Šum vremena – Džulijan Barns


Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima 12 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd.


„Šum vremena“ je najnoviji Barnsov roman, objavljen 2016. godine, a glavni junak romana je Dmitrij Šostakovič, poznati ruski kompozitor.

Dmitrij Šostakovič (1906 – 1975) smatra se jednim od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Kako je u načelu stvarao za vreme Staljinovog režima, imao je vrlo komplikovan odnos sa vladajućom partijom. Njegova dela su bila zabranjivana, ali i nagrađivana; istovremeno je bio „neprijatelj naroda“ i najpopularniji živi kompozitor u Rusiji. Kraj duge borbe sa Partijom usledio je nakon Staljinove smrti, 1960. godine, kada je Šostakovič najzad popustio, postao član, a ujedno i predsednik Saveza kompozitora Ruske Federacije – obe titule poneo je, kako se smatra, protiv svoje volje. Umro je 1975. godine, od raka pluća, u Moskvi, gde je uz najveće počasti i sahranjen.

Naslov za svoj novi roman Barns je preuzeo od Osipa Mandeljštama, ruskog pesnika proterivanog i hapšenog zbog čestih kritika upućenih na Staljinov diktatorski režim. I Barnsov „Šum vremena“ uperen je protiv diktature i to kroz oslikavanje unutrašnjih nemira Šostakoviča, čoveka koji je napravio naizgled nemoguć kompromis između slobodnog stvaranja i preživljavanja.

„Šum vremena“ sastoji se iz tri celine. Prva, „Na odmorištu“ zatiče Šostakoviča nakon prve zabrane, u iščekivanju posetioca iz Partije i njihove presude. Progonstvo u najboljem slučaju, ili, verovatnije, smrt – ne bi bio ni prvi ni poslednji. Druga celina, „U avionu“, opisuje period nakon rata, turneju u Americi i nove okršaje sa Partijom. Treća, „U automobilu“, vodi nas u vreme posle Staljinove smrti, gde srećemo Šostakoviča kao umornog, slomljenog čoveka, bez snage da se odupre političkom pritisku.

Sva ova poglavlja imaju upadljivu zajedničku notu: bave se ključnim razdobljima u kompozitorovom životu. Ovi traumatični periodi ponavljaju se poput refrena, na svakih 12 godina, uvek u prestupnoj godini. I svaka od tih godina budi Šostakoviču istu misao (kojom počinje svako poglavlje):

„Znao je samo to da je ovo najgore vreme.“

Kroz priču o tragičnom životu Šostakoviča, Barns zapravo pripoveda alegoriju o „ubijenom umetniku“, odnosno o nemalom broju slobodnih mislioca širom sveta koji su na ovaj ili na onaj način bili žrtve različitih diktatorskih režima. O ljudima koji su zbog svoje umetnosti bili proterivani, mučeni, zastrašivani ili ubijani. O umetnosti koja je trpela posledice cenzure, ili još gore, autocenzure. O svim njihovim nemirima i strahovima i uticaju koji je diktatura imala na njihovu reč, notu ili liniju.

„I da, muzika možda jeste besmrtna, ali kompozitori, avaj, nisu. Njih je lako ućutkati, još lakše ubiti.“

Šostakovič nije heroj i Barns ne pokušava da ga idealizuje. Otvorivši nam prolaz u najintimnije misli poznatog kompozitora, autor nam dočarava njegovu ljudsku stranu: samoljublje, kukavičluk, apatiju, samosažaljenje, „lažne“ suicidne tendencije, ali iznad svega, ljubav prema vlastitom stvaralaštvu. Ali upravo je ta običnost velikana ono što ovaj roman čini spektakularnim i drugačijim od uobičajene biografske fikcije.

Šostakovičevo klackanje između lične etike i volje za životom, ono je što ga čini umetnikom kakav je bio. Da li bi njegovo stvaralaštvo bilo maestralnije da je živeo pod drugačijim okolnostima, ili su mu baš te okolnosti pomogle da bude maestralan, ostaje pitanje bez odgovora.

Džulijan Barns je čitalačkoj publici već pokazao talenat za biografsku fikciju i to kroz roman „Floberov papagaj“, koji je višestruko nagrađivan. „Šum vremena“ je, iako nesumnjivo još jedno remek-delo autora, nešto potpuno drugačije. Barns je još jednom opravdao svoju titulu „pisca kameleona“, ovog puta prevazišavši sebe samog. Ne samo što je lik Šostakoviča prikazao tako da čitalac olako može zaboraviti da je u pitanju fikcija, i pomisliti da čita lične dnevničke zapise kompozitora, već je i stil pisanja toliko „ruski“, obojen specifičnim senzibilitetom i melanholijom, da je gotovo neverovatno da nije potekao iz ruskog pera.

„Šum vremena“ je istovremeno i veoma ličan i potpuno bezličan roman. To je priča o jednom velikom kompozitoru i o umetnosti uopšte. O tome šta umetnost predstavlja onome ko je stvara i koliku snagu nosi u dodiru sa onima koji imaju „uši koje umeju da čuju“. O tome kako je stvoreno veće od onoga ko stvara, i kako ono što vredi uvek nađe načina da istraje, bez obzira na cenzuru, pritiske i pretnje.

„Umetnost pripada svakom i ne pripada nikom. Umetnost pripada svakom vremenu i ne pripada nijednom. Umetnost pripada onima koji je stvaraju i onima koji je doživljavaju. Umetnost ne pripada Narodu i Partiji više nego što je pripadala aristokratiji i mecenama. Umetnost je šapat istorije koji nadjačava šum vremena.

Ocena: 5/5
Izdavač: Geopoetika

CONVERSATION

4 comments:

  1. Šostakovičev drugi valcer mi je jedan od najdražih. Hvala ti na preporuci, ide na spisak.😘

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu, predivna je knjiga, nećeš se pokajati :)

      Delete
  2. Hvala na preporuvi, kupljena je knjiga na sajmu.

    A ako nisi citala Istoriju sveta u 10 i po poglavlja, imas moju preporuku. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Jesam, jesam. Ostalo mi je još par njegovih, ali svakako planiram da ih pročitam sve :)

      Delete