Stsh's Book Corner

Home All post

Žoze Saramago je rođen 16. novembra 1922. godine u Portugalu. Odrastao je u siromašnoj seoskoj porodici u mestu nedaleko od Lisabona. Prezime po kojem je danas poznat širom sveta zapravo je portugalski naziv za divlju rotkvu, a ujedno i očev nadimak koji je sasvim slučajno malom Žozeu upisan u krštenicu pri rođenju. Dve godine nakon što se rodio, Saramagova porodica se preselila u Lisaboon, gde je njegov otac počeo da radi kao policajac. Iste godine preminuo je Saramagov stariji brat u svojoj četvrtoj godini.

Saramago je rano razvio interesovanje ka pisanoj reči, i uvek je bio dobar đak, ali zbog loše finansijske situacije, roditelji su ga prebacili na zanat kada je imao 12 godina. Nakon završene osnovne škole Saramago je dve godine radio kao automehaničar, ali je ljubav prema pisanju prevladala: okušao se u pisanju i prevođenju i ubrzo je to postao njegov novi poziv.

Za života, Saramago je promenio dosta poslova: od bravara, mehaničara, menadžera prodaje, preko novinara, prevodioca i urednika u izdavaštvu, do jednog od najpoznatijih portugalskih pisaca dvadesetog veka.

Iako je svoj prvi roman „Zemlja greha“ objavio 1947. godine, književnosti se u potpunosti posvetio tek 1976. godine. Nakon „Zemlje greha“ nestaje sa književne scene i njegovu skoro dvadeset godina dugu ćutnju prekida zbirka pesama „Moguće pesme“, koju objavljuje 1966. godine.

U međuvremenu se, 1944. godine, oženio Ildom Reiš (čije prezime nosi glavni junak u romanu „Godina smrti Rikarda Reiša“, napisan 1984. godine, kada se već mogao nazreti krah ovog braka), sa kojom je 1947. godine dobio ćerku Violetu. Pravu ljubav pronašao je tek u 64. godini života, kada je upoznao špansku novinarku Pilar de Rio, sa kojom je živeo do kraja svog života. Pilar mu je bila najveća podrška, a ujedno i prevodilac njegovih romana na španski jezik, tokom života sa njom napisao je većinu svojih romana.

Grafit u Lisabonu

Iako se kasno posvetio pisanju, Saramago je bio izrazito plodan pisac. Napisao je čak 18 romana, pet dramskih komada, tri zbirke pesama i tri zbirke pripovedaka, kao i jedan obimni putopis o Portugali, nekoliko hronika, knjiga za decu i memoara.

Zbog svojih bistrih ideja i oštrog pera, Saramago je često upadao u konflikt sa autoritetima. Zbog političkih nesuglasica je ostajao bez posla, ali najveći njegov sukob proizišao je iz njegovog književnog dela. U pitanju je sukob sa katoličkom crkvom, od čije strane je anatemisan zbog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, romana koji je okarakterisan kao u potpunosti blasfemičan. Napadi na ovaj roman, kao i cenzura potrugalske konzervativističke vlasti koja je sprečila piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, doveli su do toga da Saramago zauvek napusti svoju rodnu zemlju i preseli se na Kanarska ostrva, gde je zajedno sa svojom suprugom, proveo poslednjih dvadeset godina svog života i neometano pisao.

Uprkos nerazumevanju nadređenih, Saramagov genije nije ostao nezapažen. Samo četiri godine nakon napuštanja Portugala (1995. godine, kada je objavio roman „Slepilo“), Saramago dobija Kamoiševu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, a nedugo zatim i Nobelovu nagradu za književnost, 1998. godine (u međuvremenu izlaze kafkijanski roman „Sva imena“ i zbirka pripovedaka „Priče s ovog i s onog sveta“). Nakon dobijanja Nobelove nagrade, Saramago je zvanično pozvan da se vrati u svoju rodnu zemlju, ali pisac taj poziv odbija. Do dana današnjeg, Žoze Saramago je jedini portugalski pisac koji je ikada dobio ovo priznanje.

Do kraja života je Saramago ostao veran svojoj borbi protiv sistema, kako u svojim životnim, tako i u pisanim delima. Njegovo književno stvaralaštvo je obeleženo kritikom društva, vlasti, religije, i uvek na strani pojedinca u borbi protiv surovog savremenog sistema. Saramagov eklektičan stil i britak smisao za humor, koji uvek kriju poruku da je pisac na strani ljubavi i slobode, neponovljivi su i predstavljaju piščev pečat koji ga čini prepoznatljivim svakom čitaocu koji se barem jednom susreo sa njegovim rukopisom.

Nepopustljivost Saramagovog duha najbolje se ogleda u njegovom poslednjem u celosti napisanom romanu „Kain“, objavljenom 2009. godine, samo godinu dana pre piščeve smrti, koji stoji kao njegov konačan odgovor katoličkoj crkvi i nepravdi koju mu je nanela. Iako teško bolestan od leukemije, smogao je snage da dostojanstveno, uzdignute glave, završi borbu koju je kao pisac započeo.

Žoze Saramago preminuo je 18. juna 2010. godine, u 87. godini života. Sahranjen je u Lisabonu, dva dana kasnije, uz velike počasti. Sahrani je prisustvovalo više od dvadeset hiljada ljudi svih nacionalnosti, koji su tom prilikom došli u Lisabon kako bi odali počast piscu. Među njima su bile brojne poznate ličnosti, ali odsustvo jedne osobe bilo je to što je privuklo pažnju javnosti. Premijer Portugala, Kavako Silva, koji je lično urgirao da se Saramagovo ime skloni sa liste kandidata za Evropsku nagradu za književnost, nije prisustvovao ceremoniji. Upitan zbog čega je to tako, kratko je odgovorio da pisca nije poznavao lično.

Kako je Pilar del Rio u intervjuima govorila, Saramago nije verovao da književnost može da promeni svet Da može, govorio je, svet bi bio drugačiji još od "Božanstvene komedije", "Don Kihota" ili "Rata i mira". Književnost pre svega pomaže ljudima da otvore oči, da misle drugačije, a zatim bi ti ljudi trebalo da menjaju svet oko sebe. Saramago je, takođe, mislio da jedini koji mogu da menjaju svet jesu pesimisti (a sebe je, naime, smatrao pesimistom), zato što bi optimista rekao da je sve lepo i divno i ništa se ne bi desilo. Najvažnija reč u svakom jeziku za njega je bila reč "ne", i verovao je da je treba ponoviti više puta u toku dana, u smislu: "ne verujem, ne želim to da radim", budući da na taj način čovek održava svoj duh i ispunjava svoju građansku dužnost. Smatrao je da su svi intelektualci angažovani, ali da niko nije anđeo i da svi živimo na planeti Zemlji.

Uprkos ovom verovanju, uporno je pisao i menjao svakog čitaoca koji se sa njegovim delom susreo.

„Mnogi ljudi prožive cele svoje živote čitajući, ali nikada ne tragajući za smislom iza napisanih reči, oni ne shvataju da su reči ustvari samo kamenje postavljeno da bismo prešli preko brze reke, a razlog zbog čega je to kamenje tamo, je taj da možemo da se dočepamo druge obale… druga obala je ono što je bitno.“

* Ovaj tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elle

Knjige iz oblasti popularne psihologije danas nisu ništa neobično, štaviše, objavljuju se u tolikoj meri da se stiče utisak da ih je i previše. Ovaj trend u modernom izdavaštvu toliko se raširio da je sam žanr zahtevao sopstvene podvrste, kako zbog pristupa, tako i zbog tematike koja se u knjigama obrađuje. Kada su, međutim, Robin Skiner i Džon Kliz odlučili da udruže snage i 1984. godine objave ovu knjigu, situacija je bila malo drugačija.

Robin Skiner je na ideju o ovakvoj knjizi došao još sedamdesetih godina prošlog veka. Skiner je jedan od utemeljivača grupne terapije, a njegova specijalnost se ogleda u porodičnim terapijama, zbog čega je 1977. godine osnovao Institut za porodičnu terapiju, u kojima se i sam bavio grupnom analizom. Jedan od članova jedne od brojnih grupa sa kojima je Skiner radio kao terapeut bio je i Džon Kliz, britanski glumac i jedan od tvoraca „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“. Klizu je Skinerova terapija pomogla da se vrati na kolosek, pa je odlučio da se, kao predstavnik „druge strane“ pridruži svom bivšem terapeutu u pokušaju da čitaocima širom sveta zajedno, kroz sopstvena iskustva, približe i pojasne određene psihološke probleme kojih možda nisu ni svesni. O tome koliku je popularnost njihov zajednički priručnik stekao, verovatno najbolje pokazuje činjenica da su Skiner i Kliz deset godina kasnije objavili i njegov svojevrsni nastavak nazvan „Kako preživeti život“.

„Kako preživeti svoju porodicu“ kroz neformalni dijalog profesionalnog terapeuta i laika, pokušava da odgovori na neka od najčešćih pitanja o psihološkom razvoju individue, od prvih dana, pa do izbora životnog partnera. Prvi deo knjige „Što li sam se oženio tobom?“ nudi Skinerovo zanimljivo stanovište da partnere sa kojima ćemo stupiti u ljubavnu vezu biramo po zajedničkim „traumama iz detinjstva“. Naime, Skiner blokiranje određenih emocija čitaocima objašnjava pomoću metafore paravana, za koji tvrdi da ga svaka odrasla osoba poseduje. Razlikujemo se, kako se čini, samo po onome što iza tog paravana krijemo, a po tome, po svemu sudeći, biramo i partnere. Skinerove grupne terapije su pokazale da se ovakvo ponašanje uči tokom odrastanja, kao i da se osobe sa sličnim sadržajem „iza paravana“ privlače, čak i u slučajevima kada o svojim problemima uopšte nisu ni razgovarali. Ova teorija možda liči na onu da žene, htele to ili ne, nekako uvek završe sa partnerima koji su slika i prilika njihovih očeva, ali ako malo bolje razmislite, shvatićete da čak ni na teorija nije u potpunosti neosnovana.

Nakon odabira partnera, razgovor teče dalje ka prvim danima roditeljstva, zadržavajući se na momentima poput važnosti plišanog mede (odnosno posebne igračke) u razvoju deteta, važnosti jasno definisanih stavova roditelja pri vaspitanju, ali i njihovih jasno definisanih uloga, objašnjenju zbog čega deca kada odrastu zapravo ne mrze svoje (u razumnoj meri) stroge roditelje (dok onima koji svojoj deci daju previše slobode, ta ista deca kasnije dosta toga zameraju) i konačno, na problematičan period adolescencije. Tema koja zatvara krug je otkrivanje i razvoj seksualnosti, koja vodi do odabira seksualnih partnera, odnosno do teme kojom knjiga i počinje.

Neke od ideja koje ćete pronaći u ovoj knjizi su izrazito zastarele, tako da, pre nego što se nađete uvređenim (a zaista, ima tvrdnji koje bi se danas mogle smatrale skandaloznim, naročito one koje se dotiču homoseksualnosti i autizma), setite se da su ovakva shvatanja pre tri decenije u psihologiji bila sasvim legitimna, budite srećni što živite u nekom naprednijem vremenu i nastavite sa čitanjem.

Ime Džona Kliza na koricama s pravom kod čitaoca budi određena očekivanja, pa bih odmah želala da vas upozorim da u pitanju nije urnebesna komedija. „Kako preživeti svoju porodicu“ je ozbiljno štivo, pisano neformalnim stilom zahvaljujući kom je izbegnuta suvoparnost koja se često sreće u priručnicima ovog tipa. Forma dijaloga, takođe, dopušta Klizu da postavlja pitanja koja bismo možda i sami postavljali, ali i repeticiju i sumiranje rečenog radi lakšeg razumevanja iznesenih ideja. Humor, naravno, ne izostaje, kako u Klizovim i Skinerovim duhovitim opaskama, tako i u ilustracijama Bada Hendelsmana, ali se, nažalost, zbog prirode samog humora, dosta toga gubi u prevodu.

Pa, ako ova knjiga nije baš preterano smešna i obiluje zastarelim idejama, zašto bi uopšte neko želeo da je pročita? Zbog toga što se, između ova dva nedostatka, nalazi pregršt odgovora na pitanja koja nemamo koga da pitamo (jer živimo u zemlji u kojoj je terapija i dalje tabu), objašnjenih tako da može da ih razume i neko ko se nikada ranije nije bavio psihologijom. Ovo nije knjiga koja će rešiti sve vaše probleme (mada sumnjam da takva uopšte i postoji), ali će vam svakako skrenuti pažnju na neke stvari o kojima možda niste razmišljali, ili pojasniti stvari o kojima ste previše razmišljali, a možda će vam pomoći i da izbegnete greške koje su pravili vaši roditelji i odgojite svoje dete tako da nikada ne oseti potrebu da pročita knjigu sa ovakvim naslovom.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Valter Ugo Mai je portugalski pisac, rođen 1971. godine u Angoli. Diplomirao je prava, magistrirao savremenu portugalsku književnost; pored pisanja, bavi se i pevanjem i uredničkim radom. Napisao je šest romana, kao i nekoliko zbirki pesama i knjiga za decu. 2007. godine je za svoj roman O remorso de Baltazar Serapiao dobio nagradu Žoze Saramago za najbolji roman na portugalskom jeziku. Tom prilikom je sam Saramago izjavio da „Valter Ugo Mai piše stilom koji je u semantičkom i sintaksičkom smislu pravi lingvistički cunami“. Ovaj roman će predstavljati prekretnicu u piščevom stvaralaštvu, jer će u njemu prvi put svesno koristiti isključivo mala slova u pisanju, a ta stilska odlika postaće kasnije njegov zaštitni znak.

„Mašina za pravljenje Španaca“ je piščev četvrti roman, objavljen 2010. godine, i njega takođe odlikuje piščev pravopisni bunt. U pitanju je priča koju pripoveda Antonio Žorže de Silva, penzionisani berberin koji je prinuđen da svoje poslednje dane provede u staračkom domu. Nakon smrti voljene supruge, sa kojom je proveo više od polovine svog dugog života, Antoniov svet se srušio i u njemu je ostalo malo toga što ga čini doista srećnim. No, čak je i to malo nestalo kada ga je rođena ćerka lišila slobode, smestivši ga u dom, koji protagonista ove priče cinično naziva „umiraonicom“.

u to prvo vreme u domu bio sam ubeđen da su me tamo smestili samo zato što nisu imali hrabrosti da me ubiju na neki drugačiji, brži način. brži način koji bi zasigurno bio iskreniji, smatrao sam. strpali su me ovde i ostavili da kopnim iz minuta u minut, daleko od njihovih očiju. a meni nije bilo jasno kako srce ne prepukne od tolike tuge, jer sam živeo u jednom nestvarnom prostoru gde sam molio da me smrt uzme. ne verujem u zagrobni život, i nije me figurica naše gospe od fatime ubedila u suprotno, kao što me ne bi ubedila ni da ću se, kada umrem, ponovo naći u laurinom zagrljaju i zauvek nastaviti našu vezu koja je trajala četrdeset i osam godina. smrt bi mi učinila uslugu da ne postanem samo bleda senka onoga što sam bio. bilo bi to samo održavanje nivoa emotivnog života koji bi bilo nepravedno izgubiti.

Njegov inat, kao i netrpeljivost prema novom okruženju, ubrzo će nestati i Antonio će među stanovnicima doma steći nove prijatelje, sa jednako mnogo iskustva i nostalgije ka prošlim vremena, manje ili više jednako kivne na nemoć starosti. Gospodin Ešteveš bez metafizike, stogodišnjak koji je u mladosti upoznao čuvenog portugalskog pisca Fernanda Pesou i našao se u njegovoj pesmi, religiozni gospodin Pereira sa kojim će Antonio ulaziti u konstante religijske rasprave, kao i Ameriko, Anizio i Krištijano Silva, koji će malo po malo prirasti Antoniu za srce i pomoći mu da se, ni ne primetivši to, „pripitomi“ i uklopi u sredinu.

Ali ovaj roman je mnogo više od priče o starcima koji odbrojavaju dane u staračkom domu. Satkan u celosti od reminiscencija i filozofskih rasprava glavnih likova, „Mašina za pravljenje Španaca” je roman o Portugalu i njegovoj istoriji, ali i o diktaturi kao pojmu i posledicama koje ona ostavlja na stanovništvo nad kojim se primenjuje. I sam naslov aludira na to: „portugalske žene su pravile špance. širile su noge i rađale sve nas, te odbačene špance koji se kaju i koji žele da se vrate kući, da bi imali bolju kuću, bolju platu, veći ponos, a ne ovo malo zemlje, puno čežnje, žalopojki i duboke tuge, priterano uza zid, samo što se ne sunovratimo u more, u vodene ponore“. Ova tvrdnja (koja se ne zaustavlja samo na Španiji, štaviše, u romanu se spominju i Portugalci rođeni u Francuskoj), stavljena je u jukstapoziciju sa likom Enrikea, rođenog Španca koji se oseća i izjašnjava kao Portugalac. No ipak, činjenica da se pojedini čitaoci iz drugih zemalja (pogotovo sa naših prostora) bez ikakve muke mogu pronaći u rečima Maijevih junaka, daje ovom delu zastrašujuću univerzalnost.

Mračna strana diktature dočarana je primerom one koju je u Portugaliji više od tri decenije sprovodio Antonio de Oliviera Salazar, portugalski premijer čija je vladavina odisala profašističkim idejama. Kao i svaki tiranin, i Salazar je svoj režim držao pod kontrolom izazivajući strah među stanovništvom, koji je nakon određenog vremena postao kolektivno stanje svesti. Bilo koja uspešno sprovedena diktatura čini da većinski deo naroda otupi, od ljudi pravi robote koji ćutke i bez preispitivanja svojih postupaka odrađuju svakodnevne zadatke. Čak i nakon pada diktature njeno delovanje traje i teško ga je izbrisati. Diktatura je ono što ljudima oduzima metafiziku (veoma važan motiv u romanu) i konačno dovodi do stanja koje Mae naziva fašizmom dobrih ljudi:

svi smo mi ovde fašisti, nama su fašizam toliko utuvili u glavu da mislimo da je nekada sve bilo bolje, to su ti ostaci fašizma koji proizilaze iz čežnje… kada kažemo da je nekada sve bilo dobro samo znači da žalimo za prošlošću, time zapravo želimo da kažemo da smo nekada bili mladi, da smo mislili da je svet naš i da nismo patili od bolova u leđima i od reume. mi zapravo žalimo za nama samima, a ne za starim režimom… ja sam pitao, da li nas to čini dobrim ljudima, a on je odgovorio punim ustima, pa naravno da smo dobri ljudi, gospodine silva, nismo zaraženi nikakvom politikom, nosimo u sebi od svega po malo, ali pre svega osećamo žal za prošlošću, zato što smo ostarili… fašizam dobrih ljudi, toga ovde ima napretek. i to nikome više ne škodi i potpuno je bezazleno. ali to je osećanje koje ostaje skriveno, iza zatvorenih usta, jer znamo da možda ne bi trebalo da postoji, ali postoji jer je prošlost, u tom smislu, jača od nas. ono što smo bili uvek će biti sadržano u onome što jesmo, ma koliko se mi menjali ili učili nove stvari.

Antonio će sa svojim novostečenim prijateljima u domu doživeti lepe i manje lepe trenutke, saslušaće i promisliti o teorijama zavere o skrivenim namerama zaposlenih da se ratosiljaju siromašnih staraca kako bi oslobodili mesta za one bogatije – uglavnom psihičkim torturama, poput prakse da bolesne korisnike doma smeštaju u sobe sa pogledom na groblje – a ponekad, ako to ne pomogne, i život pojedinih pretenduje na to da se beskrajno oduži – i direktnim izazivanjem onoga što kasnije nazivaju tragičnim nesrećama, poput požara koji je u domu izbio tokom Antonijevog boravka u njemu, a u kojem su život izgubile tri osobe; zajedno sa Amerikom, obmanjivaće jednu staru damu koja i dalje uporno piše svom pokojnom mužu, tako što će joj na ta pisma odgovarati, u najboljoj nameri, kako bi joj ulepšao sumorne poslednje dane. Plakaće i smejaće se, sećaće se sa gorčinom, besom i krivicom, života koji je proživeo, izbora koje je pravio, prilika koje je propustio; pričaće sa setom u glasu o svojoj jedinoj ljubavi iz koje još uvek crpi snagu da nastavi dalje.

Kao što je već rečeno, metafizika predstavlja veoma važan momenat u ovom romanu. Ona predstavlja onu iskru koja čoveku daje smisao postojanja. Antonio je tu iskru izgubio nakon smrti supruge i neopisivog razočaranja u sopstvenu decu. Međutim, upravo mu je boravak u domu, kojem se isprva toliko protivio, vratio, makar na trenutak, veru u život. Antonio svoju pripovest počinje pesimistično, i taj ton starca koji na svoj život gleda ogorčeno, bez trunke radosti, nedvosmisleno predstavlja jednu od najpotresnijih slika sa kojima čovek može da se suoči, ali povremeno se pripovest razvedrava i čitalac zajedno sa pripovedačem oseća da svaki život, ma koliko težak bio, sa sobom nosi lepotu i vedrinu. Ipak, „Mašina za pravljenje Španaca“ nije bajka i Antonio neće doživeti čudesnu transformaciju koju će čitaoci možda očekivati. U tome i leži snaga ovog dela. Njegova svrha nije da uteši, već da prodrma i osvesti. Uprkos humoru koji provejava kroz stranice ovog romana, „Mašina za pravljenje Španaca“ suštinski je priča o ogorčenosti, pa će upravo u tom maniru Antonio, dosledan sebi, završiti svoju pripovest:

kad sve saberem i oduzmem, verujem samo u ljude i nadam se da će se jednog dana pokajati. to mi je dovoljno, da se jednog dana iskreno pokaju i promene svoje ophođenje da bi jednog dana mogli da veruju jedni drugima. a osim toga, osećam samo gorčinu. bolničarka je ušla, prišla nam i upitala šta osećate, gospodine silva, i ja ponovih, osećam gorčinu, samo gorčinu.

Predivno napisan, ovaj roman u svakom smislu prikazuje dobuko zakopanu gorčinu miliona ljudi širom sveta kojima je život proleteo pored očiju. Odabir junaka u poznoj starosnoj dobi ovom osećanju samo daje na jačini, a prkošenje pravopisnim normama podvlači priču o izgubljenim slobodama i provocira čitaoca da još jednom razmisli o pravilima koje zdravo za gotovo prihvata, bez razmišljanja o njihovim suštinama. Kombinovanjem jezičke dekonstrukcije, istorije, politike, filozofije i intertekstualnosti (koja se ogleda u pesmi Fernanda Pesoe), Valter Ugo Mai pred čitaoca stavlja kako lingvistički tako i umni izazov, kakav se u modernoj književnosti ne sreće svakoga dana.

Nisam ništa.

Nikad neću biti ništa.

Ne mogu hteti biti ništa

Isključivši to, imam u sebi sve snove sveta.

(Trafika, Fernando Pesoa)

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Laguna