Stsh's Book Corner: distopija

Showing posts with label distopija. Show all posts

Alfred Kubin (1877-1959) bio je austrijski slikar i pisac. Izradio je više od 20.000 crteža, ilustrovao preko 150 knjiga i objavio nekoliko književnih dela. ,,Druga strana” je jedini Kubinov roman. Kubin je bio izuzetno cenjenu umetničkim krugovima. Ilustrovao je knjige Edgara Alana Poa, Dostojevskog, Hofmana, Kafke. Reputacija koju je imao pomogla mu je u objavljivanju romana, a ilustracije kojim je roman ukrašen oduševile su javnost i donele mu brojne nove porudžbine.

Glavni junak ,,Druge strane” je, baš kao i Kubin, umetnik koji jednog dana od starog prijatelja dobija neobičnu ponudu za preselje u misteriozno Carstvo snova. Ta zemlja se ne nalazi na mapi jer njeno postojanje je tajna. Samo odabrani imaju čast da u njoj žive, a odabir vrši pripovedačev stari prijatelj Klaus Patera. Isprva, ponuda zvuči kao neslana šala, ali pripovedač postepeno biva uveren da je u pitanju pažljivo osmišljen projekat, uprkos neobičnim postulatima:

,,Patera se uopšte duboko gnuša svega što je napredno. Ponavljam, svega što je napredno, posebno iz oblasti nauke. Molim vas da moje reči shvatite što je moguće bukvalnije jer u njima leži ključna ideja Carstva snova. Carstvo će od okolnog sveta odvajati spoljni zid, a jaka utvrđenja braniće ga od svih prepada. Jedna jedina kapija omogućava ulaz i izlaz i olakšava najstrožu kontrolu lica i robe. Carstvo snova, utočište za nezadovoljnike modernom kulturom, zbrinjava sve njihove telesne potrebe. Gospodar te zemlje daleko je od htenja da stvara utopiju, neki model buduće države.”

I zaista, Carstvo snova daleko je od utopije. Kada pripovedač i njegova supruga stignu u ovu tajanstvenu zemlju nepoznatu savremenim mapama, na ulazu će im biti oduzete stvari i data staromodna odeća, kao i novac, iako će se kasnije ispostaviti da je razmena dobara prilično simbolična i da se ničemu, zapravo, ne zna cena. Pripovedač će, međutim, primetiti jednu bizarnu stvar – u Carstvu snova nikada ne sija sunce.

,,Nebo koje se pružalo nad time bilo je večito mutno; nikada nije sijalo sunce, nikada se noću nisu videli ni Mesec ni Zvezde. Oblaci su se večito postojano nadnosili nisko nad zemljom. Sigurno su se sabijali prilikom oluja, ali plavi nebeski svod bio je za sve nas zatvoren.”

Simbolika zemlje bez Sunca jasno predočava da u toj zemlji ne može biti života. Vremenom pripovedač uviđa apsurdnost situacije u kojoj se našao i poželi da se susretne sa starim prijateljem. Kao i sve ostalo u Carstvu, i administracija je zamršena, u potpunosti kafkijanska (kažu da je Kafka u ,,Drugoj strani” pronašao inspiraciju za pisanje ,,Zamka”): ,,Da biste dobili kartu za audijenciju, potrebni su vam, osim rodnog lista, krštenice, venčanog lista, svedočanstvo o završenoj školi vašeg oca i potvrda o vakcinaciji vaše majke. U hodniku levo, službena soba broj šesnaest, daćete podatke o svom imovinskom stanju, obrazovanju i posedovanju ordena. Poželjna je potvrda o reputaciji vašeg tasta, ali nije bezuslovno potrebna.” Carstvo snova svakim danom sve više opravdava svoje ime, imajući u vidu da snovi nisu uvek prijatni, naprotiv. Košmarna atmosfera nastavlja da se odvija dolaskom pobunjenika iz Amerike i kao da je dovoljno da se jedan Snevač trgne iz sna, Paterin sistem počinje sistemski da se urušava a Carstvo snova doživljava nešto nalik istinskoj biblijskoj apokalipsi.

Alfred Kubin se danas smatra začetnikom distopijskog žanra, iako je kritika po objavljivanju ,,Druge strane” roman odbacila kao trivijalnu književnost. Tek mu je kasnije, s početkom Prvog svetskog rata, priznata vrednost, a danas se čita kao zanimljivo proročanstvo propasti Austrijskog carstva. Inspirisan mračnom, fantastičnom poetikom romantizma i moderne koja je tek bila u povoju, Kubin je stvorio vredno umetničko delo u kojem je spojio racionalnu kritiku savremenog društva sklonog da slepo prati vođu i naivnost romantizma koji briše granice fantastičnog i realnog. Ukoliko uživate u kafkijanskom apsurdu i hofmanovskoj fantastici, Kubin je obavezna stanica koja na izuzetno živopisan način povezuje dva monumentalna pravca književne istorije.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, zbirka je pesama Double Persephone. Već za drugu zbirku koju je objavila, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Margaret Atvud je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koju je dobila dva puta: 2000. godine za roman „Slepi ubica” i 2019. godine za ,,Svedočanstva”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

Najnoviji roman Margaret Atvud, ,,Svedočanstva”, nastavak je njenog najpoznatijeg romana ,,Sluškinjina priča”. Ponovo se vraćamo u Galad, petnaest godina nakon što je Fredovica silom dovedena u ovu državu, ali ovog puta posmatramo događaje iz tri dodatne perspektive i na taj način stičemo širu sliku o režimu. Nema sumnje da je TV adaptacija romana dovela do pisanja drugog romana, ali ,,Svedočanstva” nisu (kao što se pojedinci boje) nastavak napisan na silu. Margaret Atvud je učestvovala u pisanju scenarija za sezone koje su se ,,odvojile” od originalnog materijala što se vidi i tokom čitanja nastavka. Pojedine scene iz serije su lukavo implementirane u ,,Svedočanstva” – jasno je da je u pitanju isti univerzum, ali priče su potpuno drugačije.

Prvi glas dobija tetka Lidija, jedna od verovatno najzanimljivijih ličnosti u Galadu. Tetke čine poseban, povlašćeni sloj, koji zajedno sa zapovednicima sprovode ,,svetu misiju” nametnutog režima. Iz prvog romana se sticao utisak da je njihovo osnovno zaduženje briga o sluškinjama i njihovo vaspitanje, ali Lidijin tajni dnevnik otkriva da su tetke mnogo važniji točkić u mašineriji Galada. Čitaoci su se možda zapitali kako su tetke birane – Lidijina ispovest nudi odgovore na ova pitanja kroz lično iskustvo koje, može se reći, nije bilo očekivano. Sa druge strane, njeno iskustvo pokazuje da je malo ko u Galad stigao svojom voljom, nevezano na poziciju koja mu je dodeljena, ali da se većina, neko pre neko kasnije, povinovala pravilima i uključila u mehanizam koji im je, samo nekoliko godina pre toga, izgledao kao nešto protiv čega bi se svom silom borili. Osnovni razlog za ovakvo ponašanje bio je osećanje bezizlaznosti, apatije, svesti da pojedinac ne može ništa da promeni. Ukratko, osećaj koji svugde u svetu stvara idealno tlo za diktaturu.

,,Jesam li mrzela strukturu koju smo stvarale? U neku ruku, da: bila je to izdaja svega čemu smo naučene u svom prethodnom životu i svega što smo postigle. Jesam li se ponosila onim što smo uspele da postignemo, uprkos ograničenjima? Takođe, u neku ruku da. Stvari nikad nisu jednostavne.”

Druga dva glasa pripadaju naizgled nepoznatim junakinjama koje, nakon pada Galada, svedoče o hororima kojima su prisustvovale. Kažem naizgled jer se tokom čitanja ispostavlja da su u pitanju likovi koji su nam već poznati iz prethodne priče (bilo to kroz roman ili seriju). Njihov identitet pažljivom čitaocu postaje očigledan i pre nego što ga autorka otkrije, ali to, rekla bih, nije rezultat autorkine nemogućnosti da napiše dobru i uverljivu priču. Kroz transkripte izjava svedoka 369 A i 369 B saznajemo kako je tekao život devojaka koje su se spremale za udaju i ljudi koji su se na ovaj ili onaj način spolja (odnosno iz Kanade) borili protiv galadskog režima. Saznajemo kako je teklo školovanje budućih supruga i kako su se bračne obaveze mogle izbeći, kako se iz roze haljinica prelazilo u zelenu odeću i po kojim kriterijumima su se sklapali brakovi: ,,Pošto sam dobila zelenu garderobu, upisali su me u novu školu – Pripremnu Predbračnu školu Rubini, za mlade žene iz dobrih porodica koje su se pripremale za udaju... I ovu školu su vodile Tetke – ali uprkos činjenici da su nosile iste sumorne uniforme – ove Tetke su bile nekako prefinjenije. Njihov zadatak bio je da nas nauče kako treba da predstavljamo gospodarice uglednog domaćinstva. Ovo ‘da predstavljamo’ namerno sam rekla dvosmisleno: trebalo je da glumimo gospodarice na pozornici našeg budućeg doma”.

Saznajemo i kako je Galad ,,prikupljao” nove stanovnike u periodu kada lov na ljude poput životinja više nije dolazio u obzir. Za to su bile zadužene Biserne devojke koje su slobodno šetale teritorijama van zatvorenih granica Galada i delile letke u kojima su obećavale rajski život u novoj zemlji. Ljudi nisu bili privođeni prisilno, ali su pažljivo targetirani. Mete su, kao što je bilo i očekivano, uglavnom bile devojke koje nisu imale savršene uslove za život i kojima je povlašćen status kakav su obećavali pamfleti delovao mnogo primamljivije od, recimo, kartonske kutije u nekakvom haustoru. Jedna od junakinja čiju perspektivu pratimo će, zbog određenih okolnosti u kojima se našla, poći sa Bisernim devojkama u Galad.

U tom trenutku stvari kreću nizbrdo. Ne po junakinje već po fabulu. Čitava operacija krijumčarenja jedne od junakinja deluje nemotivisano i sumanuto (i kao najgore moguće rešenje kad ih, ako malo bolje razmislite, boljih ima bezbroj). No, ako autorki oprostimo to što je na trenutak skliznula u holivudski manir, ,,Svedočanstva” ostaju zanimljiv uvid u retroaktivnu istoriju Galada i dokaz autorkine veštine da uklopi sopstvenu viziju sa željama i potrebama čitalaca i gledalaca. Osnovna polazna tačka od koje nije odstupala tokom pisanja ,,Sluškinjine priče” – da se oslanja samo da scenarije i događaje koji su se u nekom obliku zaista odigrali (zbog čega insistira da delo ne treba svrstavati u naučnu fantastiku) ostala je ista i ovaploćena je u jednoj jedinoj rečenici tetka Lidije: ,,Kako je tiranija dosadna u svom surovom sprovođenju. Uvek ista priča”.

,,Svedočanstva”, međutim, nisu ,,ista priča” kao ona koju smo već čitali ili gledali. Teško je napisati dve različite priče o istom događaju, ali talenat Margaret Atvud se pokazao kao dostojan takvog zadatka. Ponovno pisanje priče koja je opisana kroz seriju bilo bi najlakše rešenje, ali besmisleno. Potpuno odstupanje od događaja koji su se odvijali u Galadu van stranica prvog romana bilo bi još besmislenije. Margaret Atvud je uspela da nađe zlatnu sredinu i vešto žonglira predstavama koje fanovi imaju o univerzumu koji je stvorila. Nije razočarala njihova očekivanja (usvojivši vlastito ime Fredovice koje smo saznali tek kroz seriju, kao pojedine scene koje su doslovno prepisane, ali kroz vizuru drugih likova), ali im je jasno stavila do znanja da je mračni, spekulativni mikrokosmos koji je stvorila pre više od trideset godina ipak njena i samo njena tvorevina.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Aleksandar Gubaš je rođen 1965. godine u Puli. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bio član Saveta Filozofskog fakulteta i glavni i odgovorni urednik ,,Psiholoških novina”. Radio je kao snimatelj brojnih radioničarskih projekata sa decom tokom devedesetih godina prošlog veka. Autor je dvadesetak kratkih filmova. Od početka 2000-ih godina učestvuje u realizaciji brojnih kulturnih manifestacija i projekata za decu i mlade. Aktivan je u promociji književnosti za decu i omladinu, jedan je od pokretača čitalačkog projekta Mreža B.O.O.K. i urednik i autor sajta Knjigoskop. Poznat je i kao ,,brojač ljudi na protestima” a ove godine je objavio i svoj prvi roman ,,Gajba”.

,,Gajba” je futuristički YA roman smešten u Srbiji. Godina je 2053. i letnji raspust je upravo počeo. Glavni junak romana, šesnaestogodišnji Jan, odlučio je da ovo leto provede tako što će s najboljim drugom robotom istražiti tajna udruženja Gajbe, stambene konstrukcije u kojoj živi. Za rođendan je od oca dobio inhenser, uređaj za povezivanje kore velikog mozga na internet, pomoću kog će moći da snima svoje čulne utiske i kači ih na mrežu (jednostavno rečeno – Jan je futuristički vloger). Tako snimljene utiske, poznatije kao narativi, podeliće sa gledaocima i, ako sve bude išlo po planu, moći će da zaradi neki dinar (odnoso koin, što je aktuelna valuta u Gajbi). Međutim, Janovi planovi će se malkice poremetiti – njegova namera da snima narative o svakodnevnim događajima u Gajbi će se iskomplikovati, i Jan će biti uvučen u mrežu sukoba i kriminala, a usput će saznati i neverovatne priče o svojoj majci, nekadašnjoj novinarki za koju se dugo smatralo da je poginula snimajući reportažu o čokoladnoj mafiji. I kao da sve to nije dovoljno, Jana muče i poznate tinejdžerske muke. Naime, trenutno provodi dosta vremena sa dve super devojke i moraće da odluči koja od njih dve mu se više dopada.

Gajba je izuzetno važan deo romana, pa ne čudi što roman počinje upravo njenim detaljnim opisom:

,,Gajba je jedna od najvećih građevina na svetu. Ta nepregledna kvadratna konstrukcija dugačka je i široka preko dva i po kilometara. U visinu ima osam spratova, plus Nulti nivo za tehničko održavanje. Postavljena je u Srbiji, blizu ušća najveće srpske reke Morave u najveću evropsku reku Dunav. Izgradnju su finansirali azijski krupni kapitalisti s jakim poslovnim vezama u Nemačkoj, s namerom da ta konstrukcija posluži zadržavanju i iskorišćavanju ljudske i robotske radne snage koja se kreće balkanskom rutom. U oba pravca.

Gajba je nastala u drugoj polovini tridesetih godina ovog veka, sklapanjem velikih tipskih blokova izgrađenih u 3D magaštampačima...

Gajbu naseljava milion korisnika, većinom ljudi, uz dosta uticajnu robotsku manjinu s pravom glasa, koja čini 2% populacije.

Korisničke zajednice u Gajbi organizovane su oko svetlarnika. To su zajednička dvorišta, dimenzija 64 sa 64 metra, koja u isto vreme predstavljaju vertikalne otvore u toj konstrukciji. U celoj Gajbi ima tačno 1024 svetlarnika.

Stanovnici Srbije su, još tokom izgradnje, nazvali celu konstrukciju Gajba zato što ih je, onako izbušena svim tim svetlarnicima, iz vazduha podsećala na gajbu, plastični sanduk za transport pića...”

Nakon detaljnog opisa mesta radnje, autor kaže da Gajbu možete zamisliti kao ,,nepreglednu zgradu čiji široki hodnici zapravo funkcionišu kao ulice”. Meni, međutim, iz glave ne izbija slika jedne napuštene i nedovršene betonske konstrukcije na Zelenom vencu, prema tome, ako vaš mozak tokom čitanja knjige bude odbijao da se povinuje opisima Gajbe, bez brige, niste jedini.

Kriminalni milje Gajbe, danas opšte poznat kao podzemlje, smešten je na njenom krovu. Krov je mesto gde se svakodnevno odigravaju ozbiljni sukobi i koje postaje mesto bezakonja, u inače vrlo strogom uređenju Gajbe. Čitav roman odiše postapokaliptičnom, distopijskom atmosferom u kojoj tehnologija cveta (za razliku od flore i faune) i tako olakšava vlastima da prate sve ono što stanovnici Gajbe rade. Ulicama šetaju roboti, stanovi su opremljeni sistemima koji kontrolišu izgled i atmosferu prostorija, pravila ponašanja su jasna i, gledano iz današnje perspektive, pomalo apsurdna. Tako je, na primer, za držanje kućnih ljubimaca potrebna posebna dozvola za koju se može čekati i decenijama, s obzirom na to da je na snazi ,,kvota od osam pasa po jednom nivou”.

Jan će, kao što je već rečeno, svoj kanal na mreži zamisliti kao niz narativa o svakodnevnom životu na Gajbi, ali niz neočekivanih okolnosti će njega i njegove prijatelje dovesti do neverovatnih otkrića. Od raskrinkavanja sukoba bandi sa krova, preko genetski modifikovanih životinja iz podzemnih tunela, do neverovatne istine o sopstvenoj majci koju nije video više od deset godina.

Piščev dugogodišnji rad sa decom i tinejdžerima evidentno je bio od pomoći pri pisanju romana. Jan je izuzetno uverljiv šesnaestogodišnjak, njegov govor jednostavan i ispunjen slengom i duhovitim dosetkama. Iako je, potpuno neplanirano, upao u sam centar opasnih zbivanja, njegovi svakodnevni problemi povremeno isplivavaju i dobro su poznati svakom tinejdžeru: porodični odnosi, prve ljubavi, želja za dokazivanjem, itd. Pa iako je u pitanju tinejdžerski roman, ,,Gajba” uopšte nije jednostavna za čitanje, naprotiv. Gubaš je za ovu priliku osmislio čitav nov svet, koji ne samo da je izmaštan od najdubljih podzemnih tunela do krova već ga prati i posebno društveno uređenje, religija, tehnologija i jezik. Roman je prepun novih izraza i referenci iz mitologija i pop kulture, obiluje fusnotama u kojima su objašnjeni manje poznati (ili izmišljeni) pojmovi pa postoji opasnost da bi, čitaocu koji je u Gajbu uplivao sa manje entuzijazma od pisca i njegovih junaka, neprestani rafal informacija u nekom trenutku mogao postati naporan. Nakon niza (ne uvek dobro) povezanih događaja, nepripremljen čitalac rasplet romana može dočekati iscrpljeniji od junaka koji su sve te događaje zapravo proživeli. A kraj, u kom junaci sabiraju zbrkane utiske, miriše na nedorečenost koja kao da obećava nastavak.

Distopijski romani za tinejdžere doživeli su bum u svetu a nisu ništa manje aktuelni ni u Srbiji, stoga bi ,,Gajba” mogla biti idealno štivo za mlade, aktivne čitaoce koji uživaju u futurističkim narativima i koji bi voleli da jedan takav bude smešten u granicama naše zemlje. Ovaj roman je upravo takvima i namenjen: jezik, mesto zbivanja i radnja romana su prilagođeni savremenim tinejdžerima, ali piščeva neobuzdana mašta im ne dopušta da budu lenji i tera ih da svaki red čitaju budno i koncentrisano kako im ne bi promakao neki sitan detalj. Možda se, u vremenu u kom je poremećaj pažnje kod mladih jedna od vodećih tema, i u kom se večito strepi od čitalačke krize, ovakav roman može oceniti kao preambiciozan i neprilagođen savremenoj publici, ali sigurno će naći svoje čitaoce, na primer one koji su zasićeni morem identičnih priča u okviru ovog žanra.

Ocena: 3/5

Izdavač: Književna radionica Rašić

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Godina potopa” je drugi roman u serijalu o LudAdamu. Prethodi mu „Antilopa i kosac” (recenziju možete pročitati OVDE), pa iako se roman može čitati samostalno, poznavanje prethodnog romana svakako pomaže čitaocu da bolje razume kontekst, odnosno stanje u kom se svet nalazi u „Godini potopa”, kao i šta je do tog stanja dovelo. Treći roman u serijalu nosi isto ime kao i trilogija - „LudAdam” i pripoveda događaje nakon onih koji su opisani u prva dva romana (čija se radnja odvija manje-više paralelno).

Roman počinje u godini 25, godini potopa, ali čitaocu nije pojašnjeno niti o kojoj je eri tačno reč, niti o kakvom potopu se zapravo radi. U pitanju je očigledna aluzija na biblijski potop, koja se odnosi na kataklizmu koja je pogubna za veći deo ljudskog stanovništva (ali zanimljivo, ne i za životinje). Ogroman deo čovečanstva zbrisan je sa lica zemlje zahvaljujući izbijanju epidemije koju autorka takođe odbija da definiše (ali čitalac tokom čitanja romana shvata da je bolest zapravo „bezvodni” potop). Pojedinosti su nebitne, bitno je samo da je postapokaliptični svet koji autorka predstavlja u potpunosti drugačiji od sveta koji poznajemo danas. Atvudovoj ovo nije prvi put da čitaoca „baca” u svoj fiktivni svet bez informacija o onome što mu je prethodilo, primer za to je i „Sluškinjina priča” u kojoj takođe nema objašnjenja masovne neplodnosti žena. Ovakav pristup pokazuje se kao neobično uspešan – čitalac ne traži pojašnjenje, jer duboko u sebi zna da je takav scenario, ma koliko se činio dalekim, ipak moguć.

Roman je ispripovedan iz perspektive dve preživele junakinje – Tobi i Ren. Obe junakinje provode postapokaliptične dane potpuno same, zabarikadirane na „sigurnim mestima” i vode čitaoca natrag kroz vreme, svaka sa svoje tačke gledišta, pojašanjavajući na taj način kako su dospele u situaciju u kojoj se trenutno nalaze. Ono što im je zajednično jeste to što su ih iz kandži prethodnih života obe spasili Baštovani, vrsta fundamentalističke verske sekte, koji su im ponudili mogućnost spokojnog iščekivanja neminovne katastrofe.

Svet pre potopa podeljen je klasno. Najbogatiji žive u korporacijskom „balonu”, gde uživaju sve prednosti moderne tehnologije, u koje spadaju i veoma razvijen bioinženjering (detaljno opisan u „Antilopi i koscu”); dok svi ostali žive po takozvanim plebejama, vrsti geta, u kojima vladaju kriminal, bolesti, nasilje i svakodnevna borba za egzistenciju. Katastrofa koja nadolazi, pak, ne pati od klasne diskriminacije – niko nije pošteđen i jednako brzo umiru i vernici i nevernici, i prosjaci i milioneri. Iz brojnih gerilskih pokreta izdvajaju se upravo Božji Baštovani, najpre posmatrani kao skupina hipi-čudaka koja propagira mir u svetu, vraćanje prirodi i veganizam, a zatim kao jedna od terorističkih grupacija koja na sve načine pokušava da uništi svet korporacija. Atvudova ne idealizuje Baštovane – neka od njihovih verovanja su apsurdna i prikazana komično, ali jasno izražava svoj stav da su ipak bolji od alternative – pukog materijalizma nemilosrdnih korporacija.

Margaret Atvud čvrsto je protiv toga da se bilo koji od njenih romana nazove naučnom fantastikom. Ona preferira izraz „spekulativna proza” jer, kako kaže, ishodi koje predstavlja u svojoj fikciji daleko su od nerealnih, a toga je čitalac itekako svestan dok se sa njima upoznaje. Baš kao i „Antilopa i kosac”, „Godina potopa” bi trebalo da se shvati kao upozorenje, pre nego kao proročanstvo, jer ma koliko duboko zaglibili, čovečanstvo i dalje može da skrene sa staze kojom je krenulo. Zbog toga nijedna distopija Atvudove ne uključuje prirodne katastrofe – put kojim ljudski rod ide nedvosmisleno će se, pre ili kasnije, završiti samouništenjem. A ako mislite da životinjske vrste koje se šetaju Zemljom u „Godini potopa” ipak spadaju u sferu naučne fantastike, očigledno je da niste dovoljno upućeni u dešavanja u savremenoj nauci.

„Godina potopa” je, kao i ostali distopijski romani Margaret Atvud, prilično mračna priča, ali mračnom je ne čini autorkina mašta (koja se ipak, još jednom pokazuje kao bezgranična), već izvesnost opisanog. Kao i u svim romanima do sada, socijalna pitanja imaju važnu ulogu, a likovi su dovoljno bezlični kako čitaocima ne bi smetali u percepciji šire slike. Pa iako je „Antilopa i kosac” verovatno uspeliji roman u svakom pogledu, „Godina potopa” je njegov jednako uznemirujuć saputnik i kao takav je svakako vredan čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Rui Zink (1961) je portugalski pisac pripovedaka, romana, eseja, pozorišnih komada i knjiga za decu. Profesor je književnosti na Fakultetu društvenih nauka u Lisabonu. Njegova najpoznatija dela su „Ljudi pauci“, „Rezervni igrač“, „Turistička destinacija“ i „Božji dar“, za koji je dobio portugalsku nagradu PEN. „Ugrađivanje straha“ (2012) jedan je od njegovih najnovijih romana, po kojem je 2016. godine snimljen istoimeni film.

„Ugrađivanje straha“ počinje vrlo direktno, bez uvođenja i okolišanja, i već od prvih stranica razvija osećaj anksioznosti koji ostaje glavna nota romana. U prvoj rečenici srećemo neimenovanu ženu, golu, čije tuširanje prekida zvono na vratima. „Da nisu oni?“, žena pomišlja, sakriva svoje dete u kupatilo, oblači kućnu haljinu i otvara vrata.

„Dobar dan draga gospođo, došli smo da ugradimo strah.“

I već tu delo dobija svoj apsurdni, distopijski karakter, koji ga odlikuje do kraja (na kojem apsurd doživljava vrhunac). Dva službenika ulaze u ženin stan sasvim prirodno, kao da treba da ugrade telefonsku liniju. Obaveza svakoga je da ih pusti unutra, ugrađivanje straha je za dobrobit zemlje, to je patriotski čin, neće oduzeti mnogo vremena.

„Ugrađivanje straha je brz postupak. Dok se okrenete, već je ugrađen i spreman za upotrebu. Nekada je to trajalo godinama. Danas, pomoću novih tehnologija, jedva da se radi o minutima.“

Nakon ugrađivanja straha u prostoriju, alatima od kojih neki ženi deluju poznato, dok drugi izgledaju zastrašujuće, sledi demonstracija. Ona je veoma važan deo celokupnog čina i zapravo čini ceo roman. Deo demonstracije čine projekcije, dok je njen većinski deo zapravo monolog koji se sastoji iz dva glasa koji naizmenično prezentuju „uslugu“. Žena u romanu gotovo i da ne progovara.

Kako nastaje strah? Nikada spontano, uvek je izazvan, pa bi se gotovo i moglo reći da se u čoveka na neki način ugrađuje. Strah je oduvek bio moćno sredstvo kontrole. U modernom društvu, zastrašivanje je suptilnije, odvija se indirektno, ali je baš zbog toga i sveprisutnije. U vremenu u kojem je sve reklama, propaganda, demagogija, čitav život se zasniva na strahovima individue. Zink ovu teoriju otelovljava u Karlošu i Suozi, dvojici ugrađivača (i postoji razlog zašto oni imaju imena, a žena ne – jer ona je svako) i ona naizgled deluje apsurdno, ali ako ova dva lika apstrahujete, shvatićete da se ovakvo, nepozvano i neočekivano ugrađivanje straha odvija svakoga sata na svakoj tački u svetu.

Strah od smrti, rata, bolesti, nemaštine, starosti, samoće, neostvarenosti ili neuklapanja u kalupe okoline – neki usađeni od malena, neki nametnuti aktuelnim sistemima vrednosti, stvaraju jedno stanje opšte nesigurnosti, a samim tim i pogodno tlo za manipulaciju i kontrolu.

- To je idealno za sve nas.

- Više straha = manje pobuna.

- Više straha = više zabave.

- Strah = duševni mir.

- Čak i kada izgube skoro sve, ljudi uvek strahuju da će izgubiti još više.

- Da će njihova žrtva biti uzaludna.

- Tajna je u tom skoro.

- Ljudi misle: ako budem rizikovao, biće još gore.

- Trik je u tome da nikad ne kažeš gde je rizik.

- Da pustiš ljude da pogode.

- Da ih ostaviš u mraku.

Uznemirujući dvoglas kojim Zink naizmenično bombarduje čitaoca, stvara izrazito napetu atmosferu, pojačanu ženinom nervozom koja izbija iz svake stranice i prenosi se na čitaoca. Šta će biti sa detetom u kupatilu? Da li će ga ugrađivači naći? Koje su posledice?

- Strah nije virtualna stvarnost, gospođo.

- Strah se malo-pomalo virtualno pretvara u jedinu stvarnost.

„Ugrađivanje straha“ je, idejno distopija dostojna Hakslija, Orvela i Bredberija, samo što, za razliku od svojih prethodnika, Zinkov roman nije proročki. Mi već živimo u svetu iz ovog kratkog romana i strah je odavno ugrađen u svakoga od nas, bili mi toga svesni ili ne.

„Najlepša odlika straha je u tome što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju.“

I kao što je koncept Velikog brata delovao nestvarno u Orvelovo vreme, a Bredberijeve „zidne porodice“ predstavljale naučnu fantastiku, dok su danas deo svakodnenice, tako će možda jednog dana u nekom vrlom novom svetu baš na vaša vrata zakucati nepoznata lica uz jedno ljubazno „Dobar dan. Došli smo da ugradimo strah“. A možda za tim i neće biti preke potrebe, jer će posao odavno biti završen.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Clio

Orli Kastel-Blum rođena je 1960. godine u Tel Avivu. Studirala je na Visokoj školi scenskih umetnosti u Ramal Ganu. Danas živi u Tel Avivu, gde piše i predaje kreativno pisanje na Državnom univerzitetu. Objavila je 11 knjiga proze i jednu knjigu za decu, a dobitnica je i brojnih nagrada, od kojih je poslednja Sapir Prize, 2015. godine.

„Doli Siti“ je najpoznatiji roman ove autorke, objavljen 1992. godine. Ovaj roman se nalazi na listi UNESKA u kategoriji reprezentativnih književnih dela, a 2007. godine je nominovan za listu 10 najznačajnijih izraelskih romana. Uprkos brojnim priznanjima, šokantna priroda ovog romana podelila je stav javnosti, kako prema samom delu, tako i prema Orli Kastel-Blum.

„Doli Siti“ je mračan, distopijski roman, koji na nešto više od 100 strana prati život tridesetogodišnje Doli, apatične doktorke sa sumnjivom diplomom i još sumnjivijim psihičkim zdravljem. Doli živi na 37. spratu solitera od 400 spratova, na čijim prozorima se često mogu videti samoubice, u ogromnom stanu koji u svom sklopu ima i laboratoriju u kojoj izvodi bizarne eksperimente nad životinjama. Uprkos tim bezdušnim eksperimentima, Doli će se potresti kada joj ugine zlatna ribica, a monstruozno ponašanje čoveka koji je trebalo da joj sahrani voljenu kerušu, nateraće je da ga hladnokrvno ubije. I to sve na prvih pet strana. Nakon što je sahranila svog kućnog ljubimca i krenula nazad u svoj stan, Doli u gepeku automobila pronalazi bebu. I u tom trenutku njen život se u potpunosti menja.

Odmah treba napomenuti da „Doli Siti“ nije roman za osetljivu publiku. Ovo je šokantno delo koje konstantno uznemirava čitaoca, ali je ujedno i (zabrinjavajuće) zabavno. Onog trenutka kada prihvatite bizarni univerzum ovog romana, čitanje postaje tečno i drži pažnju čitaoca do poslednje stranice. Prvih nekoliko desetina strana su izrazito teške, bizarne i nasilne i, ponoviću, nisu za čitaoce osetljivog stomaka. Taj uvod u roman je neka vrsta testa, već nakon prvih nekoliko strana ćete znati da li ste spremni da zakoračite u Doli Siti ili niste. Nakon toga, roman prestaje da bude toliko morbidan i mučan, ali bizarnost i apsurd ostaju dominantne karakteristike do samog kraja.

Orli Kastel-Blum je „Doli Siti“ opisala kao roman o majčinstvu. Ljubav, strah i opsesija – to su tri reči koje su, po njoj, srž ovog romana. Autorka je roman pisala za vreme trudnoće, dok joj je kćerka imala ozbiljnih problema sa alergijama, a muž bio u ratu. Otud paranoidna nota dela: Orli Kastel-Blum je želela da na papir prenese svest roditelja o tome koliko je bespomoćan da zaštiti sopstveno dete.

I zaista, Doli je, od trenutka kada pronalazi bebu, na prvom mestu majka. Inače osoba lišena humanosti, naizgled potpuno hladnokrva, u odnosu sa detetom postaje apsurdno emotivna i preterano brižna. U maničnom strahu od bolesti, bebu će vakcinisati protiv svega što joj padne na pamet (odjednom), izvršiće nekoliko hiruruških zahvata kako bi se uverila da je sa detetom sve u redu, čak će i otputovati u Nemačku kako bi svom sinu obezbedila bubreg, koji je pri jednoj od operacija slučajno previdela. A sve to u samo jednoj nameri: da svog sina zaštiti od svega što može da mu naudi.

„Pre nego što nastavim dalje, želim da istaknem: važno mi je da se ne ispostavi da sam uzela dete i upropastila ga. Samo sam želela da ga zaštitim od svega lošeg. Želela sam da živi do sto dvadeste, a šta je u tome loše? Želela sam da držim pod kontrolom sve organe, pa šta je u tome loše? Kakvo je to licemerje? U nekim društvima čoveka nateraju da sestri odgrize klitoris, a meni je zabranjeno da zaštitim dete?“

I nije to dete jedina žrtva Doline manije. Ona opsesivno pokušava da izleči čitav svoj grad, noseći sa sobom špriceve morfijuma koje nasumično ubada u prolaznike. Autorka vrlo domišljato koristi metaforu kancerogenog sveta. Doli u svemu vidi metastaze – u prolaznicima, na automobilima, na zgradama i nakon silnih napora da svom gradu pomogne, ona najednom upada u apatiju. Zaključak koji se nameće je da je društvo do te mere ogrezlo u bolest da mu odavno nema spasa. Pa kako u takvom svetu zaštititi svoje dete?

I glavna junakinja pati od bolesti: navučena je na tablete za smirenje, koje se u Doli Sitiju konzumiraju kao bombone, a i nekoliko puta je hospitalizovana (i pobegla iz ustanove). Doli je sasvim svesna svog stanja:

„Već bih sad mogla da kažem malo više o ludilu. O ludilu, nesumnjivo, o toj krvoločnoj zveri. Hrana mu je ljudska duša. Teritoriju osvaja brzinom kojom je naša vojska osvojila celu Jeudu i Šomron i pojas Gaze. Kad se naseli, nezasito je i uništava sve. Ali ako država poput Izraela ne uspeva da preuzme arapske teritorije, zašto bih ja, kao obična osoba, uspela da preuzmem occupied territories u sebi?“

Politika je jednako važna tema u romanu kao i majčinstvo. „Doli Siti“ se dotiče ratova, Holokausta, jevrejskog identiteta i tradicije. Zbog manične junakinje i njene bizarne prirode čitaocu to možda može da promakne, ali to ne umanjuje izričitost stavova koje autorka u ovom delu iskazuje.

Ono što čitalac primeti nakon što ga popusti šok jeste snaga crnog humora kojim autorka izrazito vešto barata. Orli Kastel-Blum koristi humor, satiru, parodiju i sarkazam kao sredstvo kritike društva, ali i kao sredstvo prevazilaženja straha od tog istog društva. Humor je ono što čoveku pomaže da preživi jezivu svakodnevnicu, jednako kao što pomaže čitaocu da uplovi u svet ovog romana i prihvati ga takvog kakav jeste.

Doli Siti je grad besmisla u kojem sva vozila jure u Dahau i nazad („ne u onaj Dahau, već samo do neke table na kojoj je napisano Dahau, u spomen na njega“), u kojem u avgustu pada sneg, a april traje tri meseca, a ponekad i pet, da bi posle njega došao februar. Doli Siti je „lud grad“, čiji stanovnici uvek beže jer ih neko juri, „a taj ko ih juri nalazi ih i hvata da bi ih pogubio i bacio u reku.“

Da li je Doli Siti svet smešten u poremećenom umu junakinje (što bi se moglo zaključiti zbog zajedničkog imena) ili je to samo do kostiju ogoljen svet u kojem svi mi zapravo živimo? Da li je Doli produkt sveta u kojem živi ili je taj svet produkt njene mašte? Iako je autorkina namera bila da u ovom gradu oslika Izrael, Doli Siti je mnogo univerzalniji, i kako vreme prolazi, može se čitati kao metafora čitave planete.

Ukoliko se uhvatite u koštac sa ovim nesvakidašnjim romanom (a ja vam to iskreno preporučujem), stisnite zube i pregrmite zamku koju je autorka čitaocima postavila na prvih nekoliko strana. Zauzvrat ćete dobiti jedinstveno iskustvo, roman koji istovremeno provocira, zasmejava i zgražava. Jednostavno rečeno, roman koji će vam se vrzmati po glavi dugo nakon što ga pročitate i čija će vam preporuka ljudima oko sebe predstavljati poseban izazov. A verujte mi, želećete da ga preporučite.

Ocena: 4/5

Srpsko izdanje: Clio

Intervju sa autorkom