Pijanista – Alesandro Bariko


Alesandro Bariko je italijanski pisac, rođen 1958. godine u Torinu. Studirao je filozofiju i klavir. Danas živi u Torinu gde piše i vodi školu kreativnog pisanja. Piše romane, pozorišne i filmske scenarije, kao i knjige o muzici. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Svila“, „Okean more“, „Pijanista“ i „City“.


„Pijanista“ je Barikov prvi pozorišni tekst, napisan 1994. godine. Pisan je u formi monologa i često se o njemu govori kao o žanrovski nedefinisanom delu koje stoji na granici između scenarija i pripovetke. Originalni naslov dela je Novecento. Un monologo, s tim što Novecento, osim što označava broj 900 na italijanskom, takođe označava i dvadeseti vek. To je ujedno i ime nosioca ove priče, Denija Budmana T.D. Lemon Novečenta, čoveka koji je čitav svoj vek proveo na jednoj jedinoj palubi. Novečento se rodio na brodu, živeo je na brodu i sa brodom, i umro na brodu, zajedno sa njim.

Novečento je kao beba ostavljen u kutiji na brodu (tačnije, na klaviru u balskoj dvorani broda), gde je odgajan od strane mornara koji ga je pronašao. Izrastao je u vanserijskog pijanistu, a njegov talenat je naglašen činjenicom da je bio samouk. Ljudi su godinama uživali u njegovoj muzici, dolazili na brod kako bi čuli neobičnog pijanistu. A on svoj brod nikada nije naustio – proputovao je pola sveta, a da mu stopalo nikada nije dodirnulo zemlju.

Jednoga dana, Novečento je objavio da će sići sa broda, bez ikakvog povoda, kako se činilo. Kada je krenuo da silazi, ceo svet je na trenutak stao.

Naziv ovog dela vidno je dvosmislen i ovo nije priča samo o neobičnom pijanisti. Dvadeseti vek je vek velikih promena – velikih ratova, velikih otkrića, velikog napretka. Sve ove promene dovele su do promena u načinu življenja ljudi širom sveta, načinu ponašanja, mišljenja, izražavanja. Novečento je svoje ime dobio upravo po novom veku, u slavu promena, a izrastao je u čoveka koji veliku promenu nije mogao da podnese.

Barikov stil je ono što priču o Novečentu čini jednom od priča koje ne zaboravljate. Jezik kojim je ova priča ispričana je svakodnevni i bliži je pozorištu nego visokoj književnosti, baš kao i metateatralnost kojom delo obiluje (kao što sam napomenula, „Pijanista“ je pisan kao pozorišni komad, monolog, koji sadrži čak i didaskalije). U tome i jeste lepota ovog dela – prostim jezikom, svakome razumljivo, narator priča izuzetno duboku i slojevitu priču.

Uvek me je fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama baš ikakvog, tras, padnu dole. Vise okačene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savršenoj tišini, dok je oko njih sve nepomično, ni muva da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog. Zašto baš u tom momentu? Niko ne zna. Tras. Šta se to dogodi jednom ekseru da on zaključi da mu je svega dosta? Ima li i on dušu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore šta da rade, pričali su o tome svake večeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minut, tren, upravo sada, tras. Ili su to već znali od samog početka, njih dvoje, sve je već bilo ugovoreno, znaš ja ću da popustim za sedam godina, što se mene tiče nema problema, ok, onda smo se dogovorili za 13. maj, ok, oko šest, neka bude petnaest do šest: tras. Nikon nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom možeš da poludiš. Kada padne slika, Kada se probudiš jednog jutra i više je ne voliš. Kada otvoriš novine i pročitaš da je počeo rat. Kada vidiš neki voz i pomisliš: ja moram da odem odavde. Kada se pogledaš u ogledalo i shvatiš da si ostario.

Reći bilo šta drugo o ovom delu bilo bi previše, i predstavljalo bi rizik da se pokvari ugođaj, ali bilo bi i besmisleno. „Pijanista“ se ne može prepričati, treba ga doživeti kao ono što on jeste – ceo život ispisan na manje od sto stranica, ceo roman pročitan u jednom dahu.

Čitav taj svet/
Taj svet oko vas za koji čak ni ne znaš gde se završava/
I koliko svega toga ima/
Zar se nikada ne plašite, vi, da ćete se raspasti na hiljadu komadića samo ako na to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako na nju i pomislite? Da u njoj živite...
Ja sam rođen na ovom brodu. Svet je i ovuda prolazio, ali dve hiljade osoba po jednom putovanju. Bilo je takođe i želja, ovde, ali ne više od onoliko koliko je moglo stati između jednog pramca i jedne krme. Svirao si svoju sreću, na jednoj klavijaturi koja nije beskonačna.
Ja sam tako naučo. Zemlja je brod koji je prevelik za mene. To je jedno suviše daleko putovanje. To je suviše lepa žena. To je suviše jak miris. To je muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja neću da siđem. Pustite me da se vratim natrag.

Reading Challenge: knjiga koja se čita u jednom danu

Ocena: 5/5

CONVERSATION

0 comments:

Post a Comment