Stsh's Book Corner: romantična komedija

Showing posts with label romantična komedija. Show all posts

Grejem Simsion je australijski pisac i scenarista. Prvi roman, The Rosie Project, napisao je 2012. godine. Roman je postao svetski bestseler, preveden na više od 30 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i nagrađen brojnim priznanjima. Dve godine kasnije, Simsion piše nastavak priče The Rosie Effect, a nakon dva samostalna romana i završnicu trilogije The Rosie Result. Pored romana, Simsion piše i kratke priče, scenarije i stručne knjige. Živi i radi u Melburnu.

The Rosie Project (Ljubavi, pronađi me) priča je o Donu Tilmanu, profesoru genetike koji, uprkos uspešnoj karijeri, nema mnogo sreće u ljubavi. Naime, ni socijalizacija mu baš ne ide od ruke. U životu je imao svega nekoliko prijatelja a taj, ionako uzak krug, sveo se na kolegu Džina i njegovu suprugu Klodiju. Ipak, Don zalazi u godine kada je krajnje vreme da upozna nekoga s kim će provesti život i zato rešava da ozbiljno pristupi tom zadatku. Na scenu stupa Projekat Supruga.

Već na prvim stranicama shvatamo da Don nije sasvim običan lik iz romana. Njegov život je personifikacija eksel tabele: izuzetno je organizovan, svaki dan mu je isplaniran do tančina, i svako remećenje unapred zacrtanog plana blago ga izbacuje iz koloseka. Zbog toga ne treba da čudi što će predavanje o Aspergerovom sindromu, koje će održati umesto Džina, napraviti neverovatnu pometnju u rasporedu. Naime, to vreme je zakazano za čišćenje kupatila a u Donovoj glavi ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem.

Grejem Simsion ne bira predmet predavanja slučajno. Već nakon uvodnog obraćanja tokom predavanja jasno je da se Don Tilman savršeno uklapa u profil osobe koja ima Aspergerov sindrom, ali kao i većina odraslih osoba sa ovim sindromom, toga uopšte nije svestan. Aspergerov sindrom jedan je od retkih poremećaja iz autističkog spektra koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj interakciji i komunikaciji i ograničenim interesovanjima i aktivnostima. Pored sklonosti ka rutini i preokupacije tačno određenom temom, odlikuje ga i nedostatak empatije. Don Tilman ima sve navedene osobine, ali u tome ne vidi neki veći problem. Naprotiv, on najčešće smatra da problem leži u drugom. Čak i kada se bude spremao za predavanje o Aspergeru, zauzeće izuzetno odbrambeni stav prema sindromu: ,,Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama – prihvatljivim društvenim normama – koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav moguć spektar”. Ako pitate profesora Tilmana, ovaj sindrom bi se mogao okarakterisati i kao moguća genetska prednost – odlikuju ga veština organizacije, koncentracije, visok stepen racionalnosti i nedostatak emocija (koje, po njegovom mišljenju, iako samo prouzrokuju probleme).

Sve navedene osobine, koje poseduje i sam Don, poslužiće mu u pronalasku savršene supruge. Ovog puta neće se uzdati u pomoć prijatelja čiji se pristup temelji na tradicionalnom odlasku na sastanke (Don ga je odbacio jer smatra da ,,verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva"). Na pamet mu pada mnogo bolje, efikasnije rešenje u pronalasku savršenog kandidata za partnerku: upitnik.

,,Upitnik! Vrlo očigledno rešenje. Napravljen za tačno određenu svrhu, naučno validan instrument, koji je trenutno najbolji način da se odstrane sve one žene na koje ne vredi traćiti vreme, žene koje su neorganizovane, sklone diskriminaciji sladoleda, koje se žale na vizuelno uznemiravanje, gledaju u kristalnu kuglu, čitaju horoskop, opterećuju se modom, žene koje su religiozni fanatici, veganke, fanatične ljubiteljke sporta, kreacionistkinje, pušačice, naučno nepismene, homeopate, i da na kraju ostane potencijalno savršena partnerka, ili, što je realnije, kraća lista poželjnih kandidatkinja.”

Život, naravno, ma koliko Don odbijao to da prihvati, ne može da se smesti u tabelu i potpuno isplanira. I tako će u život profesora Tilmana (nakon brojnih nepodesnih kandidatkinja) ušetati Rouzi, žena koja, u teoriji, pada na svakom zadatom kriterijumu. Donovu pažnju neće isprva privući kao kandidatkinja za Projekat supruga (Rouzi je zavisna od nikotina, ne jede meso i potpuno je nepredvidiva) već kao razlog za novi, takođe uzbudljiv projekat. Naime, Rouzi traži svog biološkog oca, a ko je bolji pomoćnik u takvoj potrazi od genetičara koji ima pristup opremi za analizu DNK? Projekat Supruga, dakle, ide na kraću pauzu. Na scenu stupa Projekat Otac.

Simsionov roman prvenac je šarmantna priča o spremnosti na promene i širenju vidika. Njegov glavni junak hoda po tankoj ivici iritantnosti, ali nemoguće je ne zavoleti ga i ne navijati za par koji, u teoriji (makar ako pitamo Donov upitnik) nema nikakve šanse za sreću. Don Tilman nije u potpunosti nesvestan sebe, naprotiv, on zna da mu intimnost predstavlja problem i svestan je činjenice da je ona izuzetno važna većini ljudi. Možda ih zbog toga smatra inferiornim u odnosu na sebe, ali zna da on sam predstavlja manjinu. Don neprekidno radi na svom usavršavanju i život shvata mnogo ozbiljnije nego što je to ponekad potrebno. Zbog toga će, na primer, kako bi se infiltrirao u grupu mogućih kandidata za Projekat Otac, provesti nerazumno mnogo vremena u izučavanju pravljenja koktela i još jednom pokazati kako može da bude sve što poželi. Za učenje spontanog ponašanja i prevazilaženja unapred zacrtanih stavova i rutina ipak će mu biti potrebna mala pomoć a ispostaviće se da za takvu, životnu školu, nema boljeg pomoćnika od Rouzi.

The Rosie Project je jedna od onih knjiga koja čitaoce informiše o nedovoljno poznatim temama tako da nisu ni svesni da tokom čitanja romana nešto uče. To je topla, duhovita priča o ljudima koji, iako su malo drugačiji, zaslužuju svoje mesto na ovom svetu. Potrebno je samo da im neko pruži ruku i pomogne da naprave nekoliko prvih, nesigurnih koraka, a ako isprva izgleda da ne žele da je prihvate, ponekad je neophodno samo stisnuti malo jače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Vulkan

Katarina Bivald (1983) je švedska književnica. Autorka je tri romana, a njen prvenac „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, doneo joj je svetsku slavu, nakon što je preveden na 25 svetskih jezika i proglašen za bestseler na listi „Njujork Tajmsa“.

Kolotečinu malog američkog grada sa neslavnim imenom Brouken Vil, narušiće dolazak švedske turistkinje Sare Lindkvist. Sara se, u nedostatku bliskih prijatelja, već neko vreme dopisivala sa Ejmi Haris, Amerikankom sa kojom je delila ljubav prema knjigama koju zaista razumeju samo strastveni knjigoljupci. Osim preporuka za čitanje i omiljenih primeraka knjiga, Sara i Ejmi razmenjivale su i svakodnevne događaje iz svojih ne preterano uzbudljivih života i razvile su prilično snažnu vezu, iako se nikada nisu videle. Sari je ovo prijateljstvo predstavljalo zračak sunca u sumornom životu, pa ne čudi što je oberučke prihvatila Ejmin poziv da poseti Ajovu i nekoliko meseci provede kao gost u njenom gradiću. Ono što je Ejmi, međutim, propustila da napomene, i što je Sara shvatila tek kada je stigla na drugi kontinent, jeste da njena prijateljica neće biti tu da je dočeka. Naime, kada je Sara stigla u Brouken Vil, Ejmi više nije bila živa.

I tako se Sara našla okružena znatiželjnim žiteljima Brouken Vila koji su, iako nesvakidašnje gostoljubivi, ipak samo stranci. U kući svoje pokojne prijateljice koju nikada nije upoznala, u jednom od onih američkih gradića koje je, čini se, i sam Bog zaboravio.

„Pre nešto više od sto pedeset godina, odvažni doseljenici putovali su u konvojima, težeći da ispune ranu (i manje blistavu) verziju američkog sna. A u jednom od tih konvoja polomio se točak: grad Brouken Vil osnovan je zahvaljujući toj grešci i po njoj je dobio ime, a zatim kao da je davao sve od sebe da se sa tim imenom poistoveti.“

Dakle, logična odluka bila bi da se Sara vrati svojoj kući, ali postoji nešto u tom neuglednom gradu i njegovim stanovnicima što miriše na dom. Uostalom, ni Sara nije baš preterano zanimljiva i avanturistički nastrojena, uvek po strani, ali u Brouken Vilu je stvar u potpunosti drugačija: ovo je prvi put da se nalazi u centru pažnje, i to ne jedne osobe, već čitavog grada.

„Da je Sara znala kolikim je razgovorima bila povod u gradu, bila bi veoma začuđena. Nije bila zanimljiva. Nije bila egzotična. Definitivno nije bila lepa. Prva je priznavala da je njen izgled jednostavno svakodnevan. Imala je samo sedam godina kada je morala da prihvati da joj je kosa boje pacova. To se nije moglo poreći. Ni uz najbolju moguću volju nije se mogla nazvati riđeplavom ili kestenjastosmeđom, niti bi se mogla upotrebiti bilo koja druga reč koja obično opisuje junakinje knjiga koje je čitala. A nikada nije imala ni najmanji osećaj za stil. Najbolje što je njena mama ikada rekla o njenoj odeći bilo je da je makar cela i čista.“

Ipak, sama činjenica da je Sara turistkinja u njihovom gradu, činila je da se stanovnici Brouken Vila prema njoj ophode sa posebnom pažnjom. I ne samo to, ona je bila Ejmin gost, a pošto Ejmi nije bila tu, neko je morao pokazati gostoprimstvo. Od trenutka kada je stigla u Ajovu, Sara je bila u centru pažnje; dobijala je sve što joj je potrebno i niko nije želeo da joj uzme ni cent za svoje usluge. Vremenom, Sara je ovde počela da se oseća kao kod kuće, i čvrsto je odlučila da se nekako oduži ovim neobičnim ljudima, koji su joj, malo po malo, prirasli k srcu. Kako je za sve to bila zaslužna upravo Ejmi, Sara je dobila ideju: otvoriće knjižaru u Brouken Vilu. Samo, koliko je pametno otvoriti knjižaru u gradu u kojoj jedina osoba koja bi za nju bila zainteresovana više nije živa? Pa uprkos tome što žitelji Brouken Vila ne haju za lepu književnost, daće sve od sebe da pomognu Sari da ispuni svoj cilj, ali i da grad koji se Sara počela da smatra svojim domom, to zaista i postane.

„Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, je prvenstveno priča o snazi zajednice i osećaju pripadanja kom stremi svako ljudsko biće, čak i samotnjaci poput Sare. Ujedno, ovo je i simpatična priča o moći knjige da spoji i poveže i najrazličitije karaktere, čak i one kojima čitanje ne predstavlja preterano drag hobi.

Nije čudno što je Katarina Bivald za ovakvu temu bila inspirisana malim američkim gradom, mestom u kom se svako poznaje i u kom je teško sačuvati privatnost od znatiželjnih suseda. Takva prisnost u velikim gradovima retko postoji, a menja je otuđenost i povučenost. Otud mala mesta predstavljaju idealan teren za romantične priče poput ove.

Sarine nove komšije čini šarenolik dijapazon pomalo stereotipnih, ali izuzetno simpatičnih likova (lokalni pijanac, usedelica, gej par, glavna tračara iz komšiluka, itd), od kojih svako ima svoje mesto u priči. Jedan od glavnih likova, čija se sveprisutnost u romanu oseća uprkos njenoj fizičkoj odsutnosti, svakako je Ejmi, koja postepeno dobija ulogu režisera čitave priče. Čitalac polako, stranicu po stranicu, shvata da je Ejmi sve vreme imala plan, kako za Saru, tako i za ostale stanovnike Brouken Vila, i tokom čitanja romana sa uživanjem posmatra kako se taj plan, bez njihovog znanja, sprovodi u delo.

Iako daleko od žanra fantastike, ovaj roman povremeno gubi vezu sa realističnim, baš kao što to često ume da bude slučaj sa romantičnim komedijama. A ova knjiga je upravo to, iako romansa nije u prvom planu: lagana, simpatična, romantična priča o snovima koji uz malo (ili malo više) truda mogu postati java, čak i kada njihovo ispunjenje deluje potpuno neverovatno.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato

Katarina Mazeti je švedska književnica rođena 1944. godine. Pre nego što je počela da piše, radila je u prosveti, a zatim i kao voditelj i producent emisija na Švedskom radiju. Napisala je dvadesetak knjiga, kako za odrasle, tako i za decu, a svetsku slavu joj je doneo upravo roman „Frajer sa susednog groba“ (1999), koji je prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta.

„Frajer sa susednog groba“ nosi određenu autobiografsku notu. Baš kao i junakinja romana, Dezire, i autorka je zbog ljubavi iza sebe ostavila život u gradu i preselila se na farmu. Shvatila je da ljudi iz grada zapravo nemaju predstave kako je to živeti na selu i to joj je bio glavni motiv za pisanje ovog romana.

Roman je ispripovedan iz dve perspektive. Dezire je moderna gradska devojka, zaposlena u biblioteci, načitana, obrazovana i naklonjena minimalizmu. Beni je farmer, bez trunke slobodnog vremena, koji mašta o savršenoj ženi koja će mu kuvati domaća jela, štrikati čarape i izroditi gomilu dece.

Šanse da se Beni i Dezire sretnu gotovo su nepostojeće, ali putevi im se ukrštaju na groblju, gde Beni još uvek žali smrt svoje majke, a Dezire se bori sa, po njenom skromnom mišljenju, nedovoljnom količinom tuge zbog neočekivane smrti svog muža. Najpre će oboje biti uvređeni prisustvom onog drugog. Dezire će o Beniju misliti kao o Šumaru, iznervirana činjenicom da od susednog groba pravi nešto nalik na botaničku baštu. Beni će biti zbunjen „bledom“ pojavom ove neobične devojke praznog pogleda, koja posete groblju koristi kako bi škrabala po svojoj sveščici.

Potpuno neočekivano, međutim, njih dvoje će otići zajedno na piće, oboje pogurani usamljenošću koja ih pritiska. Kolizija ova dva nespojiva sveta rezultiraće najzad privlačnošću koju nije moguće obuzdati.

Ali ovo nije uobičajena ljubavna priča. Katarina Mazeti u svom romanu daje floskuli „suprotnosti se privlače“ sasvim novu dimenziju. Što se bolje budu upoznavali, i Beniju i Dezire će biti jasno da je njihova veza osuđena na propast. Beni ne može da se opusti u njenom „apotekarski“ belom stanu sa čijih zidova vrebaju police pretrpane knjigama („Ona izgleda kao neko ko bez prestanka čita i to dobrovoljno. Debele knjige, štampane sitnim slovima i bez slika“); Dezire ne može da poveruje da i dalje postoje kuće ispunjene goblenima, kičastim figuricama i šustiklama („Možda sam rasista, ali ne one uobičajene vrste“), a sam ulazak u Benijeve štale joj je nalik na noćnu moru.

Ljubav nema veze sa racionalnošću, to je jasno, ali da li fizička privlačnost može da bude dovoljna da „nemoguća“ veza uspe? Šta uopšte definiše ljubav? Strast ili zajednički hobiji? Autorka lukavo u priču ubacuje Dezirinog pokojnog muža sa kojim je imala naizgled savršen brak, u kojem ipak nije bila srećna. Oni su bili par poput onih iz kataloga: sličnog obrazovanja i interesovanja, puni razumevanja jedno za drugo, ali da li su se istinski voleli? Ista je situacija sa Benijem i Anitom – ženom kakvu celog života priželjkuje, ženom koja je sve ono što mu je potrebno i koju bez razmišljanja ostavlja zbog Dezire.

Dezire i Beni su izuzetno realistični likovi, što znači da su daleko od savršenih. Brza smena perspektiva u romanu će vam otežati da zauzmete stranu, u jednom trenutku ćete se složiti sa Dezire, dok ćete već u sledećem sažaljevati Benija. To je, uprkos namernom preterivanju na kojem autorka insistira, ono što ovaj roman čini tako životnim i bliskim čitaocu. „Frajer sa susednog groba“ jeste ljubavna priča, ali ne onakva kakvu često srećemo u romanima. Katarina Mazeti nas podseća da ljubav u suštini nije satkana od romantičnih šetnji po mesečini, već od svakodnevnih, često bezizlaznih situacija koje nimalo nisu bajkovite.

Da li onda treba verovati u bajke? Autorka odbija da odgovori na to pitanje i roman ostavlja potpuno otvorenim. Tu na scenu stupa drugi roman o Dezire i Beniju, naslovljen nimalo optimistično kao „Porodični kavez“, koji sam, zbog tempa prvog dela i iskrene vezanosti za junake, počela da čitam čim sam zatvorila korice prethodnog. I zaista, ova dva romana se mogu čitati kao jedan.

„Porodični kavez“ počinje upravo tamo gde „Frajer sa susednog groba“ staje i predstavlja novu fazu zajedničkog života ovih junaka. Dezire prihvata kompromis, prodaje svoj beli stan i seli se na Benijevu farmu, a roman se hvata ukoštac sa novim stereotipima, ovoga puta onim o rodnim ulogama.

I taman kada se Beni pomiri sa činjenicom da nikada neće imati „savršenu ženu“, Dezire to postaje, ili se bar svojski trudi da to postane. „Račić“ koji je osvojio Benija polako nestaje, dok sam Beni ne pristaje na kompromise i odbija da promeni i najmanju sitnicu, ne samo u pogledu njihove veze, već i stila života uopšte. Ali Beni i dalje nije negativac. Uhvaćen u mrežu „starih vremena“, on nije u stanju da se promeni i napreduje. Vremena se menjaju, mali farmeri nestaju, ali on tvrdoglavo drži do svojeg, čak i kada se porodica nađe na rubu egzistencije.

Tema kompromisa u zajedničkom životu dobija vodeću notu u „Porodičnom kavezu“. Svaka veza nas menja, ali gde je granica? Smemo li dozvoliti da zbog ljubavi izgubimo ono što suštinski čini našu ličnost? Da li je to zaista ljubav? Zbog čega žena mora biti ta koja će se predati u večitoj borbi polova? Zbog čega se takozvani „ženski“ kućni poslovi primećuju samo onda kada nisu obavljeni?

Ovaj humoristički roman iza šaljivog tona krije veoma važna pitanja sa kojima se svakodnevno susrećemo. Dokle je čovek spreman da ide zbog ljubavi i da li su samo fleksibilne osobe u stanju da vole?

„Frajer sa susednog groba“ bavi se razlikom između seoskog i gradskog života i provocira čitaoca da razmisli o prirodi emocija i tome koliki značaj one imaju u našem životu. „Porodični kavez“ preispituje situacije u kojima emocija nadvlada razum, ismeva standardizovane rodne uloge i sugeriše koliki uticaj ovaj standard ima čak i u razvijenim zemljama u 21. veku. Katarina Mazeti vrlo inteligentnim humorom udara pravo u centar, a čitaocima nudi jednu potpuno realističnu romansu kakvu, iako čestu u životu, retko srećemo između korica ljubavnih romana.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Džon Rens je engleski pisac, rođen 1975. godine u Sauthemptonu. Diplomirao je englesku književnost u Londonu. Autor je tri romana: „Ovaj život od trideset i nešto“, „Happy Endings“ i „This Family Life“. Trenutno radi na svom četvrtom romanu „Sunday Dinners“.

Roman „Ovaj život od trideset i nešto“ je priča o Hariju Spenseru, nastavniku istorije koji je zašao u tridesete, ali i dalje žudi za životom dvadesetogodišnjaka. Zbog toga vest da je njegova žena, Emili, trudna, za njega ne može biti nepovoljnija.

Dok par raspravlja o dobrim i lošim stranama roditeljstva, Hari se u svojoj preuranjenoj krizi srednjih godina, naprasno seća svoje bivše devojke i odlučuje da je kontaktira putem fejsbuka. Njihovo nedužno ćaskanje o proteklim godinama ubrzo postaje mnogo više od toga, nakon što mu Džejmi pošalje nekoliko svojih obnaženih fotografija, a ubrzo i direktan poziv na seks. Hariju je to sasvim dovoljno da momentalno svoj brak gurne u zapećak i da počne da razmišlja o tome da li bi mu život bio bolji sa bivšom devojkom.

Iako je roman predstavljen kao „urnebesna romantična komedija“, ja u njemu nisam pronašla niti išta urnebesno, niti romantično. Hari je stereotip muškarca koji pati od tzv. Petar Pan sindroma. Ako je Hari trebalo da bude Everyman (a do te mere je stereotipan lik da pretpostavljam da je to ideja), onda mislim da ovaj roman definitivno nije namenjen ženskoj publici (ali, avaj, dospeo je u moje ženske ruke).

Dakle, Hari je nastavnik, ali ne baš dobar nastavnik; muž, ali ne baš dobar muž i budući otac koji ne želi da se rastane sa svojim momačkim životom. Hari pije svakodnevno, ponekad noću u pabu, ponekad odmah posle posla, a najčešće krišom u šupi. Uz sve to je neodgovoran, emotivno nezreo i psihički slab. Sama činjenica da ga strah od roditeljstva tera na kontakt sa bivšom devojkom, a nedostatak seksa sa (trudnom) suprugom na pomisao da ona možda ipak nije za njega, verovatno dovoljno govori. U tom smislu mi je bilo nemoguće da Harija simpatišem i da stanem na njegovu stranu u bilo kom trenutku.

Ideja romana je dobra i ona je i razlog zbog kog sam odlučila da ga pročitam – zanimalo me je da pročitam ovakvu priču iz muške perspektive. Realizacija je, nažalost, loša. Radnja je veštački razvučena (u par navrata mi se čak činilo da se određene stvari u romanu ponavljaju), pojedine epizode sa sporednim likovima simpatične (priče o dedi, komšijama i prijateljima), ali već viđene i ne preterano bitne za fabulu. Pojedine strane kritike hvale piščev stil, ali srpskim čitaocima i to promiče zbog prilično lošeg prevoda (primer: „she is still missing“ prevedeno kao „ona i dalje nedostaje“), što nije uobičajeno za Lagunu.

U svakom slučaju, ne preporučujem ovu knjigu. Naročito ne ženama koje su sklone da misle da su svi muškarci baš ovakvi – nezreli, neodgovorni, opterećeni seksom i povodljivi. U tom slučaju bežite od ove knjige, jer vam ona sigurno neće pomoći da to mišljenje promenite.

Ocena: 1/5

Sesilija Ahern je irska spisateljica, rođena 1981. godine. Svoj prvi roman „P.S. Volim te“ napisala je u 21. godini života. Roman je odmah doživeo ogroman uspeh: najpre u Irskoj, gde je proglašen za najprodavaniji debitantski roman godine, a zatim i u svetu. 2007. godine je po ovom romanu snimljen istoimeni film, a 2014. godine je ekranizaciju doživeo i roman „Na kraju duge“. Sesilija Ahern danas iza sebe ima 10 napisanih romana (od kojih je 6 do sada prevedeno na srpski jezik) i veći broj kratkih priča.

Roman „Dar“, kojim ću se danas baviti, objavljen je 2008. godine.

Lu Safern je pre svega poslovan čovek. Kao rukovodilac odeljenja velike firme u Irskoj, često gubi trku s vremenom, pa zbog toga ispaštaju njegova porodica i prijatelji, ali posao nikada. Loše zdravstveno stanje kolege otvara u firmi trku za unapređenje i to je šansa koju Lu mora ugrabiti, po svaku cenu. Jednog jutra, potpuno neočekivano, Lu odlučuje da beskućniku da svoju kafu koju inače kupuje na putu do posla. U razgovoru sa njim saznaje da se beskućnik zove Gabrijel i da poseduje nesvakidašnju moć opažanja – toliko nesvakidašnju da Lu odlučuje da Gejba zaposli u kurirskoj službi svoje firme i njegov dar iskoristi u svojoj borbi za bolju poziciju na poslu.

Ubrzo će se Lu pokajati zbog svoje odluke. Gejb se previše meša u njegov život – kako privatni, tako i poslovni. Ne promakne mu nijedna odluka koju Lu donese, nijedno delo koje učini. Gejb je sveprisutan. Ali nemoguće je otarasiti ga se – sve mu polazi za rukom; Gejb je dopadljiv, dobronameran, uspeva svima da se svidi i da završi sve poslove pre zadatog roka: kao da je u stanju da bude na više mesta u isto vreme.

Gejb odlučuje da sa Luom podeli svoju tajnu i na taj način mu pruža neobičan dar: dar epifanije i dodatnog vremena.

Priča deluje poznato: neodoljivo podseća na Dikensovu „Božićnu priču“ (i radnja romana je smeštena u vreme Božića): protagonista je nedopadljiv čovek kojem je novac prioritet broj jedan i koji zbog karijere i oportunizma zapostavlja porodicu i prijatelje. Nakon susreta sa misterioznim prosjakom čija ličnost koketira sa onostranim (čak i ime Gabrijel na to aludira), protagonista uviđa prave životne vrednosti. „Dar“, međutim, nema srećan kraj (bez ovog spojlera nije moglo!), ali nosi važnu poruku o značaju ljubavi u životu svakog pojedinca, kao i o tome koliko svako od nas ponekad život uzima zdravo za gotovo.

Roman sadrži priču u priči: Ahernova nas u glavnu priču uvodi kroz nestašluk četrnaestogodišnjeg dečaka, koji zbog nezadovoljstva činjenicom da njegov otac sada ima novu porodicu, razbija očev prozor smrznutom božićnom ćurkom. Dok zajedno čekaju dečakovu majku, Luovu neobičnu priču pripoveda policajac, (nadajući se da će dečak izvući nekakvu pouku), koji na kraju romana i sam postaje deo Luove priče, dajući tako ovoj modernoj bajci određenu dozu verodostojnosti.

Roman „Dar“ se smešta među takozvane „božićne romane“, ali možete ga čitati u bilo kom periodu, s obzirom na to da osim klasičnih poruka o oproštaju i važnosti porodice koje se vezuju za duh Božića, aluzija na ovaj praznik gotovo ni da nema, pa radnja deluje kao da se može odigravati u bilo koje doba godine. U tom smislu, ovo nije klasična božićna priča, iako je zgodno sve ono što se protagonisti događa povezati sa čuvenom božićnom magijom i tako priču na neki način opravdati.

Iako roman možda nije najuspešnije izveden, kako zbog određenih rupa u fabuli (kojima se neću dodatno baviti da vam ne bih otkrila baš sve detalje romana), tako i zbog stereotipnih likova i događaja, Sesilija Ahern ovim romanom nudi bitnu poruku modernom čoveku. Istina je da nismo svi uspešni biznismeni koji su čitav život podredili karijeri, ali svako od nas ponekad zaboravi da je život samo jedan i da ne sme biti protraćen. Ahernova ovom pričom pruža tužnu, ali realnu sliku o sistemu vrednosti modernog čoveka.

Ovo je prvi roman Sesilije Ahern koji sam pročitala (pre nekoliko godina sam ogledala ekranizaciju romana „P.S. Volim te“), ali sudeći po komentarima njenih fanova, koji ovaj roman smatraju jednim od lošijih, mislim da neće biti i poslednji. Stil autorke je pitak i preporučljiv ukoliko želite da se odmorite od ozbiljnog štiva, ali zapleti su maštoviti (ukoliko u obzir uzmem prethodno navedene primere) i bude znatiželju, tako da, ukoliko volite ovakvu literaturu, a do sada niste imali prilike da se sretnete sa ovom autorkom, imate moju preporuku.

Ocena: 3/5

Reading Challenge: Knjiga čija se radnja odigrava za vreme Božića

Dejvid Nikols je britanski pisac, autor romana „Početno pitanje“, „Understudy“ (nije preveden na srpski jezik), „Jedan dan“ i „Mi“. Osim što se bavi pisanjem romana, Nikols je i scenarista, pa je tako sam pisao scenarije za ekranizacije svojih romana „Početno pitanje“ i „Jedan dan“.

„Početno pitanje“ je prvi Nikolsov roman. To je priča o Brajanu Džeksonu, studentu na prvoj godini studija engleske književnosti, smeštena u 1985. godinu. Brajan je hodajuća riznica opštih informacija i kao takav, ljubitelj je kvizova, naročito „Univerzitetskog izazova“, koji je još kao dete gledao sa svojim ocem. „Univerzitetski izazov“ je ujedno i najsnažnija uspomena koja ga vezuje za pokojnog oca.

Nakon što stigne na fakultet, Brajan nalazi oglas za testiranje potencijalnih kandidata za ovaj kviz i odlučuje da se prijavi. Tu upoznaje Alis, fakultetsku lepoticu, i odlučuje da će je osvojiti jedinim kvalitetom koji poseduje: svojim širokim znanjem i dokazivanjem na testu. Alis na testiranje dolazi blago pripita i traži od Brajana odgovore na određena pitanja (koje joj on kavaljerski daje), što rezultira činjenicom da Alis prolazi kvalifikacije, dok Brajan ostaje kao prva rezerva.

Originalni naslov romana je Starter for ten, što je zapravo fraza iz samog kviza. Radi se o početnom pitanju (otud prevod naslova) koje određenoj ekipi može doneti 10 bodova (Your starter for ten). Naslov na taj način direktno ukazuje na kviz, dok, sa druge strane, funkcioniše kao metafora za dokazivanje, polaganje „životnog ispita“ koji stoji pred protagonistom.

Roman se i kod nas reklamira kao knjiga koju „morate pročitati ako ste ikada bili student“, međutim, kako se britanski sistem školovanja razlikuje od našeg, mene čitava priča više podseća na srednjoškolske nego na studentske dane.

Brajan nije savršen, a ponekad je i iritantan, ali mislim da je to bila piščeva poenta, jer – koji je osamnaestogodišnjak savršen? Bačen u novo okruženje, Brajan očajnički pokušava da se dopadne svima, trudeći se da u svakom momentu bude zanimljiv i duhovit. Kako nema baš izražen smisao za humor, često ćete uz ovu knjigu prevrtati očima na neuspele šale, do te mere neuspele da izazivaju blagi transfer neprijatnosti kod čitalaca. Ali to jeste upravo to životno doba, kada svako izgrađuje sebe i kada su mišljenje okoline i osećaj pripadnosti visoko na skali prioriteta.

U tom smislu je „Početno pitanje“ pomalo klišeizirana priča o sazrevanju. Brajan se na početku zaljubljuje u Alis, samo zbog toga što je vanredno lepa, iako sa drugim devojkama koje se pojavljuju u romanu (Rebeka i Lusi) ima mnogo toga zajedničkog. Pored Alise, tipične lepotice iz bogate porodice, srećemo još tipskih, ukalupljenih likova, poput Spensera („probisveta“ iz radničke klase), Patrika (uobraženog „štrebera“), Rebeku (alternativnu, politički aktivnu devojku koja se zalaže za marksizam), pa čak i liberalne roditelje lepe Alis (koji su, naravno, nudisti i vegetarijanci).

Roman otvara pitanje socijalnih razlika u Britaniji, pa tako s jedne strane imamo Brajanovo okruženje na univerzitetu (viša srednja klasa), a sa druge okruženje kod kuće (radnička klasa) i njegovu konstantnu razapetost između njih. Takođe, autor se poigrava ključnom razlikom između tipova znanja, tj. opšteg, teorijskog znanja i životne mudrosti, kao i zamkom u koju individua može da upadne ukoliko te dve vrste znanja ne razlikuje.

Brajan na kraju romana ipak shvata gde pripada i koje su prave životne vrednosti, pa je u tom smislu „Početno pitanje“ Nikolsov pokušaj pisanja tipičnog bildungsromana.

Ono što je zanimljivo kod Nikolsa kao pisca jeste njegov trud oko građe romana. Svako poglavlje „Početnog pitanja“ počinje pitanjem nalik na ona iz kviza. Pitanja nisu nasumično odabrana, već nagoveštavaju pravac u kom će se priča u datom poglavlju razvijati, tako da, osim što ćete pratiti priču o Brajanu, dobićete i 42 informacije (koliko ima poglavlja), koje možda i niste znali. Sličan pristup formi romana vidi se i u romanu „Jedan dan“. Naime, svako poglavlje predstavlja isti datum u rasponu od 20 godina. To je nešto po čemu se Nikolsov stil svakako izdvaja.

Kao što je već rečeno, „Početno pitanje“ je prvi Nikolsov roman. Pre “Početnog pitanja“ sam pročitala „Jedan dan“ (napisan šest godina posle) i moram priznati da mi se potonji znatno više dopao, ali mislim da je to pozitivna stvar, jer pokazuje Nikolsa kao pisca koji svakim svojim romanom napreduje. Stilski, autor podseća na mešavinu Parsonsa i Hornbija, pa ukoliko volite takve autore, dajte mu šansu. Ovo verovatno neće biti poslednja knjiga ovog pisca koju ću pročitati, jer svima nama ponekad treba odmor od „teškog štiva“, zar ne?

Ocena: 2.5/5

Reading challenge: Prva knjiga popularnog pisca

„Jedi, moli, voli“ je roman pisan u stilu memoara. To je, po rečima autorke, istinit prikaz njenog spiritualnog putovanja kroz tri zemlje koje simbolično počinju slovom I (I na engleskom jeziku znači „ja“): Italija, Indija, Indonezija. Roman je podeljen u tri celine, tako da svaka opisuje njen boravak u jednoj zemlji, ali i svaka odgovara jednoj reči iz naslova. Svaka od te tri reči zapravo opisuje suštinu njenog boravka u određenoj zemlji.

Roman je prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i poznat je kao „knjiga koja će vam promeniti život“. Ali evo o čemu se tu zapravo radi.

Elizabet Gilbert (u romanu prosto Liz) odlučuje da se razvede od svog muža. Kako i sama kaže, njen brak više nije ono što je nekad bio i ona mora da ode. Nedugo nakon separacije od muža, započinje strastvenu vezu sa mladim Dejvidom, ali ubrzo shvata da je ni ona ne ispunjava.

Nakon što izgubi sav novac u brakorazvodnoj parnici, Liz odlazi kod svog izdavača da mu saopšti da odlazi na odmor na godinu dana. Izdavač joj predlaže da svoje putovanje opiše u knjizi i za to joj unapred daje ogroman honorar. Toliko očigledno ogroman honorar da pokriva sva njena putovanja i celogodišnji lagodan život u inostranstvu.

Već je ovde roman izgubio tu spontanu i spiritualnu notu o kojoj se često govori. Nakon što nam autorka u samom romanu saopštava da je unapred plaćena da taj roman napiše, ja na taj roman gledam kao na biznis, a ne na želju da se iskustva podele kako bi pomogla nekome u pronolaženju sebe.

Prva zemlja koju posećuje je Italija. Zašto baš Italija? Oduvek je želela da nauči italijanski, ali joj se to činilo nepraktično. Ali zašto sve što radimo mora uvek biti praktično ili isplativo? Svako zaslužuje da ponekad uradi nešto samo sebe radi. Ova poruka jeste kliše, i svakako je lakše izvodljiva za nekoga ko (kao Liz) ne mora preterano da razmišlja o praktičnom trošenju svog vremena jer je materijalno situiran, ali ovakve „izlete u nepraktičnost“ podržavam. Čitav njen boravak u Italiji se bazira na jelu, učenju jezika i svakodnevnom čestitanju sebi što ignoriše seksipil mladih Italijana (iako nekoliko meseci živi u Rimu, jedini muzej koji je posetila je Muzej testenina), tako da je čitav prvi deo knjige koncentrisan na apsolutni hedonizam.

Drugi deo knjige, koji opisuje boravak u Indiji je direktni kontrast prvoj. Liz odlazi u Indiju kako bi pronašla put do svoje spiritualnosti. Jednom prilikom je od svog bivšeg momka, Dejvida, čula da on ima životnog gurua i rešila je da ode u srce Indije kako bi pristupila ašramu i sledila učenja gurua. Nakon hedonističkog života u Rimu, sledi potpuna suprotnost: asketski život jogija, odnosno život u ruralnim uslovima, bez privatnosti, bez tehnologije. Prvi posao koji dobija u ašramu, ribanje podova, Liz doživljava kao metaforu pročišćenja sebe. Na početku boravka u ašramu, ona mrzi sve u vezi sa takvim životom. Ne može da se koncentriše prilikom meditacija, neispavana je, a recitovanje Guru Gite (koja je suština učenja) joj je neizdrživo. Potpuno je nejasno zbog čega je i dalje tu, s obzirom na to da se sve vreme provedeno u Indiji oseća kao da tu ne pripada. Sve do jedne večeri, kada doživljava prosvetljenje i odlučuje da čitav svoj boravak u Indiji provede upravo tu. Ubrzo nakon toga ona dobija posao „hostese“ ašrama i shvata to kao znak da nije potrebno da se u potpunosti promeni.

U Indoneziju je dovodi još jedna situacija koju shvata kao proročanstvo: dve godine pre toga, kada je bila na Baliju, srela je vidara Ketuta koji joj je gledao u dlan i rekao joj je da će se vratiti u Indoneziju. S obzirom na to da je pogodio da će izgubiti sav novac (razvod), ali brzo posle toga dobiti još novca (honorar za knjigu), ona njegove reči o ponovnom dolasku u Indoneziju shvata kao proročanstvo, ali i kao poziv. U svojoj drugoj poseti Indoneziji, ona se sprijateljuje sa Ketutom, ali i sa doktorkom Vajan, kojoj pomaže i finansijski, i naravno, upoznaje novu ljubav – brazilskog biznismena Felipea.

I tako se krug njenog „pronalaženja sebe“ završava. Nakon očajničkih isprobavanja svake vrste samopomoći na koju naiđe, Liz se spasava ljubavlju, u trenutku kada najmanje očekuje da će je naći (što, po mom mišljenju, jeste istina: retko ko nađe pravu ljubav ako je baš uporno traži; prema tome, ovo je još jedan kliše).

Ali zbog čega je ova knjiga predstavljena kao roman koji menja život, ako na kraju glavna junakinja upada u istu zamku iz koje je pokušala da se izvuče? Na samom početku ona kaže da ceo život zavisi od muškaraca i da ne može da se seti vremena koje je provela van neke veze. I potpuno dosledna sebi, zaljubljuje se u prvog muškarca koji joj pokaže istinsku naklonost. Čak i njeni prijatelji to komentarišu, ona sebe potpuno gubi u vezi i počinje da liči na muškarca sa kojim je, po ponašanju, oblačenju, navikama i interesovanjima. Liz je veoma povodljiva, a ima problema i sa sopstvenim identitetom. Njena želja da bude drugačija po svaku cenu liči na adolescentske „faze“ pronalaženja sebe: najpre sa knjigama o samopomoći, potom sa vegeterijanskom ishranom (jer zajedno sa mesom jede i „strah životinja“, pa je zbog toga dodatno depresivna), potom sa antidepresivima, pa čak i krajnostima poput nošenja donjeg veša određene boje zarad uspešnijeg ljubavnog života. Ona ni na koji način ne promišlja sebe, već ide gde joj drugi kažu da ide. Italijani su poznati po lagodnom životu, pa će i njoj sigurno tamo biti lepo; ukoliko provede nekoliko nedelja sa jogijima, doživeće unutrašnji mir; poziv starca koji gleda u dlan ne treba ni komentarisati. Čak su i „I“ zemlje izabrane sasvim promišljeno. Jedan njen prijatelj u romanu to i primećuje: kako baš Italija, Indija i Indonezija? Zašto ne Irak ili Iran, i one počinju na I.

Ono što je veoma zanimljivo jeste činjenica da Liz na svom putu sreće ljude sa zaista teškim životnim pričama. U Indiji upoznaje devojčicu kojoj su roditelji već našli budućeg muža, iako ona ne želi da se uda, već želi da bude žena od karijere, ali njene želje nisu bitne, jer tradicija tako nalaže. U Indoneziji, njena prijateljica, Vajan, živi kao odmetnik od društva jer se razvela od muža koji ju je fizički zlostavljao. Zbog razvoda je ostala bez igde ičega (s tim što nije dobila honorar koji će joj omogućiti da proputuje pola sveta), ali to je nije sprečilo da usvoji dvoje siročića; a njen drugi indonežanski prijatelj je nakon terorističkih napada deportovan iz Amerike, iako nije muslimanske vere, i tako zauvek odvojen od svoje supruge. Prosečan čitalac će ovo verovatno primetiti, ali nemojte se zavaravati, u ovom romanu nema mesta samoironiji. Ništa od ovoga ne dopire do Liz, niti je tera da se na trenutak zamisli nad svojim banalnim problemima.

Dakle, ne, ne verujem da ova knjiga nekome može značajno da promeni život (meni svakako nije). Možda zbog toga što većina ljudi nije u prilici da nakon teške životne situacije (ma koja to situacija bila) ostavi sve iza sebe i proputuje pola sveta. Možda zbog toga što većina ljudi nije toliko sebična, plitka i samoživa. Postoji velika razlika između „pronalaženja sebe“, što ova knjiga obećava i postavljanja sebe za centar univerzuma, što ova knjiga zapravo nudi.

Ocena: 1/5

Reading challenge: Memoari