Sve ptice pevaju – Ivi Vajld


Ivi Vajld je engleska autorka, poreklom iz Australije, rođena 1980. godine. Iako je napisala samo dva romana, mnogi je već prepoznaju kao jednog od najboljih mladih britanskih autora. Njen prvi roman After The Fire, A Still Small Voice, osvojio je nagrade John Llewellyn Rhys i Betty Task, a drugi „Sve ptice pevaju“ Evropsku nagradu za književnost kao i Encore nagradu za najbolju drugu knjigu. Osim što piše, Vajldova vodi malu samostalnu knjižaru u Pekamu.


„Sve ptice pevaju“ je roman koji pripoveda Džejk, mlada Australijanka koja živi na farmi ovaca na malom, neimenovanom britanskom ostrvu. Njen miran i povučen život, bez previše kontakta sa ljudima, uznemiriće činjenica da joj neko (ili nešto) ubija ovce. Već drugo poglavlje romana, bez ikakvog upozorenja, baca čitaoca nekoliko godina unazad, u Australiju, gde je Džejk vodila neki drugi život, koji je dolaskom na ostrvo zauvek napustila. Detalj po detalj, čitalac će do kraja romana saznati kakve strahote su je navele da pobegne iz Australije i u potpunosti se otuđi na slabo naseljenom ostrvu.

Čitav roman pripoveda dve priče koje se naizmenično smenjuju po poglavljima: trenutnu situaciju naratorke i njen pokušaj da otkrije šta joj to ubija stado i priču o njenoj prošlosti i jezivim događajima koji su je naterali na beg. Vremenski tok dva paralelna narativa je vrlo interesantan. Prvi, smešten u sadašnjost kreće se uobičajeno, unapred, dok se drugi, koji opisuje događaje pre dolaska na ostrvo, kreće unazad i seže sve dublje u prošlost. Početak romana je tako sredina, raskršće na kojem se priča zapravo račva u dva smera.

Džejk je snažna, nezavisna žena u svetu muškaraca, koja se opredelila za život na farmi i za posao koji se uglavnom vezuje za muškarce. Autorka joj, kako bi podvukla ovu činjenicu, čak daje i muško ime, pa čitaocu koji čita roman u izvornom obliku (na engleskom jeziku) nije odmah jasno da je reč o ženi. Svu svoju snagu Džejk usmerava na „Čudovište“ koje joj ubija ovce, ali do kraja romana čitalac nije siguran da li je ono stvarno (za razliku od leševa ovaca na koje naratorka nailazi) ili je samo metafora za traume koje je prate u stopu.

Naratorkin usamljenički život, koji provodi u društvu ovaca i psa koji se zove prosto Pas, prouzrokovan je, između ostalog, nizom disfunkcionalnih, patoloških veza sa muškarcima (autorka se na vrlo direktan način obračunava sa temom nasilja nad ženama). Stoga ne čudi da će ulazak novog muškarca u njen život biti propraćen strepnjom i paranojom koja će oživeti traumatične uspomene na prošlost, ali ipak i podsvesnom nadom da će joj baš on doneti mir i spasenje.

Sumorna atmosfera romana razbijena je duhovitim dijalozima i opaskama naratorke. Humor u ovom romanu nije topao i vedar, već naginje ka crnom humoru, ali pokazuje inteligenciju i ljudskost naratorke i time je još jače vezuje za čitaoca i budi njegovu zainteresovanost i empatiju.

Ono što Vajldovu svakako izdvaja u grupu kvalitetnih savremenih pisaca jeste način na koji uvlači čitaoca u svoju priču. Svakom novom stranicom napetost i jeza rastu, kao i želja čitaoca da sazna šta se zapravo dogodilo u Australiji, ali i šta je to što se noću šunja po naratorkinom posedu. Sumorna atmosfera romana, bilo ona tmurna i jeziva sa ostrva ili ona vrela i zagušljiva iz australijskih dana, grčevito drži čitaočevu pažnju i ne pušta je do poslednje stranice. Uprkos napetosti i jezi, ovaj roman se ne može opisati ni kao triler ni kao horor, a u tome i leži njegova čar, pošto uplivava u najmračnije i najstrašnije kutke znane ljudskom rodu – direktno u čovekovu podsvest.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

CONVERSATION

2 comments:

  1. Replies
    1. Ja nisam imala pojma šta da očekujem i baš me je pozitivno iznenadila :)

      Delete