Glasovi – Sulejman Fajad

Sulejman Fajad (1929-2015) je egipatski pisac. Magistarske studije arapskog jezika i književnosti završio je na Azharu 1959. godine, a nakon toga se bavio uređivanjem dnevnih novina i radio programa, kao i pisanjem kolumni i književne kritike. Pored dela iz oblasti istorije arapske književnosti, gramatike i leksikografije, objavio je deset zbirki kratkih priča i pet kratkih romana. Dobitnik je nekoliko značajnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se ističu egipatska državna nagrada iz oblasti lepe književnosti (2002. godine) i nagrada Al Owais, poznata i kao „arapski Nobel“. Roman „Glasovi“ spada u Fajadove ranije radove, a objavljen je 1972. godine.

Sumornu svakodnevnicu egipatskog sela Derviši, naglo će uzdrmati vest o poseti neočekivanog gosta iz inostranstva. U pitanju nije bilo ko, već njihov zemljak Hamid el Biheri, koji se pre trideset godina, još kao dečak, preselio iz Derviša u Pariz. Tamo je, kako obaveštava svog brata Ahmeda u telegramu koji mu je poslao, „postao neko i nešto“. Hamid se u Gradu svetlosti obogatio, oženio i sada, kao uspešan i ispunjen čovek, želi da, zajedno sa svojom suprugom Simonom, poseti svoj rodni kraj.

Kao da vest o Hamidovom povratku nije dovoljan šok, Hamid je bratu poslao novac, kako bi se pre njegovog dolaska izgradila kuća u kojoj bi boravila njegova „žena Parižanka“, sa kojom će se zasigurno svi lepo slagati, posebno ako se žitelji sela budu „lepo pokazali“ i „lepo ophodili prema njoj“. Hamidova poseta Dervišima nije stoga udarna vest samo za njegovu porodicu – ona će čitavo selo dići na noge: i meštane koji ih ne poznaju, pa čak i načelnika policije i ostale predstavnike lokalne vlasti. Ubrzo će svaka živa duša brujati o poseti Parižana i dati sve od sebe da im boravak u njihovom mestašcetu ostane u lepom sećanju. Kuće se sređuju i ukrašavaju, putevi se čiste i posipaju peskom, pale se svetiljke i obasjavaju se mesta koja su godinama bila u mraku, deca se uče lepom i pristojnom ponašanju. Sve mora biti savršeno kada gosti stignu. Dan njihovog dolaska je ceremonijalan trenutak: Dervišani su se okupili na ulazu u selo i kliču, a gužva je tolika da Hamid i njegova supruga jedva uspevaju da se probiju kroz gomile uzbuđenih meštana.

Hamidov i Simonin dolazak u Derviše metafora je sudara različitih kultura, a Simonin boravak u selu stavlja poseban akcenat na njihove suprotnosti. Upravo je ona ta koja privlači svu pažnju meštana čim izađe iz automobila, ta koja tako očigledno odudara od svih:

„Simona izađe. To je ona, Simona! Ovoga časa stigla je iz grada svetlosti, grada Bulevara Sen Žermen, Sorbone, Latinskog kvarta, Bulonjske šume, Jelisejskih polja! Pred nama je išao načelnik policije krčeći joj put, a ona ga je pratila zajedno sa Hamidom. Iza njih bili su pomoćnik šefa policije, pa seoski delovođa, pa ostali uglednici. Baš je elegantan taj Hamid! Puca od zdravlja, visok je, ali i podgojen, vidi se. A ona, Simona, nije ništa naročito – ni lepa ni ružna. Koža joj je pocrvenela – sunce ju je usput za tili čas oprljilo. Telo joj je vitko, ali ipak jedro i zaobljeno. Plava svečana haljina i ten očaravajuće joj se slažu. Hod joj je muzika, a plave oči živahno blistaju. Mnogo je žena u našem selu koje su daleko lepše i privlačnije od nje, samo što ova ima duha i ponositu ličnost, mila je i na njoj se vidi da je prijatna, vesela i jednostavna. Osetio sam, gledajući je tako, da mi je žao svih naših žena.“

Roman je ispripovedan iz više razičitih perspektiva, a naslov romana se odnosi upravo na višeglasje u naraciji. Svaki od junaka u svom poglavlju daje svoje viđenje Simonine i Hamidove posete i na taj način dopunjuje priču onog prethodnog. Interesantno je da Simonina priča nije dostupna čitaocu (zbog čega roman zapravo asocira na saslušavanje svedoka). U jednom trenutku saznajemo da je i sama vodila neku vrstu dnevnika o putovanju, ali ne i njene utiske o boravku u selu. Ovo je veoma važno, jer pokazuje specifičnost Fajadovog pristupa temi sukoba zapadne i istočne kulture, koja je u vreme objavljivanja „Glasova“ bila veoma česta u egipatskoj književnosti.

Nakon objavljivanja romana, pisac je optužen da podržava Zapad i da svu krivicu zbog tenzije između ove dve nepomirljive strane svaljuje na svoje sunarodnike, prikazujući ih kao netolerantne i necivilizovane. Kraj dela, neočekivano dramatičan i u potpunoj suprotnosti sa nizom komičnih situacija koje mu prethode, sugeriše piščev stav da susret različitih kultura ne može biti u formi dijaloga, te da je konflikt kao takav neizbežan. Pažljivi čitalac, međutim, može primetiti da za ovakvu situaciju autor podjednako krivi obe sukobljene strane.

Simonin dolazak u Derviše dočekan je usklicima i sveopštim oduševljenjem. Zbog nje su očišćene ulice, umivena deca i opeglane haljine. Zbog nje se, međutim, postavljaju i dvostruki standardi: dozvoljeno joj je sve ono o čemu jedna žena iz Derviša može samo da sanja, kao na primer nošenje kratkih haljina, ili odlazak sa muškarcima u kafanu. Ovakvo ponašanje gošće kod meštana najpre izaziva radoznalost, zatim oduševljenje (kod muškaraca) i ljubomoru (kod žena). Simonina neograničena sloboda prikazana je kao bezazlena, ali upravo će ona izazvati stid, prvo kod njenog muža („Zatim bi ponovo krenula da zapitkuje, ili da fotografiše nešto što ja nisam želeo da ikada snimi, sve čega se stidim, što mi je nemilo i što mi nikako neće služiti na čast u Parizu“), a potom i kod ostalih stanovnika sela, koji će se svojski truditi da oponašaju ovaj fascinantan par:

„Za stolom sam se postideo kako izgledam naspram Hamida. I kako izgleda Zejneba naspram Simone. O majci da i ne govorim, ona je posebna priča. Naš krojač iz Derviša pomučio se da mi sašije odelo, od kašmira – rezultat tog truda bio je da sam se kupao u znoju, što od vrućine, što od vrele čorbe. Gospa Rafraf, krojačica, dala je sve od sebe da se i moja žena i majka pokažu u pristojnoj odeći – ali koga briga kako baba igra! Više puta sam zaboravljao i počinjao glasno da srčem, i čorbu, i prokuvanu ohlađenu vodu, iako sam pre toga baš ja upozoravao ženu i majku da to ne čine ni za živu glavu. Majka mi je stalno upadala u istu grešku, pa nas je Zejneba, kojoj se to nijednom nije omaklo, uporno streljala pogledom. Ona je motrila šta Simona radi za stolom i oponašala je – kad Simona podigne kašiku, i Zejneba podigne, kad ona spusti kašiku, i ova spusti. Čak je i, uzimajući zalogaje, usta otvarala samo koliko i ona. Izgledala je smešno dok je pokušavala da koristi nož kao Simona. Kao da neko od nas može preko noći da promeni navike!“

Sav ovaj trud Dervišana, međutim, ostaje neprimećen i neuzvraćen od strane gošće. Simona ni na koji način ne pokazuje da ceni gostoprimstvo kojim je meštani obasipaju, niti da poštuje njihovu kulturu. Ova crta njene ličnosti osnova je Fajadove kritike Zapada. Simona će se čuditi činjenici da deca po selu hodaju bosa, da lica ljudi izgledaju ispijeno; neće joj biti jasno zbog čega ne koriste modernu tehnologiju za obradu zemljišta. Njena apsolutna nezainteresovanost da se na bilo koji način upozna sa običajima mesta koje posećuje, najbolje je prikazana na večeri koju opisuje Hamidov brat, i njegovoj kratkoj opasci da bi čovek u jelu i piću trebalo da sledi običaje zemlje u kojoj je gost, a ne da nameće svoje, kao što je to slučaj sa Simonom. Ova kratka epizoda, zapravo, vrlo inteligentno oslikava superiorni stav Zapada prema ostatku sveta i njegovu sebičnu potrebu da čitavu planetu podredi sopstvenim navikama i potrebama.

Tenzija raste svakim Simoninim gestom, a kap koja preliva čašu je jedan, naizgled nebitan detalj: gošćine dlačice ispod pazuha. To je ono što razbija iluziju o Simoni kao savršenom biću i u domaćinima izaziva gađenje i bes, i upravo je to ono što će dovesti do kulminacije i bizarnog završetka grandiozne posete.

Uprkos preokretu koji na kraju romana izbija kao posledica nagomilane tenzije, aktere čina je nemoguće mrzeti. Fajad je u svom kratkom romanu opisao suštinu nerazumevanja različitih kultura, kritikujući obe jednako i pokazujući sve posledice nasilnog nametanja određenog kodeksa ponašanja. Simona jeste žrtva, ali je i provokator. Ono što Dervišanke učine na kraju romana samo je brutalnija verzija onoga što ona radi otkako je stigla u selo: nametanje sopstvene kulture kao jedine validne, nerazumevanje i neprihvatanje tuđih sistema vrednosti i pogleda na svet. A to je upravo suština istorije sukoba Istoka i Zapada.

Ocena: 5/5

Izdavač: Clio

3 comments:

Stsh's Book CornerDecember 18, 2017 at 11:13 AM
Mnogo mi je drago što ti se dopao prikaz, roman je stvarno odličan. Dosta je kratak i brzo se čita, ali je i više nego upečatljiv. Baci pogled malo na Kliovu ediciju Gral, baš imaju dobre romane, a uglavnom su to autori za koje ljudi kod nas nikada nisu ni čuli. :)
Živim obilje knjigaFebruary 27, 2018 at 2:42 PM
Mislila sam da sam već ranije komentarisala ovu recenziju! Baš sam se iznenadila što nisam. Elem, ovo je jedna u top 5 knjiga, sa celog tvog bloga, koju ću sigurno naći i pročitati. Naravno, sve to zahvaljujući tvojim sjajnim recenzijama. Imam nameru, kad god budem sama pisala o knjigama koje sam pročitala zahvaljujući nečijoj recenziji, da stavim link do iste. Srdačan pozdrav.