Robert Maklijam Vilson je irski pisac, rođen 1964. godine u Belfastu.
Studirao je engleski jezik u Kembridžu, ali studije nikada nije završio. Kratko
vreme je proveo kao beskućnik i taj period života suštinski je uticao na
njegovo delo. Napisao je tri romana: „Ripli Bogl“, Manfred’s Pain i „Ulica Eureka“, kao i The Dispossessed, studiju o siromaštvu u Velikoj Britaniji.
„Ripli Bogl“
je Vilsonov prvi roman, napisan 1989. godine, za koji je dobio nagrade Rodney Prize, Hugher Prize, Betty Trask
Award i Irish Book Award.
Roman prati životnu priču istoimenog junaka,
ispripovedanu iz prvog lica. Bogl je, po sopstvenim rečima „skitnica, pijanac i
nihilista“, a njegova priča čitaocu pruža uvid u život jednog mladog beskućnika
na ulicama Londona, uz povremene reminiscencije na ono što je bilo ranije –
njegovo rođenje, studiranje na Kembridžu i svemu onome što je doprinelo da
dotakne dno.
„Visok
sam metar i osamdeset. Težina mi je promenljiva, a trenutno nije dobra, uopšte
nije dobra. Oči su mi zelene (i božanstvene!), lice mi je bledo, kosa tamna,
mada u ovom trenutku prilično neodređene boje zbog varljive patine štroke i
zapuštenosti, ali svakako tamna. Imam dvadeset jednu godinu, zovem se Ripli
Bogl, a bavim se gladovanjem, smrzavanjem i histeričnim cmizdrenjem.“
Kao i svaka autobiografija, i ova počinje
junakovim rođenjem – njegovim „sumnjivim pedigreom“ (majka mu je bila
prostitutka) i detinjstvom u katoličkim školama Belfasta. Uprkos svemu tome,
dečakova budućnost je u jednom trenutku delovala svetlo – on uspeva, sasvim
neočekivano, da se upiše na Kembridž, ali posle kratkog vremena (i nekoliko
neuspelih i bizarnih romansi) biva izbačen sa fakulteta.
Poglavlja o prošlosti nasumično se smenjuju sa
poglavljima u kojima Bogla pratimo u trenutnoj situaciji - na ulici, bez prebijene pare, kako broji
preostale cigarete i živi od danas do sutra. Neiskorišćene predispozicije za
uspeh ili prosto okrutna igra sudbine, doveli su ga do dna i čitaocu je povremeno
potreban podsetnik da je narator u svojim ranim dvadesetim godinama. Ono što
ga, međutim, bespogovorno odaje, jeste žar i ponos u pripovedanju. On je
isuviše neiskusan, narcisoidan i nedovoljno umoran da bi bio u potpunosti
uverljiv:
„Tešio
sam se mišlju da mi ne može biti gore. Uvek je moglo. Slobodno pristavite vodu
ako hoćete da vam pričam o svojim suludim i nepogrešivim neuspesima. Histerično
sam se smejao tome koliki sam baksuz. Raspao sam se i digao ruke od svega.
Sabrao sam se i vratio u ring. Krotko sam prihvatao i divljački se opirao.
Obratio sam se za pomoć socijalnom
radniku i vračari. Oboje su smatrali da sam beznadežan slučaj. Zla kob je
uskoro ispucala na meni sve svoje divote. Nakratko sam se ponadao da će biti
bolje. A onda se vratila na početak i počela iznova. Počeo sam da ćelavim,
izborao sam se, postao impotentan. Prijatelji su vrišteći bežali kad me
ugledaju na ulici. Moji neuspesi su prkosili svim zakonima verovatnoće, što je
nekoliko priznatih matematičara i dokazalo. Humanisti su zbog mog slučaja
doživljavali nervne slomove, a teolozi su me navodili kao dokaz postojanja Boga,
mada prilično podrugljiv. Postao sam sraćkav i nihilističan i dobio sam tikove.
A onda je postalo još gore.“
Ono što ovom romanu daje posebnu težinu jeste
činjenica da je i sam autor jedno izvesno vreme proveo u koži svog junaka. Zbog
toga opisi određenih lokacija deluju toliko slikovito, a pojedine situacije
ostavljaju utisak da su (duboko) proživljene. Vilsonov smisao za samoironiju
čitavom romanu daje osvežavajuću notu cinizma i lišava ga patetike u koju je
jedna ovakva priča zasigurno lako mogla da sklizne.
Ipak, na trenutke je teško zadržati pažnju i
određeni odeljci romana deluju izlišno. Radnja se vuče i na neki način na
čitaoca prenosi teskobnu dužinu svakog sata u danu skitnice i besmislenost
života svedenog na besciljno cunjanje ulicama. Ukoliko je to bila namera
autora, sasvim je pristojno izvedena, ali to ne umanjuje napor neophodan da bi
se ovaj roman pročitao pažljivo i sa razumevanjem.
I šta čitalac na kraju dobija kao nagradu za sav
uložen trud da isprati junaka? Laž. Bogl je nepouzdani pripovedač par exellence i nagoveštaji ove
nepouzdanosti javljaju se još na početku romana. Ali Bogl je ujedno i izrazito
inteligentan i zavodljiv pripovedač. Njegova racionalnost i ciničnost izrodili
su najbolje momente romana, prelazeći iz tona autobiografskog u ton filozofskog
traktata (setite se da je jedan od osnovnih uslova za nastanak filozofije
dokolica), pa se tako Bogl na momente pretvara u Diogena dvadesetog veka:
„Satiričar
mora da bude svestan ludosti i poroka onih koje ismeva, ali ne sme da zapadne u
nadmeno moralisanje i licemerje. Satira ima cilj: da suzbija glupost i zlo i da
podstiče reformu. Treba da unapređuje, ne da se sveti. Ona je oružje za
vraćanje na zemlju i treba je primenjivati samo na ono što je prozaično.
Da
li je to tačno? Da li je to sve? Mislim da nije.
Svi
smo žrtve satire. Sve nas pogađaju humor, sarkazam, ironija i podsmeh. Cinizam,
uvredljivo i zajedljivo blaćenje naših dela. Muka s našim greškama leži u tome
što su one brzoplete, neposlušne i kao stvorene za oponašanje. Neka vrsta drame
ili tragedije bar bi nam pružila zadovoljavajuću svest o onom što smo
pretrpeli. Ali ne, satira je smrdljiva i nepopustljiva. Kinji nas šta god da
radimo i svojim farsičnim prezirom žigoše naše nesreće. Ironija i podsmeh grizu
i duboko i često. Mi predstavljamo ukusan obrok za Sprdnju.
Na
kraju se sve svodi na sledeće: kad smo najgori, mi smo za podsmeh; a kad smo
najbolji, onda smo za litotu.“
Ipak, posle nekoliko stotina strana njegove
ispovesti, čitalac je rastrgnut između nepoverenja i osude sa jedne strane, i
empatije i sažaljena s druge. Zaista, tokom čitanja prosto nećete znati šta da
mislite o ovom junaku. A onda ćete shvatiti da ste nasamareni. Nekoga će to
naljutiti. Nekoga će oduševiti.
„Ripli Bogl“
se često poredi sa „Uliksom“, a
junak kog je Vilson stvorio dobio je titulu modernog Leopolda Bluma. Bogl je,
ipak, čini mi se, sličniji Dedalusu iz „Portreta
umetnika u mladosti“. Mada, koliko god to bila namera autora, mislim da je
pretenciozno porediti ga sa Džojsom. „Ripli Bogl“ je, uprkos tome, svakako
ambiciozno delo koje zaslužuje pažnju čitalaca i čiji će vas delovi (ali ipak
samo delovi) raspametiti. Da li će vas baciti u depresiju ili nasmejati (ili
oba), stvar je vašeg ličnog senzibiliteta. Ono što je sigurno jeste to da ime
Riplija Bogla sigurno nećete zaboraviti onog momenta kada sklopite korice
romana.
Ocena:
3/5
Izdavač:
Booka
Posts
Hvala!
ReplyDeleteIskreno, ja još uvek ne znam šta da mislim o ovoj knjizi (zato sam joj i dala ocenu 3 - dopala mi se, ali prosto ne znam koliko). Istina je da me je ta sličnost sa Uliksom privukla (šta ću, slaba sam) i mislim da je to dobar marketinški potez, pošto prva asocijacija nakon čitanja opisa na poleđini knjige bude Džojs, a i to što ga autor navodi kao jednog od svojih uzora samo doprinosi tome.
U tome je i problem sa ovom knjigom, kao i sa ostalim knjigama koje se reklamiraju takvim poređenjima. Tokom čitanja očekujem Džojsa, a to je, naravno, nemoguće i onda kao da budem razočarana. Ovo nije Uliks i ja ga stvarno ne bih poredila sa Džojsom ni po čemu, osim eventualno po činjenici da su obojica Irci. Sigurna sam, ali potpuno sam sigurna da bih totalno drugačije doživela roman da niko nikada nije pominjao ovu vezu (možda bih tada i sama stekla takav utisak, ko zna).
U svakom slučaju, knjiga je dobra i treba je čitati bez bilo kakvih očekivanja. Meni je zapala u nezgodnom trenutku, zbog obaveza sam je poprilično razvukla i onda se sve to zajedno skupilo u jedno veliko "ne znam šta da mislim".
Kad je pročitaš, obavezno javi utiske, baš me zanima da čujem neku drugu perspektivu. :)