Sitnice koje život znače – Lorenco Marone


Lorenco Marone je italijanski pisac, rođen 1974. godine u Napulju. Pre nego što je počeo da piše, bavio se advokaturom. Svoj prvi roman „Daria“ objavio je 2012. godine, nakon čega je objavio još tri romana. Roman „Sitnice koje život znače“ je njegovo najpoznatije delo, prevedeno na deset svetskih jezika.


„Sitnice koje život znače“ je roman o sedamdesetsedmogodišnjem osobenjaku po imenu Čezare Anuncijata, koji je, kako sam kaže, protraćio 72 godine i 111 dana svog života i konačno shvatio da je došlo vreme da uživa u „stečenom poštovanju“. Čezare je udovac, ali utehu pronalazi u zagrljaju vremešne prostitutke Rosane; ima dvoje odrasle dece sa kojima nije u baš najboljim odnosima; a svoje vreme uglavnom provodi sam, uz povremene razgovore sa prijateljem Marinom (koji je jednog dana odlučio da nikada više ne napusti svoj stan), komšinicom Eleonorom (tzv. „mačkarkom“ iz čijeg stana se šire nepodnošljivi mirisi), jednim od njenih mačora koji redovno obilazi Čezareov stan, kao i uz koju čašu vina i cigaretu više od onoga što u tim godinama obično preporučuju lekari.

Čezareov zasluženi mir protrešće saznanje da njegova mlada komšinica sa sprata, Ema, trpi fizičko nasilje u braku i da, kao i većina žena koje su žrtve ovakvog nasilja, ne ume da se izbori sa situacijom. Ovaj stari mizantrop neće, kao većina, okrenuti glavu od problema, već će odlučiti da mladoj ženi pomogne. I ne samo što će Emi pružiti rame za plakanje i provesti sate sa svojim prijateljem u pokušajima da na računaru otkuca anonimnu pretnju upućenu nasilniku, već će i svoj život, pogled na svet i odnos prema bližnjima promeniti iz korena.

„Moj sin je homoseksualac. On to zna. Ja to znam. Ipak, nikada mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još deset godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti.“

Ovim rečima počinje roman, vrlo naglo i direktno. Autor nas u startu upozorava sa kakvim junakom ćemo na narednih dvestotinak stranica imati posla. I zaista, ovaj „ostareli baksuz“ bi trebalo da nas odbije, ali harizma kojom Čezare pleni, uprkos svojoj teškoj naravi, uočava se već u prvim redovima romana.

Potpuno očekivano, suočavanje sa bespomoćnom žrtvom nasilja Čezareu će otvoriti oči i on će se konačno zapitati o načinu na koji je vodio svoj život. Konačno će se Čezare naći svojoj deci – Danteu, koji nikada nije imao hrabrosti da se otkrije ocu, ali i Zvevi, za koju je isto tako znao da je nesrećna u braku, ali mu nikada nije palo na pamet da se time opterećuje.

Maroneov pripovedački ton je opušten, pa iako obrađuje nekoliko tema na granici sa tabuom (seksualna orijentacija, privatni život prostitutke, nasilje nad ženama, i na kraju krajeva, starost), on to čini tako da čitaoca ne opterećuje, ali poruka vrlo jasno dolazi do svog cilja. Uz to, autor je uspeo da stvori vrlo uverljivog lika, uprkos činjenici da njegove godine, očigledno, nije proživeo.  Ovo je jedan od onih romana tokom čijeg čitanja ćete prosto uživati, sve dok vas autor, prilično neočekivano, ne zvekne mračnim raspletom, na taj način čineći realnost koja nas okružuje potpuno ogoljenom i samim tim mnogo brutalnijom nego što biste se nadali (moram da priznam da ne pamtim da sam ikada toliko žarko želela da neka priča ima srećan kraj).

No Čezareova priča ipak nije tužna. Lukavo izbegavajući da romanu da kraj u pravom smislu te reči, Marone priču završava junakovim dugim, nasumičnim nabrajanjem stvari koje voli: miris limuna, ukus kafe, sigurne pokrete majstora za picu, šporete na tremu, mrvice hleba, osmeh deteta sa Dunovim sindromom, ljude koji čitaju na autobuskim stanicama, mlade koji se ljube na klupi, itd. Naime, sve one stvari za koje nismo ni svesni koliko nam prijaju i čine nas srećnima, jer u pokušaju da nađemo nekakav viši smisao u životu, ili da od tog višeg smisla prosto pobegnemo, na njih ne stižemo da obratimo pažnju. A trebalo bi, jer su upravo te stvari ono nas čini jedinstvenim i živim; jer su upravo to sitnice koje život znače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

Reading Challenge: Glavni junak nije moje nacionalnosti

CONVERSATION

6 comments:

  1. Divna recenzija i još jedna knjiga na mom spisku za čitanje, zahvaljujući tebi :) Hvala Stsh. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu, hvala tebi! Nećeš se pokajati, sigurno. :)

      Delete
  2. Sad tek videh da imaš prikaz!:) Meni se ovaj roman baš svideo, jedan od onih koji te i nasmeju i rastuže, pomalo nalik "Otmenosti ježa"...sastaviću svoje viđenje, pa upoređujemo utiske..)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Jedva čekam :)
      Nisam čitala "Otmenost ježa", stavljam na spisak, hvala! :)

      Delete