Stsh's Book Corner: teri pračet

Showing posts with label teri pračet. Show all posts

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Šmrk” je je 39. roman u serijalu o Disksvetu i deveti roman u serijalu o straži.

U prostorijama Gradske straže Ank-Morporka vlada neobična atmosfera. U toku je dan koji će se dugo pamtiti i niko nije sasvim siguran kako da se ponaša. Čak je možda i lordu Vetinariju malčice nelagodno, i to ne samo zbog još jedne izuzetno teške ukrštenice koja mu je pred očima. Sve je spremno. Kerot će preuzeti Vajmsovu značku u podne. Ne, Vajms nema prava na žalbu. Da, svi znaju koliko je ponosan i koliko mu je teško palo da doslovno moli da ga poštede. Sve je uzalud. Sem Vajms prosto mora da ode na dvonedeljni godišnji odmor. Njegove kolege su prikupile novac i kupile mu oproštajni poklon – kanticu i lopaticu za pesak. Ali Vajms ne ide na more već na selo, na imanje ledi Sibil gde će morati da se susreće sa plemstvom i gde će mu supruga brojati svaki svakcijati zalogaj. Ako pitate bilo koga drugog, to baš i nije tako strašno. Ako pitate Vajmsa, lepše bi se proveo na vešalima. Ma koliko obožavao suprugu i sina, treba da znate nešto o ledi Sibil: ona je smatrala ,,kako je reč njenog dragog muža zakon za Gradsku stražu, dok je za nju samu bila tek uljudan predlog koji će ona iz učtivosti uzeti na razmatranje”. Zapravo, da biste razumeli čitav zaplet, treba dobro da poznajete Sema Vajmsa, jer ,,Šmrk” nije toliko roman o straži, koliko roman o baš njemu.

U standardnom pračetovskom maniru pratimo Vajmsov boravak na selu, susrete sa plemstvom i zbunjenost nad opsesijom njegovog sina životinjskim govancima. Srećom, tu je Vilkins, Vajmsov lični batler kojem komandir s vremena na vreme može da se izjada. Srećom, takođe, Vajms je bio u pravu kada je rekao da ,,Gde ima policajca ima i zločina” pa boravak na selu neće biti baš onako dosadan kao što je zamišljao.

Ukoliko ste redovno pratili serijal o Disksvetu, znate da su, uprkos Pračetovom prepoznatljivom humoru, kasniji romani dosta mračniji od prvih, a to je slučaj i sa ,,Šmrkom”. Zločin koji Vajms čvrsto odluči da reši nije bilo kakvo ubistvo. Žrtva je goblin, što ne izaziva veliku pažnju javnosti jer se goblini smatraju nižom vrstom, maltene štetočinama. Pračet na ovaj način u roman uvodi važnu temu diskriminacije manjina, ali joj dodaje i malo začina: jasno je već na samom početku da je u zločin upleteno plemstvo i da povod za ubistvo nije prosta netrpeljivost već da se iza svega krije čitava mreža organizovanog kriminala – trgovina drogom i ljudima (u ovom slučaju goblina, ali svakako mislećim bićima). Vajmsov osećaj za pravdu je neprikosnoven i za njega zaštićeni pojedinci ne postoje (što će kasnije stvoriti omanje neprilike Vetinariju) a vapaj goblina ,,mili-caji” kojim zahtevaju ,,pravu avdu” dodatno će ga motivisati da zločincima stane na put i ispravi nepravdu od koje čitav Disksvet prosto okreće glavu.

Ovo nije prvi put da Pračet u svoj, prvenstveno komični serijal, upliće važne socijalne teme, iako se čini da je to ranije radio suptilnije i manje nametljivo a opet, jednako upečatljivo. Čitajući romane o Disksvetu samo bi najpovršnijim čitaocima promaklo da su u pitanju aktuelne priče o svetu u kojem živimo. ,,Šmrk” međutim, nije komična fantastika sa aluzijama na goruće socijalne problem – to je roman o diskriminaciji i organizovanom kriminalu koji je, eto, sticajem okolnosti, smešten u izmišljeni univerzum. Za ljubitelje Pračetovih serijala, posebno romana o Vajmsu, ovo će zasigurno biti poslastica (jer svaki Pračetov roman je poslastica, samo drugačije vrste), ali ako kojim slučajem tek treba da se upoznate sa Disksvetom, ostavite ,,Šmrk” za kasnije jer ne samo da se nadovezuje na prethodne romane (što nije slučaj sa svim knjigama), ovaj roman zahteva i već postojeće razumevanje Pračetove netolerancije na nepravdu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Sloboda narodu” je 30. roman u serijalu o Disksvetu i prvi roman u serijalu o Tifani Bolan.

Gospođica Prodornija Čarla je naišla na neobičan podatak tokom jedne od svojih seansi istraživanja univerzuma. Izgleda da je došlo do nekakvog preklapanja svetova. To je vrlo zabrinjavajuće, gotovo nemoguće. Kao i činjenica da tamo izgleda postoji i neka veštica. To je posebno nemoguće. Jer tamo vlada kreda a kreda je jedva čvršća od gline, a to nikako nije pogodno tlo za uzgajanje veštica. Ali njeni laktovi nikad ne greše i zato mora da vidi o čemu se tu radi.

Tamo je Kreda – dolina opasana planinama, ispunjena meketom ovaca. U njoj živi Tifani Bolan, sasvim obična devojčica običnog lica: ,,Nekakvom posmatraču – koji je možda gleda u tacni crne vode, na primer – glava bi možda izgledala malčice prevelika u odnosu na ostatak nje, ali možda će Tifani odrasti, pa će se to uskladiti. Gospođica Čarla prosto ne može da veruje svom unutrašnjem oku. Veštica u tim godinama? To nije moguće jer nije imala nikoga ko bi je obučio. Uostalom, na kredi prosto ne rastu veštice. A ipak, upravo je prisustvovala njenom susretu sa Nak Makfiglom – strahom i treperom vilinskih rasa! Mora pripaziti na to dete.

Običnim smrtnicima koji nisu upoznati sa slojevitim življem Disksveta, ime Nak Makfigl ne znači mnogo. A i kada ih vidite onako sićušne, plave kože i riđe kose, verovatno ne biste pomislili da ih se treba plašiti. Ali Nak Makfiglovi nisu slatki, mali kućni patuljci, naprotiv. Oni su pikstiji, a sami sebe nazivaju Slobodnim narodom. To su pobunjenici. Protiv svih i protiv svega. A iz nekog razloga su se priklonili maloj devojčici sa krede.

Putovanje Tifani Bolan se može vrlo kratko sumirati: odrasla je u delu zemlje koje nije blagonaklono gledalo na veštice (takav stav je možda odgovorniji za nedostatak veštica u tom delu sveta od mekanog tla). Jednog dana je prisustvovala sceni u kojoj su starici, za koju su mislili da je veštica, spalili kuću. To joj se nije dopalo. Ili, rečima gospođice Čarle: ,,Čuje da je starica umrla jer su ovi kreteni mislili da je veštica, pa ona sama odluči da postane veštica da oni to ne bi opet pokušali. Čudovište nahrupi iz njene reke, a ona ga tresne tiganjem! Jesi li čula nekad onu izreku ‘zemlja nađe sebi vešticu’? To se ovde desilo, kladila bih se u to.”

Pojavljivanje čudovišta iz reke je samo uvod u dugu Tifaninu priču. Kada joj nestane brat i odluči da ga vrati (iako ga ne voli preterano, ali ipak joj je brat a i ovakve, avanturističke priče moraju imati nekakav motiv) i kada se pojavi mali, nervozni stvorovi koje će, onako neiskusna, pobrkati s kućnim patuljcima i dati im mleka, Tifani će krenuti na opasno putovanje kako bi pokušala da izbalansira haos koji je nastao u svetu. Nak Makfiglovima je potreban neko (po mogućstvu ,,veštičara”) za borbu protiv nekoga koga zovu Kraljiče, a njoj je potreban neko da joj pomogne da pronađe brata. Kosmos se ponekad prosto sam pobrine da se pojedine snage udruže u rešavanju njegovih zagonetki.

Naravno, Tifani pojma nema šta je na tom putu čeka, što nije ni čudno jer je brbljanje malih plavih ponekad zaista teško razumeti. Zato je tu gospođica Čarla da joj makar malo pomogne da razume sos u kom se našla. Za skromnu cenu od nekoliko kokošjih jaja, Tifani će naučiti lekciju koju dugo neće zaboraviti i dobiti krastaču koja govori da je prati na opasnom putovanju.

,,Znaš li šta će sad da se pojavi? Svi oni stvorovi zaključani u starim pričama. Svi razlozi zašto se ne skreće s puta, zašto se ne otvaraju zabranjena vrata ili ne izgovara neka određena reč i ne prosipa so. Sve one priče od kojih deca dobijaju noćne more. Sva čudovišta koja se kriju ispod najvećeg kreveta na svetu. Tamo negde, sve priče su stvarne is vi snovi se ostvaruju. I ostvariće se ovde ako ih neko ne spreči.”

A ko je bolji kandidat za to od devetogodišnje devojčice s tiganjem u pratnji Slobodnog naroda?

,,Sloboda narodu” je roman za mlade čitaoce, ali to ne znači da je neozbiljan. Pračet je verovao da je najbolji način za podučavanje dece da ,,nešto stavite tik van njihovog domašaja i pustite ih da se pomuče kako bi ga dohvatili”. Tifani Bolan je inteligentna i sposobna junakinja, ali Pračet ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je ona ipak samo dete. Standardno komične scene na koje smo navikli u romanima o Disksvetu osenčene su mračnim, realnim slikama. Putovanje Tifani Bolan je put emancipacije i učenja, ali i put mirenja s gubitkom dragih osoba. Naravno, izuzetno je važno što je autor ovakav zadatak poverio baš devojčici i nije slučajno što su sve ,,vodeće pozicije” u ovoj knjizi date ženama: tu su mudre veštice koje brinu o očuvanju balansa, za razliku od čarobnjaka koji u obično zauzeti planiranjem gozbe (ne mogu da odolim a da malo ne spojlujem, u knjizi se pojavljuju i Baka Vedervaks i Nana Og, na kratko doduše, ali ipak!), tu je zla kraljica koja vlada drugom stranom, pa čak i plavi, drski slobodnjaci žive u uređenju koje odlikuje matrijarhat i kojim vlada kelda kojoj služe. I naravno, herojska figura kojoj je dodeljen zadatak da stvari postavi na svoje mesto – u telu neustrašive devojčice i njena misteriozna baka koja je, ispostaviće se, mnogo više od žene koja je odlično razumela ovce.

,,Sloboda narodu” je, prema tome, važna knjiga za devojčice koje rastu u svetu koji ih i dalje, na ovaj ili onaj način, ubeđuje da nešto ne mogu. Tifani Bolan je dokaz da mogu sve, uprkos tome što su male, što niko ne veruje da su sposobne, čak i uprkos tome što dolaze sa krede. Potrebno je samo da budu hrabre, uporne i dobronamerne a kosmos će već postarati za detalje.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Roman ,,Nevidljivi akademici” je 37. roman u serijalu o Disksvetu i 8. roman u podserijalu o čarobnjaku Rinsvindu koji se, zajedno sa ostalom gospodom sa šiljatim šeširima, vraća na velika Pračetova vrata.

Nevidljivi univerzitet se součava sa velikim problemom – problemom s parama. To znači da bi čarobnjaci trebalo malo da smanje troškove što možda i ne bi bio toliki problem da najveći deo budžeta Univerziteta odlazi na hranu a poznato je da čarobnjaci vole dobro da jedu. Rešenje postoji i deluje prilično jednostavno. Univerzitetu je zaveštan investicioni fond čiji su prihodi dovoljni da pokriju više od 80% računa za hranu ali za pristupanje fondu postoji uslov (ispisan veoma sitnim slovima) – redovno slanje tima Univerziteta na prvenstvo u nogometanju, odnosno u ,,Ligu golobradih i golotrbih”. Ideja zvuči sumanuto iz više razloga. Prvo, fudbal odavno više nije igra za gospodu, drugo čarobnjaci nisu vični kretanju, naročito trčanju, ali ljubav čarobnjaka prema bogatoj trpezi nema granice. Ukoliko ne pristanu morali bi da se zadovolje sa tri obroka dnevno a izbor sireva bi pao na samo tri vrste. Zaista nečuveno.

Pre svega treba oformiti tim i dodeliti mu kapitena (i upoznati sa pravilima igre, ali o tom potom). Tu na scenu stupa misteriozni goblin poi menu Orahk koji se jedne noći pojavio s ceduljicom da mu sleduje zaposlenje u Univerzitetu. Misteriozni goblin je izuzetno inteligentan i ljubazan i, kako se priča, svi odreda žele njegovu glavu. Idealan za kapitena, dakle. Orahk trenutno radi u podrumu univerziteta, među svećarskim kazanima, zajedno sa gospodinom Trevom i kuvaricama Glendom i Julijom (svi do jednog veliki fanovi fudbala) i potpuno je nesvestan svoje prave prirode. Dok čarobnjaci praznih stomaka lome glavu oko utakmice tokom koje ne smeju da koriste magiju, u podrumu se odvija nešto romantičnija priča. Trev i Julija su zaljubljeni jedno u drugo, ali pripadaju navijačkim grupama različitih timova (doslovno prenesena priča o Romeu i Juliji na fudbalski teren). Julija će, zahvaljući lepoti postati model iz sna, a Trev je sin čuvenog fudbalera i zakleo se da sam nikada neće igrati ma koliko nadaren bio (a kao što možete da pretpostavite, veoma je nadaren).

,,Nevidljivi akademici” sastoje se iz tri isprepletana narativa i, kao i svaki drugi Pračetov roman, između komičniih i fantastičnih situacija (za koje su u ovom slučaju zaduženi čarobnjaci) krije kritički osvrt na probleme savremenog društva. Ovoga puta reč je o diskriminaciji usled predrasuda koje, svesno ili nesvesno, gajimo prema određenim grupama ili pojedincima koje vezujemo za određene grupe, bile one socijalne, polne, klasne, rasne ili... pa, navijačke. Pre svega tu je priča o Trevu i Juliji koji, iako se vole, ne smeju ni da zamisle zajednički život zbog pripadništva različitim najvijačkim grupama, a onda i, dosta složenija i ozbiljnija, priča o Orahku, nesrećnom stvorenju za koga se ispostavlja da je ork, strahovita mašina za ubijanje koja jede ljude i u istoriji je upamćena kao jedna od najopasnijih rasa (zbog čega je skoro i istrebljena). Ova činjenica će biti iznenađenje i za njega samog, biće koje sve od sebe daje da se kontroliše, da se ne izdvaja iz mase; koje nikada ne zaboravlja mantre koje ga podsećaju da treba da bude ljubazan i predusetljiv; koje samo želi da se oseti vrednim i zaslužnim.

Na stranu sva komedija (i sav fudbal) i uspešna satira, roman ,,Nevidljivi akademici” na trenutke deluje pretrpano. Pračet u ovom romanu obrađuje previše priča: onu o turniru, o zabranjenim ljubavima, o sjaju i bedi jednog modela, o ličnim ambicijama, o ismevanim ekscentricima koji zbog okoline nisu u stanju da ostvare sebe, itd, i stiče se utisak da bi neke od njih možda bolje funkcionisale (sigurno je da bi ih bilo lakše ispratiti) da su obrađene u zasebnim romanima. Zbog toga roman maltene traži ponovljeno čitanje kako bi se sve kockice složile na svoje mesto a sada, kada znamo da je broj romana u serijalu definitivno ograničen, to možda i nije tako loša stvar.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Gledano iz današnje perspektive, kada na koricama knjige vidite duo Pračet-Gejmen, znate da vas očekuje vrhunska zabava. Međutim, devetesetih godina 20. veka, kada su autori došli na ideju da zajedno napišu roman, stvar je bila malo drugačija. Kako sami kažu, Nil Gejmen još nije bio Nil Gejmen, a Teri Pračet je bio samo Teri Pračet. Sada, trideset godina kasnije, interesovanje za ovo delo ne jenjava, naprotiv, u porastu je, naročito otkako je obelodanjeno da će po ,,Dobrim predskazanjima” biti snimljena istoimena mini-serija. U jednom od intervjua Gejmen je napomenuo da je adaptacija ove knjige bila jedna od poslednjih Pračetovih želja.

,,Dobra predskazanja” nose podnaslov ,,Lepa i tačna proročanstva Agnes Nater, veštice”. U pitanju je, kao što se od pisaca moglo i očekivati, savremena komedija sa elementima fantastike koja obrađuje jednu od najvećih tema čovečanstva – dolazak Apokalipse. Sve počinje rođenjem Antihrista, odnosno kada je časna sestra Meri Rečita iz Brbljivog Reda svete Beril, odani Satanista od rođenja, napravila malu pometnju pri zameni beba u porodilištu. Naime, na početku je sve išlo po planu, ali je mali Antihrist, poznat i kao Protivnik, Uništitelj Kraljeva, Anđeo Bezdane Jame, Velika Zver koju zovu Zmajem, Princ Ovog Sveta, Otac Laži, Sotonin Nakot i Gospodar Tame ipak dospeo u pogrešne ruke. U pitanju je bio problem u komunikaciji, znate, od časnih sestara iz Brbljivog Reda se teško može očekivati da se sporazumeju prostim namigivanjem i klimanjem glave. A baš su na to bile primorane jer se veliki plan odvijao u prisustvu oca bebe, jednog običnog ,,neposvećenika”.

Jedanaest godina kasnije, Sudnji dan je na pomolu. Ako je verovati proročanstvu Agnes Nater, svet će se okončati u subotu. Bitka Pakla i Raja, planirana eonima, konačno je pred vratima, ali nebeski izaslanici na Zemlji, anđeo Azirafal i demon Krouli, toliko su zavoleli svoj život na ovoj planeti da im se ne mili da se on okonča. Njih dvojica će se udružiti u pokušaju da pronađu Antihrista i zaustave Apokalipsu, a u svemu tome će im pomoći Anatema Divajs, čukun-čukun-čukununuka proročice Agnes.

Sve je spremno za dugoočekivani performans. Obe zaraćene strane okupile su vojsku, Četiri Jahača Apokalipse su zajahala, ali nešto je krenulo po zlu – od Antihrista nema ni traga. Naime, dečak za kog se mislilo da je Gospodar Tame, nazvan, zarad simbolike i lakšeg praćenja situacije – Vorlok – pojma nema o onome što sledi. Malo je reći da je ,,ekipa odozdo” besna na svog izaslanika na Zemlji, demona Kroulija kom se u ovom trenutku ne piše dobro. Za to vreme, Četiri Jahača, Rat, Glad, Zagađenje i Smrt, vreme ubijaju šoljicom čaja. Vremena se menjaju i valja biti u toku sa zbivanjima, tako je Zaraza penzionisana tridesetih, a na njeno mesto je došlo Zagađenje. I ne samo to, motorna vozila su odavno u upotrebi, pa zašto bi Jahači jahali konje kada mogu da se voze na motorima? Kacige i kožne jakne na kojima piše ,,Anđeli pakla” bile su baš zgodan detalj. Moderni stajling omogućavao je lakše uklapanje u svet i lakše obavljanje posla (svi osim Smrti su morali da budu prilično kreativni), ali im je baš taj stajling nakačio i lokalne motorcikliste koji su po svaku cenu želeli da budu deo kul ekipe i jedva su se dogovorili koje će Velike Životne Probleme predstavljati. I tako su konačno Smrt, Glad, Zagađenje i Rat krenuli ka mestašcetu koje će uskoro postati epicentar Armagedona, a za njima su putovali Teška Telesna Povreda, Surovost Prema Životinjama, Stvari Koje Ne Rade Kako Treba Čak Ni Kad Ih Lupiš Ali U Potaji Bezalkoholno Pivo, i Mnogo Fini Svet.

,,Dobra predskazanja” koketiraju sa dobro poznatim verskim tekstovima i vekovima građenim predstavama Sudnjeg dana. Ipak, humor i inteligencija ovog romana počivaju upravo na ,,spuštanju” onostranog na zemlju i ideji da čak i bića koja smatramo superiornim mogu da naprave kardinalnu grešku. Naročito ukoliko se (opet) uzdaju u ljude. Združivanje anđeoskog i demonskog koncepta zarad višeg cilja, kao i davanje ljudskih, često stereotipima obojenih osobina, nije nova ideja, a i dan danas postoji kao lajtmotiv u pristupu ovakvim temama (kod Gejmena pogotovo, setite se njegovog Lucifera, gotovo preslikan Krouli, zar ne?). Kao ideja vodilja, međutim, može se uzeti uverenje da ništa nije potpuno crno ili belo, čak ni paradigme Dobra i Zla, i da čitavo ljudsko postojanje bitiše u nebrojenim nijansama sive. Pa ako viša bića nisu savršena, kako to možemo očekivati od ljudi? Uzmimo za primer opis časnih sestara zbog kojih je i došlo do čitave pometnje:

,,Časne sestre su većinom bile staromodne Satanistkinje, kao i njihovi roditelji i dede i babe pre njih. Tako su vaspitane i nisu bile, kad se sve uzme u obzir, naročito zle. Ljudska bića uglavnom to nisu. Samo ih ponesu nove zamisli, kao što je nazuvanje cokula i pucanje u ljude, ili zaogrtanje čaršavima i linčovanje ljudi, ili odevanje u izbledele farmerke i sviranje gitara pred ljudima. Ponudite ljudima novu veru i odgovarajući kostim, pa će to slediti srcem i dušom. U svakom slučaju, to što su vaspitavane kao Satanistkinje ublažavalo je čitavu stvar. Bilo je to nešto što se radi subotom uveče. A ostalo vreme provodite tako što naprosto živite što bolje umete, baš kao i svako drugi.”

Udružene snage Pračeta i Gejmena iznedrile su najbolje od obojice. Gejmenovo interesovanje za božanstva pokazalo se kao ključno za nastanak romana, uostalom, ,,Dobra predskazanja” jesu načelno bila njegova ideja. Njegova sklonost ka uplitanju natprirodnog u savremeno okruženje pokazala je čitaocima kako Pračetov humor funkcioniše van Disksveta. Pračetove igre rečima i veština pisanja dijaloga dali su Gejmenovim idejama sasvim nove, a opet tako poznate glasove. Uostalom, da li biste na mestu Smrti mogli da zamislite bilo koga osim Pračetovog Kosača? I fusnote. Famozne fusnote bez kojih Pračetovi romani ne bi bili to što jesu, a u kojima se, vidimo, sasvim fino snašao i Gejmen (pisci su, naime, jedan drugom pisali fusnote). A povrh svega toga, ljubav prema čovečanstvu i suludo optimistična vera u njihovu dobrotu, uprkos nesavršenostima kojima svakodnevno prisustvujemo. To su sastojci koji čine ,,Dobra predskazanja”, specijalitet koji su zajedno mogli da smućkaju samo majstori poput Pračeta i Gejmena.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

,,Štancovanje para” je 36. roman u serijalu o Disksvetu i drugi roman u serijalu o Vlaži fon Lipvigu (prethodi mu roman ,,Poštašavili” čiju recenziju možete pročitati klikom OVDE).

Nakon što se (i to vrlo uspešno) oprobao u ulozi upravnika Pošte, pred Vlažom je nov, naizgled nemoguć zadatak koji je za njega osmislio lord Vetinari, upravnik Ank-Morporka. Kako je, na opšte čuđenje, digao gradsku Poštu iz mrtvih i od nje napravio unosan posao za gradski budžet, sada je vreme da isto učini i sa gradskom bankom i Kraljevskom kovnicom novca, ustanovama koje, baš kao i Pošta donedavno, posluju sa nezamislivim gubitkom. Upravnik banke deluje kao titula koja se ne odbija, ali ako vam to mesto predloži Vetinari, jasno je da tu nešto nije u redu. Što i nije preterano bitno jer Vetinarijevu ponudu ne možete da odbijete čak ni ako biste hteli. Naročito ako imate prošlost kakvu ima Vlaža fon Lipvig, bivši kriminalac koji je za dlaku izbegao vešala. Vlaži će se ova neverovatna prilika ukazati kada (pod vrlo sumnjivim okolnostima) premine gospođa Gali Izdaš, vlasnica banke, i Vlaži u amanet ostavi Gospodina Sekiraciju, malog, ružnog psa koji je, ispostavlja se, novi predsednik upravnog odbora. Uz vest o smrti gospođe Izdaš Vlaža će primiti i njeno pismo u kom ga usrdno moli da se stara o njenom četvoronožnom prijatelju. Ova molba je, naravno, propraćena ogromnom svotom novca (kao znak zahvalnosti) i prilično direktnom pretnjom smrću (čisto radi sigurnosti da će zadatak biti obavljen). Mesto upravnika mu ne gine, hteo on to ili ne. Kao i gnev nekolicine moćnika koji su odavno bacili oko na tu poziciju i sve ono što ta pozicija sa sobom nosi, pre svih izvesni Kosmo Izdaš i njegova sestra bliznakinja Puči.

,,Po povratku u Poštu, Vlaža je malo čitao o porodici Izdaš u ,,Personama od značaja”. Zaista se dičila onim što se obično naziva ,,staro bogatstvo”, što će reći zarađeno tako davno da su mrska nedela koja su napunila riznicu sada, istorijski gledano, nevažna. Čudno je to: ako ti je otac razbojnik, to prećutkuješ, ali ako ti je čukun-čukundeda bio gusar i trgovac robljem, onda se time hvališeš uz porto. Vreme zle gadove pretvara u mangupe, a mangup je reč koja šeretski namiguje i nipošto nije razlog da se stidite.

Bili su bogati vekovima. Ključni igrači u trenutnom prinosu Izdaša, pored Gali, bili su prvo njen dever Marko Izdaš i njegova žena Kapricija Izdaš, čuvena naslednica. Živeli su u Genui, što je dalje moguće od drugih Izdaša, a pastorci, blizanci Kosmo i Puči, rođeni, kako priča kaže, daveći jedno drugo ručicama kao pravi Izdaši.”

,,Štancovanje para” je roman o ekonomiji, ali naravno, ne samo o ekonomiji. Kao što su poštovaoci Pračetovog dela do sada navikli, Pračet je u stanju da i najozbiljnije teme provuče kroz svoj svet satkan od humora i satire. Isti slučaj je i sa ovim romanom. Nemojte mislite da je slučajnost to što na sam vrh gradske banke staje baš bivši prevarant i lopov, a što je njegov zvaničan predstavnik mali, bespomoćni pas.

Nije neophodno da vas ekonomija privlači kako biste čitali ovu knjigu, niti je potrebno da se u nju razumete. Kako bi vam to stavio do znanja, Pračet namerno karikira pojedine delove koji se odnose na ovu oblast. Možete ih čitati i sto puta, autor se postarao da ih obesmisli toliko da nećete razumeti ni reč (baš kao što je slučaj i sa samom ekonomijom). Na primer:

,,Sada, razume se, imamo kontrolisanu rekurziju ciljnog sklapanja koje efektivno smanjuje kolateralno kutijanje na 0,13 posto, što je dvanaestostruko poboljšanje samo u odnosu na prošlu godinu.”

Ono čime se Pračet u ovom romanu bavi mnogo je apstraktnije. On postavlja pitanja i obrađuje teme koje se (kao i uvek) tiču svakog čoveka. Zbog čega nas privlače moć i bogatstvo? Kako je običan papir zamenio zlato (za to je, naravno, odgovoran Vlaža)? Kako je moguće da imamo toliko poverenja u ustanove poput banaka kada se, otkako je sveta i veka, o njihovim vlasnicima govori kao o prevarantima i lopovima? Kada smo se i kako dogovorili da će baš zlato biti ono što pokreće svet i nije li to pomalo suludo?

,,Svet je pun svega i svačega vrednijeg od zlata. Ali mi iskopavamo tu prokletinju, a onda je zakopavamo u drugu rupu. Gde je tu logika? Šta smo, svrake? Zar je najvažnije da se sjaji? Bogova mu božjih, i krompir vredi više od zlata!”

,,Ma nemoguće!”

,,Da se nasučete na pusto ostrvo, šta biste radije imali: džak krompira ili džak zlata?”

,,Da, ali pusto ostrvo nije isto što i Ank-Morpork!”

,,I to dokazuje da je zlato dragoceno samo zato što smo se svi složili da jeste, zar ne? To je samo san. Ali krompir uvek i svuda vredi kao krompir. Grumen butera i prstohvat soli i eto vam obroka, ma gde da ste. Zakopajte zlato u zemlju i zauvek ćete brinuti zbog lopova. Ako zakopate krompir, u dogledno vreme ćete dobiti dividende u vrednosti od hiljadu posto.”

Obrada ozbiljnih tema u ruhu komičnih romana odavno su Pračetov zaštitni znak. I mada ,,Štancovanje para” sigurno nije njegov najbolji roman (možda je ekonomija prevelik zalogaj čak i za genija kakav je bio Pračet), njegovi pojedini delovi toliko su duhoviti i inteligentni da ne samo da ćete (ponovo) zahvaljujući ovom piscu naučiti nešto novo, već ćete o tome (još jednom) početi da razmišljate na sasvim drugačiji način.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

„Tras!“ je 34. roman u serijalu o Disksvetu i sedmi roman o gradskoj straži Ank-Morporka, koju predvodi jedan od najkompletnijih likova koje je Pračet ikada osmislio, Sem Vajs.

Poznato je da patuljci i trolovi nikada nisu bili u dobrim odnosima, a činjenica da se približava datum obeležavanja pet vekova od bitke za dolinu Kum (simbola netrpeljivosti između ove dve rase), u Ank-Morkoporku stvara napetost koja se može seći mačem. Ubistvo patuljka Butolomca u dubinama patuljačkih rudnika, nije se moglo odigrati u gore vreme. Uprkos patuljačkom trudu da se Straža ni po koju cenu ne upliće u ovaj slučaj, vest je ipak stigla do komandanta Vajmsa. Pored leša je pronađena toljaga, dakle patuljka je ubio trol, to je bar očigledno (pitajte bilo kog patuljka i reći će vam da se ne kaže za džabe da iza svakog zločina stoji neki trol). Ako pitate Vajmsa, možda i previše očigledno za njegov ukus.

U isto vreme, narednik Kolon i kaplar Nobs pokušavaju da reše drugi zločin, koji bi se takođe teško mogao okarakterisati kao slučajnost. Iz Kraljevskog muzeja umetnosti ukradeno je delo neprocenjive vrednosti: slika Bitka za dolinu Kum, Metodija Spadalovskog, čuvenog ankmorporkškog umetnika čiji se život mogao opisati u samo nekoliko reči: Rodio se, naslikao čuvenu sliku, mislio da je kokoš, umro.

A kao da sve to nije dovoljno, Vajmsova straža je u katastrofalnom stanju, toliko lošem da je, protivno svim svojim uverenjima, primoran da u nju primi jednu vampiricu. U pitanju je Salicija Deloresista Amanita Trigestrata Zeldana Malifi (od milošte Sali), koja će biti dodeljena kao parnjak narednici Angui. Ukoliko postoji iko ko ne voli vampire više od Vajmsa, to su onda vukodlaci, a Angua je upravo jedna od njih.

Ukoliko razotrivanje misterije koja obavija rudnike ispod Ank-Morporka stavimo u drugi plan, „Tras!“ je roman o opasnostima rasne netrpeljivosti i predrasuda koje svaki živ čovek (trol, patuljak, vukodlak, itd) neizbežno gaji, a koje su često jedini izvor ponekad velikih sukoba. Kao i uvek, Pračet čvrsto stoji kao kritičar fundamentalizma u bilo kom obliku, pa se u tom smislu „Tras!“ može posmatrati kao piščeva kritika rasizma. Upravo je fundamentalizam, jednako zastupljen i kod patuljaka i kod trolova, ono što ih zaslepljuje, čini agresivnim, a samim tim i lakom metom (političke) manipulacije. Odnos Angue i Sali, kao drugi primer etničkih predrasuda, izgrađen je na netrpeljivosti dveju rasa negovanoj vekovima, ali i činjenici da se takva netrpeljivost ipak može prevazići. Pračetov optimizam može se posmatrati kao lajtmotiv čitavog njegovog opusa. Ma koliko priča bila mračna (a pojedini romani, baš kao „Tras!“ mogu, uprkos humoru, biti izrazito mračni), ono što je sigurno jeste da će piščeva vera u nadmoć dobra uvek prevladati i da će, ma koliko zaplet bio zamršen, na kraju sve doći na svoje. Pračet predrasude raščlanjuje dalje, dotičući se i onih ne toliko opasnih, sa kojima se čovek susreće svakoga dana, koje su prikazane u krajnje neverovatnom paru koji čine kaplar Nobs i njegova nesvakidašnje privlačna devojka – egzotična plesačica Touni.

„Tras!“ sigurno nije jedan od smešnijih romana o Disksvetu, ali kao i svi ostali, za one koji umeju da čitaju, iza površinskog sloja humora krije britku kritiku savremenog društva i na taj način svojim čitaocima skreće pažnju na aktuelne socijalne probleme i njihova moguća razrešenja. Moguće je da različiti ljudi, različitih boja, religioznih uverenja i političkiih shvatanja žive u miru na istom mestu – Pračet je to pokazao, stvorivši Disksvet u koji je naselio sve moguće i nemoguće rase. Zbog tolikih različitosti, konflikti (pa i ratovi) su neizbežni – ponekad zbog nerazumevanja, ponekad zbog gluposti, ponekad zbog zlobe, bahatosti i gramzivosti. Pa iako se čini da su kasniji romani dosta mračniji i ozbiljniji od onih prvih u serijalu, to svakako nije znak da je Pračet izgubio veru. U njegovom svetu sve je rešivo, sunce se uvek ponovo rađa i dobro uvek pobeđuje. I upravo zbog toga je Disksvet jedan od najvoljenijih fiktivnih univerzuma (a slobodno možemo reći i najkompletnijih), kojem se fanovi iznova i iznova vraćaju i koji na čitaoca prenosi Pračetovu zaraznu veru da će možda biti bolje, ukoliko mi sami budemo bolji. Jer uvek treba početi od sebe.

P.S. Priča „Gde mi je krava?“, koju Vajms svakoga dana, tačno u šest sati, čita svom sinu pred spavanje, takođe je dostupna kao zasebna knjiga (koju je, naravno, napisao Pračet) i može biti idealan način da svoje klince uvedete u svet Disksveta, pre nego što budu u stanju da se pobune.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

„Poštašavili” je 33. roman u serijalu o Disksvetu, a ujedno i roman u kojem se prvi put susrećemo sa Vlažom fon Lipvigom, novim junakom kojeg Pračet uvodi u šarenoliki život Ank-Morporka.

Vlaža je kriminalac koji je konačno dolijao. Na prvim stranicama romana ga srećemo tik pre izvršenja smrtne kazne. Zbog čega je Vlaža zaslužio da ga obese? Pa, u životu se bavio raznim stvarima, i to uglavnom ilegalnim: Krađom. Prevarom. Krivotvorenjem. Proneverom. Ali nikad – a ovo je bilo važno – nikakvim nasiljem. Nikada. Vlaža je uvek pazio što se toga tiče. Trudio se i da se ne šunja ako je to ikako mogao izbeći. Ako te u jedan ujutru uhvate među bankovnim sefovima u crnom odelu s mnogo džepčića, verovatno će nešto posumnjati, dakle zašto bi to radio? Uz pažljivo planiranje, pravu odeću, pravu dokumentaciju i, pre svega, pravi nastup, mogao si se ušetati onamo usred bela dana, i upravnik bi ti pridržao vrata pri izlasku… U pitanju je bilo lice, eto šta. Imao je pošteno lice. I obožavao je kada ga odlučno pogledaju u oči da vide kakva je ličnost duboko u sebi, pošto je imao čitav niz ličnosti, po jednu za svaku priliku… Umeo je sa ljudima, u tome je bila caka. Umeo je sa ljudima na naročit način. Pre nego što uspešno prodaš staklo kao da je dijamant, moraš navesti ljude da stvarno požele da vide dijamant. U tome je štos, štos nad štosovima. Menjaš nečije opažanje sveta. Pustiš da vidi ono što sam želi…

Isto to je o Vlaži fon Lipvigu znao i lord Vetinari, patricij Ank-Morporka i upravo zbog toga je za njega imao malo drugačije planove. Vlaža je izabran da bude novi upravnik Pošte, a to je pozicija koju doslovno neće moći da odbije (zapravo mogao bi, ali jedini izbor nasuprot tom je povratak na vešala, a to bi malo ko izabrao, pa čak i da zna šta ga čeka na novom poslu).

Zbog čega bi patricij grada nekome kao Fon Livigu dao mesto upravnika Pošte? Malo je reći da je oko oživljavanja ove ruine nekadašnje moćne institucije potrebna snažna volja pa, za početak, ne bi bilo zgoreg da se oko nje potrudi neko kome (kao da) život od toga zavisi. Naime, od nastanka famoznih škljocalica koje, zahvaljujući novoj tehnologiji, poruke šalju od tačke A do tačke B brže nego što prosečan stanovnik Ank-Morporka to može i da zamisli, Pošta je postala tehnološki višak, a poštari koji trče ulicama, kako bi odneli pisma nestrpljivim primaocima, odavno su stvar prošlosti. Ali ni u svetu škljocalica trenutno ne cvetaju ruže. Ne samo da se oko ove industrije razvio kriminal, da su radnici sve češće padali sa tornjeva (što je stanovništvu Ank-Morporku odmah dalo prostora da rašire priču o prokletstvu i sličnim nečastivim silama), već su same škljocalice sve češće kvarile, što je dovodilo do zastoja saobraćaja (što je stanovništvo Ank-Morporka mnogo više brinulo od stradalih radnika, jer ipak, slanje poruka je veoma skupo). Iako je i sam Vetinari otvoreno pokazivao nezadovoljstvo prema funkcionisanju sistema, vlasnici škljocalica nisu preterano marili. Imali su monopol jer Pošta odavno nije radila, prema tome, bili su bezbedni. Sve dok Vlaža nije dospeo u posed poštanske krilate kape i dobio zadatak da to promeni.

Naravno, zadatak nije nimalo lak. Ne samo da treba ljude naterati da se vrate pisanju pisama, već treba i osposobiti zgradu koja nije radila čitave dve decenije, zgradu koja je doslovce ispunjena neizručenik pošiljkama koje su se po svim prostorijama uzdizale do tavanice. Zaposledni u Pošti, iz nekog razloga još uvek tu, nisu delovali baš sposobno, ali bili su sve što je Vlaža imao na raspolaganju: mlađi poštar Cvonjak, starac teško pokretan, ali opsednut Pravilnikom Pošte, poštanski pripravnik Stenli, ne baš bistar, ali neobično informisan kada su pribadače u pitanju, i golem Pumpa, koji je tu bio kako bi sprečio Vlažu da ne pobegne, ali ipak, kao i svaki golem, uvek na usluzi.

Zdanje je potpuno neupotrebljivo: pošiljke su bile svugde, milioni i milioni pisama koja su počela da opsedaju Vlažin um i tiho mu šapuću sve dok nije shvatio… da je svaka nepredata poruka komad prostorno-vremenskog kontinuuma kom fali drugi kraj, maleni zavežljaj nastojanja i osećanja koji slobodno lebdi u prostoru. Spakuješ na milione takvih zajedno, i radiće ono što pisma i inače rade. Razgovaraće između sebe, i promeniće prirodu događaja. Prisutna u dovoljnoj količini, ona izazivaju zakrivljenje okolnog univerzuma. Prvi zadatak je, dakle, bio pred njima: sva pisma iz zgrade Pošte moraju biti dostavljena.

Uz malu pomoć novena i izuma koji je Vlaža nazvao markica, Pošta nastavlja sa radom, dovlačeći sve veči broj ljudi koji novog upravnika vide kao heroja. Njegovom šarmu, ipak, odoleva zanosna Adora Bel Dragomije, borkinja za prava golema, koja je, sa cigaretom uvek u ruci, uglavnom odavala vrlo jasan utisak da ispod površine, jedva potiskivano, ključa čitava jedna ženocisterna besa, ali i (verovatno još važnije) konkurencija, odnosno vlasnici škljocalica, koji će učiniti sve da da stanu na put vaskrsenju starinskog načina slanja poruka.

Naravno da se kao podtekst ovog romana može posmatrati digitalizacija sveta (roman je objavljen 2004. godine, kada su se ljudi mahom još uvek navikavali na opšte prisustvo interneta, pa je tema tada bila dosta aktuelnija), ali ono što je važno napomenuti jeste činjenica da Pračet nije protiv tehnološkog napretka. Tehnologija kao takva, iako stavljena na stranu negativaca, nije demonizovana, ono što negativce čini negativcima nije modernizacija, već materijalizam, korupcija i biznismeni kojima je sopstvena korist preča od opšte dobrobiti (što je u romanu nekoliko puta naglašeno neprimerenim održavanjem škljocalica koje je imalo pogubne posledice po nedužne radnike). Vaskrsavanje Pošte Ank-Morporka, prema tome, nije nužno zbog nostalgije ka starim vremenima, već predstavlja još jednu Pračetovu simboličku borbu protiv zla. Akcenat je, kao i u većini Pračetovih romana, stavljen na optimizam da princip dobra može i mora da pobedi. Piščev optimizam je u tom smislu naglašen razvojem Fon Lipvigovog karaktera, jer Vlažu upoznajemo kao prevaranta i kriminalca koji, istina, najpre u svojoj novoj poziciji uživa zbog novopečene slave i obožavanja javnosti, ali ubrzo prerasta sopstvenu taštinu i shvata da svetina koja pljeska tvom krunisanju, ista je ona svetina koja će pljeskati kada ti budu odsecali glavu. Vlažin lik se kroz roman konstantno menja i razvija, da bi na kraju sve svoje kvalitete usmerio na viši cilj, čak i po cenu sopstvene bezbednosti i života.

„Poštašavili” je roman koji garantuje dobru zabavu i predstavlja obavezno štivo za ljubitelje Pračetove proze (koji će se sigurno posebno obradovati povratku Vetinarija i kratkom pojavljivanju čarobnjaka). Ali, kao što je to inače slučaj sa Pračetovim delom, i ovaj roman predstavlja mnogo više od lake komedije i svakog svog čitaoca uči nečem novom i obasipa ga zaraznim optimizmom i nepokolebljivom verom da je svet možda ipak malo bolje mesto nego što to cinik u nama misli. I sve što je potrebno da bude još bolji jeste da se svako od nas s vremena na vreme makar malo potrudi da tome doprinese.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Laguna