The Life-Changing Magic of Tidying Up – Marie Kondo


Da li ste se ponekad zapitali kako neki trend odjednom postane trend? Kako se dogodilo da su svi odjednom hipsteri, da svaki kafić koji drži do sebe limunadu služi u teglama, da se u svim klubovima pušta ista vrsta muzike, da su sve prodavnice nameštaja inspirisane skandinavskim minimalizmom, da je svaka druga osoba vegetarijanac koji se smrtno plaši glutena, da svi naprasno slažu čarape na jedan isti određen način? Ne znam za ostale stvari, ali za posebnu pažnju koju ljudi posvećuju svojim čarapama zaslužna je Mari Kondo, tridesetdvogodišnja autorka iz Japana, koja se bavi profesionalnim konsultovanjem u vezi sa organizacijom i sređivanjem stanova, i koja, verovali ili ne, veoma lepo živi od svog posla. Za Mari i njenu knjigu The Life-Changing Magic of Tidying Up ste do sada sigurno čuli, jer gotovo da nema osobe koja koristi internet, a da nije makar površno upoznata sa njenim metodama sređivanja. Pa čak i ako vam je nekako uspelo da vam ovaj fenomen promakne, ovaj post će to promeniti (kao što već rekoh, nemoguće je da makar negde ne naiđete na ovu autorku).


The Life-Changing Magic of Tidying Up je jedna od onih knjiga za koje sam se uhvatila prosto zbog neverovatne popularnosti koju je dostigla. Iako živimo u 21. veku, feminizam nije promenio neka fundamentalna shvatanja o ulozi žene u domaćinstvu – i dalje smo mi te od kojih se očekuje da uzmemo krpu u ruke i dom učinimo blistavo čistim i prijatnim za život. A pošto spremanje kuće nikome nije omiljeni hobi (osim Mari Kondo, kako se ispostavlja), sasvim je očekivano da će naslov knjige koji na bilo koji način aludira na to da ova obaveza može postati prijatnija ili na to da će se u njoj naći trikovi koji će olakšati spremanje i svesti ga na minimum, privući milione žena širom sveta. Jer zaista, kome nije potreban magični štapić kada je ribanje kuće u pitanju?

Pre nego što sam pročitala knjigu, o Mari Kondo sam znala samo osnovne stvari, a to je da preferira minimalizam, kao i to da je opsednuta urednim (i vertikalnim!) slaganjem čarapa. Takođe, pročitala sam i knjigu inspirisanu ovim priručnikom, pod nazivom The Life-Changing Magic of Not Giving a Fuck (koju toplo preporučujem, recenziju možete pročitati OVDE), iz koje sam dosta toga korisnog naučila i koja je možda čak i doprinela negativnom utisku koji je na mene ostavila gospođica Kondo. Dakle, uprkos masovnoj histeriji koju je The Life-Changing Magic of Tidying Up izazvala među čitaocima širom sveta, odlučila sam da je pročitam, jer i sama spadam u one osobe koje vole da im dom bude uredan, a baš i ne vole previše da se trude oko spremanja istog, pa se ne libim da s vremena na vreme poslušam savete koji će magično promeniti ovu situaciju u moju korist.

Osnovni princip od kojeg Mari Kondo polazi jeste da svako od nas ima više stvari nego što mu je potrebno. To je načelo sa kojim se apsolutno slažem, i baš kao Mari, jedna sam od onih osoba koje neobično mnogo uživaju u bacanju nepotrebnih stvari. Iskreno govoreći, gotovo da se ne dogodi da pri spremanju doma ne bacim neku dranguliju, ili makar poželim da pobacam gomilu stvari, ali ne smem, iz prostog razloga što nisu moje. Autorka ovog priručnika nema taj problem, jer živi od bacanja tuđih stvari, što je osobina koju je stekla još kao mala, kada je krišom bacala stvari svojih ukućana, a posle uporno tvrdila da nema pojma šta se sa tim stvarima dogodilo (ovim putem priznajem da sam i sama to nekoliko puta učinila, kao i da se nijednom nije dogodilo da me je iko od ukućana ikada pitao gde se nalazi bačeni predmet, ali i dalje ne bih mogla da izjavim nešto toliko radikalno poput „ono što nije potrebno vama, nije potrebno ni vašoj porodici“, što je, verovali ili ne, naslov jednog poglavlja u ovoj knjizi). Kao neko ko je čitav život proveo u porodičnoj kući sa velikim tavanom na koji su se večito dizale stvari koje se sa njega nikada nisu spuštale, savršeno razumem frustraciju autorke i tu negde, do kraja uvodnog poglavlja, mislila sam da ćemo se odlično slagati. Ali onda se, kako to vole da kažu naši tabloidi, dogodilo nešto potpuno neočekivano: sav zdrav razum kao da je ispario iz knjige i njegovo mesto je zauzeo neko ko bi, po mom skromnom mišljenju, možda i sam trebalo da potraži profesionalnu pomoć, doduše druge vrste od one koja se nudi u ovom priručniku.

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija prezeta sa interneta
Način organizacije koji autorka smatra najproduktivnijim jeste po kategorijama, a ne po prostorijama (što takođe ima smisla). Na primer, ukoliko biste želeli da sredite i organizujete svoj garderober, Mari bi vas naterala da svu garderobu koju posedujete stavite na jednu gomilu na podu, dodirnete svaki predmet (veoma važno) i zapitate se da li taj predmet u vama budi „iskru radosti“ (spark of joy). „Iskra radosti“ je, zanimljivo, glavni kriterijum kojim se Mari vodi u sprovođenju svog metoda, što je veoma romantično i new age, ali, naravno, i potpuno suludo. Postoji toliko stvari u domu koje nas ne čine srećnima, ali su nam, ruku na srce, prosto potrebne. Da li pesak za mačke koji se nalazi u hodniku u meni budi „iskru radosti“? Ne, naprotiv, ali teško mi je da zamislim kako bi mi život (i stan) izgledao bez njega. Slično je sa lekovima, kablovima, sredstvima za čišćenje (naročito sredstvima za čišćenje, činjenica da me ne čine srećnom je upravo jedan od razloga zbog kojeg sam se uhvatila za ovu knjigu) i drugim stvarima koje svi moramo imati u svojim domovima, bez obzira na emocije koje one u nama izazivaju. Ako, međutim, pitate Mari, sve te stvari, kao i one koje ne koristite često (a ima i takvih stvari), treba da lete u kantu. Uostalom, kako ona sama kaže, ukoliko vam zaista nekada budu potrebne, sve što treba da uradite jeste da ih ponovo kupite.

Ovakav stav je problematičan iz nekoliko razloga. Prvo, Mari zaboravlja da ne živimo svi sami i da je pojava da u istom domaćistvu žive osobe koje imaju drugačije potrebe, nešto sasvim uobičajeno; drugo, Mari zaboravlja da postoje ljudi koji imaju kućne ljubimce, ili ne daj bože, decu; treće, Mari je poptuno smetnula s uma da postoje ljudi koji jednostavno nisu u situaciji da prosto bace sve što im se određenog dana ne dopada, i upute se ka najbližoj radnji u kojoj će te iste stvari zameniti novim stvarima koje u sebi sadrže „iskru radosti“. Pod ovim ne podrazumevam samo finansijsku situaciju, iako ona većini ljudi predstavlja primarni problem. Ja, na primer, trenutno boravim u iznajmljenom stanu, u kojem se, pored mojih stvari, nalaze i stvari vlasnika stana koje mi, pogađate, ne izazivaju ni najmanju iskricu sreće. Zamislite šta bi se dogodilo ako bih, sledeći primer autorke, jednog dana odlučila da pobacam sve te stvari? Garantujem vam – ništa dobro.
 
Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta
Ali čak i da sve to stavimo na stranu i da pretpostavimo da čitalac nema navedenih problema (a takvi ljudi jesu ciljna grupa autorke, čim mogu sebi da priušte konsultanta za spremanje doma koji će u njima izazvati takvu grižu savesti da će pobacati 80% stvari koje imaju) i da je odlučio da rastereti svoj životni prostor (termin koji autorka koristi je decluttering, što je takođe sasvim razumno), treba da znate da punjenje kesa za smeće neće samo po sebi učiniti vaš život boljim. Naime, svakom predmetu koji odlučite da bacite moraćete ponaosob da se obratite, zahvalite mu se na svemu što je učinio za vas i oprostite se od njega (čisto da ne pomislite da izmišljam, vredno sam izvlačila citate iz same knjige, dakle evo primera: You are free to say “Thank you for giving me joy when I bought you” or “Thank you for teaching me what doesn’t suit me”).

Možda ćete pomisliti da je obraćanje stvarima jedan od načina da se vi sami osetite bolje, ali to nije ono što autorka knjige ima na umu. Naime, ona tvrdi da će se i same stvari osetiti bolje nakon što im objasnite da su ispunile svoju svrhu (i, ako smem da dodam, odustati od toga da vas večno proganjaju u snu) jer, kako se ispostavlja, predmeti koji nas okružuju imaju osećanja, sposobnost da misle i neopisivu želju da služe svojim vlasnicima, po svaku cenu: Then what do the things in our homes that don’t spark joy actually feel? I think they simply wanted to leave. Lying forgotten in your closet, they know better than anyone else that they are not bringing joy to you now. Everything you own wants to be of use to you. Even if you throw it away or burn it, it will only leave behind the energy of wanting to be of service. Freed from its physical form, it will move about your world as energy, letting other things know that you are a special person, and come back to you as the thing that will be of most use to who you are now, the thing that will bring you the most happiness.

I upravo zbog toga bi trebalo redovno da razgovarate sa svojim stvarima, počevši naravno od samog doma. Da li se javljate svojoj kući/svom stanu kada ulazite? Ne? Onda nije ni čudno što ste nesrećni. Evo kako to radi Mari Kondo. Kada ulazi u sopstveni stan, ona jasno domu stavlja do znanja da je stigla, uz jedno veselo I’m home!, zatim odlaže obuću koju je nosila, ne propuštajući pri tome da im se zahvali na teškom poslu koji svakodnevno obavljaju; nakon toga stavlja jaknu u ormar, uz neizostavan usklik podrške (Good job!), a onda se posvećuje svojoj torbi, vadeći iz nje sve što je sa sobom tog dana nosila (zahvaljivanje svakom predmetu što je uz nju se podrazumeva, to više neću ponavljati), stavljajući svaku stvar na posebno mesto, kako bi torba mogla da se odmori od celodnevnog napora koji uporno trpi bez ijedne reči. Samo da bi te stvari ponovo sutradan stavila u istu tu torbu.

Naravno, torba nije jedina stvar koja se, ako pitate Mari, umara, i upravo taj umor koji ignorišemo kada gledamo predmete koji nas okružuju, vraća nas na metod savijanja čarapa, problem kojem je autorka u svojoj knjizi posvetila zabrinjavajuće mnogo pažnje. Sama činjenica da gazite po čarapama čitavog dana kao da nije dovoljna, već većina nas ima običaj da oprane čarape savija u klupko (običaj koji kod autorke ove knjige izaziva omanji nervni slom) i tako savijene ih odlaže u fioke, sprečavajući ih na taj način da se propisno odmore. Savijanje odeće je uopšte veoma važan čin, jer osim što pri savijanju možete svaki predmet detaljno da pregledate (i iskoristite priliku da ponešto usput i bacite), ovoj radnji treba da pristupite sa emocijama, i da svojoj odeći date do znanja da vam je do nje stalo, da je volite i cenite što podržava vaš način života (po mogućstvu naglas).

Dakle, ukoliko uzmete ovu knjigu u ruke, biće vam savršeno jasno da apsolutno sve što radite, radite pogrešno. To, naravno, ako odlučite da ozbiljno shvatite stav osobe koja ne deluje sasvim stabilno na mentalnom planu. Faktički, svo vreme koje ćete uštedeti tako što nećete morati da brišete prašinu sa stvari koje ste pobacali, utrošićete na razgovor i brigu o osećanjima predmeta koji su vam preostali. Ja, iskreno, pored brige o osećanjima muža, psa i mačaka (da navedem samo one koji sa mnom žive), ponekad zaista zapostavim osećanja sopstvenih čarapa i torbi. Takođe, ne smem ni da zamislim šta bi moj muž pomislio (pa čak i mačke i pas) da odjednom počnem da razgovaram sa pokućstvom. Moguće da bi neka od prvih misli koje bi mu pale na pamet imale veze sa razvodom.

A spisak sumanutih rituala, koje Mari Kondo predlaže za garantovano poboljšanje života, nastavlja se iz stranice u stranicu. Izdvojiću one najzanimljivije, poput sušenja sudova na verandi, čišćenju kuće u doteranom izdanju kako bi svom domu i samom činu čišćenja ukazala dužno poštovanje (što bih i ja vrlo rado činila kada bih od toga zarađivala milione, ali s obzirom na to da to nije slučaj, nastaviću da smatram da sam ja ta koja zbog svakodnevnog čišćenja zaslužuje poštovanje, što, naravno, takođe nije slučaj).

U toku čitanja knjige sam nekoliko puta pokušala da zamislim kako izgleda stan Mari Kondo i slike koje su mi se motale po glavi uglavnom su bile varijacije prazne, bele kutije. Pretpostavila sam da se fotografije njenog doma mogu pronaći na internetu i bila sam u pravu, a ni u zamišljanju stana nisam baš mnogo omanula. U pitanju su, naravno, prostrane, bele prostorije, sa minimalnim brojem predmeta, nalik na monašku keliju; prazne police sa samo jednim detaljem, i kao vrhunac svega, fotografija kuhinjske fioke u kojoj se nalazi samo jedan nož (u šta se možete uveriti i sami).
 
Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

U toku svog višegodišnjeg iskustva u „raskrčavanju“ tuđih domova, Mari Kondo je primetila da dosta njenih klijenata ima velike biblioteke (zapanjenost pri iznošenju ove tvrdnje je nemoguće ignorisati). Pa ako ste i sami osoba koja vredno radi na oblikovanju svoje kućne biblioteke (a verujem da većina vas jeste, čim ste ovde), psihički se pripremite za deo koji sledi.

Mari Kondo problemu sređivanja biblioteke prilazi jednako hladnokrvno kao i sređivanju špajza, držeći se svoje parole da je manje više (pa i previše). Dakle, kada knjige stignu na red, ona od svojih klijenata traži istu stvar: potrebno je da sve knjige, ma koliko ih ima, stavite na pod, svaku dodirnete i procenite da li u vama izaziva „iskru radosti“, ali vodite računa da ne upadnete u klopku koju su zle knjige pripremile za vas – ni slučajno ne počinjite sa prelistavanjem ili čitanjem. Ne verujete mi? Nema problema, tu je citat: Remember, I said when you touch it. Make sure you don’t start reading it. Reading clouds your judgment. Instead of asking what you feel, you’ll start asking whether you need that book or not. Jer, ako smo do sada nešto naučili iz ovog priručnika, to je da je namena predmeta potpuno irelevantna, bitno je samo da budete srećni.

Ako vam iz autorkine konstatacije da „čitanje slabi moć rasuđivanja“ već nije bilo jasno da Mari nije čitač, onda će vam posle obrazloženja kako se ratosiljala svojih knjiga možda neke stvari biti malo jasnije. Naime, autorka je shvatila da u posedu ima bezbroj knjiga koje čuva samo zbog određenih delova, pa je njen prvobitni plan bio da te određene citate prepiše, a da se knjiga reši. Ubrzo je shvatila da će takva rabota oduzeti previše vremena i truda, pa je na trenutak pomislila da dotične stranice fotokopira i od njih napravi svojevrstan album. Potom je odbacila tu suludu ideju i odlučila se za jedno brže i praktičnije rešenje: jednostavno je pocepala stranice koje su joj bile potrebne, stavila ih u fasciklu, a ostatke knjiga bacila u kantu. Ne znam da li je potrebno da napomenem da je nakon godinu-dve shvatila da nikada nije pogledala fasciklu sa voljenim citatima, pa je bacila i nju (bez i pomisli da je sve te, sada uništene knjige, mogla da donira nekoj biblioteci ili školi).
Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

Osnovna premisa metode Mari Kondo jeste da nepotrebne stvari prave bespotreban nered i to je nešto sa čim bi se svako mogao složiti. Treba da budete stvarno posebni da praznu prostoriju učinite neurednom. Ali, problem leži u tome što bi knjiga koja služi tome da vas podseti da s vremena na vreme prođete kroz stvari koje posedujete i bacite (ili donirate) ono što vam nije potrebno, teško  mogla postati svetski bestseler. Zbog toga je Mari odlučila da dostigne jedan sasvim novi nivo Dizni princeze i „zviždući dok radiš“ preusmeri na „razgovaraj sa predmetima koje poseduješ i ne zaboravi da na sve svakodnevne brige dodaš i brigu o osećanjima svojih čarapa“ i svoju opsednutost čistoćom (kao i evidentnu sebičnost, nepromišljenost i moguću mentalnu neuravnoteženost) pretvori u milione dolara. Pa ipak, uprkos svemu tome, horde ljudi širom sveta (i to uglavnom na instagramu) kunu se u njen priručnik i govore o tome kako im je promenio živote. Sa druge strane, ogroman broj čitalaca piše prikaze u neverici na kakve gluposti su potrošili svoje dragoceno vreme. Pa kome je ova knjiga zapravo namenjena?

Ako patite od manjka prostora/viška stvari sindroma, sumnjam da je Mari Kondo osoba koja bi vam prva ukazala na to; ako dobijate nervne napade zbog prljavog kupatila (kao autorka ovog priručnika, na primer), ova knjiga vam neće mnogo pomoći – Mari još uvek nije našla način kako da pomogne umornim domaćicama, samo umornim čarapama. Pa, ukoliko ste potražili ovaj naslov u želji da pronađete praktične savete koji bi vam zaista olakšali održavanje higijene doma, nastavite dalje sa potragom. Ukoliko ste, pak, oduvek imali potrebu da razgovarate sa predmetima u svom stanu i sve što vam je bilo potrebno jeste ohrabrenje neke uticajne ličnosti, onda zaboravite na čitav ovaj prikaz i samo napred, The Life-Changing Magic of Tidying Up predstavlja baš onakav vetar u leđa kakav ste oduvek čekali.


Ocena: 1/5

CONVERSATION

14 comments:

  1. Počeo sam da čitam pre otprilike dve nedelje i odustao na polovini. Recenzija je maestralna, nadam se da će odvratiti neke ljude od čitanja. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! <3
      Ja sam, vala, istrajala do kraja :D

      Delete
  2. Evo, mene je odvratila od čitanja. :) Instagram bruji o ovoj knjizi, čak su mi je i neke prijateljice nahvalile pa sam se ozbiljno bila zagrejala za nju, pošto mi je uz dvoje male dece preko potrebno ohrabrenje da pobacam pola stvari iz kuće inače se podavismo u kršu. :D Ali ako nešto ne volim, to je pokušaj da budeš ekscentričan po svaku cenu. I plus, ako krenem sa iskricama radosti, teško meni, meni je svaka bebeća benkica pravi vatromet radosti jer mi budi predivne uspomene na trenutke s mojom decom, ne samo da ih neću pobacati nego ima da počnem da ih kupujem zabave radi. Da im se zahvalim, dabome, na svoj toj silnoj sreći koju u meni izaziva pogled na njih.
    Šalu na stranu, sjajna recenzija, duhovita i jasna.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala na komentaru! :D

      Ja moram da priznam da su me tokom čitanja knjige svrbeli prsti, i uspela sam da pretresem par fioka i kutija sa onim stvarima koje nikome ne trebaju, a ipak se čuvaju, i pobacam par sitnica. Takođe, da nisam pročitala knjigu nikada mi ne bi palo na pamet da sredim albume sa fotografijama. ALI! Ja sam već poznata po tome što samo idem i bacam, tako da ne mogu da tvrdim da je do knjige (gotovo mi je žao što nisam ja patentirala bacanje svega i obogatila se :D).

      Iz tog razloga sam rešila da pokušam da skrenem pažnju na neke stvari koje su ok, tako da onog koga "odvratim" od čitanja ne odvratim i od ideje da, recimo, sredi fasciklu sa garancijama i računima i pobaca one koji ne važe već nekoliko godina. Uz malu napomenu da zaista nije neophodno da sebe dovedeš u opasnost da te zatvore u ludnicu dok to radiš :)

      Delete
  3. Eh da sam samo bila malo strpljivija da kupim knjigu :)
    Kupila sam je da vidim šta to magično u njoj piše, i da li će mi pomoći da se rešim gomile drangulija kojim sam se okružila, a koje počinju da mi smetaju, ali "žao mi da ih bacim"... Sad mi malo žao para koje bacih na knjigu :D
    Slažem se da ima pozitivnih stvari, ali ne smatram da su čarape nesrećne ako ih urolam u kuglice... To mi je toliko uvrnuto da sad kod kuće imamo fore na temu koja nam je stvar nesrećna :)
    I deo kad opisuje kako kod klijenata kad dolazi klekne i upozna se sa kućom... :D Trenutno je knjiga na pauzi, pročitaću je do kraja, i najverovatnije proslediti, neću cepati stranice i slično... :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala na komentaru! <3

      Ne znam da li si stigla do tog dela, ali Mari ohrabruje svakoga kome njena knjiga nije izazvala "iskricu radosti" (odlepiću od ovog termina :D) da knjigu baci! Tako da, samo napred! :D

      Sam koncept je sasvim na mestu, rekoh već da apsolutno podržavam bacanje (ili prosleđivanje) nepotrebnih stvari i to radim stalno. Ja, recimo, uopšte nemam problem sa viškom garderobe (od kojeg ona polazi kao od najčešćeg problema), sve stvari koje dugo ne nosim, prosledim mami (nosimo isti broj, pa mogu), pa ona probira šta hoće i šta neće. Bukvalno se pri svakom pakovanju sezonskih stvari nečega ratosiljam (i stvarno uživam u tome). Kao što već rekoh, polazna tačka je sasvim ok, šteta što ideju za knjigu nije dobio neko ko nije s uma sišavši :)

      Meni je, na primer, fascinantno kada pregleda stvari koje su klijenti odlučili da zadrže, pa nađe (a uvek nađe) nešto za šta je uverena da tu ne pripada, i onda nagazi osobu dok ne izazove grižu savesti ili osećaj sramote... što će reći da ne ohrabruje ljude da rade po svom senzibilitetu, već sve što se njoj ne dopada mora da leti!


      Delete
  4. Jao kraljica si, da ne moramo mi da čitamo, vala baš. :D Da nisi možda recenzirala i ono Kako biti Parižanka, nikako da je bar prelistam, a živo me zanima zašto je na Instagramu kraj svakog kreveta, na noćnom stočiću? :D
    Ma kakva deca i ljubici, to se ne uklapa u new age koncepciju. Meni su, iskreno, preko glave svi ti, koji pare zarađuju bukvalno prodavajući maglu i prašinu, imamo mi i kod nas razne doktorke life coaching i feng shuija.
    Meni su ovakve stvari smešne, jedini trend, koji me izuzetno iritira jeste ono učinite organizam baznim, jer i sama imam problem, pa sam dosta potkovana i onda su mi te new age priče pravi bulshit. Lako je ovima, bez pravih problema, kao i ova Mari da se zezaju. :D
    Ali ovaj deo za biblioteku kućnu, žena je jednostavno kreten, nemam drugu reč.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Haha, nisam, niti mislim da ću, pošto me baš nešto i ne zanima kako da budem Parižanka (kad već, jelte, nisam) :D

      Imam jednog druga koji je zaista intolerantan na gluten, i znam koliko šizi zbog čitave fame koja se stvorila oko svega toga. Tako da mogu da pretpostavim kako ti je.

      Ono što je meni interesantno (rekla sam već na više mesta, ali ponoviću) jeste da svaka pozitivna recenzija ove knjige prosto preskače delove o kasapljenju knjiga i dubokoumnim razgovorima sa pokućstvom. A nemoguće je ljudima koji su te recenzije pisali to promaklo, jer Mari toliko insistira na ćaskanju sa mrtvim predmetima, da bi knjigu zapravo trebalo preimenovati u The Life-Changing Magic of Being Insane :)

      Delete
  5. Iskreno, ja sam od tih što koriste Internet, a nikad, nikad nisam čula ni za ovu autorku, ni za njene metode, dok mi naslov knjige deluje poznato zato što mi se čini da si je već spominjala, dal' ovde ili na "Goodreads"-u, ne sećam se. I vegetarijanac sam koga baš briga za gluten.:) Pedantna, ponekad opsesivno. Ali, isključivo oslonjena na proverene metode i savete najbližih, rečju - totalno demode osoba!:)

    E, sad, hvala na zaista iscrpnoj, zanimljivoj, a bogami i duhovitoj recenziji!:) Volim ovakve vrste tekstova, koji "skeniranjem" demistifikuju određeni urbani fenomen, odnosno trend.
    Slažem se da živimo u dobu "skladištenja" i nagomilavanja, eto, prva sam od tih "krtica" koje se teško ratosiljaju viška, nepotrebnih stvari, jer, eto, uvek mi bude žao i nađem neku sentimentalnu vrednost - a s druge strane, porodični stan je premali da još podnosi te količine pokućstva i onda nastaju teške dileme. S druge strane, u Beogradu htela-ne htela upražnjavam "minimalizam", jer naprosto ne vidim razlog da se "kućim" na tuđem i otežavam sebi tako što ću držati išta više od neophodnog.
    Ovaj priručnik, ipak, na krajnje autističan - ali tipičan za takve knjige, pa i snobovski način zanemaruje da "obični" ljudi nemaju taj luksuz hirovite primene trendi-saveta i uputstava. Uz, to slažem se, u nekom trenutku stvarno gubi vezu sa logikom i prelazi u čisto pro****vanje. Ovo obraćanje stvarima i "iskru radosti" neću ni da komentarišem, prosto ne mogu da ozbiljno shvatim. :)Deo sa knjigama me istinski razbesneo.

    Zakčjučak: žena je ili (nesvesni) član neke sekte, ili ozbiljan psihički bolesnik, ili naprosto (previše) dobro plaćena da budaletinama prodaje svoje ništa manje sulude metode.
    Tvoj tekst je, naprotiv, zaista sjajan!:)))))

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! <3

      Vidi, žena je iz Japana, tako da se nekakav ekstrem morao očekivati. :) Meni je samo fascinantno koliko se ljudi lepe za gluposti, samo ako ih lepo upakuješ. Iznenadila bi se koliko ljudi je uvereno da su srećniji otkako su im čarape vertikalno poređane. Prosto mi je strašno u kakvom vremenu živimo. Iz svemira se vidi da žena lujka, ali nema veze, ako je rekla da sunđeri za pranje sudova treba da se suše na verandi, sušićemo ih na verandi.

      Deo sa knjigama je za neverovati, namerno sam ga ostavila za kraj, kao šlag na tortu :)

      Delete
  6. Sva je sreća da pripadam potpuno suprotnoj kategoriji - uređeni haos, pretrpane police i stolovi su moje carstvo Naravno da i ja povremeno prođem kroz svoje stvari i odbacujem one koje mi više ne trebaju, ali prazne sobe, police, zidovi na mene deluju odbijajuće i negostoljubivo te nikako ne bih mogla da se nateram na takvo ekstremno lišavanje stvari. S druge strane, sledeći "spark of joy" temu, ne bih ni morala jer sam ja kolekcionar i skoro sve stvari u mom životnom prostoru u meni zaista izazivaju upravo tu iskru radosti.
    Hvala ti na ovakvom prikazu. Uživala sam čitajući ga.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! :)

      I meni je palo na pamet kako bi ova knjiga možda bila korisna hoarderima, ali sa druge strane, njima sve te nagomilane stvari itekako izazivaju iskricu radosti, jer da nije tako, ne bi ni imali problem :)

      Problem je upravo u tome što je njen pristup ekstreman. Mislim, u redu je ratosiljati se krša, ali zašto je neophodno da biblioteku svedeš na 20 knjiga (to mi je bolna tačka :D) i završiš sa praznom policom kao što je ona na slici? Zašto onda ne izbaciti i policu? :D

      Delete
  7. Nisam pročitala knjigu i posle ove recenzije sigurno ni neću jer me zabrinjava sličnost koju sam primetila između ludačkih ponašanja autorke i mojih bubica, tipa i ja volim da se obučem u najlepšu od svih mojih udobnih stvari kada spremam kuću (posao u kojem sam izuzetno neuspesna i neorganizovana ali ga volim) i da me grize savest zbog garderobe koju ne nosim (ali je i dalje hordaški skupljam).
    Inače, gospođici/gospođi autorki bih preporučila da sedne i popije kafu sa mojom mamom mr. med.sci neuropsihijatar dr. (ime ću izostaviti zbog anonimnosti) koja mi je, ovako neurednoj, neorganizovanoj i hordašici, ipak usadila obavezno savijanje i vertikalno slaganje čarapa na tačno određen nacin(mama ih i pegla), savijanje i slaganje gaćića na tačno određen način (mama ih i pegla) i savijanje i slaganje peškira na tačno određen način (mama ih i pegla).

    p.s. I da, bacam apsolutni hejt na Mari zbog onog mučnog genocida nad knjigama, ono malo moje duše što je imam me je bolelo dok sam čitala taj deo recenzije.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Kada bi Mari čula da je neko stavlja u isti koš sa bilo čim "hordaškim", verovatno bi dobila još jedan omanji nervni slom (što joj baš i nije strano) :D

      Meni ta opsesija čistoćom i urednošću dolazi u talasima. Nekada odlepim, pa ne stanem dok ne obrišem svaku trunku prašine (moj muž je primetio da se to uglavnom događa u jednom određenom periodu u mesecu, ako me razumete), a tada obično i pobacam gomilu nepotrebnih sitnica koje se vuku po kući, eto tako. A nekim danima mogu da sedim u stanu u kojem kao da je pala bomba, i da me to apsolutno ne dotiče. :D

      Pegla mi stoji spakovana u originalnoj kutiji, na dnu ormara i izvlačim je samo u situacijama krajnje nužde, dakle kada baš želim da obučem nešto što je baaaaš, baš izgužvano. Taj problem retko imam, pošto preferiram odeću koja se ne gužva! I moja mama je jedno vreme peglala svaki komad tkanine koji smo imali u kući, a onda je odlučila da to baš i nije neophodno. I tako sam ja nasledila peglu. :D

      A ovo sa knjigama je više besmisleno komentarisati :D

      Delete