Lorenco Karkatera je rođen 1954. godine u Njujorku. Na početku karijere radio je kao
reporter Dejli Njuza, a zatim i kao
scenarista za brojne televizijske emisije i filmove. Napisao je šest romana i
autobiografsku knjigu „Spavači“, koja ga je proslavila. Postala je bestseler Njujork Tajmsa, prevedena je na 32
jezika i prodata u milionskim tiražima širom sveta. Po njoj je 1996. godine
snimljen istoimeni film.
„Spavači“
su priča o četiri prijatelja koji odrastaju u Paklenoj kuhinji, ozloglašenom
kraju Njujorka u kojem vlada zakon kriminala. Pod uticajem okoline, a i
pritisnuti siromaštvom, kao i većina dece, i sami se bave sitnim kriminalom –
krađom slatkiša i stripova, uličnim tučama, ali prenosom novca za mnogo
krupnije ribe u kraju. U jednom od oprobanih nestašluka, dok su krali viršle od
uličnog prodavca, nesrećne okolnosti dovele su do toga da teško povrede slučajnog
prolaznika. Zbog nanošenja teških telesnih povreda, Šeks, Džon, Tomi i Majkl osuđeni su na izdržavanje kazne u
Vilkinsonovom popravnom domu, ozloglašenoj ustanovi za maloletne delikvente.
Boravak u popravnom domu će učiniti da prevremeno odrastu i ostanu zauvek
obeleženi zlostavljanjem koje su tamo doživeli. A upravo će ta zlostavljanja
njihovo prijateljstvo ojačati do te mere da će biti spremni da daju život -
kako jedni za druge, tako i za osvetu nad svojim dželatima.
Roman je podeljen na tri celine: u prvom autor opisuje prilično bezbrižno detinjstvo u
opasnom kraju koje se završava nesrećnim slučajem, drugi obuhvata horor koji
je, zajedno sa svojim prijateljima preživeo tokom boravka u popravnom domu, a
treći opisuje pažljivo osmišljenu osvetu na koju su čekali više od decenije.
Sam termin iskorišćen za naslov knjige, spavači (sleepers) jeste sleng koji se odnosi na maloletnike osuđene na
izdržavanje kazne duže od devet meseci.
„Spavači“ su objavljeni kao istinita priča i
knjigu su okružile kontroverze istog momenta kada je objavljena, dok je film
koji je snimljen godinu dana kasnije još više podigao prašinu. U samom delu
autor naglašava da je iz očiglednih razloga morao da izmeni imena likova, mesto
dešavanja kao i pojedine detalje, ali da je zlostavljanja opisana u svom delu
zaista doživeo kao dečak u popravnom domu. Javnost je bila opravdano
uznemirena, ali kako se ispostavilo, takav slučaj nije zabeležen u sudstvu
Menhetna, pa se može reći da je poslednji deo romana, onaj koji se bavi suđenjem ipak fikcija, ili prosto Karkaterin
odraz želje za pravdom. Na to upućuje i sam razvoj suđenja, koji je, uprkos
autorovim namerama da priču učini autentičnom, ipak previše „filmski“.
Bio ovo roman ili autobiografija, Karkatera u
„Spavačima“ skreće pažnju na dva bitna pitanja: na loše uslove u ustanovama
poput one opisane u knjizi, ali i o razlici između zakona i pravde.
„Spavači“ nisu novina kada je reč o
raskrinkavanju ustanova ovog tipa, romani sa ovom tematikom pisani su vekovima,
međutim, slikovitost kojom je boravak dečaka u Vilkinsonu opisan, kao i znanje
čitaoca da im te opise pruža svedok brutalnih zlostavljanja koja su nad njemu
činila lica čiji je posao da čuvaju red u domu, dovoljni su razlozi da se
javnost uznemiri toliko da je neophodno da sam vrh sudstva odreaguje.
Isti ovi razlozi čine da u poslednjem delu romana
čitalac stane na stranu četvorice prijatelja i da se oseća kao da je sa njima u
sudnici. Iako bi, objektivno gledano, trebalo da budu kažnjeni za ono što čine,
čitalac na kraju romana oseća izrazito zadovoljenje zbog presude, čime
Karkatera pokazuje da pravda ponekad stoji iznad zakona i da nije uvek sa njim
na istoj strani.
„Spavači“ su mučno štivo za čitanje, a iako su na
momente prožeti humorom i toplinom, ipak se ne mogu okarakterisati kao knjiga
za svakoga, mada bi svako trebalo da je pročita. Ovaj roman, zasnovan na
nezamislivim događajima za prosečnog čitaoca, provocira javnost i tera publiku
da se zapita o stvarima o kojima se ćuti. „Spavači“ su šokantno delo koje nećete
zaboraviti dugo nakon što završite sa čitanjem, posle kojeg nećete moći tek
tako da utonete u san, ali šok je ponekad preko potreban kako bismo se trgnuli
iz udobne svakodnevnice i zamislili nad onim što nam se svakodnevno dešava u
okolini, iza dobro zatvorenih vrata. Jer kada se takva vrata jednom otvore,
možda je i moguće promeniti stvari na bolje.
Ocena:
4/5
Nisam čitala knjigu (moram ispraviti taj propust), ali film je odličan, sa sjajnim glumcima koji veoma živo predstavljaju i mučne momente i osvetu. Suđenje jeste suviše holivudsko, ali se u potpunosti slažem sa tobom da čitalac/gledalac ne može da ne navija za takav završetak. Ne znam kakav je sam kraj knjige, ali u filmu se opisuju i kasnije sudbine glavnih junaka, koje me suviše podsećaju na sam kraj filma Stand by Me. Zapravo ceo film je kao prilično dobra mešavina Shawshenk Redemption i Stand by Me.
ReplyDeleteDakle ja treba da čitam Spavače, a ti da pročitaš The Body i odgledaš Stand by Me. :D
Dogovoreno!:D
DeleteI knjiga se završava napomenama o životima likova nakon događaja opisanih u knjizi, što knjigu vraća na kolosek memoara, nakon onog iskoraka u evidentnu fikciju :)