Stsh's Book Corner

Home All post

Dok vi ovo čitate ja sa majstorom merim kuhinju (ako me ne ispali) i još jednom budnim okom proveravam da li u stanu ima još koja skrivena polomljena pločica (začudili biste se koliko sam ih našla), iskrivljena lajsna ili bilo koji vid aljkavosti srpskih majstora (asortiman je prilično šarenolik). Sledeći mesečni favorit ću, nadam se, stvarno se iskreno nadam, konačno pisati iz svog stana. Takođe se nadam da ovim nisam urekla datum selidbe jer ako sledeći mesečni favorit ne budem pisala iz svog stana, onda ih više neću ni pisati jer će mi ruke biti svezane na leđima (ako me razumete). Avgust je, dakle, obeležilo svađanje sa majstorima, završavanje poslova pre uzimanja godišnjeg odmora zbog selidbe (haha, odmora) i jurcanje na trista strana, pa za knjige baš i nije bilo mnogo vremena. Ipak sam nekako na mišiće uspela da pročitam četiri, i evo o kojim naslovima je reč:

1. Why Mummy Drinks, Gill Sims – Ako vam treba lagana a pametna knjiga za razbibrigu, na pravom ste mestu. Why Mummy Drinks je roman u vidu dnevnika koji vodi Elen, tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece koja je odlučila da je krajnje vreme da sredi svoj život. Za početak, trebalo bi malo disciplinovati decu a početak školske godine je idealno vreme za to. Jutra pred polazak u školu više ni slučajno ne smeju da liče na hitne evakuacije zbog prirodnih katastrofa, niti bi trebalo da budu razlog za otvaranje još jedne flaše vina. Naravno, sređivanje haotičnog života u praksi nije tako lako u praksi kao na papiru, naročito kada se u celu priču umeša i šira rodbina (među kojima ima superposlovnih sestara, ali i hipi sestara sa čoporom dece) i famozno pitanje ,,šta će na to reći okolina?”. Why Mummy Drinks je duhoviti prikaz jedne (ne)obične porodice iz srednjeg staleža koji po stilu i humoru podseća na dnevnike Bridžet Džouns i sa kojim se, na momente, može poistovetiti svaka žena, bez obzira na to da li je do ivice nervnog sloma dovode ta divna mala stvorenja zvana deca ili nešto sasvim drugo. A nešto, naravno, uvek postoji.

2. Disanje u mermer, Laura Sintija Černjauskajte – Ako imate želju da pročitate makar jednu knjigu iz svake zemlje sveta, roman ,,Disanje u mermer” vam može pomoći u tom poduhvatu jer zaista nemamo priliku da često čitamo litvanske autore. Ovo je prvi roman Laure Sintije Černjauskajte, za koji je dobila prestižnu Evropsku nagradu za književnost. Na nekoliko mesta sam videla da ga porede sa romanom ,,Moramo da razgovaramo o Kevinu”, ali osim motiva ,,zlog deteta”, ne bih rekla da ima mnogo sličnosti. ,,Disanje u mermer” je izuzetno spor i melanholičan psihološki triler, sav satkan od simbola pa ako volite ovakve knjige, pravac u knjižaru po svoj primerak.

3. Nevidljivi akademici, Teri Pračet – Ne pamtim da me je Pračet nekada ovako namučio. Znate koliko volim romane o Disksvetu i koliko se radujem svakom novom prevodu čim ga vidim u pripremi, ali sa ,,Nevidljivim akademicima” je negde zapelo. Prvo, čini mi se da je roman mnogo duži nego što je morao da bude, drugo, mnogo važnije, čini mi se poznatim (a nisam ga čitala, to vam garantujem). Svi Pračetovi romani o Disksvetu liče jedan na drugi, što je i normalno kada pišete više desetina knjiga o jednom svetu, ali nekoliko puta sam pomislila da je ovaj skrojen od delova koji se nekako nisu uklopili u prethodne priče. Naravno, kao i svaki drugi roman o Disksvetu, ,,Nevidljivi akademici” su obavezno štivo za Pračetove fanove, ali ako niste ljubitelji fudbala i malo vam je dosadila priča o Romeu i Juliji (u ovom slučaju, doduše, nisu problem zaraćene porodice već zaraćene navijačke grupe), onda prosto smanjite očekivanja i uživajte u epizodama sa večito gladnim čarobnjacima koji su, kao i uvek, garancija za višesatno kikotanje. Ipak nam ih nije još mnogo ostalo.

4. Moj sin Mio, Astrid Lindgren – Mesec sam zatvorila dečjom knjigom, manje poznatim romanom autorke ,,Pipi Duge Čarape”. Za razliku od blesavih avantura devojčice sa kikicama, ,,Moj sin Mio” je lirska bajka o usvojenom dečaku koji je pronašao put do svog pravog oca, kralja Daleke zemlje u kojoj vladaju mir, sloga i sreća. Pa ipak, čak i u tako idiličnoj zemlji postoji zlo, otelotvoreno u liku viteza Katoa koji krade decu i mladunčad životinja i pretvara ih tužne ptice. Mio će, kao pravi mali kraljević, zajedno sa svojim najboljim drugom i konjem zlatne grive, krenuti u nepoznatu zemlju da pobedi viteza kamenog srca i vrati spokoj svom bajkovitom kraljevstvu.

Titulu ovomesečnog favorita bez razmišljanja odnosi Gil Sims. Izgleda da mi čitanje o tuđim nervnim slomovima pomaže da lakše prebrodim svoje (zato sam u paketu sa ovom kupila još jednu na sličnu temu, samo da se zna). Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (još malo pa preseljena, pu, pu da ne ureknem) Stš <3

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima više od 10 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd. Recenziju romana ,,Šum vremena“ možete pročitati klikom OVDE.

,,Jedina priča“ je Barnsov najnoviji roman, objavljen 2018. godine i u njemu se pisac ponovo vraća ljubavnoj temi, u pokušaju da odgovori na pitanje: Šta je ljubav zapravo? Narator romana je Pol, protagonista koji pokušava da osveži sećanja na svoju ,,jedinu priču”, ljubavnu vezu sa dvadeset godina starijom Suzan koju, sasvim slučajno, kao devetnaestogodišnjak sreće u teniskom klubu predgrađa u kojem živi. Priča je smeštena u šezdesete godine 20. veka kada je ovakva veza bila, blago rečeno, skandal, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Suzan udata. I možda je upravo to i bila varnica koja je na početku održala njihovu tajnu, zabranjenu vezu. Vezu koja će obeležiti Polov život zauvek.

,,Da li biste voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo? Smatram da je to, naposletku, jedino pravo pitanje.

Možete istaći – s pravom - da to i nije pravo pitanje. Jer nije baš da možemo da biramo. Kad bismo mogli da biramo, onda bi to postalo pitanje. Ali ne možemo, pa i nije. Ko može da kontroliše to koliko voli? Ako možete da kontrolišete količinu svoje ljubavi, onda to i nije ljubav. Ne znam kako bi se to onda zvalo, ali ljubav ne.”

Roman je podeljen u tri dela. Prvi, pisan u prvom licu, opisuje susret Pola i Suzan, njihovo upoznavanje i započinjanje tajne veze. Atmosfera je donekle idilična, kao što su to obično prvi dani zaljubljenosti, a njihovi tajni sastanci, interne šale i pakt ,,mi protiv celog sveta” jednako potpuno sumanut i beskrajno romantičan. Veza koja bi se mogla protumačiti kao lek za dosadu sredovečne žene iz predgrađa, međutim, kreće neočekivanom putanjom: Suzan će napustiti muža i odseliti se sa Polom u London. Pol sada ima dvadeset jednu godinu, sebe smatra odraslim muškarcem i uveren je da mu je čitav svet pod nogama. Dobio je ono što zaista želi. Dobio je nju i šansu da sa njom provede čitav svoj život, ili makar čitav njen život. A onda nas Barns, prelaskom na drugi deo priče, ponovo vraća u stvarnost: ,,Na ovaj način bih voleo da se svega sećam, kad bih mogao. Ali ne mogu”.

Drugi deo romana ispripovedan je u drugom licu, kao da Pol samom sebi prepričava šta se zaista dogodilo. U tome je problem sa sećanjem, kaže on, varljivo je. Pamtimo stvari koje želimo da pamtimo, onako kako želimo da ih zapamtimo. Naročito kada je u pitanju ljubav. Ponekad iz memorije izbrišemo sve ružne trenutke, ponekad namerno potisnemo one lepe – po potrebi. Pol se, ipak, trudi da bude objektivan, ma koliko to bilo teško nekoliko decenija nakon odigranih događaja. U njegovom pripovedanju se oseća anksioznost, nervoza, strah od osude ili neverice onog ko čita, potreba za pravdanjem, čestim obraćanjem čitaocu kako bi ga uverio da je priča istinita.

,,Razumete, nadam se, da vam izlažem sve onako kako mi se vraća u sećanje? Nikada nisam vodio dnevnik, i većina učesnika u ovoj priči – mojoj priči! mom životu! – mrtva je ili otišla kud koji. Tako da ne zapisujem baš sve onim redom kojim su se događaji i odigrali. Verujem da sećanje ima jednu posebnu autentičnost, koja nipošto nije inferiorna u odnosu na stvarnost. Sećanje razvrsta i proseje događaje prema zahtevima onoga koji se priseća. Imamo li pristup algoritmu ovog procesa? Odgovor je najverovatnije ne. Ali pretpostavljam da sećanje na prvo mesto stavlja ono što najefikasnije može da se iskoristi kako bi vlasnik sećanja mogao da nastavi da se priseća. Tako da tu postoji nekakav lični interes da prvo izrone srećna sećanja. Iako, ipak, samo nagađam.”

Polov lični interes je, u tom smislu evidentan, jer nam ružna sećanja ostavlja za kraj. Na početku je želeo da nikada ne ostane bez Suzan i ta želja će mu se, donekle, i ostvariti. Nikada je se neće osloboditi, čak i nakon njene smrti, o čemu uostalom i svedoči njegova ispovest. Nakon što su zakoračili u zajednički život koji je Pol smatrao utopijom, stvari su krenule nizbrdo. Suzan polako ali sigurno klizi u alkoholizam, do trenutka kada potpuno izgubi kontrolu nad svojim životom i razumom. Idilu postepeno izjeda mrak, a ono što je Pol nekada smatrao ispunjenjem jedinog sna, pretvara se u svakodnevnu noćnu moru.

,,Jedina priča” nije svakidašnji ljubavni roman, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim, naprotiv. Nemaju sve velike ljubavne priče srećan kraj. Tragedija ne umanjuje ljubav. Ponovo se vraćamo na početno pitanje: šta je ljubav zaista? To pitanje sa sobom vuče bezbroj drugih. Koliko ona traje? Šta je definiše? Da li zaista može biti večna? Zbog čega se bajke završavaju floskulom ,,živeli su srećno do kraja života”? Zašto nikada ne vidimo taj ever after? Da li je prava ljubav samo ona koja je dugotrajna, mirna, poslednja, ili tu titulu sme da ponese i neki kratkotrajan nalet osećanja koji, iako se odigrao tako davno, ponekad ispliva na površinu s pitanjem ,,šta bi bilo”?

,,Svako ima svoju ljubavnu priču. Svako. Može da ispadne fijasko, može da se izjalovi, neka možda nikad i ne započne već se sve odigra u nečijoj glavi, ali to je ne čini ništa manje stvarnom. Ponekad je zbog toga još i stvarnija.”

Ljubav se ne može definisati i možda je upravo to razlog zašto ovo nije jedan od uspešnijih Barnsovih romana. Stilski je, očekivano, na pragu savršenstva, ali ma koliko lepo istkana, priča ostaje bleda, potencijal likova nedovoljno iskorišćen. Uprkos očekivanjima koje nameće naslov, ovo nije jedna od velikih ljubavnih priča koja će ući u anale. U njoj nema veličine, nema prave tragedije, samo nekoliko svetlih trenutaka koji za sobom ostavljaju mučnu prazninu. Možda to ima veze sa varljivošću sećanja na kojoj protagonista insistira, a možda upravo u tome i jeste stvar – u tome da priča ne mora biti velika da bi bila jedna od jedinih.

Ocena: 3/5

Izdavač: Geopoetika

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Jacuzzi u liftu” je roman objavljen 2005. godine, međutim, ako ga čitate ovog leta, na primer, a niste upoznati sa datumom objavljivanja, mogli biste se prevariti i pomisliti da je napisan pre samo nekoliko meseci. U četvrtom romanu u serijalu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se obračunava sa gradskom upravom srpske prestonice čije ulice, zbog nešto malo kiše i nešto malo više nestručnosti i bahatosti, postaju blatnjave reke koje je lakše preplivati nego prepešačiti. Prilično aktuelna tema, složićete se.

Priča počinje kada Hari jednog dana dobije ponudu da reši slučaj divlje gradnje. Ne bi ni u ludilu prihvatila takav posao, naročito ne kada je angažuje neka energična bakica, ali njena privatna agencija „Lucky Charm“ ne posluje baš najbolje. Pomenuta bakica od Harijete traži da umesto nje proveri da li izvesni Emir Biberović (od vrste investitor) ima sve potrebne dozvole za gradnju, u šta ona iskreno ne veruje, ali nije dovoljno luda (ma šta drugi mislili) da se s takvim tipovima ,,sudi napamet”. Zbog Biberovićeve velelepne zgrade proradilo je klizište i gospođi Mileni napravilo popriličnu štetu na kući (na koju je, uzgred, gospodin investitor bacio oko, ali ona ne da li, ne da) koju niko ne žuri da sanira pa sad gospođa Milena kroz procep na zidu ima odličan uvid u prljave radnje stanara zgrade pored. Hari će prihvatiti slučaj, povezaće se s nekim starim vezama i otkriće da je Milenin problem mnogo ozbiljniji od uobičajenog muljanja s papirima.

Biberovićeva velelepna zgrada će u međuvremenu napraviti pravi pravcati karambol na beogradskim ulicama, tačnije jedan ne baš dobro isprojektovan (još tačnije, ako pitate projekat – nepostojeći) džakuzi nabudžen na mesto lifta, pa će taj, do sada samo Milenin problem, postati problem i nekih ljudi na funkcijama: ,,Da skratimo, do sada je izvršio veći broj krivičnih dela, potpisivanjem lažnih projekata, lažnog izvedenog stanja, lažnog... I sad se ta stvar koja ne postoji skršila, u zgradi koja nema upotrebnu dozvolu ali ima divlji priključak na vodu, to nije potpisao, ali je našao ljude... I zašto sve to? Zašto lepo nije ostao u svojoj dragoj državnoj firmi, u kojoj nije imao potrebe da vrši nikakva krivična dela, jer ništa nisu ni radili? Pa valjda zato što je tamo, do prelaska kod Emira, pet godina primao samo markicu za prevoz, a ponekad i topli obrok...” Kako bi haos bio što potpuniji, neposlušnom džakuziju i zgradi na klizištu pridružiće se i čitav niz političara, činovnika, savetnika, upravnika, i ludi patriota bagerista Srba koji će presuditi beogradskom vodovodu.

Haos koji Mirjana Đurđević opisuje – grad bez vode i struje, bujice vode na ulicama, sukob bespomoćnih stanara i zaštićenih kriminalaca – ovenčan je tipičnim humorom koji odlikuje sve njene romane. Dijalozi su duhoviti, satira je sveprisutna, likovi su dovoljno karikirani da poprime odlike stereotipa a opet toliko specifični da njihova imena lako možemo zameniti imenima postojećih ličnosti, kako onih koji su paradirali pre petnaestak godina tako i onih koji paradiraju danas. I možda bi neko sa strane opravdano mogao opisati radnju romana kao apsurdnu i urnebesno smešnu, ali kada ga čitate danas i ovde, skoro 15 godina nakon što je napisan, dok blatnjave bujice napuštaju domen fikcije i izlivaju se na beogradske ulice, roman poprima gorku, tragičnu notu. Ništa se nije promenilo, neke stvari iz romana su, potpuno neverovatno, ali doslovce iste. Mirjana je u ovom romanu predvidela ne samo gejzir u Cvijićevoj kom smo svedočili pre nekoliko meseci već i jedan okršaj o kojima su mediji brujili danima, a koji vam ipak ne bih otkrila kako vam ne bih pokvarila iznenađenje, mada vas, nakon što uplivate u vodene stihije romana ,,Jacuzzi u liftu” malo šta što njima dopliva zaista može iznenaditi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Ejmi Majerson je američka književnica. Živi u Los Anđelesu i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Njen jedini roman ,,Knjižara jučerašnjih dana” (2018) postao je svetski bestseler nedugo nakon objavljivanja.

,,Knjižara jučerašnjih dana” je roman o Mirandi Bruks, mladoj nastavnici istorije koja, baš nakon što se preseli u stan svog momka i počne da razmišlja o novom razdoblju u svom životu, prima vest o smrti svog ujaka Bilija koji joj u nasleđe ostavlja svoju knjižaru ,,Prospero”. Bili je, baš kao i knjižara, bio važan deo Mirandinog detinjstva – često su provodili vreme zajedno među policama ispunjenim knjigama, igrali originalne igrice i rešavali zagonetke koje bi Bili smišljao. Bili je, međutim, iz njenog života nestao pre punih 16 godina, nakon jedne kasnovečernje svađe s Mirandinom majkom. Od tada nije čula ništa o njemu, a sada joj je ostavio svoju knjižaru. Malo pre toga stigla joj je i neobična pošiljka: primerak Šekspirove ,,Bure” i razglednica s nejasnom porukom: ,,Razumevanje nas priprema za budućnost”. Čim je prođe prvobitni šok, Miranda će sabrati dva i dva i shvatiti da je u pitanju još jedna, ovog puta poslednja Bilijeva igra zagonetki.

Zaintrigirana ujakovim postupkom, Miranda će se zaputiti u Los Anđeles i saznaće da je knjižara ,,Prospero” na ivici bankrota. U njoj će je, međutim, čekati sledeći trag u ,,lovu na zagonetke” zahvaljujući kom će do kraja romana otkriti mračnu tajnu svoje porodice... a usput pronaći i novu ljubav i nove prijatelje.

,,Knjižara jučerašnjih dana” je pravi mamac za ljubitelje knjiga o knjigama. Roman je pun citata i aluzija na klasike svetske književnosti, počev od ,,Bure” koja je veoma važna za čitavu fabulu, preko ,,Džejn Ejr”, ,,Frankenštajna” i drugih, i krcat zagonetkama koje možete rešavati zajedno sa glavnom junakinjom (ali ne morate ako ne biste da se mučite jer znate da će ona svakako rešiti sama). Roman je, međutim, jednako krcat i nelogičnostima i situacijama koje je, van fikcije, zaista teško zamisliti. Na primer, činjenica da Mirandin ujak rizikuje da neke tragove ostavi na mestima na kojima bi lako mogli nestati (kao što je knjiga na polici u knjižari koja svakog dana može biti prodata, ali eto, nije). Zašto bi uopšte rizikovao da tako važnu tajnu podeli na tako nepouzdan način? Tu na scenu, naravno, stupa deus ex machina rešenje – Miranda dolazi do svakog sledećeg traga baš kada pomisli da je naišla na ćorsokak. Dakle, ako želite da uživate u ovom romanu, trudite se da ne razmišljate previše o njegovim nedostacima i samo se prepustite priči. ,,Knjižara jučerašnjih dana” je prilično dinamičan roman, sa misterijom koja, mada u nekom trenutku postaje očigledna, sadrži delove koji to ipak nisu, sa realističnom glavnom junakinjom i potpuno nerealističnim zapletom i sa podtekstom o krizi malih, nezavisnih knjižara koje su nekada bile duša velikih gradova, a sada su, zahvaljujući knjižarskim lancima i knjigama dostupnim u elektornskom formatu, na rubu nestajanja. Ako ste se zainteresovali za ovaj roman jer volite izazovne priče pune intertekstualnosti i pametnih aluzija, bojim se da biste se mogli razočarati. Ako vam, pak, treba lagano štivo za odmor, onda slobodno zakoračite u ,,Knjižaru jučerašnjih dana”.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Kalja Papadaki (1978) je grčka književnica i scenaristkinja. Studirala je ekonomiju u SAD, na Bard koledžu i Brandajs univerzitetu, a zatim se vratila u Grčku i završila studije filma na Filmskoj akademiji Stavraku u Atini, gde danas predaje scenario. Piše kratke priče, poeziju, scenarije za dugometražne filmove i romane. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja, među kojima se izdvaja prestižna Nagrada za književnost Evropske unije koju je 2017. godine dobila za roman ,,Dendriti”.

Fabula ,,Dendrita” grana se, baš kao što naslov to i sugeriše, kroz nekoliko generacija američkih doseljenika, počev od dvadesetih godina 20. veka do osamdesetih kada se u školskom toaletu sretnu dve devojčice, Leta i Mini. Mini je tužna jer upravo mora da odseče kiku kako bi je izjednačila sa drugom koju joj je malo pre toga odsekao brat, i mora da bude pažljiva jer će joj se majka ljutiti, kao da je to, uostalom njena krivica. Leta je besna na čitav svet jer, osim što je u godinama kada su deca generalno besna na čitav svet, želi da se uklopi u društvo iz kog štrči svojom visinom kao motka, i idiotskim imenom koji joj je dala majka: ,,Ima toliko đaka sa čudnijim takođe neuobičajenim imenima, isto tako antipatičnim i teškim za izgovor. Međutim, njeno je sa sobom vuklo i tamni satelit, rep komete koji ju je pratio još od rođenja, jednu napomenu i zvezdicu uz glupo i nepodesno ime, kako je to samo smislila njena majka da joj prilepi i broj 68, da se razlikuje i do kraja života je proganja”.

Devojčice su već i na prvi pogled sušte suprotnosti, karakteri su im različiti gotovo koliko i delovi grada Kamdena u kojima stanuju. Ali sudbinske kockice ne padaju uvek onako kako bismo želeli, naprotiv, i sudbina će hteti da ove dve devojčice uskoro budu primorane da dele krov nad glavom. Nakon što Minin brat nestane bez traga, zbog čega će njena majka doslovno umreti od tuge, Letina majka će je pokupiti i dovesti kući, taman na vreme da zapečati svoj brak i doprinese egzistencijalnoj krizi kroz koju prolazi njen muž Bejzil.

Na drugoj grani ,,Dendrita”, dvadesetih godina prošlog veka, Novi kontinent je glavna luka migranata koji žele da ostvare famozni američki san. Među njima je i Grk Adonis, upravo iskrcan sa broda zajedno sa hiljadu i trista drugih gladnih uspeha i boljeg života. Čim je stigao u Ameriku, po hladnom i vlažnom novembarskom danu, pljunuo je tri puta kako bi oterao maler, ,,to je obećao majci, koja je imala čudne ideje i stavove i govorila da samo pljujući i s mukom možeš da napreduješ i ustališ se na jednom mestu”. Pljuvanje očigledno nije bilo dovoljno da otera maler sirotog Adonisa kom je u životu zagarantovana bila samo muka, bez ikakvog napredovanja.

Za mesto zbivanja radnje autorka bira Kamden u Nju Džerziju, jedan od američkih gradova koji je, nakon uspona koji je doživeo početkom prošlog veka, u potpunosti propao. U Kamdenu je zapucao prvi serijski ubica u istoriji Amerike, korupcija je postala sinonim za gradske vlasti a kriminal sinonim za preživljavanje. Kamden je, faktički, metafora za sudbinu likova koje Kalja Papadaki u ovom romanu opisuje, a ,,Dendriti” oda neuspehu i srušenim snovima.

Termin ,,oda” nisam izabrala slučajno. Pre nego što je napisala svoj prvi roman, autorka je objavila zbirku poezije i njena sklonost ka poetskom evidentna je u ovom romanu. Osim što svako poglavlje otvaraju stihovi Nikole Virgilija i Volta Vitmana (koji su takođe živeli u Kamdenu), stil pisanja odiše lirskim. Njene duge, foknerovske rečenice dovoljno su ritmične da posle određenog vremena teku s lakoćom koja podseća na skandiranje antičkih epova. Na trenutke možda čak i previše ritmične, tako da hipnotišu čitaoca i skreću mu pažnju s radnje romana. Ovo, dakle, nije knjiga koju bi trebalo da čitate kada niste dovoljno koncentrisani.

U jednom od intervjua, autorka je objasnila naslov romana govoreći da je na umu imala obe definicije dendrita koje nalazimo u rečniku. Reč je potekla od grčke reči za drvo, a odnosi se na nervne završetke koji se nalaze u telu neurona i zaduženi su za sećanja i primanje draži, odnosno informacija. Dendriti su takođe i šare koje obrazuju kristali leda a koje zimi viđamo na prozorima – uvek jedinstvene i neponovljive, ali osuđene na kratak život nakon kog zauvek nestaju, kao da ih nikada nije ni bilo, ne ostavljujući ništa iza sebe. Mnogo ljudi zapravo doživljava istu sudbinu – malo je onih koji iza sebe ostave nekakav trag vredan sećanja. ,,Dendriti” su roman o takvim ljudima, onima koji su sanjali snove (konkretno u ovom slučaju jedan te isti – američki san), ali ih nikada nisu ostvarili. Sve velike priče govore o uspesima malobrojnih, dok milioni priča o onima koji su se jednako trudili, ali im sudbina nije podelila dobre karte, ostaju zaboravljene i neispričane.

,,Posmatrajući ih mikroskopom, zaključio sam da su snežne pahulje čudo lepote i da je šteta što tu lepotu ne mogu videti i ostali. Svaki kristal je crtež i remek-delo, nikada se ne može ponoviti i biti isti. Kad se pahulja istopi, crtež nestaje zauvek. Tolika lepota nestaje ne ostavljajući nikakav trag za sobom.”

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Štrik

Jeste li se vratili sa mora? Ili tek idete? Ili bolje da ne pitam? Dobro, onda neću. Odmah ću da pređem na pročitane knjige pošto se ovog meseca zapravo nakupilo nekog štiva pa ne moram da trućam u uvodu kako bi post dobio na dužini. Recept zvani vikend sunčanje na terasi + tri večeri nedeljno bez pristupa laptopu očigledno pokazuju rezultate. Dakle, u julu sam pročitala sedam knjiga, i to:

1. Jedina priča, Džulijan Barns – Volim Barnsa, ali njegove ljubavne priče mi nisu među omiljenima. To možda nema toliko veze sa Barnsom koliko sa činjenicom da generalno i nisam neki fan ljubavnih romana. ,,Jedina priča” govori o nedozvoljenoj ljubavi, o vezi između devetnaestogodišnjeg momka i starije udate žene i pokušava da odgovori na pitanje šta je ljubav zapravo. Skoro tipično za Barnsa, roman je podeljen na tri dela, u kojima se pripovedanje pretapa iz prvog, preko drugog u treće lice. Ljubitelji Barnsa svakako ne bi trebalo da je preskoče, knjiga ima sjajnih momenata, ali po mom skromnom mišljenju nije jedna od njegovih najboljih.

2. Osmica, Ketrin Nevil – Sećate se onog perioda, pre nekih petnaestak godina, kada su misterije inspirisane teorijama zavere a la Den Braun bile neverovatan hit? Ketrin Nevil je tada bila hit u Srbiji i svi živi su mi preporučivali njene knjige. Pročitala sam jednu njenu knjigu koja mi se nije dopala i, ma koliko ljudi pričali da je ,,Osmica” mnogo bolja, putevi nam se nisu ukrstili. Sve do sada, kad sam je pronašla na polici u stanu u kom trenutno boravim i rešila da joj pružim šansu. Ketrin Nevil važi za preteču ,,braunovskih romana” i sadrži sve (ali baš sve) što fanovi ovog žanra mogu i da zamisle. Teorije zavere, mistične predmete, masone, političke smicalice, tajne agente, filmske jurnjave, ljubavne zaplete, gomilu istorijskih likova... a opet uspeva da bude neviđeno dosadna. Zašto sam se mučila sa knjigom od zilion strana kad sam već na pedesetoj shvatila da ću umreti od dosade? Pa zato što sam luda, naravno.

3. Furam feminizam, Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović – Treba nam mnogo ovakvih priručnika za devojčice (ili što kaže podnaslov – zašto da ne, i za dečake) u kojima ćemo deci, njima poznatim jezikom, objasniti nepoznate pojmove i odgovoriti na sumanuta pitanja koja ih muče. Priručnik je pisan u vidu dnevnika trinaestogodišnje devojčice i kroz niz svakodnevnih unosa pokazuje zašto nam je feminizam potreban. Zašto znamo za više naučnika nego naučnica, zašto su žene zadužene za ,,emocionalne poslove”, zašto trpimo neudobne brushaltere i tome slično. Priručnik nije savršen, naravno, i tokom čitanja sam se dvoumila koju ocenu da mu dam, ali sam na kraju ipak prevagnula ka višoj jer mislim da dosta toga što me je nerviralo zapravo ima veze sa tim što odavno ne spadam u ciljnu grupu kojoj je knjiga namenjena. Ako vam treba rođendanski poklon za tinejdžerku, pravac u knjižare po ,,Furam feminizam”.

4. Slušaj kako mi lupa srce, Bjanka Picorno – Kad smo već od feminizma za devojčice, ovo je verovatno najpoznatiji roman Bjanke Picorno u kom autorka još jednom podvlači da devojčice mogu same da se izbore za sebe. Knjigu sam pročitala neplanirano, kako bih se odmorila od ,,Slepog ubice” i baš mi je prijala. Roman govori o tri devojčice čiji razred preuzima učiteljica iz noćnih mora. Priča je smeštena u period kada je i sama autorka išla u školu, neposredno posle rata i osim što je dirljiva i duhovita, dotiče se bitnih tema kao što su socijalne razlike i odnosi između dece i odraslih, teme koje Bjanka inače najviše voli. Kraj je mogao biti bolji, priznajem, ali možda je takav namerno. Bjanka ne piše bajke za decu, pa činjenica da devojčice nisu u potpunosti uspele da se izbore za kosmičku pravdu, iako deluje antiklimaktično, može poslužiti kao surova, ali dobra životna lekcija.

5. Slepi ubica, Margaret Atvud – Knjiga za koju je Atvudova dobila Bukera i za koju sam nebrojeno puta čula da je jedan od boljih romana koje je ikada napisala, mene je toliko izmrcvarila da sam morala da je sečem knjigom za decu. Roman nije loš, daleko od toga (nijedan njen roman koji sam pročitala nije loš), ali svakako mi nije među omiljenima. Njene knjige me uglavnom toliko uvuku u priču da mi je teško da ih ispustim iz ruku, ali sa ovim (isti slučaj sam imala is a ,,Godinom potopa”) nije bilo tako. Priča je veoma spora i složena i treba da se čita polako i koncentrisano, u iščekivanju samog kraja kada sve dolazi na svoje mesto (prosto ne znam kako da vam kažem o čemu se radi a da nešto ne spojlujem), ali ja sam u nekom momentu pretpostavila kakav će biti rasplet i donekle sam bila u pravu, tako da kraj nije imao taj wow efekat. Svakako mislim da ću ga pročitati opet, mislim da je ovo jedan od onih romana koji se tek po drugom čitanju doživljavaju na pravi način.

6. Food Fights and Culture Wars: A Secret History of Taste, Tom Nealon – Obožavam ovakve knjige, sve te ,,mikro istorije” koje svet čine onakvim kakvim je danas, a o kojima ništa nismo učili u školi. Ipak, ova me je prilično razočarala. Knjiga je podeljena u nekoliko tematskih poglavlja i bazira se na anegdotama i ličnim dosetkama pisca, tako da na kraju i nemate baš utisak kao da ste nešto naučili. Ima tu nekoliko zanimljivih pričica, na primer kako je nastala supa iz kesice ili kako je limunada spasila Francuze od kuge, ali meni je ubedljivo najzanimljivija bila ona o kanibalizmu (i naslov poglavlja je super: Everybody Eats Somebody Sometimes) u kojoj saznajete o jedinom poznatom receptu o pripremi ljudskog mesa i o fascinaciji kanibalizmom u mondenskim krugovima po Evropi u 18. i 19. veku. Knjiga obiluje ilustracijama hrane i isečcima iz raznoraznih kuvara kroz istoriju, ali ako vas ova tema stvarno zanima, sigurna sam da ima mnogo boljih knjiga od ove.

7. Što brže idem sve sam manja, Ćersti Anesdater Skomsvol – Ovu knjigu sam dugo merkala a onda sam je konačno pokupila na poslednjoj trampi knjiga koju sam posetila. ,,Što brže idem sve sam manja” je još jedan dokaz koliko su Skandinavci otkačeni i koliko tu svoju otkačenost umeju da prenesu na papir. Ovo je priča o Matei Martinsen, ženi koja tokom života nije imala mnogo kontakta sa ljudima i koju sada, u poznim godinama, obuzima strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Zato odlučuje da je krajnje vreme da pobedi svoje pređašnje strahove, otisne se u svet i preuzme kormilo.

Titulu favorita poneo je roman ,,Što brže idem sve sam manja”. Kratak je, prepun apsurda i crnog humora, a glavna junakinja je taman po mojoj meri – ekscentrična i na ivici zdravog razuma. Ako volite takve priče, obavezno je potražite.

Šta ste vi čitali tokom jula? Koja knjiga vam se posebno dopala?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije objavljenih Bakmanovih romana možete pročitati OVDE.

,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” je novela koja, kako Bakman kaže u uvodu, nikada nije ni trebalo da postane knjiga. ,,Da budem sasvim iskren sa vama, ovo u stvari i nije trebalo da bude knjiga. Ovo je bio samo pokušaj da razjasnim nešto što se događalo u meni, a pošto sam od onih koji se više osećaju kao svoji na svome kada pišu nego kada govore, ponekad moram da vidim svoje misli ispisane slovima da bih shvatio šta osećam.” Tekst je prvenstveno objavljen na Bakmanovom blogu uz poziv čitaocima da doniraju iznos po svom izboru u dobrotvorne svrhe. A sada, kada je ipak ,,postao” knjiga, sav Bakmanov autorski prihod odlazi ,,Fondaciji za mozak”, organizaciji koja prikuplja novac za istraživanja o oboljenjima mozgda.

U svojoj kratkoj, dirljivoj priči o porodičnim odnosima Bakman se usredsređuje na odnos dede i unuka. Noa i njegov deda su bili najbolji prijatelji otkako Noa zna za sebe. Imaju mnogo toga zajedničko i odlično se razumeju, bolje nego što se Noa razume sa roditeljima. Ali deda je u poslednje vreme počeo da se menja i te promene zbunjuju dečaka.

Pred čitaocem je slika ljupkog trga na kom Noa i deda provode vreme. Trg se, međutim, svakog dana pomalo smanjuje, a njegove nekada jasne ivice obavijene su maglom. Nije teško zaključiti da je trg metafora za ono o čemu je autor govorio o uvodu: ,,Želja mi je bila da pokušam da ispričam nešto o tome šta se događa kada mozak napusti zemlju pre nego što to učini naše telo”. Trg je dedino bezbedno mesto, mesto u kom čuva uspomene na svoju jedinu i najveću ljubav – Noinu baku. Zamagljene linije i sužavanje bezbednog mesta metaforički prikazuju okrutnost starenja i senilnosti koju starost ponekad nosi sa sobom. I kao da to nije samo po sebi dovoljno, tu je i Noa, dete kom treba objasniti šta se događa.

,,Da li se bojiš?”

,,Malo, a ti?”

,,Malo”, priznaje dečak.

,,To će držati medvede podalje od nas.”

,,A kada zaboraviš nekog čoveka, da li onda zaboraviš i to da si ga zaboravio?”

,,Ne. Ponekad se sećam da sam ga zaboravio. To je najgora vrsta zaboravljanja.”

Deda zbog toga sve češće putuje na sigurno mesto, tamo gde njegova ljubav i dalje živi i daje mu savete kako da prebrodi ovo strašno putovanje. Trg, ipak, nije mesto koje ga čuva od kajanja i prihvatanja sopstvenih grešaka. Grešaka koje je činio kao roditelj, pre svega, prema sinu sa kojim nije provodio dovoljno vremena a kog sada jedva prepoznaje. Grešaka koje sada pokušava da ispravi starajući se o dečaku, tako što će rastanak učiniti što bezbolnijim.

Iako je glavna tema Bakmanove novele demencija i suočavanje sa smrću voljenje osobe, ovo je ujedno i knjiga koja slavi ljubav i život. Dedina ljubav i dalje živi u mislima i u poslednjim trenucima postaje slamka za koju se čvrsto drži. Kada ga obuzme očajanje zbog odnosa sa sinom, ona je tu da ga uteši i uveri ga da nije bio toliko loš koliko misli. Njihov zajednički život nije bio kao onaj iz bajke – bilo je tu i razmirica i neslaganja, ali je baš zbog svega toga bio savršen. Razgovori dede sa bakom su prilično dirljivi, na momente i sladunjavi, ali zar nisu takve sve lepe uspomene koje imamo sa svojim voljenima?

,,On ju je nekoliko minuta posmatrao. Zatim joj je rekao da je voli. To je bio prvi put. Nikada nisu prestali da se svađaju i nikada nisu spavali razdvojeni, on je čitav radni vek posvetio izračunavanju verovatnoće, a onda je bila nešto najverovatnije sa čim se susreo. Uzdrmala ga je iz korena.”

Kao i svaka druga Bakmanova priča, i ,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” jasno poručuje koliko je važno da vreme posvetimo ljudima koje volimo. Ova kratka novela na to ukazuje možda više od svih, podsećajući nas da postoji stvar strašnija od gubljenja života – a to je gubljenje uspomena, osećaj bespomoćnosti kao da ,,stalno nešto tražiš po džepovima. Prvo gubiš sitnice, zatim i krupnije stvari. Počinje s ključevima, a završava se s ljudima”. I stilski je ova priča slična onome na šta su Bakmanovi fanovi već navikli, s tom razlikom što je veoma kratka pa samim tim i kompaktnija. Pročitaćete je dok trepnete i neće vam oduzeti mnogo vremena, tu dragocenu stvar o kojoj zapravo i govori. ,,Ako vam se nešto bude dopalo u ovoj knjizi, onda će korist biti dvostruka, a opet, ako vam se u ovoj knjizi ne bude dopalo baš ništa, novac će ipak biti iskorišćen za dobar cilj. Nadam se da vam ova pogodba zvuči prihvatljivo.” Ja mislim da je sasvim ok.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna