Stsh's Book Corner: penguin

Showing posts with label penguin. Show all posts

Lijan Morijarti (1966) je australijska književnica. Svoj prvi roman Three Wishes napisala je nakon završenih master studija. Nakon toga je napisala još 10 romana, od kojih su tri za decu (serijal The Space Brigade). Njen najpoznatiji roman, Big Little Lies (u Srbiji preveden kao „Nevine laži”) našao se na listi bestselera Njujork Tajmsa i preveden je na sve veće svetske jezike. Tri godine nakon njegovog objavljivanja snimljena je i istoimena TV serija što je knjizi donelo dodatnu popularnost.

Big Little Lies je roman koji žanrovski nije baš jednostavno odrediti. On sadrži elemente trilera/misterije, čiklita i drame – u središtu priče je ubistvo, glavne junakinje su žene od kojih neke imaju izuzetno teške životne priče – ali se ne može ukalupiti ni u jedan od navedenih žanrova.

Morijartijeva je rešila da priču smesti u rodnu Australiju, u gradić čiji bogati stanovnici uživaju u velelepnim kućama sa izlazom na plažu i odličnom obrazovnom sistemu za najmlađe po kom je grad naširoko poznat i koji je jedan od osnovnih razloga zašto ljudi biraju baš Pirivi za svoj dom. Idilu grada poznatog po odličnoj državnoj školi, nestvarnom pejzažu i miru karakterističnom za predgrađa, prekinuće, međutim, ubistvo koje će se odigrati baš u toj školi, u toku jednog od humanitarnih događaja kojem prisustvuju gotovo svi stanovnici grada.

Reputacija Pirivija privukla je i Džejn, mladu samohranu majku koja je odlučila da se u ovaj grad doseli sa svojim sinom Zigijem i u njemu počne život iz početka, ostavljajući ružnu prošlost iza sebe. Ipak, njen plan o novom životu već prvog dana škole će poremetiti jedan nemio događaj. Naime, njen sin će biti optužen za nasilno ponašanje, a devojčica koja je žrtva će, upitana da pokaže nasilnika, pred svima uperiti prstom baš u njega. To neće biti bilo koja devojčica, već ćerka Renate Klajn, jedne od najuticajnijih žena u zajednici. Na stranu Džejn i njenog sina će istog trenutka stati dve žene, koje će joj vrlo brzo prirasti za srce i postati bliske prijateljice.

Jedna od njih je Madlin Marta Mekenzi, temperamentna žena dugačkog jezika na visokim potpeticama, čiji naizgled nesalomiv duh teško podnosi činjenicu da se njen bivši muž sa svojom novom porodicom doselio baš u njen komšiluk. I ne samo to: njihova ćerka tinejdžerka sve više vremena provodi sa ocem, a njegova nova supruga maltene joj je idol. Koliko god Madlin cela situacija išla na živce, nemoguće je bilo šta prigovoriti. Boni je, htela to Madlin ili ne, zaista savršena (što stvar čini samo još gorom!).

Druga žena je Selest Rajt, nestvarno lepa, uvek odmerena bivša pravnica koja se odrekla karijere kako bi se posvetila svojim blizancima i jednako nestvarno savršenom suprugu. Naravno, njen svet je samo prividno savršen, a Selest krije tajnu koju niko u njenom okruženju ne može ni da nasluti.

Autorka na samom početku romana čitaocima saopštava da se u školskom dvorištu odigralo ubistvo koje, čini se, policija ne zna kako da reši. Ubica nam, naravno, nije poznat, ali zanimljivo je da ne znamo ni ko je žrtva. Priča se potom ,,premotava” šest meseci pre ovog događaja i čitaoci se upoznaju sa glavnim akterima priče. Svako poglavlje počinje komentarima očevidaca, najavljujući događaje koji će uslediti. Čitaoci tako, baš kao i policija, prate ,,tok istrage”, vođeni nagađanjima prisutnih, kao i pretpostavkama o tome šta je mogao biti povod ubistvu i ko je za njega mogao biti odgovoran. Kako se priča razvija, čitaoci shvataju koliko stanovnici ovog grada jedni druge površno poznaju i koliko se njihovi stavovi zapravo temelje na tračevima, predrasudama i lažima.

Osnovna tema ovog romana je nasilje i ono je kroz priču prikazano kroz nekoliko od njegovih najčešće pojavnih oblika (od ovog trenutka kreću spojleri, pa ukoliko ih ne želite, možda bi bilo pametno da sada prekinete sa čitanjem teksta). Fabulu otvara incident u školskom dvorištu u kom je od devojčice koja je pretrpela nasilje zatraženo da uperi prstom u učenika koji ju je napao. Nakon što ona pokaže na Zigija, on istog trenutka biva stigmatizovan, a sa njim, naravno, i njegova majka. Činjenica da se Džejn tek doselila u grad i da se već na prvi pogled ne uklapa u njegov savršeni mikrokosmos, ni njoj ni Zigiju ne ide naruku. Dečaku je dozvoljeno da ostane u školi, uz stalnu prismotru, ali većina roditelja će svojoj deci zabraniti da se na njim druže, a uskoro će po školskim hodnicima krenuti da cirkuliše i peticija za njegovo isključenje. Džejn ne veruje da je njen sin sposoban za tako nešto (on to nikada nije ni priznao), ali sećanje na noć kada je začet i okolnosti u kojima se to dogodilo, počinju u njoj da bude sumnju.

Tako se tema vršnjačkog nasilja nastavlja na temu seksualnog nasilja. Džejn je, nakon burnog raskida, u kafiću srela nepoznatog muškarca i posle nekoliko pića se uputila u njegovu hotelsku sobu. Ono što je trebalo da bude nepromišljena ,,veza za jednu noć” brzo će eskalirati u traumatičan događaj koji će zauvek promeniti njen život. Ne samo da je te večeri bila zlostavljana, Džejn je ostala u drugom stanju, pa scena koju doživljava njen sin otvara temu mogućnosti genetskog prenošenja sklonosti ka nasilju.

Treći vid nasilja koji Morijartijeva uključuje u priču, a koji je verovatno najuspešnije i najpodrobnije prikazan jeste porodično nasilje (sledi još jedno, poslednje upozorenje za spojlere). Selest Rajt, žena kojoj sve žene u okolini zavide, kako na lepoti, tako i na savršenom životu koji živi, upravo je žrtva ovakvog nasilja. Niko ne zna kakav je njen suprug u stvari, čak ni njena najbliža prijateljica. Sve u vezi sa njenim životom je savršeno, a Peri taj savršeni život svakodnevno dokumentuje redovnim postovima na društvenim mrežama. Svi znaju (i treba da znaju) koliko se oni vole, koliko su srećni zajedno, da su savršen par.

Today would be perfect in every way. The Facebook photos wouldn’t lie. So much joy. Her life had so much joy. That was an actual verifiable fact. There really was no need to leave him until the boys finished high school.

Najstrašniji momenti u romanu nisu scene u kojima autorka opisuje nasilje, već načini na koje Selest opravdava postupke svog muža, kriveći povremeno sebe za njegovu neuračunljivost. Kao i odlaganje trenutka kada će konačno staviti tačku na sve to i otići. Toliko godina već glume savršenost da ta laž koju svakodnevno živi počinje da joj muti razum.

Peri je izuzetno voljen i cenjen u društvu. On je savršena prilika, to svi znaju, svaka žena bi poželela takvog muža. On je toliko bogat da ona ni o čemu ne treba da brine. Od nje se traži samo da bude dobra majka i supruga. Da ga ne nervira svojim ponašanjem. Da ne protivureči. Zbog čega je to toliko teško?

Ungrateful bitch. Deserve to be hit. Deserve it. She pinched the flesh on her upper thighs until it brought tears to her eyes. There would be new bruises tomorrow. Bruises she’d given herself. She liked to watch them change, deepening, darkening and then slowly fading. It was a hobby. An interest of hers. Nice to have an interest. She was losing her mind.

Ni ona nije bezgrešna, i toga je vrlo dobro svesna. Ponekad provocira, ponekad namerno radi stvari koje će ga dovesti do ludila. Gotovo uvek uzvrati udarcima, iako je slabija. Trudi se da mu ne ostane dužna. Nakon svake svađe Peri se pokunji i postaje idealan muž. Izvinjava se, obećava da će biti bolji, donosi joj poklone. To joj ponekad prija, ponekad joj se gadi. Svaki put su ti pokloni skuplji, ekstravagantniji. Selest ih nikada ne koristi. On nije zao, ona to zna, ili makar misli da zna. Ali svađe su sve učestalije, povrede sve vidljivije i teže i ona konačno počinje da se boji za svoj život i odlučuje da potraži pomoć.

Sva tri oblika nasilja sa sobom nose nešto što ljudi generalno ne shvataju ozbiljno: psihičko nasilje koje žrtve trpe. Svaka od žrtvi nasilja opisanih u ovom romanu nosi se sa istim problemom: sramotom da o nasilju govori. Bila to Džejn, koja krije da je žrtva seksualnog zlostavljana ili Selest koja svojevoljno pristaje da glumi savršen život pred svima, razlozi su isti: sumnja u sopstvenu krivicu i sramota da se o problemu progovori.

Kada obe istine izađu na videlo, okolina je u šoku, kao što to obično i biva, nažalost najčešće kada je već kasno. Svi su u neverici, niko nije ni pomišljao, sve je delovalo kao da je u najboljem redu. Toliko smo opterećeni svojim problemima da ne vidimo tuđe ukoliko nam se jasno ne predoče. Niko nema vremena da tumači znake, kao da nikome nije dovoljno stalo. Kada Madlin prvi put bude prisustvovala sceni u kojoj Peri udara Selest, prva stvar koju će primetiti je njena reakcija: No surprise at all. Just embarrassment.

What sort of obtuse, self-absorbed friend had Madeline been to have missed something like that? Just because Celeste didn’t walk around nursing black eyes and split lips didn’t mean there hadn’t been clues, if she’d just bothered to notice them.

Big Little Lies je roman koji izražava jasan stav protiv nasilja, u bilo kom obliku. Ono što naizgled počinje kao ,,ženski roman" za razbijanje dokolice postepeno postaje izuzetno ozbiljno i mučno štivo za čitanje. Ušuškana u idiličnu pozadinu, nekoliko stereotipnih likova i situacija koje se mogu posmatrati kao opšta mesta, zaogrnut komičnim situacijama koje ponekad naginju ka apsurdu, poruka koju Morijartijeva šalje još je glasnija. Ne postoji ništa jedinstveno u svetu koji je autorka izgradila. Sve je već viđeno i podseća na likove i situacije koje smo imali prilike da srećemo. Velike male laži kojima se glavni akteri ove priče služe kako bi preživeli u društvu koje svakodnevno zahteva savršenstvo na svakom polju, takođe nisu preterano originalne. I baš to što je sve već viđeno podvlači upozoravajući ton kojim nam se autorka obraća. Nasilje nikada nije originalno i često se krije na najočiglednijim mestima (i ne samo nasilje, ono se u ovom kontekstu lako može zameniti depresijom ili nekim drugim problemom), a uprkos tome što je sve prisutnije i predvidljivije, iz nekog razloga nam je sve teže da ga uočimo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Penguin Books

Džonatan Safran For (1977) je američki pisac. Diplomirao je na univerzitetu Prinston, a pored pisanja trenutno radi i kao profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu Njujork. Do sada je objavio četiri romana: „Sve je osvetljeno”, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, Tree of Codes i Here I Am; kao i jedno delo dokumentarne proze: Eating Animals. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.

Here I Am je roman o jevrejskoj porodici Bloh koja živi u Americi. Džulija i Džejkob, par čiji je brak na ivici opstanka, daju sve od sebe da se izbore sa neprijatnim događajima koji slede i da zaštite svoja tri sina od posledica koji oni mogu imati na njihovo odrastanje i shvatanje života.

Džuliju i Džejkoba upoznajemo na roditeljskom sastanku u školi gde im je saopšteno da je na klupi njihovog sina pronađena poruka sa nizom neprimerenih, etnički i rasno obojenih epiteta. Za takvo ponašanje škola nema tolerancije i Sem mora biti kažnjen. Sem, ipak, poriče da je to napisao. Džejkob staje na njegovu stranu – ako njegov sin kaže da nije kriv, onda nije kriv. Dok Džulija nije sasvim uverena – rukopis deluje kao da jeste njegov. Već u nekoliko prvih redova vidi se koliko su njih dvoje različiti i koliko drugačije pristupaju problemima. Iako je posredi prilično duhovita scena, čitalac jasno oseća jaz između supružnika. Sem nastavlja da bude u centru zbivanja u nekoliko narednih poglavlja. Organizovanje njegove bar micve postaje problem. Osim što Sem ne želi tradicionalnu proslavu, iskrsava još jedna prepreka. Naime, Džejkobov deda Isak izvršio je samoubistvo.

Roman Here I Am je nemoguće ukratko prepričati. U njemu je predstavljen niz događaja koji na prvi pogled deluju potpuno nepovezano: bračno neverstvo, samoubistvo, razorni zemljotres u Izraelu, rat na Bliskom Istoku. Ono što ih spaja međutim, jeste porodica Bloh koja je direktno upletena u svaki od ovih događaja, kao i motiv krize i mogućnost ili nemogućnost pojedinca da se izbore sa istom.

U središtu te krize nalaze se Džulijan i Džejkob, a Džejkob pogotovo. On je kriv za konačni krah braka. Njegova supruga je pronašla mobilni telefon u kom su se nalazile nepristojne poruke koje je razmenjivao sa svojom koleginicom. Dedino samoubistvo, poseta rođaka i zemljotres u obećanoj zemlji, teraju ga da preispita svoju veru i svoj identitet. Identitet je druga važna tema Forovog romana. Džejkobu se ljulja tlo pod nogama kao ocu, kao suprugu, kao Jevrejinu, kao piscu, kao čoveku. Svi ovi događaji nateraće ga na sumanut korak: prijaviće se kao dobrovoljac da učestvuje u ratu za zemlju koja, iako je sveto tlo svih Jevreja, nikada zapravo nije bila njegov dom.

Kada je upitan da li ovaj roman makar delimično opisuje piščev život, For je odgovorio da Here I Am nije njegov život, već on sam. U romanu se jasno očitavaju autobiografski elementi. Baš kao i njegov junak Džejkob, i For je američki pisac jevrejskog porekla. Javnosti je poznato i da je nedavno prošao kroz razvod braka, pa nije ni čudo što ovoj temi pristupa direktno i izvnad svega, veoma uverljivo. Scene u kojima je opisan odnos Džulije i Džejkoba izuzetno su životne i vrlo je lako identifikovati se sa njima. Forov talenat u pisanju uverljivih dijaloga, kao i njegov smisao za humor (koji izvire i u najapsurdnijim situacijama) samo doprinose realističnoj atmosferi. A opet, iako povremeno tužan, roman ni u jednom trenutku ne prelazi na stranu patetike i sladunjavosti. O ovakvoj temi na ovakav način može da piše samo neko ko je to isto doživeo.

Let’s go to bed. Those for words differentiate a marriage from any other relationship. We aren’t going to find a way to agree, but let’s go to bed. Not because we want to, but because we have to. We hate each other right now, but let’s go to bed. It’s the only bed we have. Let’s go to our sides, but the sides of the same bed. Let’s retreat into ourselves, but together. How many conversations had ended with those four words? How many fights?

For ni u jednom trenutku nije gnevan, niti pokazuje ciničnost u vezi sa srećnim brakovima. Brak je izazov, samo jedan od izazova koje život baca pred nas. Nije ga lako održati, to je svakodnevna borba. Borba za naklonost, za mir, za kompromise, za ljubav. Kada je sve savršeno, nema potrebe truditi se, a samo je trenutak dovoljan da sav budući trud zauvek ostane nedovoljan. Džejkob pokušava da spase svoj brak, mada prekasno. Ali ni u jednom trenutku ne odustaje od Džulije. Zdravica koju je njegova majka izrekla na venčanju nekoliko puta mu se vraća u sećanje tokom romana. Pa iako deluje hladno i preteće, vrlo je dobronamerna i nimalo neistinita: In sickness and in sickness. That is what I wish for you. Don’t seek or expect miracles. There are no miracles. Not anymore. And there are no cures for the hurt that hurts most. There is only the medicine of believing each other’s pain, and being present for it.

Naslov romana, Here I Am, simboliše čovekovu spremnost da bude prisutan kada je teško. To je još jedan od lajtomotiva ove priče. Objašnjenje naslova sledi u samom romanu. To su reči koje je Avram uputio Bogu. Ovde sam. To su reči kojima Džejkob pokušava da se vodi. Prisutan sam – za svoj brak, za svoju porodicu, za svoju obećanu zemlju, za svog psa na samrti. Možda ne želim da budem tu, ali jesam, možda nisam spreman za ono što sledi, ali zapravo nemam izbora. Toliko je scena u romanu koji simbolično govore Here I am.

God’s test of Abraham is written like this: “Sometime later, God tested Abraham. He said to him: ‘Abraham!’ ‘Here I am’, Abraham replied”. Most people assume that the test is what follows: God asking Abraham to sacrifice, Isaac. But I think it could also be read that the test was when He called to him. Abraham didn’t say, “What do you want?” He didn’t say, “Yes?” He answered with a statement. “Here I Am”. Whatever God needs or wants, Abraham is wholly present for Him, without conditions, or reservations or need for explanation.

Traženje sebe u svetu i potraga za sopstvenim identitetom teme su kojima su se mnogi pisci bavili. Problemi u braku, preispitivanje vere i smisla života, ratovi, dijaspora – nijedna od ovih tema nije originalna. Kao ni ovaj roman, uopšteno gledano. Pa ipak, kao i sa svakim drugim Forovim romanom, nešto je drugačije. For je izvanredan pisac, njegov osećaj za tragično i komično idealno su sinhronizovani i odlično funkcionišu kao celina. Ovaj roman uspeva da funkcioniše kroz prepletanje priča (čak se i naslovi poglavlja iznova i iznova ponavljaju) koje se povremeno prekidaju da bi se kasnije nastavile, kroz promene perspektiva, vremena u kom se događaji odvijaju, čak i književnih rodova (u romanu ćete pronaći i lirske i dramske elemente). Komične situacije su zaista komične, a one tužne su stvarno srceparajuće. Ali iako je roman strukturalno i tematski prilično kompleksan (For evidentno uživa u ovakvim eksperimentima, što se vidi i iz njegovih prethodnih dela, naročito ako u obzir uzmete Tree of Codes, knjigu koja je u tom smislu svakako ekstrem), neočekivano se lako čita. Dobar deo romana ispričan je kroz dijaloge koji prosto teku dok se stranice neprimetno okreću.

Here I Am je pisac sam, ako je verovati njegovim rečima. To je životni stav koji izvire u najtežim trenucima. A s obzirom na to da je od objavljivanja piščevog prethodnog romana do objavljivanja ovog prošlo gotovo 10 godina, i sasvim prikladna izjava. Roman je drugačiji od prethodnih i ta činjenica je naišla na neodobravanje mnogih Forovih fanova koji su očekivali više, veće, provokativnije. U njemu nema postmodernističkih poigravanja formama kao u „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, niti fizičkog seciranja tuđeg dela kao u Tree of Codes. Ali nije sve u životu satkano od vatrometa i ekstravagancije. Život čine mahom male stvari, trenuci nezanimljivi oku slučajnog posmatrača. A to nikako ne znači da o njima ne treba pisati, naprotiv.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Penguin