Bojan Medić je srpski pisac, rođen
1975. godine u Beogradu. Po struci je ekonomista. Autor je romana „Čajni klub profesora
Nikolića”, eseja „Čuvari palog kraljevstva” i zbirke priča „Ja, bot”. Trenutno
radi na svom drugom romanu.
„Ja, bot” je zbirka sastavljena
od šest, kako ih je autor nazvao, tranzicionih priča. Svaka priča u fokusu ima
drugog junaka i opisuje jednu specifičnu životnu situaciju. Čitaoci sa prostora
van Srbije, u kojoj se radnja svake priče odvija, ili, bolje rečeno, van
prostora bivše Jugoslavije, verovatno bi u Medićevom delu naslutili tračak
fantastike i pozdravili njegovu maštovitost, međutim, svi mi koji smo živeli
ovde tokom perioda koji zbirka obuhvata, prepoznaćemo ovu zbirku kao delo surovog
realizma. To je ono što ove priče čini izuzetno bliskim domaćim čitaocima i
što, iako je teško zamislivo da se svako od nas našao u svim (pa i u bilo
kojoj) od opisanih situacija, izaziva poistovećivanje sa junacima i događajima
o kojima čitamo. U tom smislu je zbirka „Ja, bot” prilično realan prikaz onoga
što se često naziva mentalitetom jednog naroda (sa akcentom na one njegove
elemente na koje nismo preterano ponosni), a njena struktura pokazatelj
posledica koje na jednu naciju ostavljaju decenije obeležene rasulom,
sankcijama i siromaštvom, ali i sposobnosti te iste nacije da se, kako zna i
ume, snađe u periodu tranzicije.
Priče
nisu obavezno poređane hronološki, ali to je utisak kog jednostavno ne mogu da
se otresem. Prva priča u zbirci, „Izvini,
Panini”, odiše atmosferom devedesetih, ispripovedana od strane junaka koji
je našao način da se obogati skupljanjem, preprodajom i, naravno,
falsifikovanjem popunjenih Paninijevih albuma sa sličicama fudbalera; dok je
poslednja priča „BusMinus” iskorak u
blisku budućnost – opis aplikacije koja korisnicima gradskog prevoza pomaže da
se besplatno prevezu sa tačke A do tačke B, bez bojazni da će ih u tome
osujetiti kontrolori.
Priča
po kojoj je zbirka dobila ime, „Ja, bot”,
opisuje složeni sistem konstruisanja javnog mnjenja koji se ogleda u strateškom
komentarisanju aktuelnih vesti od strane stranačkih aktivista, u narodu
poznatijih kao botovi. Pripovedač je upravo šef internet tima vladajuće
stranke, a priča je konstruisana kao uputstvo za obavljanje posla komentatora.
Svaki segment je pokriven, od imena, preko sadržaja poruke, do ocenjivanja
komentara. Iako je nesumnjivo u pitanju složena mašinerija, sa ogromnim brojem
zaposlenih, ono što čitamo u ovoj priči ne podudara se u potpunosti sa onim što
imamo prilike da vidimo po različitim internet portalima. Ali pripovedanje u
prvom licu dopušta autoru ovakav raskorak i zapravo demonstrira ono čemu
svedočimo iz dana u dan – uverenje pojedinaca u izmaštane kvalitete, osobinu
koja krasi nemali broj aktera aktuelne političke scene. Naravno, posle određenog vremena, pripovedač moć koju mu je donela „fotelja” upravlja u sopstvenu korist, što je scenario koji nam je takođe veoma dobro poznat.
Slična
je i situacija sa pričom „Bihejvioralni
intervju”, još jednom kratkom studijom sveprisutnog oportunizma, ali i
rešenosti da se zadatak obavi po svaku cenu, bez preteranog promišljanja o
rezultatima delovanja (osim, opet, sopstvene koristi). Ovakvo automatsko delanje po
komandi, posle određenog vremena stvara isto tako automatsko uverenje o
ispravnosti čina i obe priče, a ova naročito, prizvale su mi na pamet čuvenu
teoriju Hane Arent o banalnosti zla, koja polazi od pretpostavke da najveća zla
u istoriji nisu počinili ideološki fanatici i sociopate, već naprotiv, obični
ljudi koji su prihvatili stav da je ono što čine sasvim normalno i prosto se
trudili da svoj posao dobro obave.
I
čitava ova zbirka bi mogla tako da se okarakteriše. Medićevi junaci su daleko
od idealnih (oni su zapravo antijunaci) i to je ono što ih čini realističnim i
bliskim čitaocima. To su naše komšije, sugrađani, ljudi koje svakodnevno
srećemo po ulicama, ljudi o kojima slušamo u razgovorima sa svojim prijateljima. Prema nekima ćete osetiti empatiju, prema nekima odbojnosti, ali jedno im je zajedničko: svako od njih je skliznuo na ovaj ili onaj način, sa ove ili one strane sistema
– kako bi sebi omogućio ono što smatra boljim životom – dodatnu zaradu, bolju
poziciju, mirnu savest. „Ko se snađe u Srbiji, snaći će se bilo gde”, početne
su reči priče „ Zbogom lopurdijo”, a
Medićeva zbirka je upravo kolaž snalaženja – osobine neophodne za
preživljavanje u tranziciji.
Ocena: 3/5
Obavezno javi utiske za Čajni klub, i ja sam svašta čula :)
ReplyDelete