Najstarija knjiga koju posedujem : De Profundis – Oskar Vajld


Mnogi znaju Oskara Vajlda kao šokantnog umetnika 19. veka koji je najpre bio obožavan zbog svoje ekscentričnosti, a potom zbog nje i zatvoren iza rešetaka. Čak i oni koji nisu upoznati sa njegovim životom, znaju ga kao autora romana „Slika Dorijana Greja“. Osim toga, Vajld je pisao i drame, poeziju i kratku prozu, a bio je i jedan od prvih celebrity-a u današnjem smislu.

Poslednje prozno delo koje je Vajld napisao jeste „De Profundis“, pismo nastalo tokom njegovog zatočeništva u tamnici u Redingu. Ovo delo je objavljeno pet godina posle Vajldove smrti, a naslov mu je odredio Robi Ros, novinar i Vajldov prijatelj. Ros je naslov preuzeo iz 130. psalma. Originalni naslov je glasio „Epistola: In Carcere et Vinculis“ (Pismo: u zatvoru i lancima).



„De Profundis“ je najličnije Vajldovo delo, pa je naslov (Iz dubina) više nego odgovarajući, s obzirom na to da je pismo pisano ne samo iz dubine zatvorske ćelije, već i iz dubine Vajldove duše.

Neuspeh, sramota, siromaštvo, tuga, očajanje, žalost, i same suze, iskidane reči koje dolaze sa usana bednika, griža savesti koja nam puteve trnjem zasipa, savest koja proklinje, samoponižeje koje kažnjava, beda što se pepelom posipa po glavi, duševni strah koji se oblači u pokajničku rizu, i sam sebi sipa žuč u piće – od svega toga sam se ja bojao. I pošto sam bio rešio da neću da znam ni za jedno od toga, bio sam primoran da okusim sve po redu, da se time hranim, da za izvesno vreme ništa drugo ni ne okusim.

Pismo se sastoji iz dva dela. U prvom, Vajld govori o sebi, svom životu, o vremenu koje je proveo sa lordom Daglasom (njemu je pismo upućeno), ali i o svojoj propasti. Drugi deo Vajldovog pisma, koji se često naziva „Hrist umetnik“, pokazuje piščevo spiritualno uzdignuće kojem nije stremio dok je bio slavan i obožavan. Posle čitanja ovog pisma, steći ćete potpuno drugačiju sliku o piscu od one koja je inače poznata javnosti.

Nema običnije zablude nego misliti da ljudi, koji su uzroci ili prilika za velike tragedije, dele osećanja koja odgovaraju tragičnom raspoloženju: nema fatalnije zablude nego očekivati to od njih.

„De Profundis“ sadrži neke od najlepših rečenica koje je Oskar Vajld ikada napisao i kritičari se slažu da bi pisac, da nije prerano umro, posle ovoga verovatno napisao svoja najbolja dela. Uprkos tome što, u pojedinim redovima, skrhan patnjom i sramotom, nije propustio da poslednji put odigra ulogu kritičara licemernog društva Engleske, svet nikada nije video Vajlda ovako iskrenog i čovečnog.

Onima koji su u tamnici suze su deo svakidašnjeg iskustva. Onaj dan u tamnici kada ne plačemo, jeste dan kada nam je srce tvrdo, a ne dan kada nam je srce srećno.

Pored toga što mi je „De Profundis“ omiljeno Vajldovo delo (i jedna od omiljenih knjiga uopšte), i kopija koju posedujem mi je posebno draga: naime, to je najstarija knjiga u mojoj kućnoj biblioteci.



Izdata je 1915. godine u Beogradu, u jeku Prvog svetskog rata (što će reći da se ove godine navršava tačno 100 godina od njenog štampanja).


 Kupljena je devedesetak godina kasnije, u jednoj beogradskoj antikvarnici za neku simboličnu sumu.



 Nije baš u najsjajnijem stanju (morala sam da je krpim, kao što se vidi iz priloženog), ali meni je posebno draga i  predstavlja mi jednu od najvrednijih stvari koje posedujem.






CONVERSATION

2 comments:

  1. " Onaj dan u tamnici kada ne plačemo, jeste dan kada nam je srce tvrdo, a ne dan kada nam je srce srećno."
    Kako je ovo misaono, gorko i teško....A velika istina.
    Sandra, izuzetno dobra recenzija. Uspela si da tim jednim tekstom dobro poljuljaš moje mišljenje o Oskaru Vajldu, koga držim genijalnim piscem, ali, podosta problematičnim.

    ReplyDelete
  2. Hvala! Jeste bio problematičan čovek, ali ovo pismo pokazuje da je ipak bio samo čovek :)

    ReplyDelete