Procep u vremenu – Dženet Vinterson

Dženet Vinterson je engleska autorka, rođena 1959. godine. Napisala je više od 10 romana, a piše i memoare i knjige za decu. Za učešće u projektu Hogarth Shakespeare odlučila se, kako kaže, jer je želela da ispriča svoju, ličnu stranu „Zimske bajke“.

Projekat Hogarth Shakespeare za cilj ima približavanje Šekspirovih dela savremenoj publici na nov i oiginalan način – kroz pera poznatih pisaca današnjice (skoro je pokrenut i sličan projekat u kojem su savremeni pisci ponovo pisali romane Džejn Ostin). Projekat čini osam romana, u kojima će neki od načitanijih savremenih pisaca pružiti čitaocima svoje interpretacije Šekspirovih drama. U projektu, osim Dženet Vinterson, učestvuju i Margaret Atvud (Bura), Trejsi Ševalije (Otelo), Džilijen Flin (Hamlet), Hanard Džejkobson (Mletački trgovac), Ju Nesbe (Magbet), Edvard Sent Obin (Kralj Lir) i En Tajler (Ukroćena goropad).

Ukoliko niste imali prilike da pročitate „Zimsku bajku“ (a ja vam to svakako preporučujem), jedno od Šekspirovih poslednjih i ipak manje poznatih dela, na početku knjige čeka vas poglavlje naslovljeno kao „Original“, u kojem je dat detaljan siže drame. Nakon toga sledi „Obrada“ originala, odnosno roman koji je Vintersonova nazvala „Procep u vremenu“.

Poznata Šekspirova priča izmeštena je sa Sicilije u moderni London, a Poliksen i Leont, kraljevi Češke i Sicilije, postaju Kseno i Leo, uspešni biznismeni, i kao i junaci koji im prethode, najbolji drugovi još iz detinjstva. No Leo, opsednut ljubomorom, umišlja da ga žena vara sa najboljim prijateljem i uma pomračenog besom, odlučuje se za nezamisliv čin – odvaja svoju suprugu od tek rođene devojčice (za koju je slepo uveren da nije njegovo dete) i uz veliku svotu novca šalje jednog od svojih zaposlenih da je odnese Ksenu. Njegov plan će, ipak, osujetiti ubistvo čoveka kome je ovaj zadatak poveren i devojčica će, igrom sudbine, završiti u crnačkoj porodici koja će je odgajati kao svoju, odrastajući tako, iako svesna da je usvojena, bez ikakve ideje o tome ko su joj pravi roditelji.

Upravo tako se, sa nekim sitnim izmenama, odvija i Šekspirova priča. Devojčica po imenu Perdita (Izgubljena) živeće spokojno u svojoj novoj porodici sve dok ne sretne princa Florizela (u romanu Kloa), Poliksenovog sina. Ubrzo će se dvoje mladih zaljubiti jedno u drugo i istina će, uz nekoliko obaveznih nesporazuma, izaći na videlo.

Ponovo pričanje već poznatih priča svakako je mač sa dve oštrice: s jedne strane, ljubitelji Šekspira će zasigurno biti zainteresovani i pohrliće da se domognu romana; sa druge strane, ipak, postoji ogroman rizik. Kako već poznatu priču učiniti drugačijom i zanimljivom? Kako izaći iz senke imena kao što je Šekspirovo? Vintersonova je pred sobom imala ozbiljan zadatak: osim što je njen roman prvi u projektu, izabrala je ne baš popularnu dramu, koja joj je iz ličnih razloga bliska (autorka je takođe napušteno dete). No čini se da je ipak dorasla ovom zadatku.

Dženet Vinterson je romanu pristupila uz određenu dozu samoironije. Shvatila je da bi bilo nadmeno pokušati prevazići majstora drame, pa se stavila u ulogu rapsoda. Ni u jednom trenutku ona ne dopušta čitaocu da zaboravi da je u pitanju obrada: osim što ne odstupa od originalne fabule, ona koristi svaku priliku da spomene Šekspira ili aludira na njegovo delo (u romanu se spominje čak i čuvena pariska knjižara Shakespeare and Company), do te mere da likovi iz romana u nekoliko navrata citiraju replike iz „Zimske bajke“.

„Procep u vremenu“ je ipak nešto više od pukog prepričavanja. Iako mu je kraj poznat, čitalac je zainteresovan da vidi kako će se on odigrati. Vintersonova je uspela da oživi Šekspirove likove u modernom ruhu, zadržavajući njihovu originalnu čar (prepoznajete li u Autoliku falstafovsku ludu?) da prenese emociju drame i učini je ličnom, a da romanu na momente pruži duh pravog elizabetanskog pozorišta.

Da li bi ovaj roman bio jednako dobar ukoliko bismo ga posmatrali van konteksta „Zimske bajke“? Verovatno ne. Korišćenje već date građe, sa svim „manama“ koje sa sobom nosi kalup komedija i romansi sedamnaestovekovnog teatra koji modernom čitaocu deluju naivno, mora imati svoje posledice. Ali samostalno čitanje ovog dela nie ni predviđeno. Kao što nas autorka konstantno podseća u svom romanu, ovo je obrada, omaž velikom piscu i dokaz da Šekspirova dela žive i danas, u Londonu, Novoj Bohemiji ili bilo kom drugom delu sveta, i živeće večno, u procepu u vremenu, neosetljiva na vekove koji prolaze.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna