Ajnštajn... spisak ide u nedogled.

Zato čitajte zabranjivane knjige!