Stsh's Book Corner: memoari

Showing posts with label memoari. Show all posts

Maja Anđelou (1928-2014) američka je pesnikinja, prozaistkinja, glumica i scenaristkinja. Napisala je preko trideset književnih dela u kojima se mahom bavi problemima ekonomske, rasne i seksualne potlačenosti. Nije imala formalno visoko obrazovanje, ali zvali su je Dr Anđelou, a 1981. postala je i profesorka Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini. Dobitnica je Nacionalne medalje za umetnost, Linkolnove medalje, kao i najvišeg državnog odlikovanja Predsedničke medalje slobode. U književnim krugovima je najpoznatija po pesmama, ali i nizu autobiografskih romana od kojih je prvi ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” (1969). Roman je nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost, dve godine je bio na listi bestselera Njujork tajmsa a po njemu je 1979. godine snimljen i film.

,,Znam zašto ptica u kavezu peva” opisuje Majino detinjstvo i ranu mladost koje je, zajedno sa starijim bratom Bejlijem, provela živeći sa bakom u gradiću Stemps u Arkanzasu. Iako je detinjstvo mahom bezbrižno provodila u bakinoj Radnji zahvaljujući kojoj su imali stalni prihod, Maja je odmalena osećala siromaštvo, patnju i nepravdu koju su svakodnevno trpeli njeni sunarodnici – zbog boje kože.

,,Stemps u Arkanzasu bio je kao Čitlin Svič u Džordžiji; ‘Vešaj ih visoko’ u Alabami; ‘Nemoj da bi te mrak ovde zatekao, čamugo’ u Misisipiju; ili druga mesta jednako živopisnih imena. Ljudi u Stempsu govorili su da su belci u našem gradu takvi rasisti da crncima neće da prodaju ni sladoled od vanile, osim za proslavu Četvrtog jula. Drugim danima mogli smo da dobijemo samo čokoladu.”

Razvod roditelja i odluka da se deca pošalju kod bake, vozom bez pratnje, samo sa kartončićima koji ,,one koje se to tiče” obaveštavaju o njihovim imenima, kod Maje od samog početka života izazivaju osećaj nevoljenosti i nepripadanja. Blizak odnos sa bratom, stricem i bakom od koje u mašti pravi heroinu koja čak ni zubaru rasisti čija je politika da će ,,radije gurnuti ruku u pseća usta nego u usta crnca” ne ostaje dužna, nakratko pružaju osećaj bezbednosti i utočišta. Poverenje stečeno u starije i osećaj da su oni tu da štite decu, biće, međutim, zauvek narušeno kada se vrati kod majke koju opisuje kao ,,uragan na vrhuncu moći” i ,,uspinjanje i poniranje boja duge” i kada, sa samo osam godina, doživi jedno od najstrašnijih iskustava koje ljudsko telo može da pretrpi.

,,Onda je počeo bol. Cepanje i kidanje od kog pucaju čula. Čin silovanja osmogodišnjeg deteta jeste susret biblijske kamile i iglenih ušiju. Pošto kamila neće popustiti, moraju popustiti iglene uši. Dete popušta jer telo to može, a um nasilnika to ne želi.”

Nisu, međutim, Majina lična teška iskustva ovaj roman podigla na status kultnog klasika američke književnosti. Događaji opisani u knjizi predstavljaju samo kap u moru kočnica na koje su u tom periodu (uzgred, to je bilo vreme aktivnog delovanja drugog Kju-kluks-klana) svakodnevno nailazili Afroamerikanci širom Amerike. Pesma crne ptice u kavezu nepravde i nasilja izazvanih rasizmom postala je simbol potlačene zajednice a Maja njegovo lice – celog života se borila za jednakost i ljudska prava.

,,Bilo je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi. Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane (1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno.”

Više od pola veka pošto je napisan, roman ,,Znam zašto ptica u kavezu peva”, nažalost, i dalje je aktuelan. Danas, dok desetine hiljada ljudi širom sveta protestuje zbog brutalnosti policije i ubijanja nevinih civila zbog boje kože, uzvikujući Black Lives Matter bez obzira na nacionalnu i rasnu pripadnost i jezik kojim inače govore u svojim domovima, možda je aktuelniji nego ikad. Upravo ta činjenica ostavlja najjači utisak nakon čitanja knjige. Činjenica da proživljene i ispričane strahote u ovoj knjizi nisu stvar neke daleke prošlosti obeležene špicastim, belim kapuljačama. Možda kapuljača više nema i sedišta u autobusima ne razlikuju boje, ali manir je, manje-više, ostao isti.

Rasizam nije nešto što se događa ,,negde tamo”. Kao i uvek, treba samo početi od svog vrta i obratiti pažnju na rešetke koje, možda i nesvesno, i sami pravimo za milione kaveza koji na ovaj ili onaj način sputavaju pesmu ptica. Tek onda ćemo smeti da se nadamo da ćemo jednog dana Majine knjige čitati samo zbog lepote lirskog stila kojim su napisane, kao dokument davno prošlih vremena i opomenu da nikada ne smeju da se vrate.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Džejms Boven (1979) britanski je muzičar i pisac koji je svetsku slavu stekao romanom „Ulični mačak Bob“. Boven je, tokom svoje problematične mladosti, za život zarađivao kao ulični svirač i prodavac novina. Pažnju javnosti je, međutim, privukao zahvaljujući žutom mačoru koji mu je tokom radnih sati svakoga dana pravio društvo. Postepeno se glas o uličnom sviraču i njegovom krznenom prijatelju širio i van granica Londona – zahvaljujući internetu i televiziji, priča o Džejmsu i Bobu obišla je svet. Boven je, nakon toga želeo da ispriča svoju stranu priče i uz pomoć pisca Garija Dženkinsa napisao je knjigu „Ulični mačak Bob“, a zatim i sedam nastavaka. Po Bovenovom prvencu je 2016. godine snimljen istoimeni film, a glavnu ulogu dobio je upravo njegov mačak Bob.

Džejms je detinjstvo proveo u čestim selidbama na relaciji Engleska-Australija. Roditelji su mu bili razvedeni, a majka, sa kojom je živeo, nije mogla da se skrasi, pa su ona i Džejms često menjali mesto stanovanja. Upravo je iz toga proistekao Džejmsov osećaj nepripadanja: kratki periodi koje je provodio na jednom mestu nisu bili dovoljni da stekne čvrsta prijateljstva, a zbog čestog menjanja škole nije uspevao da se uklopi u društvo. Tinejdžerske godine dovele su do novih problema – napustio je školu i odao se porocima. Kada je konačno odlučio da napusti majku i vrati se u Englesku, sve je krenulo nizbrdo. Džejms je vrlo brzo postao beskućnik, navučen na heroin.

„Život na ulicama Londona ti oduzima dostojanstvo, identitet – zapravo, sve ti oduzima, sve. Najgore od svega je što ljudi imaju pogrešno mišljenje o tebi. Vide te kako živiš na ulici i tretiraju te kao da nisi osoba. Ne žele da imaju išta s tobom. Nemaš nijednog pravog prijatelja. Dok sam spavao na ulici, uspeo sam da dobijem posao higijeničara u kuhinji. Ali su me otpustili kada su saznali da sam beskućnik, mada nisam ništa zabrljao na poslu. Kada si beskućnik, šanse su ti zaista male.“

Ipak, Džejms uspeva da se dozove pameti i posle pet godina korišćenja heroina odlučuje da okrene novi list i potraži pomoć. Baš te godine, kada bude počeo sa odvikavanjem, u njegov život će ušetati Bob.

Kada je Džejms prvi put ugledao povređenog mačora u hodniku svoje zgrade, kućni ljubimac mu nije bio ni na kraj pameti. U trenutku kada je na odvikavanju od droge i jedva sastavlja kraj s krajem, poslednje što mu je potrebno jeste još jedna duša o kojoj će da brine i još jedna usta koja treba da hrani. Pa ipak, prizor povređene životinje tera ga da se prihvati brige o mačoru (na čije lečenje daje poslednji peni), samo dok se ne oporavi, nakon čega će ga pustiti da nastavi svojim putem. Bob će, međutim, imati sasvim drugačije planove. Ne samo da neće želeti da se odvoji od svog novog prijatelja, već će biti tu kada mu je najpotrebniji i promeniće mu život iz korena.

Iako ovaj roman deluje kao idealno štivo za mačkoljupce (i samo za njih), ovo nije samo priča o životu jedne mačke. Boven iskreno govori o opasnosti poroka i teškoćama života na ulici, o nevidljivim ljudima pored kojih prolazimo svakoga dana ni ne primetivši ih. Džejms Boven nije pisac, a pomoć koju je dobio od Dženkinsa pri pisanju svoje priče sasvim je neprimetna. Pa ipak, iako priči manjka stilskih ukrasa, ona je veoma autentična i topla i kao takva se teško ispušta iz ruku. Poruka kojom knjiga započinje jeste poruka čitave priče: koračajući kroz život nailazimo na razne putokaze, a ponekad su baš oni najneverovatniji ti koje treba pratiti.

„Negde sam pročitao jednu čuvenu izreku. Ona kaže da tokom života ljudi svakoga dana dobijaju drugu šansu. To treba iskoristiti, mada mi to obično ne radimo.“

„Ulični mačak Bob“ je, zapravo, knjiga o novim počecima i drugim šansama. U trenutku kada se Bob i Džejms sretnu, oni neobično liče jedan na drugog: sami su, napušteni, očajni i u prilično lošem zdravstvenom stanju. Takođe, ovo je lep podsetnik da se dobro dobrim vraća (barem ponekad). Spasavanje Boba predstavlja prvi korak na putu spasenja samog Džejmsa: od loših navika i lošeg, usamljeničkog života. Sve što mu je bilo potrebno jeste razlog da nastavi dalje, a taj razlog je pronašao upravo u svom krznenom prijatelju.

Ako ste i sami ljubitelji mačaka, verovatno ste već stavili ovu knjigu na svoj spisak za čitanje. Ako pak i niste, pružite Bobu šansu, ko zna, možda vas baš on natera da promenite mišljenje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Džejms Frej (1969) je američki pisac i scenarista. Poznat je po svojim memoarima „Paramparčad“ i „Moj prijatelj Leonard“ koje je pisao kao produžetak terapije u borbi protiv zavisnosti. Kada je Opra Vinfri uvrstila „Paramparčad“ u svoj čitalački klub, Frej je gotovo preko noći stekao svetsku slavu. Ubrzo se, međutim, našao u centru skandala, kada je na sajtu The Smoking Gun optužen za fabrikovanje činjenica u knjizi (članak možete pročitati klikom OVDE). Frej je na početku poricao sve optužbe, da bi najzad priznao kako knjiga nije u potpunosti bazirana na činjenicama i javno se izvinio razočaranim čitaocima širom sveta. Knjiga, ipak, nije previše izgubila na popularnosti, pa se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih i najčitanijih knjiga o zavisnosti na svetu. Prevedena je na više od 30 jezika, prodata u više miliona primeraka širom sveta, a po njoj se trenutno snima i film.

Kada je dospeo u centar za rehabilitaciju, Džejms je još jednom dotakao dno. Probudio se u avionu, ranjen, bez ikakve predstave o tome gde se nalazi, kuda ide i kako je tu dospeo. Ovo svakako nije prvi put da Džejms ne može da se seti događaja od prethodne noći, niti da pokušava da se skine sa droge i alkohola – gotovo čitav svoj život proveo je kao zavisnik, ali prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put poželeo da promeni svoj način života.

„Ja sam u najtamnijoj tami i udobno mi je ovde. Ne računajući vreme provedeno na klinici, za poslednjih šest godina bio sam trezan ukupno četiri dana. Moji pokušaji da ostanem trezan bili su najblaže rečeno bedni. Uvek je bilo cirke na dohvat ruke, uvek je bilo droge oko mene, uvek sam bio okružen ljudima koji su ih koristili. Ja sam duboko fizički, mentalno i emocionalno zavisan od određenog načina života. Ne znam više ni za šta drugo, ne sećam se više ničega drugog, ne znam da li u ovom trenutku mogu da budem nešto drugo. Plašim se da probam. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao. Mislio sam da su mi opcije ili zatvor ili smrt. Nikad nisam razmišljao o tome da postoji i opcija da prestanem da se radim jer nikad nisam poverovao da mogu. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao.“

Ali pred njim je sada nova šansa, verovatno poslednja. Njegov organizam je u toliko lošem stanju da bi dalja zloupotreba alkohola ili droge značila sigurnu smrt. Pored toga, protiv njega je podignuto i nekoliko optužnica, i činjenica da je u programu za odvikavanje je jedino što bi iole moglo da mu pomogne da ne provede ostatak života u zatvoru. Ipak, kao i svaki zavisnik, Džejms se na početku protivi pravilima centra za odvikavanje i ne želi pomoć koja mu se nudi. On ne zna za drugi način života i dani provedeni u treznom stanju su mu nepojmljivi. Osim toga, kategorički odbija da se priključi anonimnim alkoholičarima i ne prihvata savete da pokuša sa programom 12 koraka. On nije vernik i ne veruje da ga duhovnost može izlečiti, a redovne odlaske na sastanke prosto smatra zamenom jedne zavisnosti drugom. Odbija mogućnost da je zavisnost bolest i da se opravdanje za ovakvo ponašanje može naći u genetskoj predodređenosti. Sa druge strane, Džejms je itekako svestan da ima problem. Zavisan je od droge toliko dugo da je prosto nemoguće ne biti svestan toga. On se ne plaši da to prizna, štaviše, rečenice „Ja sam alkoholičar. Ja sam narkoman. Ja sam kriminalac.“ ponavljaju se u knjizi poput lajtmotiva ili čak mantre. Njegov strah ne leži u suočavanju sa sobom i priznavanjem zavisnosti, već u pokušaju da se te zavisnosti oslobodi. Za nekoga ko je polovinu svog života proveo u nesvesnom stanju, to nije ni čudno, ono od čega je Frej zapravo zavisan jeste zavisnost sama.

„Džejms Frej. Rođen u Klivlendu, Ohajo, 12. septembra 1969. Počeo krišom da gucka alkohol sa sedam godina. Bio trešten pijan prvi put sa deset godina. Povraćao od preterivanja prvi put sa deset. Pušio travu sa dvanaest. Izgubio svest prvi put u četrnaestoj. Sa petnaest hapšen tri puta. Zbog vožnje bez dozvole, zbog vandalizma i uništavanja imovine, zbog pijanstva na javnom mestu i posedovanja alkohola pre punoletstva. Proveo noć u zatvoru. Sa petnaest probao kokain, eside i kristalni met. Hapšen još tri puta u šesnaestoj. Počeo da pije i da se drogira ujutru pre škole. Počeo da prodaje drogu i alkohol svojim ortacima učenicima. Imao rupe u sećanju i povraćao redovno. Još tri puta hapšen sa sedamnaest. Dobio prvu kaznu zbog vožnje pod uticajem alkohola sa 3,6 promenila i postavio okružni rekord. Proveo nedelju dana u zatvoru. Pio i drogirao se svaki dan. U školi, kod kuće, svuda. Povraćao i gubio svest nekoliko puta nedeljno. Po prvi put pokušao da prestane. Doživeo delirijum tremens. Pio da bi mu bilo bolje. Dva hapšenja u osamnaestoj. Prvi put overio od droge, prvo trovanje alkoholom. Ponovo pokušao da prestane, potrajalo dva dana…“

Iako je ovaj deo Frejove biografije prilično preuveličan, niz opisa koji se nastavljaju do trenutka kada je dospeo na kliniku svakako izazivaju jezu jer čitalac zna da, iako to možda nije Frej, ovakvi slučajevi itekako postoje. Slično je i sa ostalim situacijama u knjizi koje su osporavane, kao što je operacija zuba bez anestezije (što jeste bila praksa kada su u pitanju zavisnici na lečenju). Bilo da čitate ovu knjigu kao memoare ili kao roman, utisak je isti. U jednom od intervjua, Frej je rekao da je pojedine situacije opisao onako kako ih je on doživeo, što u tom trenutku možda nije u potpunosti odgovaralo istini. Pozivajući se na umetničku slobodu, priznao je da je svoj lik učinio čvršćim i daleko drskijim nego što je zaista bio. Pa ipak, vrednost ove knjige nije u broju dana koje je autor proveo bez svesti, broju krivičnih prijava, polomljenih zuba i ožiljaka, već u nadi da se zavisnost ipak može prevazići, bez obzira na to koliko situacija deluje beznadežno. Džejmsov happy end, ipak, nije uobičajen i autor na tome konstantno insistira. Klinika u koju je Frej dospeo važi za najuspešniju kliniku za odvikavanje, u kojoj jedan od šest pacijenata zaista uspe da se izleči. Statistika je poražavajuća, ali u skladu sa pričom pred čitaocem. Frej je uspeo, ali većina ljudi koje je upoznao u klinici nije imala toliko sreće.

Džejmsovo odbijanje učestvovanja u programu 12 koraka momentalno je naišlo na kritiku. Do sada se ovaj program pokazao kao najefikasniji u borbi protiv zavisnosti i autorovo insistiranje da je krivica za dotadašnje postupke isključivo njegova, te da se sa njom mora izboriti sam, tumačeno je kao sebičnost i moguć negativan uticaj na zavisnike koji tek treba da počnu sa borbom. Frej kategorički tvrdi da je zavisnost uvek stvar izbora, barem u svom korenu, u smislu da pred čovekom postoji izbor da li će drogu probati ili ne, pa da je, samim tim, apsolutno jedini odgovoran za dalji razvoj situacije. Pa ipak, koliko god insistirao na individualnoj krivici, Frej kroz borbu protiv zavisnosti ne prolazi sam. Osim osoblja koje mu izlazi u susret do te mere da knjiga na kraju zaista deluje kao fikcija, tu su i neočekivano stečena prijateljstva (iznad svih ono sa Leonardom), kao i ljubav u koju se Frej upušta uprkos strogim zabranama klinike. Takođe, susret i pomirenje sa roditeljima igraju ključnu ulogu u autorovom ozdravljenju, susret koji, uzgred, Džejms na početku odbija, sve dok ga klinika ne uceni izbacivanjem iz programa.

Ništa u ovoj knjizi nije ulepšano, zavisnost ni u jednom trenutku nije romantizovana. Fabrikovanje činjenica, naprotiv, služi da stvari učini još mučnijim za čitaoca.

„Zavisnik je zavisnik. Nije važno da li je zavisnik belac, crnac, žut ili zelen, bogat ili siromašan ili negde između, najpopularnija osoba na planeti ili najnepoznatija. Nije važno da li je u pitanju zavisnost od droga, alkohola, kriminala, seksa, kupovine, hrane, kockanja, televizije ili proklete porodice Kremenko. Život zavisnika je uvek isti. Bez uzbuđenja, bez glamura, bez zabave. Nema dobrog provoda, nema radosti, nema sreće. Nema budućnosti i nema bekstva. Postoji samo opsesija koja te sa svih strana saleće i potpuno te savlada. Predstavljanje zavisnosti u lepšem svetlu, trabunjanje o njoj i prikazivanje u lažnoj slavi, ni na koji način, ni u kom obliku nemaju veze s njenom suštinom, a to je jedino važno, istina.“

Stilski gledano, „Paramparčad“ je izuzetno sirovo i jednostavno štivo. Frej se služi kratkim rečenicama, slengom, nepoštovanjem pravopisnih normi, tehnikom toka svesti. Povremeno je teško razlučiti Džejmsove misli od onoga što se zaista događa. Ovakav pristup pisanju doprinosi autentičnosti i čitaocu otvara vrata u unutrašnje stanje zavisnika, u haos pretočen u reči. Halucinacije i unutrašnji sukobi personifikovani su u osećanje koje Frej naziva Furijom, svojim najvećim neprijateljem koji se pojavljuje nenadano i nemoguće ga je kontrolisati. Škrabotine koje se pojavljuju između poglavlja možda govore o stanju zavisnika i više od svih reči napisanih u ovoj knjizi. To je stanje konstantnog haosa, anksioznosti i nemira koji Frej itekako uspeva da prenese na svoje čitaoce. Imajte na umu da čitanje ove knjige nije mačji kašalj, ona je svesno pisana tako da uznemiri i potrese, a na pojedinim mestima čak izazove osećaj mučnine i gađenja.

Ako „Paramparčad“ čitate nakon skandala i autorovog priznanja da događaji opisani u knjizi nisu u potpunosti istiniti, nemate razloga da preskočite ovu knjigu iz straha da biste mogli da se osećate izigrano. Džejms Frej jeste bivši zavisnik koji je imao tu sreću da danas može da govori o svojim iskustvima. Nakon autorovog javnog priznanja, teško je reći šta je od napisanog istina, ali čak i to izvrtanje činjenica dodaje na autentičnosti iskustva – zavisnici su poznati kao ljudi koji su skloni lažima i manipulaciji, a Frej je svojim postupcima samo potvrdio ono što se odavno zna. Osloboditi se zavisnosti ne znači samo prestanak konzumacije opijata, određene posledice i obrasci ponašanja ostaju u čoveku mnogo nakon što određene supstance ispare iz organizma.

Iako neki događaji nisu u potpunosti istiniti, ili su preuveličani, samo iskustvo ostaje stvarno, a poruka koju knjiga nosi ostaje identična. A upravo je ta poruka, kao i način na koji je prenesena razlog što ovu knjigu mnogi već danas smatraju kultnom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Marjam Manteghi je rođena u Teheranu, u Iranu. Zbog revolucije, kao petogodišnjakinja napušta Iran i sa porodicom se seli u Kanadu, gde živi i danas. Školovala se na Univerzitetu u Torontu i Univerzitetu u Vindzoru, a ljudska prava je studirala na Oksfordu. Po zanimanju je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava, a upravo će je posao odvesti u Bosnu i Hercegovinu, državu koju danas smatra svojim drugim domom. Njen boravak u Sarajevu je prekinut neočekivano, saznanjem da boluje od raka dojke, zbog čega je morala da se vrati u Kanadu.

Roman „Ulica dobre sreće“ je autorkin prvi roman i govori o njenom boravku u Sarajevu i borbi sa karcinomom.

Primorana da se iseli iz domovine koju je razorio rat, Marjam se u Kanadi uvek osećala kao stranac. Sećanje na Teheran pre, na život koji je tamo vodila i koji je mogla da vodi, na dedinu biblioteku na kojoj bi mu svako pozavideo, nesvesno su oblikovali ovu mladu ženu i popločali put kojim se razvijala njena karijera. Idol joj je bila Kristijana Amanpur, a životni put je birala srcem. Uprkos tome što su je svi savetovali da ostane u Kanadi, gde će je sigurno čekati svetla budućnost, zaputila se u Bosnu, gde je počela da radi za UNHCR. Ono što nikako nije mogla ni da nasluti jeste da će upravo u toj maloj zemlji pronaći sebe i naučiti jednu od, kako sama kaže, najvažnijih životnih lekcija: koreni nisu tamo gde si rođen, već tamo gde ih stvaraš.

„Kad smo došli u Kanadu, nisam govorila engleski i imala sam čudno ime. Iako je Marjam bilo pravo ime Marije Magdalene i Isusove majke na jednom od originalnih jezika Biblije, provela sam dobar deo detinjstva ponavljajući svoje ime raznim učiteljima, instruktorima baleta i roditeljima prijatelja. Oni su čkiljili pokušavajući da pogode kako se izgovara Marjam, što je bila teška kombinacija slova za njih, u poređenju sa Dženifer, Heder ili Mišel.

Kad sam došla u Bosnu, niko nije čkiljio kada bih izgovorila svoje ime. Dočekali bi me odmah sa „A, Merima! Merjema! Ti si Meri, naša Meri.“ Ispostavilo se da su Bosanci imali mnogo imena s kojima sam odrasla. Ja sam bila Merima, skraćeno Meri, a bilo je i Mina, Lejli, Aida, Mirzi, Olja i Anita. To je bila prva stvar koju sam shvatila: imali su naša imena. Ili smo mi imali njihova. Bilo mi je svejedno, ali sam odjednom osetila klik u duši… To osećanje me je pratilo tokom moje cele bosanske odiseje, olakšanje jer sam na mestu gde imam osećaj doma, osećaj koji je za mene bio izgubljen još od izbeglištva u detinjstvu.“

Taj osećaj je bio dovoljan da u Sarajevu provede šest godina, potrudi se da nauči jezik (koji odlično govori, u šta se možete uveriti i sami ukoliko poslušate neki od intervjua koji je davala na tečnom „našem“ jeziku, kako ima običaj ga zove), prihvati običaje i stekne životna prijateljstva. Iz sna koji je živela trgnuće je kvržica koju je napipala pod tušem. I čitav život će joj se preokrenuti u sekundi, pretvorivši joj svakodnevnicu u bolne terapije i još bolnije pitanje koje će sebi postavljati iz dana u dan: zbog čega se ovo događa baš meni?

„Ovo će te učiniti jačom, videćeš – koliko sam samo puta čula to. Dugo, dugo vremena sam želela da ošamarim svakoga ko mi je to rekao. Dok ležiš na kauču, naročito na kauču koji je od pruća i otprilike trideset centimetara kraći od tebe – ćelava, bez obrva i trepavica, toliko naduta da se rado sećaš PMS-a… Nemaš osećaj da ćeš jednog dana biti jača zato što ti se to dešava. Jednostavno nemaš. Nije te briga šta drugi kažu. Želiš da znaš zašto ti se to desilo.“

Moraće da se vrati u Kanadu ukoliko želi da preživi. Ta činjenica će joj biti bolna, ne samo zbog napuštanja života koji je toliko volela, već i zbog osećaja griže savesti zbog svih onih koji nisu imali toliku sreću – najpre da na vreme odu iz Irana, a zatim i da budu u mogućnosti da dobiju adekvatnu medicinsku negu onda kada im je to najpotrebnije. Zbog toga, iako u svojoj knjizi ne posvećuje previše stranica Teheranu, za naslov bira ime ulice u kojoj je rođena - „Ulica dobre sreće“, koje za sobom ostavlja profetski odjek.

Marjam u svojim intervjuima često ističe da ovo nije knjiga o bolesti, što nije u potpunosti istina. Rak je bitan deo njenog života, pa samim tim i njenih memoara, ali ono što ona želi da kaže jeste, čini mi se, da bolest nije ono što čini suštinu knjige, kao uostalom, ni njene ličnosti. Ovo je prvenstveno knjiga o pripadanju, o traženju i nalaženju sebe, o pronalaženju snage za prevazilaženje nezamislivih životnih prepreka u trenucima kada se čitav svet oko nas ruši. Pomalo nezgrapno sročen (što je umnogome zasluga prevoda i lekture, koji bi, za početak, trebalo da se odluče između ekavice i ijekavice), roman odiše autentičnošću. Autorka o bolesti govori distancirano, bez patetike i neuvijeno, a Sarajevo opisuje kroz nesvakidašnju prizmu stranca koji postepeno upija način života i navike starosedelaca, dok gotovo ne postane jedna od njih. „Ulica dobre sreće“ je, dakle, neobična priča o Kanađanki poreklom iz Irana, koja svim srcem stremi ka tome da starost dočeka na Balkanu, i nakon što je pročitate, sigurna sam da ćete iskreno navijati da svoju želju ispuni, ma šta mislili o samom romanu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Pre nego što je postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedan od najpoznatijih portugalskih pisaca, Žoze Saramago bio je samo dete. Odrastao na selu, u siromašnoj, neobrazovanoj porodici, verovatno nije ni sanjao o tome da će za njegovo, greškom nadenuto ime, čuti čitav svet. Ovaj period svog života, međutim, pisac nikada nije zaboravio i upravo je njemu posvetio „Male uspomene“, memoare piščevog detinjstva.

Isprva zamišljena kao ambiciozan projekat zvučnog imena, priča u kojoj se Saramago priseća nasumičnih epizoda iz detinjstva završila je kao veoma kratka proza, ispisana toplim, ličnim tonom. Razlog zbog kojeg se predomislio Saramago je izneo u samom delu:

„Vreme je da objasnim zašto sam u prvi mah naumio da ove uspomene nazovem „Knjiga iskušenja”, što na prvi pogled, a i na drugi i na treći, deluje kao da nema nikakve veze sa onim što sam do sada ovde opisao, a sigurno ni sa većinom događaja koje ću u nastavku ispričati. Moja prva ambiciozna zamisao – iz vremena kada sam pisao „Sedam Sunaca i Sedam Luna”, a davno je to bilo – bila je da pokažem da svetost, to „čudovišno“ ispoljavanje ljudskog duha, koja može da preobrati naš istrajni i očigledno neuništivi životinjski nagon, unosi nemir u našu ljudsku prirodu, zbunjuje je, navodi na pogrešan put. Tada sam mislio da je onaj sumanuti Sveti Antun koga je Hijeronimus Boš naslikao u „Iskušenjima”, samim tim što je bio svetac, takođe bio i obavezan da sa dna podigne sve prirodne sile, vidljive i nevidljive, najstrašnije i najuzvišenije predstave našeg uma, požudu i košmare, sve one potajne žudnje i neskrivene grehe. Začudo, pokušaj da jednu tako nezgodnu temu uobličim (jadan ja, nije mi trebalo mnogo da shvatim da moj književni dar nije ni približno dorastao jednom tako megalomanskom zadatku) u običan niz sećanja kojem bi, očigledno, bolje pristajao drugačiji naslov, nije me sprečio da sebe vidim u situaciji na neki način sličnoj onoj u kojoj se našao pomenuti svetac. To jest, pošto sam čovek od krvi i mesa, samim tim bi trebalo da budem, ako ni zbog čega drugog, ono po „službenoj dužnosti“, središte svih žudnji i meta iskušenja. I zaista, ako bismo namesto Svetog Antuna zamislili neko dete, ili mladića, pa čak i odraslog čoveka, u čemu bi se ogledala razlika? Kao što su svetitelja opsedala čudovišta iz uobrazilje i mene su, kada sam bio dete proganjali najužasniji noćni strahovi… Moglo bi se reći da to nije ništa čudno. Verovatno sam zbog toga promenio naslov knjige u „Male uspomene”. Da, zaista su to male uspomene, jer sam i ja bio mali.”

I ovu knjigu zaista treba čitati kao zbirku uspomena, pre nego biografiju ili memoare, jer u njoj Saramago iznosi događaje epizodično, onako kako uspomene zaista naviru u sećanje. „Male uspomene“ su album starca koji se vraća unazad sedam decenija, a sećanja u tom slučaju mogu biti varljiva, što Saramago i sam primećuje: „Ponekad se pitam da li su neke od tih uspomena zaista moje ili su sve to možda tuđe uspomene u kojima sam ja nesvesno učestvovao i za koje sam tek kasnije saznao jer su mi ih ispričale osobe koje su takođe u njima učestvovale, ukoliko i one nisu sve to čule od nekih trećih osoba“.

Ono što se biografima čini kao fundamentalno za život pisca, njemu se može prikazati kroz maglu, dok su neke slike, koje bi strancu delovale banalno, urezane u sećanje kao nožem. Jedna od takvih je epizoda sa konjem kog mu nisu dozvolili da jaše, uprkos njegovom insistiranju: „Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina“.

Čitalac će kroz ovo kratko delo bolje upoznati pisca nego kroz sve romane koje je Saramago ikada napisao. Od elegičnih prikaza propuštenih kroz prizmu dečjih očiju, preko iskrenih priznanja o istinski teškim trenucima u životu, kao što je siromaštvo u kojem je piščeva porodica živela („Da bih jasnije opisao u kakvim prilikama smo živeli, dovoljno je da ispričam da je moja majka godinama, krajem svake zime, odnosila naše prekrivače u zalagaonicu kako bi ih podigla, štedeći paru po paru za otkup sa kamatom, kada bi zima počela da stiže“) ili smrt brata, koja zbog birokratskog propusta nikada nije zabeležena u zvaničnim papirima, što je Saramaga inspirisalo da napiše roman „Sva imena“, „Male uspomene“ prvi su susret čitaoca sa Saramagom kao čovekom od krvi i mesa.

To svakako ne znači da su Saramagovi romani lišeni njegove ličnosti, naprotiv. Čitajući ove redove, nemoguće je u određenim trenucima ne prepoznati Saramagovog oštroumnog i duhovitog pripovedača, bez dlake na jeziku, kao na primer u ovoj prazničnoj epizodi:

„U to doba nije se još uvek govorilo o Sveta tri kralja (ili se barem ja toga ne sećam), niti je bio običaj da se prave božićne jaslice s kravom, magarcem i ostalim društvom. Barem ne u našoj kući. Uveče se ostavljala cipela pored odžaka, na naftarici, a sutra izjutra smo išli da vidimo šta nam je Mali Isus tamo ostavio. Da, u ta vremena Mali Isus se spuštao niz odžak, nije ležao na slami sa sve četiri uvis, čekajući da mu pastiri donesu mleko i sir, jer se od toga, vala živi, a ne od zlata, tamjana i smirne koje su mu doneli magovi i od kojih mu je, kao što je dobro poznato, ostao samo gorak ukus u ustima. Mali Isus iz tog doba bio je još uvek Mali Isus koji radi, koji se trudi da bude društveno koristan, jednom rečju, bio je proleter kao i mnogi drugi. U svakom slučaju, mi deca imali smo svoje nedoumice: bilo nam je teško da poverujemo da bi mali Isus bio spreman da usvinji svoju belu haljinicu suljajući se i pentrajući se po vascelu noć kroz čađave i masne odžake“.

U „Malim uspomenama“ će, stoga, zasigurno uživati Saramagovi fanovi, jer ukoliko zaista volite nekog pisca, onda prilika da pročitate ovakvu vrstu knjige iz njegovog pera predstavlja posebno zadovoljstvo. U brojim recenzijama „Malih uspomena“ ponavlja se isto zapažanje: da je putovanje kroz Saramagova sećanja više nalik na ćaskanje sa piscem ispred kamina, nego na čitanje knjige. I to zaista jeste slučaj. Ova knjiga je, međutim, idealna i za one kojima se dopadaju piščevi stavovi i ideje, ali njegov specifičan stil pisanja ne odgovara njihovom senzibilitetu. U tom smislu su „Male uspomene“ i potpuno drugačije od svega ostalog što je Saramago ikada napisao, ali isto tako i objedinjuju sve ono što je pisac ikada stvorio, predstavljajući istovremeno početak njegovog stvaralaštva (jer opisuju slike koje su mu se kao detetu urezale u um), ali i njegov sam kraj (nakon ovoga je Saramago objavio još samo dva dela, a prevodi su objavljeni posthumno). Ali pre svega, ova knjiga je prilika da saznate kako je mali dečak iz Azinjage postao jedan od najvećih pisaca Portugala i zbog čega je važno da vas „uvek vodi ono dete koje ste nekad bili“. I zato vam od srca preporučujem da je pročitate.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna