Stsh's Book Corner: kreativni centar

Showing posts with label kreativni centar. Show all posts

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar

Aleksandar Sekulov (1964) je bugarski pisac poezije, proze i dramskih tekstova. Završio je Srednju umetničku školu za scensku umetnost, a zatim i bugarsku filozofiju na Plovidskom univerzitetu. Osim što piše književna dela za decu i odrasle, uspešno se bavi i novinarstvom i performansom. Dobitnik je brojnih bugarskih nagrada, kako iz oblasti književnosti, tako i novinarstva.

„Pustolovina na ostrvu ptica” i „Lutalica i njegovi sinovi” dva su romana ovog autora namenjena mlađoj čitalačkoj publici, čije se radnje odigravaju na istom mestu – na grčkom primorju – i u kojima se pojavljuju isti junaci, sa vremenskom distancom od nekoliko godina.

U „Pustolovini na ostrvu ptica” upoznajemo pravu malu kosmopolitsku družinu – Armada, trinaestogodišnjeg dečaka iz Albanije, njegovog vršnjaka Nikolasa, školovanog u Cirihu i malog „pikavca” Aleksa iz Bugarske koji, iako ima samo osam godina, daje sve od sebe da se dokaže kao ravnopravni član grupe. Zahvaljujući prijateljstvu roditelja i redovnom letovanju na grčkom ostrvu Afitos, „trouglastoj marami od krečnjaka, zaboravljenoj od bogova i rasejanih kartografa”, oni već nekoliko godina leto provode zajedno, pod budnim okom roditelja i meštana, ali i ptica koje, zanimljivo, Sekulov bira za pripovedače avanture u koju će se dečaci upustiti.

Monotoniju svakodnevnice letovanja u malom mestu, dečaci razbijaju svojim ekspedicijama do Piratskog ostrva, malog nenaseljenog komada vulkanske stene. To ostrvo je njihov skriveni raj, koje su, poput pravih konkvistadora, naselili i opremili potrepštinama sa ostrva i obeležili kao svoje, crnom zastavom koja se vijori na vrhu. Jednog dana, međutim, na mestu njihove zastave zatekli su drugu – plavu sa crvenim delfinom. Neko je zauzeo njihovo ostrvo i oni će učiniti sve što mogu kako bi ga odbranili. Borba za parče raja neće biti jednostavna: osim što će morati da se takmiče sa mnogo iskusnijim piratima, na čelu neprijateljske armade stoji Kraljica zelenih očiju kojima je nemoguće odoleti.

U romanu „Lutalica i njegovi sinovi” ponovo srećemo Nikolasa i Aleksa, u istom primorskom ambijentu, nekoliko godina nakon avanture na Ostrvu ptica. Pred njima je još jedna plovidba, na koju će krenuti preko volje, ali koju su organizovali njihovi roditelji kako bi proveli neko vreme sa svojim starim prijateljem, kapetanom Josifom. Ipak, nepredviđene okolnosti su sprečile Nikolasove i Aleksove roditelje da dođu, ostavivši kapetana sa posadom koju su, pored dvojice junaka sa kojima smo se već upoznali, činili debeljuškasti, večito gladan Dimitris sa svojim psom i kapetanov sin Kostas, sa kojim baš i nije u najboljim odnosima. Iako vidno nezadovoljan situacijom u kojoj se našao („Ako je postojalo išta što kapetan Josif nije umeo na kopnu, a ni na vodi – to je komunikacija sa decom; naročito na sopstvenoj jahti, a još manje kada je jedno od dece njegov jedini sin iz trećeg braka sa Kolumbijkom Klarom – isto toliko neuspešnog kao i prethodna dva”), stari vagabudno je doveden pred svršen čin. Jedriličarski kurs za početnike kapetana Josifa nije se mogao odložiti i tako je brod Barboleta krenuo, prvi put sa posadom sa kojom kapetan nije imao pojma kako da postupa. Ne samo što su za njega deca bila „kazna koju je kapetan na svaki način izbegavao”, među njima je postojala i jezička barijera, kako je većina posade živela u različitim zemljama i govorila različite jezike.

Dok su bezvoljno podizali jedra svoje male Vavilonske kule na vodi, ni kapetan ni dečaci nisu ni pomišljali da će ono što je trebalo da bude dosadno dvonedeljno putovanje na talasima, zapravo postati opasna avantura (daleko opasnija od one koju su Nikolas i Aleks već doživeli) koja će ih zauvek zbližiti i koju nikada neće moći da zaborave.

Oba romana su pisana u istom maniru – Sekulov je evidentno želeo da u svojim delima prikaže atmosferu klasičnih pustolovnih romana kakve je možda i sam čitao kao dečak, poput „Gospodara muva”, „Kroz pustinju i prašumu” i drugih. Tako obe priče počinju bezazlenom avanturom koja dobija nepredviđeno opasan i prilično mračan zaokret, završavajući srećnim krajem i uspomenom koju će junaci zauvek pamtiti. Osim toga, odlikuju ih i motivi koji definišu ovakav tip romana – nesvakidašnji ambijent, uzbudljivi i neretko opasni događaji i hrabri junaci koji savladavaju prepreke.

Iako se obe priče mogu čitati kao gusarske avanture (prvi kao dečja igra, a drugi kao doslovni okršaj sa modernim piratima), obe u sebi nose snažne poruke o ljubavi i prijateljstvu. „Pustolovina na ostrvu ptica” priča je o odrastanju, prvoj ljubavi i odvažnosti u teškim situacijama, dok „Lutalica i njegovi sinovi” akcenat stavlja na generacijski jaz i odnos očeva i sinova, premeštajući fokus sa dece na odraslog kapetana.

Naklonost autora ka klasicima avanturističke književnosti ogleda se i u stilu kojim su romani pisani. Iako je radnja smeštena u savremeno doba, čitalac zahvaljujući stilu pisanja to na momente može lako da zaboravi. Jezik kojim se Sekulov služi je izrazito poetičan, toliko da povremeno deluje arhaično. I dok je u „Pustolovini” poetičnost zauzdana (što ovaj roman čini predivno ispripovedanim), u „Lutalici” Sekulov kao da gubi kompas, pa romantične lirske rečenice okićene neobičnim opisima postaju previše apstraktne i često je teško pratiti piščev tok misli. Ovo me je posebno zbunilo pri čitanju, naročito u pogledu ciljne grupe romana jer, iako je „Lutalica” delo namenjeno mlađoj čitalačkoj publici, jezik kojim je roman napisan (a i pojedine teme kojima se bavi) ipak deluje primerenije zrelijim čitaocima. U tom smislu mi se „Pustolovina na ostrvu ptica” daleko više dopala, prvenstveno zbog toga što me je vratila u detinjstvo i podsetila na pojedina književna dela u kojima sam i sama uživala kao mala.

Ipak, ono što je sigurno jeste da je upuštanje u morske avanture sa Sekulovljevim junacima interesantno iskustvo. Autorov stil je svakako neobičan i jedinstven, a romani obiliju romantičnim lirskim tonom kakav se retko viđa u savremenoj književnosti za decu i mlade i kao takvi, oslanjajući se na staru tradiciju, ironično, donose mlađim čitaocima nešto sasvim novo, a mogu poslužiti i roditeljima, da se bar na trenutak vrate u vreme kada su se igrali pirata i maštali o opasnim pustolovinama daleko od kuće.

Izdavač: Kreativni centar

Alan Persi (1958) je pisac i novinar čije su oblasti interesovanja lični razvoj pojedinca i unapređenje svakodnevnog života. Slavu je stekao zahvaljujući priručnicima inspirisanim velikim umovima kao što su „Šekspir za zaljubljene” i „Niče za osobe pod stresom”. Persi piše na španskom jeziku, živi na relaciji Amerika-Evropa-Japan, a poznat je po seminarima i radionicama za lično usavršavanje koje održava po celom svetu.

„Šekspir za zaljubljene” je priručnik koji, sudeći po podnaslovu, treba da pruži „efikasne lekove za svakodnevno uživanje u ljubavi”. Ljubav je sila koja pokreće svet i čini veoma bitan aspekt života svakog čoveka. Ipak, ovaj fenomen i dan danas je pod velom misterije i uprkos svim naporima nauke, za ljubav se ne može spremiti – svako tu školu mora da prođe sam. Pa čemu onda ovakav priručnik? Koliko god ljubav bila “nenaučiva” i koliko god svako iskustvo bilo posebno, ono što se vrlo često ponavlja jesu greške u koracima (naročito one početničke), tako da je svaki savet zlata vredan, naročito u godinama kada se prvi put javlja i kada je (kao i dosta drugih stvari, uostalom) tabu tema. Alan Persi je upravo zbog toga u ovoj knjizi sakupio neka od pitanja koja čovečanstvo muče vekovima. Svako od poglavlja (koje Persi naziva pilulama) naslovljeno je citatom iz Šekspirovog opusa, dokazujući tako da su ljubavne muke univerzalne i vanvremenske, kao uostalom i Šekspirovi stihovi.

Kada sam prvi put ugledala ovu knjigu, pomislila sam da je u pitanju zabavno štivo. Korice su bile te koje su me navele da pomislim da je tematici pristupljeno na šaljiv način (eto, i pored svog ovog čitalačkog iskustva, još uvek nisam naučila da ne sudim o knjizi po koricama). Isto tako sam bila ubeđena i da će knjiga biti ilustrovana. Nijedna od ove dve pretpostavke se nije ispostavila kao tačna, pa moram da priznam da sam u startu bila razočarana. Ali hajde da na trenutak zaboravimo šta ova knjiga nije i da se usredsredimo na to šta jeste i kome je zapravo namenjena.

Persi se u knjizi dotiče svih stadijuma ljubavi, od prve poletne zaljubljenosti do zrele ljubavi, od udvaranja, preko raskida, do zaborava. Jednako govori i o njenoj lepoj strani, kojoj svi stremimo, kao i o onoj mračnijoj, od koje zaziremo. Pravi razliku između ljubavi i zaljubljenosti, govori o sanjarenju i idealizovanju voljene osobe, upozorava na razočaranja i moguću patnju izazvanu neuzvraćenom ljubavlju, pa čak i preranim gubitkom voljene osobe.

Svako poglavlje je izuzetno kratko, bez udubljivanja u problematiku, pa bi iz perspektive nekoga kome je ova knjiga stigla u ruke barem deceniju i po prekasno, moglo delovati kao da je pisana površno, da se bazira na opštim mestima i da je samim tim beskorisna. Ali lako je biti general nakon bitke, zar ne? Ova knjiga je namenjena uzrastu u kojem pitanja o ljubavi tek počinju da se roje i stvaraju pometnju, u kojima ono što će kasnije predstavljati opšte mesto, deluje kao nedokučiva misterija. Istina je da ne nudi neka praktična rešenja (kao da univerzalno praktično rešenje u ovom slučaju postoji), ali nudi pojašnjenja. Zaista, nijedna od ove 72 „pilule” ni na koji način ne može da naškodi. Onome ko je u pravo vreme pročita može biti od pomoći, ako ništa, onda bar zbog jedne stvari, jer jasno stavlja do znanja da je sve to što se događa sasvim normalno, i da se, ma koliko delovalo strašno i zbunjujuće, događa bezmalo svima. A prednost koju to saznanje pruža svakako nije mala.

„Šekspir za zaljubljene” je idealna prva pomoć ukoliko u okruženju imate zaljubljenog tinejdžera koji bi, naravno, čak i sa Šekspirom radije razgovarao o ovoj temi nego sa vama. A ko zna, možda mu se stihovi barda i dopadnu, pa poželi da se sa njim podrobnije upozna (što je, ako mene pitate, samo bonus). U svakom slučaju, vredi pokušati.

Ocena: 3/5

Izdavač: Kreativni centar