Doli Siti – Orli Kastel-Blum


Orli Kastel-Blum rođena je 1960. godine u Tel Avivu. Studirala je na Visokoj školi scenskih umetnosti u Ramal Ganu. Danas živi u Tel Avivu, gde piše i predaje kreativno pisanje na Državnom univerzitetu. Objavila je 11 knjiga proze i jednu knjigu za decu, a dobitnica je i brojnih nagrada, od kojih je poslednja Sapir Prize, 2015. godine.

„Doli Siti“ je najpoznatiji roman ove autorke, objavljen 1992. godine. Ovaj roman se nalazi na listi UNESKA u kategoriji reprezentativnih književnih dela, a 2007. godine je nominovan za listu 10 najznačajnijih izraelskih romana. Uprkos brojnim priznanjima, šokantna priroda ovog romana podelila je stav javnosti, kako prema samom delu, tako i prema Orli Kastel-Blum.


„Doli Siti“ je mračan, distopijski roman, koji na nešto više od 100 strana prati život tridesetogodišnje Doli, apatične doktorke sa sumnjivom diplomom i još sumnjivijim psihičkim zdravljem. Doli živi na 37. spratu solitera od 400 spratova, na čijim prozorima se često mogu videti samoubice, u ogromnom stanu koji u svom sklopu ima i laboratoriju u kojoj izvodi bizarne eksperimente nad životinjama. Uprkos tim bezdušnim eksperimentima, Doli će se potresti kada joj ugine zlatna ribica, a monstruozno ponašanje čoveka koji je trebalo da joj sahrani voljenu kerušu, nateraće je da ga hladnokrvno ubije. I to sve na prvih pet strana. Nakon što je sahranila svog kućnog ljubimca i krenula nazad u svoj stan, Doli u gepeku automobila pronalazi bebu. I u tom trenutku njen život se u potpunosti menja.

Odmah treba napomenuti da „Doli Siti“ nije roman za osetljivu publiku. Ovo je šokantno delo koje konstantno uznemirava čitaoca, ali je ujedno i (zabrinjavajuće) zabavno. Onog trenutka kada prihvatite bizarni univerzum ovog romana, čitanje postaje tečno i drži pažnju čitaoca do poslednje stranice. Prvih nekoliko desetina strana su izrazito teške, bizarne i nasilne i, ponoviću, nisu za čitaoce osetljivog stomaka. Taj uvod u roman je neka vrsta testa, već nakon prvih nekoliko strana ćete znati da li ste spremni da zakoračite u Doli Siti ili niste. Nakon toga, roman prestaje da bude toliko morbidan i mučan, ali bizarnost i apsurd ostaju dominantne karakteristike do samog kraja.

Orli Kastel-Blum je „Doli Siti“ opisala kao roman o majčinstvu. Ljubav, strah i opsesija – to su tri reči koje su, po njoj, srž ovog romana. Autorka je roman pisala za vreme trudnoće, dok joj je kćerka imala ozbiljnih problema sa alergijama, a muž bio u ratu. Otud paranoidna nota dela: Orli Kastel-Blum je želela da na papir prenese svest roditelja o tome koliko je bespomoćan da zaštiti sopstveno dete.

I zaista, Doli je, od trenutka kada pronalazi bebu, na prvom mestu majka. Inače osoba lišena humanosti, naizgled potpuno hladnokrva, u odnosu sa detetom postaje apsurdno emotivna i preterano brižna. U maničnom strahu od bolesti, bebu će vakcinisati protiv svega što joj padne na pamet (odjednom), izvršiće nekoliko hiruruških zahvata kako bi se uverila da je sa detetom sve u redu, čak će i otputovati u Nemačku kako bi svom sinu obezbedila bubreg, koji je pri jednoj od operacija slučajno previdela. A sve to u samo jednoj nameri: da svog sina zaštiti od svega što može da mu naudi.

„Pre nego što nastavim dalje, želim da istaknem: važno mi je da se ne ispostavi da sam uzela dete i upropastila ga. Samo sam želela da ga zaštitim od svega lošeg. Želela sam da živi do sto dvadeste, a šta je u tome loše? Želela sam da držim pod kontrolom sve organe, pa šta je u tome loše? Kakvo je to licemerje? U nekim društvima čoveka nateraju da sestri odgrize klitoris, a meni je zabranjeno da zaštitim dete?“

I nije to dete jedina žrtva Doline manije. Ona opsesivno pokušava da izleči čitav svoj grad, noseći sa sobom špriceve morfijuma koje nasumično ubada u prolaznike. Autorka vrlo domišljato koristi metaforu kancerogenog sveta. Doli u svemu vidi metastaze – u prolaznicima, na automobilima, na zgradama i nakon silnih napora da svom gradu pomogne, ona najednom upada u apatiju. Zaključak koji se nameće je da je društvo do te mere ogrezlo u bolest da mu odavno nema spasa. Pa kako u takvom svetu zaštititi svoje dete?

I glavna junakinja pati od bolesti: navučena je na tablete za smirenje, koje se u Doli Sitiju konzumiraju kao bombone, a i nekoliko puta je hospitalizovana (i pobegla iz ustanove). Doli je sasvim svesna svog stanja:

„Već bih sad mogla da kažem malo više o ludilu. O ludilu, nesumnjivo, o toj krvoločnoj zveri. Hrana mu je ljudska duša. Teritoriju osvaja brzinom kojom je naša vojska osvojila celu Jeudu i Šomron i pojas Gaze. Kad se naseli, nezasito je i uništava sve. Ali ako država poput Izraela ne uspeva da preuzme arapske teritorije, zašto bih ja, kao obična osoba, uspela da preuzmem occupied territories u sebi?“

Politika je jednako važna tema u romanu kao i majčinstvo. „Doli Siti“ se dotiče ratova, Holokausta, jevrejskog identiteta i tradicije. Zbog manične junakinje i njene bizarne prirode čitaocu to možda može da promakne, ali to ne umanjuje izričitost stavova koje autorka u ovom delu iskazuje.

Ono što čitalac primeti nakon što ga popusti šok jeste snaga crnog humora kojim autorka izrazito vešto barata. Orli Kastel-Blum koristi humor, satiru, parodiju i sarkazam kao sredstvo kritike društva, ali i kao sredstvo prevazilaženja straha od tog istog društva. Humor je ono što čoveku pomaže da preživi jezivu svakodnevnicu, jednako kao što pomaže čitaocu da uplovi u svet ovog romana i prihvati ga takvog kakav jeste.

Doli Siti je grad besmisla u kojem sva vozila jure u Dahau i nazad („ne u onaj Dahau, već samo do neke table na kojoj je napisano Dahau, u spomen na njega“), u kojem u avgustu pada sneg, a april traje tri meseca, a ponekad i pet, da bi posle njega došao februar. Doli Siti je „lud grad“, čiji stanovnici uvek beže jer ih neko juri, „a taj ko ih juri nalazi ih i hvata da bi ih pogubio i bacio u reku.“

Da li je Doli Siti svet smešten u poremećenom umu junakinje (što bi se moglo zaključiti zbog zajedničkog imena) ili je to samo do kostiju ogoljen svet u kojem svi mi zapravo živimo? Da li je Doli produkt sveta u kojem živi ili je taj svet produkt njene mašte? Iako je autorkina namera bila da u ovom gradu oslika Izrael, Doli Siti je mnogo univerzalniji, i kako vreme prolazi, može se čitati kao metafora čitave planete.

Ukoliko se uhvatite u koštac sa ovim nesvakidašnjim romanom (a ja vam to iskreno preporučujem), stisnite zube i pregrmite zamku koju je autorka čitaocima postavila na prvih nekoliko strana. Zauzvrat ćete dobiti jedinstveno iskustvo, roman koji istovremeno provocira, zasmejava i zgražava. Jednostavno rečeno, roman koji će vam se vrzmati po glavi dugo nakon što ga pročitate i čija će vam preporuka ljudima oko sebe predstavljati poseban izazov. A verujte mi, želećete da ga preporučite.

Ocena: 4/5

Srpsko izdanje: Clio




CONVERSATION

6 comments:

  1. Odličan tekst!
    Svakako ću je staviti na listu, izgleda morbidno i nesvakidašnje.
    Svakako moj tip knjige.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! :)
      Vredi pročitati, dugo nisam naišla na ovako nešto. :)

      Delete
  2. Ja nisam sigurna da li ću moći čitati, od onih sam koji imaju osetljivi stomak. :D
    Ali ono što sam htela da ti napišem jeste da mi se jako sviđa kako opisuješ knjige koje čitaš i stvarno umeš da zaintrigiraš i navedeš da čitalac poželi da se upozna sa tim delom (skontala sam da ti ovo nikad nisam rekla, uvek komentarišem knigu o kojoj pišeš, pa sam sad poželela). :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ooooo hvala! <3 :)
      Pravo da ti kažem, od svih ljudi koje znam, tebe poslednju zamišljam uz ovu knjigu. :D Ali što da ne, izađeš malo iz zone komfora, nikad se ne zna, možda se iznenadiš. :))
      Ovo je verovatno jedna od luđih knjiga koje sam ikada pročitala, a veruj mi, čitala sam svašta. :)

      Delete
  3. Odlično napisano, svaka čast! Zainteresovala si me za ovu knjigu, iako sama verovatno ne bih pošla ka njoj u knjižari. :)

    ReplyDelete