Stsh's Book Corner: vulkan

Showing posts with label vulkan. Show all posts

Grejem Simsion je australijski pisac i scenarista. Prvi roman, The Rosie Project, napisao je 2012. godine. Roman je postao svetski bestseler, preveden na više od 30 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i nagrađen brojnim priznanjima. Dve godine kasnije, Simsion piše nastavak priče The Rosie Effect, a nakon dva samostalna romana i završnicu trilogije The Rosie Result. Pored romana, Simsion piše i kratke priče, scenarije i stručne knjige. Živi i radi u Melburnu.

The Rosie Project (Ljubavi, pronađi me) priča je o Donu Tilmanu, profesoru genetike koji, uprkos uspešnoj karijeri, nema mnogo sreće u ljubavi. Naime, ni socijalizacija mu baš ne ide od ruke. U životu je imao svega nekoliko prijatelja a taj, ionako uzak krug, sveo se na kolegu Džina i njegovu suprugu Klodiju. Ipak, Don zalazi u godine kada je krajnje vreme da upozna nekoga s kim će provesti život i zato rešava da ozbiljno pristupi tom zadatku. Na scenu stupa Projekat Supruga.

Već na prvim stranicama shvatamo da Don nije sasvim običan lik iz romana. Njegov život je personifikacija eksel tabele: izuzetno je organizovan, svaki dan mu je isplaniran do tančina, i svako remećenje unapred zacrtanog plana blago ga izbacuje iz koloseka. Zbog toga ne treba da čudi što će predavanje o Aspergerovom sindromu, koje će održati umesto Džina, napraviti neverovatnu pometnju u rasporedu. Naime, to vreme je zakazano za čišćenje kupatila a u Donovoj glavi ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem.

Grejem Simsion ne bira predmet predavanja slučajno. Već nakon uvodnog obraćanja tokom predavanja jasno je da se Don Tilman savršeno uklapa u profil osobe koja ima Aspergerov sindrom, ali kao i većina odraslih osoba sa ovim sindromom, toga uopšte nije svestan. Aspergerov sindrom jedan je od retkih poremećaja iz autističkog spektra koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj interakciji i komunikaciji i ograničenim interesovanjima i aktivnostima. Pored sklonosti ka rutini i preokupacije tačno određenom temom, odlikuje ga i nedostatak empatije. Don Tilman ima sve navedene osobine, ali u tome ne vidi neki veći problem. Naprotiv, on najčešće smatra da problem leži u drugom. Čak i kada se bude spremao za predavanje o Aspergeru, zauzeće izuzetno odbrambeni stav prema sindromu: ,,Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama – prihvatljivim društvenim normama – koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav moguć spektar”. Ako pitate profesora Tilmana, ovaj sindrom bi se mogao okarakterisati i kao moguća genetska prednost – odlikuju ga veština organizacije, koncentracije, visok stepen racionalnosti i nedostatak emocija (koje, po njegovom mišljenju, iako samo prouzrokuju probleme).

Sve navedene osobine, koje poseduje i sam Don, poslužiće mu u pronalasku savršene supruge. Ovog puta neće se uzdati u pomoć prijatelja čiji se pristup temelji na tradicionalnom odlasku na sastanke (Don ga je odbacio jer smatra da ,,verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva"). Na pamet mu pada mnogo bolje, efikasnije rešenje u pronalasku savršenog kandidata za partnerku: upitnik.

,,Upitnik! Vrlo očigledno rešenje. Napravljen za tačno određenu svrhu, naučno validan instrument, koji je trenutno najbolji način da se odstrane sve one žene na koje ne vredi traćiti vreme, žene koje su neorganizovane, sklone diskriminaciji sladoleda, koje se žale na vizuelno uznemiravanje, gledaju u kristalnu kuglu, čitaju horoskop, opterećuju se modom, žene koje su religiozni fanatici, veganke, fanatične ljubiteljke sporta, kreacionistkinje, pušačice, naučno nepismene, homeopate, i da na kraju ostane potencijalno savršena partnerka, ili, što je realnije, kraća lista poželjnih kandidatkinja.”

Život, naravno, ma koliko Don odbijao to da prihvati, ne može da se smesti u tabelu i potpuno isplanira. I tako će u život profesora Tilmana (nakon brojnih nepodesnih kandidatkinja) ušetati Rouzi, žena koja, u teoriji, pada na svakom zadatom kriterijumu. Donovu pažnju neće isprva privući kao kandidatkinja za Projekat supruga (Rouzi je zavisna od nikotina, ne jede meso i potpuno je nepredvidiva) već kao razlog za novi, takođe uzbudljiv projekat. Naime, Rouzi traži svog biološkog oca, a ko je bolji pomoćnik u takvoj potrazi od genetičara koji ima pristup opremi za analizu DNK? Projekat Supruga, dakle, ide na kraću pauzu. Na scenu stupa Projekat Otac.

Simsionov roman prvenac je šarmantna priča o spremnosti na promene i širenju vidika. Njegov glavni junak hoda po tankoj ivici iritantnosti, ali nemoguće je ne zavoleti ga i ne navijati za par koji, u teoriji (makar ako pitamo Donov upitnik) nema nikakve šanse za sreću. Don Tilman nije u potpunosti nesvestan sebe, naprotiv, on zna da mu intimnost predstavlja problem i svestan je činjenice da je ona izuzetno važna većini ljudi. Možda ih zbog toga smatra inferiornim u odnosu na sebe, ali zna da on sam predstavlja manjinu. Don neprekidno radi na svom usavršavanju i život shvata mnogo ozbiljnije nego što je to ponekad potrebno. Zbog toga će, na primer, kako bi se infiltrirao u grupu mogućih kandidata za Projekat Otac, provesti nerazumno mnogo vremena u izučavanju pravljenja koktela i još jednom pokazati kako može da bude sve što poželi. Za učenje spontanog ponašanja i prevazilaženja unapred zacrtanih stavova i rutina ipak će mu biti potrebna mala pomoć a ispostaviće se da za takvu, životnu školu, nema boljeg pomoćnika od Rouzi.

The Rosie Project je jedna od onih knjiga koja čitaoce informiše o nedovoljno poznatim temama tako da nisu ni svesni da tokom čitanja romana nešto uče. To je topla, duhovita priča o ljudima koji, iako su malo drugačiji, zaslužuju svoje mesto na ovom svetu. Potrebno je samo da im neko pruži ruku i pomogne da naprave nekoliko prvih, nesigurnih koraka, a ako isprva izgleda da ne žele da je prihvate, ponekad je neophodno samo stisnuti malo jače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Vulkan

En Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece. Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846. godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je umrla od tuberkuloze u 29. godini života.

Kada je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i, nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.

Prašina koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i polne ravnopravnosti:

„Što se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili. Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“

„Stanarka napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom, pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za dokonu viktorijansku elitu.

„Zove se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“

Jedan od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala. Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.

„Stanarka napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je, sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod (osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali), a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte, „zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte, pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).

Glavna junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata, javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:

„Nisam ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“

A onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:

„Pogrešno ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“

Kada kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra) doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći, ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.

Ocena: 5/5

Izdavač: Vulkan

Svet je, čini se, u novom veku objavio rat stereotipima, ali borbi protiv staromodnog, ustaljenog pogleda na svet ne nazire se kraj. Problem sa stereotipima je upravo taj što su duboko usađeni u našu svest, pa čak i oni najotvorenijeg uma ponekad pokleknu. Jedna od gorućih tema, naročito u feminističkim krugovima, jeste način posmatranja uloge žena u društvu. Svet se svakodnevno menja, kalupi se rastežu, ali pitanje doživljaja rodnih uloga, uprkos ogromnom pomaku u prethodnom veku, u određenim društvima kao da je otporno na promene. Koren ovog problema, kao što je to primetila Čimamanda Ngozi Adiči u svom eseju We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati klikom OVDE) mogli bismo potražiti u načinu na koji vaspitavamo svoju decu, kako devojčice, tako i dečake.

Elena Favili i Frančeska Kavalo, novinarka i književnica iz Italije, uočile su sličan problem, a pažnju posebno usmerile na literaturu koju roditelji širom sveta čitaju svojim ćerkama pred spavanje. U većini književnih dela namenjenoj deci (naročito u knjigama starijeg datuma) stereotipi su sveprisutni. Tačno se zna kako devojčice treba da ponašaju i čemu treba da streme; kao paradigma se postavlja lik princeze koja mašta o svom „princu na belom konju“ bez koga je kraj priče u stilu „živeli su srećno do kraja života“ gotovo i nemoguće zamisliti. Zbog toga su rešile da devojčicama širom sveta pruže drugačije priče za laku noć, drugačiji pogled na svet i potpuno drugačije heroine. Nije bilo potrebno da bilo šta izmišljaju – takve žene postoje svugde na svetu i uvek su postojale. I tako je nastala zbirka „Priče za laku noć za male buntovnice“.

„Priče za laku noć za male buntovnice“ sastoje se iz 100 kratkih priča o 100 izuzetnih žena širom sveta, prilagođenih dečjem uzrastu, a svaku priču prati ilustracija buntovnice o čijem životu je u priči reč. Za likovno portretisanje heroina iz ove knjige zaslužno je čak 60 različitih umetnica. Neke od junakinja ove zbirke vrlo su dobro poznate javnosti, kao što su Amelija Erhart, Koko Šanel, Virdžinija Vulf, kraljica Elizabeta I, Astrid Lindgren, Džejn Ostin, Kleopatra i druge, ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što nas upoznaje sa ženama koje su se svojim stavovima itekako isticale, a neke od njih čak i promenile tok istorije, iako njihova imena nisu poznata svima. Među njima ima naučnica, vladarki, novinarki i aktivistkinja, ali i devojčica, poput Koj Matis, devojčice rođene u telu dečaka. Svaka od njih je, na ovaj ili na onaj način, verujući u sebe, otvorila put budućim devojčicama širom sveta.

Knjiga je, čim se pojavila još tek kao idejni projekat, svojom originalnošću privukla pažnju javnosti i ubrzo proglašena za knjigu sa najviše donacija u istoriji kraudfandinga. Za manje od dve godine prodata je u više miliona primeraka širom sveta i prevedena na više od 30 svetskih jezika. Činjenica da je u knjigu uključeno 100 žena različitih nacionalnosti, zanimanja i, pre svega, političkih ubeđenja, bila je jasan znak da će knjiga naići na kritike, pa čak i svojevrsnu cenzuru. Najveća buka podigla se oko Aung San Su Ći, političarke iz Mijanmara. Autorke knjige razmatrale su da njen lik uklone iz knjige, zbog političkog skandala i vojne ofanzive u koje je uključena, ali da su ipak odlučile da to ne učine. Pa ipak, pojedini izdavači takve odluke donosili su sami i određena imena koja su im se činila nepogodnim za svoju publiku, zamenila imenima drugih žena.

Tu prvenstveno mislim na naše, srpsko izdanje. Kada sam čitala knjigu bila sam oduševljena činjenicom da je žena iz Srbije dospela u ovako uzak krug buntovnica. U pitanju je Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (za čiji portret je zaslužna Selena Danilović). Ubrzo sam, međutim, saznala da njena priča ne postoji u originalnom izdanju, pa samim tim ni u prevodima, i da je zauzela mesto koje u originalnoj zbirci pripada Hilari Klinton. Pozdravljam ideju da se neka od žena sa naših prostora nađe na stranicama ovakve knjige (ima ih toliko koje to zaslužuju!), ali ne na ovaj način. Na stranu razlozi zašto je baš Hilari izbačena iz srpskog izdanja i da li su ti razlozi opravdani ili ne, ovakav tip cenzure ne čini mi se primerenim za knjigu čija je osnovna ideja borba protiv umanjivanja značaja i uloge žena u svetu. Svaka zemlja, sigurna sam, mogla bi naći prigovore na neku od priča, pa čak i svaki čitalac, koji bi opravdano mogao da smatra da je neka ličnost nezasluženo izostavljena. Ovakvo prepravljanje jeste cenzura, bez obzira na razloge zbog kojih se vrši.

Autorke „Priča za laku noć za male buntovnice“ itekako su svesne da na svetu ima mnogo više od samo 100 žena koje zaslužuju da se nađu u ovakvoj zbirci i upravo je to razlog zašto su „Priče za laku noć“ vrlo brzo dobile i svoj drugi tom (čiji prevod još uvek očekujemo). Ove knjige svakako zaslužuju da se nađu na noćnom stočiću svake devojčice (pa i dečaka, zašto da ne?), da ih podstaknu da sanjaju velike snove i podsete da su snovi ostvarivi.

Svim malim buntovnicama sveta:

Sanjajte ambicioznije

Ciljajte više

Borite se jače

A kada ste u nedoumici, zapamtite

U pravu ste.

Izdavač: Vulkan

Ocena: 5/5

Stiv Beri (1955) je američki romanopisac, profesor i bivši advokat. Osnivač je udruženja International Thriller Writers, čije članove čini više od 3 000 autora trilera širom sveta. Počeo je da objavljuje veoma kasno, svoj prvi roman „Paklena odaja“ objavio je 2013. godine, a danas iza sebe ima čak 17 romana (od kojih većina pripada serijalu o Kotonu Malonu) i nekoliko kratkih priča. Njegovi romani prevedeni su na više od 40 jezika i prodati u preko 14 miliona primeraka širom sveta.

„Proročanstvo Romanov“ (2004) je Berijev drugi samostalni roman i zasniva se na jednoj od brojnih teorija zavera koje su ispletene oko tragične sudbine porodice Romanov.

Majls Lord, advokat iz Atlante, dolazi sa svojim timom u Moskvu u trenutku stvaranja nove ruske istorije. Nakon pada komunizma, ruski narod je na referendumu izglasao da želi povratak imperije, pa je nadmetanje za presto uveliko u toku. U trci je nekoliko indirektnih potomaka poslednjeg cara, Nikolaja II, a Majlsov zadatak je da temeljno istraži pozadinu jednog od pretendenata koji, osim što ima najveće izglede da ponese krunu, najviše odgovara velikim igračima – kako u Rusiji, tako i u Americi. Kopajući po, do skora za javnost zatvorenim ruskim arhivima, Majls će pronaći informacije o carskoj porodici o kojima nije mogao ni da sanja, iako o njima zapravo nikada nije prestalo da se spekuliše.

Egzekucija carske porodice Romanov, koja se po Lenjinovom nalogu odigrala 1918. godine, stavila je tačku na Rusko carstvo, ali i raspalila maštu teoretičara zavere. Carska porodica je, potpuno nesvesna onoga što predstoji, zajedno sa poslugom streljana u Carskom selu i sahranjena u neobeleženoj zajedničkoj grobnici. Gotovo čitav vek kasnije, tek 1991. godine, nakon iscrpne istrage i pada Sovjetskog Saveza, pogrebni ostaci Romanovih su ekshumirani, a činjenica da su dva tela nedostajala, ponovo je rasplamsala žar zagovaratelja očuvane carske loze.

Upravo je ovu premisu Stiv Beri iskoristio kao zamajac svog romana – pretpostavku da su dvoje carske dece, Aleksej i Anastasija, uspeli da izbegnu sudbinu koja je zadesila ostatak njihove porodice. Njihova tela nikada nisu pronađena, tako da je javnost decenijama spekulisala o tome šta se zaista sa njima dogodilo (treba imati na umu da je roman objavljen 2004. godine, dakle tri godine pre nego što je pronađena grobnica sa posmrtnim ostacima Alekseja i Anastasije (odnosno Marije), mada je ta vest kod pojedinaca samo produbila sumnju o preživelim naslednicima loze). Do ovog neverovatnog otkrića Majls Lord će doći zahvaljujući jednom ličnom pismu Carice, u kojem je svom mužu pisala o neobičnom proročanstvu Raspućina. Sledeći reči ovog misterioznog crkvenjaka, žrtvujući svoj i život mnogih koji su želeli da istina konačno izađe na videlo, Lord će sastavljati slagalicu deo po deo i uprkos trudu ruskih i američkih agencija da ga u tome zaustave, vratiće Rusiji legitimnog vladara.

Možda i više nego bilo koja teorija zavere, sudbina Romanovih predstavlja odličan podsticaj za spisateljsku maštu. Stiv Beri je samo jedan od autora koji je dao svoje rešenje ove istorijske zagonetke (najpoznatija verzija je svakako ona iz animiranog filma „Anastasija“). Lordova „mapa vodilja“ za pronalaženje potomaka carske porodice, bazira se na poslednjem pismu koje je carici navodno uputio Raspućin, u kojem je, pored svoje smrti, predvideo i sudbinu Romanovih. Upravo na ovim istorijskim činjenicama (i spekulacijama) Beri dalje razvija svoju priču, mešajući je sa fikcijom toliko da, manje obavešteni čitaoci možda neće biti sigurni gde istorija staje, a fikcija počinje.

Pred čitaocima je akcioni triler sa interesantnim i, usudiću se da kažem, prilično originalnim zapletom, i sasvim solidnom izvedbom, ukoliko tražite laku „vikend“ literaturu. Rusija koju autor u romanu opisuje kao „zemlju sa nepredvidivom prošlošću“, doduše, više liči na Rusiju s kraja prošlog veka, ali ukoliko se u obzir uzme da u Berijevoj verziji priče Sovjetski Savez tek što je prestao da postoji, to je sasvim u redu. U takvoj Rusiji je, međutim, teško poverovati da bi Majls, ili bilo koji drugi Amerikanac, mogao slobodno da ušeta u istorijski arhiv, a još teže poverovati da bi neprimetno i neometano (da podsetimo, Majls je Afroamerikanac) mogao da se kreće ulicama tokom bekstva.

Pored konstantne jurnjave i akcije, koja bi svakako bolje funkcionisala na filmu nego u romanu (postoje te knjige tokom čijeg čitanja prosto ne možete da se otresete utiska da je autor od samog početka priželjkivao holivudsku ekranizaciju); često preterano prikladnih događaja koji junake izvlače iz zagarantovanog „ćorsokaka“, koje možemo opisati samo kao deus ex machina rešenja, zbog kojih se čini da se čitava potraga svodi na niz slučajnosti ili, pak, sudbine; i prilično slabe karakterizacije likova i predvidivih preokreta, „Proročanstvo Romanov“ je zabavan roman koji se veoma lako i brzo čita. Idealan je ukoliko želite da prekratite kišno popodne i malo odmorite mozak, ali, ukoliko vas je naslov privukao zbog želje da nešto saznate o sudbini porodice Romanov, možda je bolje da potražite neku drugu, za nijansu verodostojniju literaturu.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Vulkan

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Posle tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Posle tebe“ je nastavak „Dok nisam srela tebe“, autorkinog najpoznatijeg romana, koji je, po njenim rečima, napisan na zahtev čitalaca. Džodžo nije planirala nastavak, ali je, posle ogromnog broja pisama i mejlova u koima su se uporno ponavljala pitanja o sudbini Luize Klark, shvatila da čitaoci još uvek nisu spremni da se oproste od ove junakinje. I tako je nastao roman „Posle tebe“.

Pažnja: Ukoliko niste pročitali roman „Dok nisam srela tebe“ (klik OVDE za recenziju romana), u narednom delu teksta ćete naići na određene spojlere.

„Posle tebe“, kao što se naslućuje iz naslova, govori o životu Luize Klark godinu i po dana nakon Vilove smrti. Baš kao i u prvom delu, autorka se i ovde dotakla ozbiljnih tema, ovog puta govoreći o procesu žaljenja i o načinima da se prevaziđe smrt bliske osobe.

Uprkos „uputstvima“ za život koje joj Vil nakon smrti ostavlja, Luizin život nakon povratka iz Pariza jedva da može tako da se nazove. Iako joj Vil sugeriše da treba da živi život punim plućima, ona radi potpuno suprotno. Od para koje joj je ostavio, ona kupuje stan u Londonu, ali samo da bi se potpuno osamila. Ne trudi se čak ni da ga uredi, pa tako stan ostaje prazan i bezličan; a svoju veselu i ekscentričnu garderobu zamenjuje „dosadnim“ i neupadljivim odevnim kombinacijama. San o svetloj i kreativnoj budućnosti u modnoj industriji menja radom u kafiću na aerodromu, gde osim nepodnošljivog šefa, mora da trpi i groznu uniformu i sintetičku periku. Jedini ljudi sa kojima Luiza zaista komunicira jesu oni iz grupe za podršku ožalošćenima, koju, iako ni sama nije sigurna zbog čega, redovno posećuje.

Ali život ima svoje načine da nas podseti na sopstvenu vrednost, ponekad mnogo brutalnije nego što se čini da je to neophodno. Tako će Luiza, u jednom od svojih sanjarenja na krovu zgrade, doživeti nesreću – pašće sa krova, uprkos mišljenju okoline, sasvim slučajno, i zadobiće teške, mada ne i fatalne povrede. Ovaj pad doneće joj velike promene: mladu Lili kao deo prošlosti (ili bolje rečeno deo Vila) i Sema kao nadu za novi početak.

Pored novih likova koje autorka uvodi, a koji su ključni za priču, tu su i oni čitaocu poznati iz prvog dela, neophodni kako bi se roman zapravo mogao smatrati nastavkom: Vilovi (sada razvedeni) roditelji, kao i Luizina sestra i roditelji koji doživljavaju svoju prvu krizu u braku, izazvanu činjenicom da je gospođa Klark otkrila feminizam. Tu je, naravno, i uspomena na Vila, čije odustvo u ovom romanu igra jednako važnu ulogu kao i njegovo prisustvo u „Dok nisam srela tebe“.

No da li je prvom romanu uopšte bio potreban nastavak? Posle čitanja svake knjige koja na čitaoca ostavi veliki utisak, sasvim je normalno da se jave pitanja o budućnosti junaka, ali to ne znači da je autor dužan da na ta pitanja odgovori. U tome i jeste čar književnosti. Ne mora se svaka priča završiti sa „živeli su srećno do kraja života“ (što nije baš slučaj sa „Posle tebe“, s obzirom na to da je kraj prilično otvoren za još jedan nastavak) i ponekad je sasvim u redu da čitalac sam izmašta završetak priče (i tako, uostalom, poštedi sebe razočaranja).

Činjenica da sama autorka nije prvenstveno planirala nastavak se vrlo lako uočava pri čitanju. Luiza Klark je potpuno drugačija ličnost od one koju su mnogi zavoleli u „Dok nisam srela tebe“, i „Posle tebe“ bi se gotovo mogao čitati kao priča o potpuno drugoj devojci koja je proživela nešto slično kao i ona sama. Uvođenje Lili u priču je pomalo nategnuto (i ni na koji način sugerisano u prvoj knjizi), a poruka da život uvek ide dalje, da nada uvek postoji i da se svaka strašna tragedija može preživeti, gotovo da poništavaju suštinu prvog romana.

Samostalno posmatrano, „Posle tebe“ je pitak i (uprkos temama kojima se bavi) vedar vikend roman, i ništa više od toga. Prema tome, ukoliko ste se grcali uz „Dok nisam srela tebe“, nemojte očekivati da će vas ova knjiga uzdrmati koliko i prethodna (mene prva nije preterano dotakla, tako da nisam imala velika očekivanja ni od nastavka, pa sam zapravo dobila upravo ono što sam i očekivala). „Posle tebe“ je, uprkos autorkinim najboljim namerama, ipak dokaz da nešto treba ostaviti i čitaočevoj mašti.

Ocena: 2/5

Sidni Šeldon (1917 – 2007) jedan je od najpoznatijih američkih pisaca trilera, ali i jedan od naprodavanijih romanopisaca u svetu, sa preko trista miliona primeraka knjiga u štampi. Šeldon se u mladosti oprobao i kao scenarista, producent i filmski i pozorišni režiser, ali slavu je stekao tek nakon pedesete godine života, kada je počeo da piše krimi romane. Neka od najpoznatijih dela ovog autora su „Ako dočekam sutra“, „Ispričaj mi snove“, „Gospodar igre“, „Gnev anđela“, „Krva veza“ i drugi.

„Ispričaj mi snove“ jedan je od kasnijih Šeldonovih romana (posle ovog napisao je još samo dva), objavljen 1998. godine. U pitanju je triler koji se bavi poremećajem višestruke ličnosti, tačnije slučajevima suđenja optuženima koji imaju ovaj poremećaj, ili barem tvrde da od njega boluju. Roman je zasnovan na istinitim događajima, a bazira se na Šeldonovom istraživanju ovakvih primera, kojih je samo u Americi bilo na desetine u periodu kada se autor interesovao za ovu tematiku.

Autor nas na samom početku romana upoznaje sa tri potpuno različite žene. Ašli Peterson je uspešna mlada devojka, zaposlena u kompjuterskoj kompaniji, koja pati od manije gonjenja i ima komplikovan odnos sa ocem. Toni Preskot je drska zavodnica, sa još komplikovanijim odnosom sa majkom. Alet Piters je stidljiva umetnička duša, rođena u Rimu, koja nikada nije uspela da se ostvari kao umetnica. Sve tri će u jednom momentu biti optužene da su izvršile seriju ubistava, ali samo će Ašli sedeti na optuženičkoj klupi.

Sva ubistva su počinjena na isti način: sve žrtve su muškarci, izbodeni i zatim kastrirani. Forenzički nalazi upućuju na to da je Ašli bila prisutna na svakom od ovih mesta zločina, kao i na to da je imala seksualni odnos sa svakom žrtvom, neposredno pre ubistva. Nema sumnje da će Ašli biti osuđena, svi dokazi govore protiv nje. Postoji samo jedan problem: Ašli nije osoba koja je ta ubistva počinila, a njen advokat, Dejvid Singer, rizikovaće partnerstvo u firmi da bi to dokazao.

Ono što roman „Ispričaj mi snove“ razlikuje od tipičnih trilera jeste činjenica da je Šeldon već u prvoj polovini knjige čitaocima otvorio gotovo sve karte. Ašli je optužena i čeka je suđenje, Dejvid je prihvatio naizgled beznadežan slučaj i karijera mu visi o koncu. Čitalac je upoznat sa dijagnozom osuđene i može da pretpostavi koja od podvojenih ličnosti je „odgovorna“ za zločine. Pa ipak, uprkos tome, preokret i iznenađenje na kraju romana ne izostaju.

Iako se može reći da je roman siromašan u obradi samog sindroma podvojene ličnosti (što je priličan nedostatak, ako uzmemo u obzir da je to zamajac romana), Šeldon je upravo svojim jednostavnim stilom uspeo da stvori brzo čitljivo štivo, a privid dostupnosti informacija iskoristi tako da čitalac okreće stranice u ubeđenju da informacije koje poseduje ipak nisu tačne. Upravo su jednostavan pristup temi i odložena suspenzija ono što roman „Ispričaj mi snove“ udaljuje od studije slučaja i čini ga trilerom u pravom smislu te reči.

Ocena: 2/5

Reading Challenge: Triler (Murder Mystery)

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Dok nisam srela tebe“ je deveti roman ove autorke, objavljen 2012. godine. Roman je, zbog ekranizacije koja je najavljena za ovu godinu, doživeo novi talas popularnosti među čitalačkom publikom, tako da je „Dok nisam srela tebe“ postala jedna od onih knjiga koja je preplavila blogove i bookstagram profile. Kod nas se trenutno može naći veoma povoljno, pa sam i ja, zahvaljujući opštoj euforiji, odlučila da bacim pogled i dam svoj sud.

Ovo je priča o Luizi Klark, devojci iz malog engleskog grada koja, nakon šest godina rada u lokalnom kafiću iznenada gubi posao. Nedostatak formalnog obrazovanja ne ostavlja joj previše izbora, pa tako pristaje na sve što joj se nudi, ali nigde ne uspeva da izdrži duže od nekoliko dana. Sve dok jednog dana od svog agenta za zapošljavanje (prva stvar koja će vas možda rasplakati jeste činjenica da njihov biro za zapošljavanje zapravo pokušava da zaposli ljude) ne dobije ponudu za posao negovateljice invalida. Lu nema apsolutno nikakvog iskustva u ovom poslu, osim što ponekad pripremi čaj svom dedi, ali uprkos tome i uprkos naizgled katastrofalnom utisku koji je ostavila na razgovoru za posao, dobija ugovor o zaposlenju na šest meseci i to sa platom o kojoj je mogla samo da sanja. Kako se ispostavlja, porodica Trejnor ne traži medicinskog radnika, već vedru osobu koja će njihovom sinu praviti društvo i pokušati da život kvadriplegičara učini koliko toliko podnošljivim.

Vil Trejnor je do tog kobnog jutra imao sve: bogate roditelje, prelepu verenicu, uspešnu karijeru – ukratko, život koji bi svako poželeo – i sve to je izgubio u jednom trenutku, zbog nepažnje vozača. Nakon dve godine života u kolicima, odlučio je da na sve to stavi tačku odlaskom u švajcarsku kliniku za asistirano samoubistvo. Svojim roditeljima je dao rok šest meseci.

Ono što Lu ne zna jeste da je ona ta koja treba da ga nagovori da se predomisli, a da je njen ugovor na šest meseci zapravo vreme koje joj je za taj poduhvat na raspolaganju.

„Dok nisam srela tebe“ je lepa i dirljiva priča o ljubavi i prijateljstvu, kao i o svim onim sitnicama koje nas i u najgorim trenucima guraju dalje kroz život. Roman se razvija oko veoma ozbiljnih tema, poput teških bolesti i pitanja asistiranog samoubistva, ali uspeva da ostane lagano štivo i to bez preterane patetike. Ipak, emotivci, pazite se – priča nema srećan kraj.

Nakon svega što je rečeno, pitaćete se čemu loša ocena na Goodreads-u? Razlog je vrlo jednostavan. Nedavno sam gledala film sa sličnom tematikom, pa mi priča, sama po sebi, nije originalna (a kao takva, bila je osuđena na konstantno poređenje sa prethodnom). U pitanju je film You’re Not You, snimljen po istoimenom romanu objavljenom 2006. godine (roman nisam čitala, ali film će biti dovoljan da objasnim suštinu).

You’re Not You je takođe priča o siromašnoj ekscentričnoj devojci koja sasvim slučajno dobija posao negovateljice u bogatoj porodici, s tim što je osoba kojoj je potrebna nega bivša pijanistkinja koja boluje od Gerigove bolesti (poznatije pod nazivom ALS). Ni ova priča nema srećan kraj i takođe ukazuje na to koliko neke stvari u životu uzimamo zdravo za gotovo i ne uspevamo da ih cenimo sve dok bez njih ne ostanemo. Takođe, u obe priče uočavamo isti knjiženi trop (već viđen u dosta novijih romana, naročito u young adult žanru) osoba koje uče da žive od osoba koje umiru. Međutim, za razliku od romana Džodžo Mojes, ovaj film me je (i to kao nekoga ko nema običaj da plače uz knjige/filmove) od određenog trenutka konstantno držao u grču i na ivici suza. Razlozi za ovo ne leže u činjenici da sam, nakon pogledanog filma, najednom očvrsnula kada su ovakve teme u pitanju. You’re Not You je oslobođen brojnih klišea koje zatičemo u „Dok nisam srela tebe“, najpre zbog toga što ne obrađuje temu romantične ljubavi (zaista sam želela da do zaljubljivanja ne dođe, ali avaj), već temu prijateljstva između dve potpuno različite žene, a prijateljstvo, priznaćete, nikako ne isključuje iskrenu ljubav.

No, da se vratimo na knjigu. Ukoliko se do sada niste susreli sa sličnim pričama, pretpostavljam da nema razloga da preskočite ovu knjigu, ukoliko volite ovakvo štivo (upozorila sam vas, ovo je jedna od onih knjiga koje su „rasplakale svet“). U pitanju je pitko napisan roman koji se brzo čita, a za neke može biti i prilično katarzičan. Za mene, ipak nije bio (ali ja generalno nisam ljubitelj ovog žanra), osim u tom smislu što me je podsetio na gorepomenuti film, koji, uzgred, svima toplo preporučujem.

Reading Challenge: Nasumično izabrana iz knjižare (u mom slučaju: sa trafike)

Ocena: 2/5