Bahova sobarica – Antonio Gomes Rufo


Antonio Gomes Rufo je cenjeni španski pisac, autor romana, scenarija i tekstova van domena fikcije. Studirao je pravo i kriminologiju. Dobitnik je  brojnih književnih nagrada i jedan je od čitanijih savremenih španskih pisaca. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Duša riba“, „Opatija zločina“, „Zbogom ljudima“, itd. Napisao je više od 20 romana.

„Bahova sobarica“ je jedan od novijih autorovih romana, objavljen 2014. godine, koji se bavi životom Madlene Findlekind, žene koja je prevalila put od siromašne sobarice do vojvotkinje i uticajne prosvetiteljke.


Godina je 1750. i trinaestogodišnja Madlena je poslata da služi kao sobarica u velelepnoj kući porodice Bah. Glava porodice, Johan Sebastian Bah, gotovo je u potpunosti izgubio vid i potrebna mu je danonoćna nega. Iako će u njegovoj službi biti tek nekoliko meseci, sve do smrti poznatog kompozitora, Madlena će steći njegovu naklonost, ali će na sebe navući i bes jedne od Bahovih kćeri. Ovaj splet okolnosti rezultiraće lažnom optužbom Bahove kćeri da je Madlena ukrala Bahov novac i tako će devojčica nevina završiti u tamnici u Haleu, gde će, na svoje zaprepašćenje, otkriti da nosi Bahovo dete. Jedino što će joj dati snage da izdrži ovu kaznu jeste misija da nauči da čita i piše, kako bi svom sinu pružila mogućnost za bolji život od svog.

U pomoć će joj, sasvim neočekivano, nakon dve godine služenja kazne, priteći Bahov sin, Fridrih. On je, ispostaviće se, sve ovo vreme zaljubljen u nju, ali Madlena neće prihvatiti njegovu ponudu, još uvek kivna zbog nepravde koju joj je nanela njegova porodica. Prihvatiće samo novac i otići će u nameri da sama za sebe stvori bolju budućnost. Njen put će, preko hladnih ulica i kupleraja, izgubljenog deteta a umalo i života, završiti u Beču, gde će upoznati ekscentričnog vojvodu od Lozenštajna koji će joj u potpunosti izmeniti život.

„Bahova sobarica“ je istorijski roman, prepun istorijskih ličnosti i činjenica, ali Madlena je ipak plod piščeve mašte. Uprkos činjenici da je Bah imao ogromno potomstvo (dvadesetoro dece), nije poznato da je imao dete sa sobaricom, a naročito ne da je ta sobarica postala „prva žena novog doba“. No, iako volim istorijske romane, bili oni o istorijskim ili fiktivnim ličnostima, i ma koliko me opis ove knjige privukao da je što pre pročitam, moram priznati da sam se u potpunosti razočarala Rufoovim delom. A evo i zbog čega.

Sam naslov romana je evidentno osmišljen kako bi privukao čitaoce, ali u principu nema veze sa radnjom. Osim što je Madlena bila u Bahovoj službi svega nekoliko meseci, i što se njen boravak u kući porodice Bah odvija na prvih pedesetak strana, njegova uloga u njenom životu je ništavna i u romanu je na mestu ovog kompozitora (a kasnije i njegovog sina) mogao biti bilo ko. Tome doprinosi i činjenica da autor čitaocu s vremena na vreme u romanu pruža kratku istoriju doba u kojem se roman odvija, pa tako, recimo, u sred romana dobijamo podroban istorijski izveštaj o Beču u vreme vladavine Marije Terezije (ali i njenom karakteru, takođe u potpunosti nebitnom za roman), ali, interesantno, o Bahovom životu i delu gotovo da nema ni reči.

No, ono što bi, uprkos ovom „mamcu“ za čitaoca, ipak mogla biti interesantna priča, zapečaćeno je piščevim stilom, koji, verovatno u nameri da podseća na sam kraj baroknog doba u kojem se radnja odvija, deluje usiljeno i izveštačeno. Mada sam na trenutak pomislila da je to pretežno do prevoda koji s vremena na vreme odlikuje neknjiževni jezik, kao i nespretne i često neispravne  formulacije (npr. „po danjoj svetlosti“ ili „poveća pregršt“) i interesantan izbor vokabulara specifičnog za određene dijalekte (zort, majati se, itd), to ipak nije bio slučaj, jer glavne zamerke koje imam po pitanju stila ipak prevazilaze moći prevodioca.

„Bahovu sobaricu“ odlikuju, pre svega, preopširni i često suvišni opisi koji suštinski ne doprinose delu i nisu važni za fabulu. Detaljna deskripcija, specifična za starije romane, u kojoj se čitalac izgubi do te mere da pred očima ima jasnu sliku onoga što pisac opisuje, na žalost, nije Rufoova jača strana. Opis Beča, na primer, tako više izgleda kao da je potekao iz dečjeg pera, nego iz pera nagrađivanog pisca:

„Takođe, u junu 1753. godine. Beč je bio najlepši grad na svetu. Njegovim ulicama su skladno jezdile kočije, lepe i čiste, a vukli su ih podjednako lepo istimareni mladi konji, dok se i staro i mlado sretalo u prolazu i pozdravljalo, gospoda dižući trouglaste šešire ili s lepim perikama na glavama, dame poginjući ovlaš čela zaštićena veoma šarolikim šeširima, ne zna se koji od kog raskošniji. Kaldrmisani pločnici nisu dali da prašina upadne u oči, a s obe strane ulica i avenija uzdizale su se zgrade strogog izgleda, visoke i masivne kao neuništivi blokovi, dajući svakom kutku gospodski izgled. Bečlije kao da su živele na ulicama, toliko su šetale njima, i mnogi su nosili regendot, tanku košulju i leptir-mašnu, a žene veoma nabranu suknju, prsluk preko bluze i šešir sa skupljenim obodom privezanim uz bradu svilenom mašnom u svim bojama. Deca su pokazivala da su lepo vaspitana hodajući pored majki a bebe su ćutale u kolicima koja su gurale oble dadilje, rumenih obraza i dobro popunjenih stomaka.“

I kao da sve ovo nije bilo dovoljno, pa i previše, narator zaključuje, za svaki slučaj: „Beč je bio lep grad u kome su živeli takođe lepi ljudi“, a zatim nastavlja da opisuje ulice austrijske prestonice, ponavljajući uglavnom ista opšta mesta.

Ovakva nespretna ponavljanja pojavljuju se i u dijalozima, koji su uglavnom teatralni, usiljeni i neuverljivi, a zbog činjenice da sagovornici često doslovno ponavljaju jedne te iste rečenice, neretko i dosadni. Zapravo, teatralnost je jedna od glavnih odlika ovog romana: dramatičnost se javlja tamo gde je najmanje potrebna, čak i u situacijama kada neko treba da odluči da li će ostati na večeri, dok pripovedačev opis ranog snega dobija razmere kataklizme, a deskripcija, opet, podseća na dečje sastave:

"Nebo iznad Pariza bilo je najbelje na svetu kada je neočekivano nevreme sručilo na grad neslućenu mećavu […] uobičajena užurbanost u gradu je tog dana izostala pošto su uobičajeni prolaznici sredinom popodneva odložili svoje obaveze za neki drugi dan i nije bilo bučne gradske vreve.“

I sam lik Madlene Findlekind je, u skladu sa čitavim romanom, površan i neuverljiv. Za početak, nejasno je šta je to tačno čini fatalnom ženom u koju se zaljubljuje svako ko je sretne (osim lepote, koja je data kao takva, bez ikakvih detalja). Madlena je obična sluškinja, neobrazovana, ali i ne preterano inteligentna (što je podvučeno činjenicom da je gotovo svaka druga rečenica koju izgovara prosto „Ne razumem“). Osim toga, ona je sebična i neosetljiva na tuđe emocije i potrebe. Iako se često poziva na čast i čednost, bez razmišljanja se prepušta gotovo svakom muškarcu koji joj posveti pažnju i od svakog, bez izuzetka, izvlači korist. Zbog te naivnosti koja je odlikuje, čitalac može pomisliti da je sve to maska i oružje, međutim, stiče se utisak da Madlena prosto nije dovoljno inteligentna za takav način razmišljanja, tako da je sve ono što je postigla, zapravo postigla pukom srećom, a ne zahvaljujući svojim sposobnostima.

Tako se na primer, Bahov sin, Fridrih pojavljuje poput duha iz lampe, sasvim neočekivano i nemotivisano, kada god Madlena zapadne u nekakvu nevolju, i iz iste je izvlači u maniru deus ex machina.

Teško je, prema tome (a ako smem da dodam i prilično uvredljivo) pomisliti da bi osoba kao što je Madlena mogla biti prva žena novog doba.

Barokna umetnost jeste specifična po preteranosti, slavljenju detalja i ukrasa i često se graniči sa kičom i nakinđurenošću, ali stil koji Rufo forsira u ovom romanu ne ostavlja utisak baroknog (pre bi se mogao okarakterisati kao parodija baroka), već trivijalnog i iritantnog.

„Bahova sobarica“ deluje kao roman koji slavi emancipaciju žena, u vremenu koje je prema „nežnijem polu“ bilo nemilosrdno. Pitam se, ipak, šta bi na ovakvo predstavljanje „prkosne“ žene mislile Madlenine savremenice koje su zaista zaslužile ovu titulu (poput Madam de Stal, Meri Vulstonkraft, Katarine Velike, Džejn Ostin i mnogih, mnogih drugih) i koje su pokazale da svojim intelektom i karakterom mogu da pariraju nedodirljivim muškarcima.

Ocena: 1/5
Izdavač:Laguna



CONVERSATION

8 comments:

  1. Hvala na čitanju umesto nas i na novoj rubrici.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu! Nadam se da ovu rubriku nećemo često viđati na blogu :)

      Delete
  2. Svaka čast za recenziju, koja je baš onakva kakva bi trebalo da bude u situaciji poput ove: hrabra, beskompromisna i objektivna. Nažalost, mnogi romani tzv. "istorijske fikcije" dobijaju ozbiljnu reklamu i prikaze koji prevazilaze njihovu realnu vrednost, pa često i sadržinu. Mislim da se pomalo zaboravilo na ulogu kritičara, a to je da pošteno i pre svega ARGUMENTOVANO ukaže na dobre strane i manjkavosti romana. Ti ovde baš to činiš, detaljno, obrazloženo, sa dobrim primerima. I bez čitanja, stekla sam jasnu predstavu o kakvoj se knjizi radi, ali me ipak iznenađuje ovako traljav, školski stil citiranih odlomaka, pretencioznost naslova u odnosu na priču (doduše, pravo je pomodarstvo, imamo Rembrantove, Rodenove, Staljinove ljubavnice, Ofelijine muze, careve konkubine, itd, itd, sve to u poslednjih par godina), a baš se nasmejah na ova prevodilačka rešenja.
    Svaka čast!:)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala!

      Postoji taj jedan problem kod pisanja recenzija, a to je da je teško biti objektivan jer svako knjigu doživljava drugačije. Isto važi i za pozitivne i za negativne kritike. Ovde, međutim, to nije bio slučaj, čini mi se, i upravo sam zbog toga insistirala na citatima, pošto, kao što i sama vidiš, govore sami za sebe... :)

      Delete
  3. Stvarno ozbiljna i obimna recenzija, bas onako kako ja zamisljam da treba da izgleda :)

    S druge strane, sto kazes nekad je tesko i/ili nezahvalno pisati ih i davati jer svako dozivljava knjigu na svoj nacin.
    Ipak retko kad procitam ovako detaljnu recenziju koja u potpunosti predstavlja knjigu i na osnovu koje mozes da dobijes realni prikaz iste.

    Pozdrav.

    Jelena

    ReplyDelete