Guliverova putovanja - knjiga koju morate ponovo pročitati


Džonatan Svift (1667 - 1745)  je irski književnik, satiričar i pisac pamfleta. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima, kao što su Lemjuel Guliver, Isak Bikerštaf, M.B. Drapir, ili anonimno. Njegovo najpoznatije delo Guliverova putovanja prvi put je objavljeno 1726. godine u Londonu, a samo godinu dana kasnije prevedeno je na tri jezika: francuski, holandski i nemački.

Photo: Pinterest

Paradoksalno, ova knjiga je danas poznata kao jedna od najpopularnijih dečjih lektira, iako nailazi i na interesovanje odrasle publike. Posmatrano dublje, ne samo dečjim očima koje uočavaju naizgled naivno i maštovito opisane fantastične predele koje glavni junak obilazi, ovo delo je snažna satira i kritika evropskog društva 18. veka. U učenijim krugovima, Svift je pre svega poznat kao izvrstan satiričar, a njegova sposobnost da svoj rad približi i mlađoj publici samo govori o njegovom književnom umeću.

Sviftova bistra, brza proza vrlo je često puna klopki, dvosmislena, mnogosmislena, proza ironije, gde se tekst i podtekst, ono što je rečeno i mišljeno, neprestano prepliću. Ono što karakteriše tu ironiju, proizilazi pre svega iz napetosti između objektivnog, nepristrasnog, mirnog tona pričanja, koji u čitaocu izaziva osećanje saglasnosti, volju da prihvati što se kaže, i stvarnog smisla teksta, koji nameće osećanje odbijanja. Tako, Guliverova putovanja u celini počivaju na simboličkoj strukturi. Ljudi i mesta koji su opisani u delu su u većini slučajeva nalik engleskom društvu Sviftovog doba, ili su ono što on smatra idealnim u uređenju, vaspitanju, mišljenju, itd. Ovo delo se i dan danas smatra za jedan od najmoćnijih napada na ljudsku iskvarenost i glupost ikada viđen u književnosti.

Prvi deo knjige, Putovanje u Liliput, odlazak u minijaturno kraljevstvo na čijem čelu je vladar koji je sebe imenovao kao strah i trepet univerzuma, opisuje život i običaje Liliputanaca koji dosta podsećaju na život u Londonu tog vremena. Služeći se oneobičavanjem, Svift posmatra svog glavnog junaka iz perspektive malih ljudi, u čijim očima je on ogroman i svakako superioran. U ovom delu ova državica je opisana kao smešna i sitničava iz Guliverove perspektive; načela na kojima se ona zasniva i funkcioniše su apsurdna, što se jasno može uočiti u takmičenju Liliputanaca za viši čin. Oni se nadmeću u atletičarskim veštinama, kakve su preskakanje štapova i igranje na konopcu i svemu tome daju ceremonijalni status, tako da se, iz perspektive čitaoca, stiče utisak neozbiljnosti.

Jasna je aluzija na redukcionistički pogled na svet u Evropi u 18. veku u opisu liliputanskih filozofa koji negiraju postojanje superiornije rase do njihove, iako pred sobom imaju predstavnika te vrste (Guliver je de facto pripadnik više rase za Liliputance), kao i ruganje aktuelnim verskim ratovima između katolika i protestanata opisom rata dveju državica koji je započet neslaganjem oko banalnog predmeta: na koju stranu bi trebalo prvo razbiti jaje. Kao što i Svift u samom delu kaže: strašnijih i krvavijih ratova nema no što su ratovi prouzrokovani razlikom u mišljenju, osobito ako su u pitanju beznačajne stvari.

Opis kralja Liliputa naglašava odnos ponosa spram veličine. Kralj je malo viši od svih ostalih stanovnika, ali je znatno manji od Gulivera, toliko da ga ovaj može držati na dlanu. Da je pojam veličine krajnje relativan pokazuje nam Svift Guliverovim razmišljanjem o svom naglo izmenjenom položaju u svetu džinova. Svift nameće ideju da pojmovi veliki i mali kao takvi ne postoje i da u celosti zavise od perspektive. U Brobdingnagu (drugi deo romana) se Guliver najzad stavlja u položaj Liliputanaca i shvata da niz koji uključuje odnose velikog i malog može biti beskonačan. Ovde je u pitanje doveden i ponos i time Svift svoju ironiju približava humoru. Upravo je takav slučaj u epizodi u kojoj Guliver kralju Brobdingnaga opisuje ratna dostignuća Engleske koja u isti mah bivaju ismejana od strane prisutnih džinova. Sam kralj je apsolutno protiv ratova i grozi se na ideju o vatrenom oružju, ali i iskazuje nevericu prema Guliverovim pričama. Neverovatno je da tako mali ljudi mogu uopšte i ratovati, pogotovo ne tako krvavo; a čak i (na Guliverovo priznanje) ulepšana priča o engleskom društvu njemu deluje grozno, nalik na pakao. Kroz ovu naizgled komičnu epizodu Svift iskazuje svoje negodovanje prema ratovima kojima se čitava Evropa diči.

Treći deo,  Putovanje u Laputu, je satira bez sumnje upućena naučnicima i filozofima Sviftovog doba. Prikaz Akademije nije ništa drugo no karikatura tadašnjih akademija nauka kroz koje ljudi vekovima rade na nizu besmislenih projekata. Mada je Svift možda preterao sa bizarnošću radova u svojoj Akademiji, možemo postaviti pitanje da li se ta bizarnost može meriti sa onim zanimanjima sa kojim smo danas upoznati. Iako je radoznalost nauke očigledno podvrgnuta podsmehu, mesto koje pisac opisuje zaista ima zajedničkih crta sa modernim proučavanjem, a to su besmislenost i beskrajna maštovitost.

Da Svift “nema dlake na jeziku” i da mu razbijanje iluzija nije strano, svedoči i deo kada Guliver posećuje podzemni svet u kojem se susreće sa mnogim istorijskim velikanima i na osnovu njihovog svedočenja zaključuje da je istorija itekako ulepšana i da vekovima obmanjuje ljude. Gotovo je nemoguće ne osetiti ironiju kojom je protkano Guliverovo shvatanje da su ljudi danas mnogo gori nego što su bili nekad, iako nisu tako sjajni kako ih sama istorija opisuje. Lako je uočiti paralelu između ovog i dela u kojem kralj Brobdingnaga poredi Englesku sa paklom. Iako opisima ukrašeno, moderno društvo je degradiralo i svakim korakom je sve dalje od onoga što Svift smatra utopijom, ili bar poželjnim vladanjem.

Kada govorimo o ljudskim iluzijama i večnim stremljenjima, treba pomenuti i Sviftovo viđenje besmrtnosti, koje razbija sva očekivanja. Nasuprot želji čovečanstva, Sviftov večni život nije nimalo naivno opisan. Nema božanske lepote, slave i mudrosti. Pisac nam pruža potpuno novu, pesimističku sliku o ljudskoj prolaznosti. Besmrtni su teret društvu, svedočanstvo mentalne i telesne propadljivosti kroz vreme, a ne istorijska riznica mudrosti.

Ako je do sada postojala ikakva sumnja da su Guliverova putovanja kritika ljudskog društva prepuna ironije, satire i cinizma, Putovanje u zemlju Huinhma će je svakako odstraniti. To je bez dileme utopijska zemlja u kojoj stanovnici ne znaju za neslogu ili rat. Zemlja u kojoj superiorna rasa nije ljudska. Tamo su konji oni koji su razumna bića, dok su ljudi zveri. To je zemlja u kojoj Guliver prestaje da bude tabula rasa i konačno doživljava prosvetljenje; zemlja zbog koje čovek počinje da oseća samo prezir prema ljudskom rodu i njegovoj umišljenosti da drži ceo svet u svojim rukama. Razlog za to su pripadnici ljudske rase odvojeni od civilizacije, koji jedva da su nalik onome što možemo videti po londonskim ili pariskim ulicama. Ali ono što Jahui jesu je bez dileme ljudska priroda, dokaz da je čovek najveća zver. Jahui, odnosno ljudi, jesu predstavljeni kao bića bez razuma koja znaju samo za materijalna uživanja. Oni ratuju među sobom, kradu sve što sija i na bilo koji način podseća na blago, i uživaju samo u telesnom. Kao stanovnici zemlje plemenitih Huinhma, stvaraju im dosta nevolja jer ih je nemoguće pripitomiti.

Vrlo  je zanimljivo obostrano reagovanje kada Guliver doputuje u ovu zemlju. Njemu je teško da se pomiri sa činjenicom da su Jahui u bilo kakvoj vezi sa njim, dok Huinhmi ne mogu da poveruju da jedan Jahu može biti, najblaže rečeno, vaspitan i civilizovan. Da bi im dokazao svoju veličanstvenost, Guliver im govori o ratnim, privrednim i ekonomskim dostignućima Evrope, na šta Huinhmi ne samo da ne pokazuju zadivljenost, već još jasnije shvataju vezu između evropskih ljudi i prljave prirode Jahua. Guliver tokom boravka u ovoj zemlji u sebi razvija odbojnost prema ljudskom rodu i dobija želju da se među ljude nikada ni ne vrati. Ali kako utopija zapravo ne postoji, on biva proteran od strane Huinhma zbog toga što je drugačiji.

Interesantno je i objašnjenje pojavljivanja Jahua u zemlji Huinhma, iz prostog razloga što je toliko očigledno povezano sa biblijskim opisom nastanka ljudi. Naime, jednog dana se u zemlji pojavilo dvoje Jahua, čovek i žena, koji su se razmnožavali i svojom prirodom pokvarili savršenost zemlje Huinhma, koja se lako može porediti sa Rajem. Baš kao i u Bibliji i ovde su se ljudi razvili u krvnike i divljake i zbog toga bili osuđeni na život kakav žive – prognani i tretirani kao životinje, umesto da se razviju u bogolika bića i gaje vrlinu.

Guliver svakim danom sve više oseća stid što je ljudsko biće i saznanje da ne može više da boravi u toj savršenoj zemlji ga baca u očaj. Po dolasku u domovinu u njemu raste gađenje prema svojoj vrsti, a vrhunac tog stanja doseže kada zabranjuje svojoj ženi i deci da ga dodiruju, grle ili stupaju u bilo kakav drugi kontakt.

Baš kao i Guliverova mizantropija, tako je u tom delu i Sviftova satira dostigla vrhunac. Ovde se kritika ljudske vrste ne krije iza simbola, sada je sve jasno: onaj ko provede neko vreme u prirodi, sa drugim bićima, shvatiće koliko su ljudi iskvareni. Guliver je živeo sa konjima, sa bićima koja čoveku služe za vuču ili lov i shvatio da su oni na daleko višem stupnju od njihovih evropskih “gospodara”. Poruka je, iako vrlo bizarna, sasvim jasna: “Svet je takav […] da pametan čovek mora da poludi, a ludi da se opamete.”

Teško je biti dobar pisac za decu, a još je teže uspeti sve ove navedene otrovne strelice ironije i satire sakriti u gomili šarenih loptica – u književnom delu koje je samo naizgled knjiga za decu. I zato, ukoliko ste Sviftovo remek-delo čitali kao dete, vreme je da ponovo uzmete ovaj roman u ruke. Garantujem vam da nećete moći da verujete da je ista knjiga u pitanju.




CONVERSATION

4 comments:

  1. E pa bravo Sandra!Ovo je velika istina sto si rekla - Jer ovaj roman je jedna od najoštrijih kritika evropskog društva i govori mnogo više nego što su nas o njemu učili u školi.

    ReplyDelete
  2. Odličan tekst1:))) Baš si me podsetila fakultetskih predavanja i otkrivanja svih nijansi ove genijalne priče. Smatram da je najbolji pokazatelj veličine klasičnih dela poput Sviftovog, činjenica da odlično funkcionišu i kod dece i kod odraslih čitalaca, da ih u svakom životnom dobu možemo različito shvatiti i doživeti, a jednako voleti i biti oduševljeni. Žao mi je samo što su "Guliverova putovanja", kao i "Robinzon", "Alisa", "Knjiga o džungli", pa čak i "Frankenštajn" ili romani Žila Verna, danas mahom diskreditovani kao "neozbiljne knjižice za decu"...svakako i po svojoj prvobitnoj nameri i nameni, a još više po vrednosti, zaslužuju mnogo veću pažnju.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! <3
      Ovo i jeste tekst pisan za vreme studija, malo recikliram, ali ja inače baš volim Gulivera, pa rekoh, što da ne, možda motiviše nekoga da ga (ponovo) pročita. :)
      Pored Gulivera, od svih tih koje si navela, meni je najupečatljiviji Robinzon. Tek kada se čita u celosti, a ne one seckane verzije za lektire, shvatiš koliko to zapravo uoooopšte nije knjiga za decu. :) A Frankenštajn ima posebno mesto u mom srcu, iako ga nisam čitala kao klinka :)

      Delete